Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Небојше Балабановића из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 19. марта 2009. године, донео је
1. Усваја се уставна жалба Небојше Балабановића и утврђује да је решењем Врховног суда Србије Кж. II 1776/08 од 15. јула 2008. године повређено право подносиоца уставне жалбе на претпоставку невиности у кривичном поступку зајемчено одредбом члана 34. став 3. Устава Републике Србије.
2. Одлуку објавити у ''Службеном гласнику Републике Србије''.
1. Небојша Балабановић из Београда изјавио је Уставном суду 27. августа 2008. године благовремену и допуштену уставну жалбу против решења наведеног у изреци, којим му је одређен притвор. Подносилац уставне жалбе сматра да му је оспореним решењем повређено право на претпоставку невиности у кривичном поступку који се против њега води, тиме што је наведено да се не може ''изградити чврсто убеђење суда да оптужени боравком на слободи неће поновити или наставити са вршењем кривичних дела која је до сада чинио''. При том истиче да до сада није осуђиван, па чак ни прекршајно кажњаван за прекршаје са елементом насиља. Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу и утврди да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на претпоставку невиности у кривичном поступку, гарантовано Европском конвенцијом за заштиту људских права и основних слобода (члан 6. став 2.) и Уставом Републике Србије (члан 34. став 3.), као и да одреди да се уклоне штетне последице у одређеном року.
У одговору на наводе из уставне жалбе, председник Врховног суда Србије истиче да је констатацијом садржаном у оспореном решењу да ''оптужени боравком на слободи неће поновити или наставити са вршењем кривичних дела која је до сада чинио'', повређено право подносиоца уставне жалбе на претпоставку невиности у кривичном поступку. Врховни суд сматра да је утврђење повреде права на претпоставку невиности само по себи довољно правично задовољење за подносиоца уставне жалбе.
2. У спроведеном поступку утврђено је да је Окружно јавно тужилаштво у Београду 1. јуна 2007. године подигло оптужницу Кт. 2502/06 против окривљеног Небојше Балабановића из Београда због основање сумње да је у периоду од 2001. године до 5. децембра 2006. године, са више радњи извршио продужено кривично дело обљубе злоупотребом положаја из члана 181. став 3. у вези става 2. Кривичног законика Републике Србије ("Службени гласник РС", бр. 85/05, 88/05 и 107/05) (у даљем тексту: КЗ) у вези члана 61. КЗ, и то: 3. децембра 2006. године, обљубу злоупотребом службеног положаја из члана 181 став 2. у вези става 1. КЗ, 10. јануара 2006. године, недозвољене полне радње из члана 182. став 1. у вези члана 180. став 1. КЗ, дана 5. децембра 2006. године, два кривична дела насиље у породици, једно према малолетној оштећеној Милици Зоркић – из члана 194. став 3. у вези става 1. КЗ, а друго према оштећеној Данијели Балабановић, из члана 194. став 1. КЗ. Решењем Окружног суда у Београду К. 1110/07 од 1. јула 2008. године, укинут је притвор подносиоцу уставне жалбе, одређен решењем истражног судије Окружног суда у Београду Ки. 1394/06 од 7. децембра 2006. године. Против решења којим је притвор укинут жалбу је изјавио Окружни јавни тужилац. Одлучујући по жалби, Врховни суд је оспореним решењем Кж. II 1776/08 од 15. јула 2008. године уважио жалбу и преиначио решење о укидању притвора, тако што је подносиоцу уставне жалбе одредио притвор на основу одредбе члана 142. став 2. тачка 3. Законика о кривичном поступку.
У образложењу оспореног решења, између осталог, се наводи да ''околности које се тичу датих обећања оптуженог Небојше Балабановића, када су у питању контакти са оштећенима или њиховом мајком, као и промена адресе на којој ће боравити, нису од утицаја на одлучивање о томе да ли још увек стоје околности које оправдавају задржавање оптуженог у притвору, на основу одредбе члана 142. став 2. тачка 3. ЗКП. Наиме, имајући у виду списе кривичног предмета, као и досадашња решења којима је притвор продужаван оптуженом Небојши Балабановићу, ове околности нису довољна гаранција, нити могу изградити чврсто убеђење суда, да оптужени боравком на слободи неће поновити или наставити са вршењем кривичних дела, која је до сада чинио''.
3. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено његово Уставом зајемчено право или слобода.
Уставом је утврђено да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правоснажном одлуком суда (члан 34. став 3.).
Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода предвиђа да ће се свако ко је оптужен за кривично дело сматрати невиним све док се не докаже његова кривица на основу закона (члан 6. став 2.).
Закоником о кривичном поступку ("Службени лист СРЈ", бр. 70/01 и 68/02 и "Службени гласник РС", бр. 58/04, 85/05, 115/05 и 49/07) прописано је да се свако сматра невиним док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком надлежног суда (члан 3. став 1.), као и да, ако постоји основана сумња да је одређено лице учинило кривично дело, а не постоје услови за притвор из става 1. овог члана, у циљу несметаног вођења кривичног поступка, притвор се против тог лица може одредити ако особите околности указују да ће поновити кривично дело, или довршити покушано кривично дело, или да ће учинити кривично дело којим прети (члан 142. став 2. тачка 3.).
4. Имајући у виду да је у предметном кривичном поступку који се против подносица уставне жалбе води, поред осталог, утврђено да исти до сада није осуђиван, Уставни суд оцењује да се наводи оспореног решења, према којима се не може изградити чврсто убеђење суда ''да оптужени боравком на слободи неће поновити или наставити са вршењем кривичних дела, која је до сада чинио'', могу односити само на кривична дела која су оптужницом стављена подносиоцу уставне жалбе на терет. Стога из садржине оспореног решења следи да се њиме као утврђена узима чињеница да је окривљени починио кривично дело које му је оптужницом стављено на терет. Како, међутим, у тренутку доношења оспореног решења кривични поступак у коме се разматра постојање кривичне одговорности подносиоца уставне жалбе није правоснажно окончан, већ се налази на почетку главног претреса пред првостепеним судом, Уставни суд оцењује да се наведеном формулацијом из оспореног решења повређује одредбом члана 34. став 3. Устава зајемчено право подносиоца уставне жалбе да се сматра невиним за кривично дело које му је оптужницом стављено на терет до правоснажног окончања предметног кривичног поступка.
Разматрајући захтев подносиоца уставне жалбе за отклањање штетних последица проистеклих из наведене констатације Врховног суда садржане у оспореном решењу, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", број 109/07), оценио да се, у конкретном случају, правично задовољење због утврђене повреде права подносиоцу уставне жалбе остварује објављивањем Одлуке Уставног суда у "Службеном гласнику Републике Србије".
5. Полазећи од изложеног, Уставни суд је, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео одлуку као у изреци.
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић