Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Борислава Динића из Грљана, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 28. октобра 2010. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Борислава Динића изјављена против пресуде Врховног суда Србије Рев. II 422/07 од 8. маја 2008. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Борислав Динић из Грљана је 15. октобра 2008. године, преко пуномоћника Станише Ђерговића, адвоката из Зајечара, поднео Уставном суду уставну жалбу против пресуде Врховног суда Србије Рев. II 422/07 од 8. маја 2008. године, због повреде права на правично суђење, права на правну сигурност у казненом праву и права на рад, зајемчених у члану 32. став 1, члану 34. став 1. и члану 60. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је, поред осталог, наведено: да је подносиоцу уставне жалбе, погрешном применом материјалног права и уз битне повреде одредаба парничног поступка, изречена казна - дисциплинска мера престанка радног односа; да је наведена дисциплинска мера изречена подносиоцу за дело које законом и другим прописима заснованим на закону није било предвиђено као кажњиво, с обзиром на то да је у току парничног поступка, Одлуком Уставног суда IУ - 123/2000 од 18. јула 2002. године престао да важи Правилник о радним односима, платама и другим накнадама и примањима, дисциплинској и материјалној одговорности запослених у Јавној установи Ветеринарска станица „Зајечар“ из Зајечара, који је представљао основ за покретање и вођење дисциплинског поступка; да се оспорена пресуда Врховног суда Србије, којом је одбијена ревизија тужиоца, заснива на претпоставци и ничим утврђеној чињеници да је тужилац поступао несавесно, те да је тиме учинио повреду радне обавезе због које се, сходно члану 101. став 1. тачка 1) Закона о радним односима, изриче мера престанка радног односа; да се дисциплинска мера престанка радног односа не може изрећи само на основу члана 101. став 1. Закона о радним односима, с обзиром на то да је у ставу 3. истог члана одређено да се колективним уговором ближе утврђују околности под којима ће се наведене повреде сматрати повредама радне обавезе; да одредбом члана 45. став 3. Закона о здравственој заштити животиња, коју Врховни суд Србије наводи у образложењу пресуде, није истовремено прописана и норма на основу које се непосредном применом у радном спору може изрећи мера престанка радног односа; да је спорна интервенција, која му се ставља на терет као повреда радне обавезе, само једна у низу оних које је свакодневно обављао од дана када је положио стручни испит. Сматрајући да је оспореном пресудом Врховног суда Србије Рев. II 422/07 од 8. маја 2008. године повређено његово право на правично суђење, правну сигурност у казненом праву и право на рад, подносилац уставне жалбе је предложио да Уставни суд усвоји уставну жалбу, поништи побијану пресуду и наложи Врховном суду Србије да донесе нову пресуду којом ће усвојити ревизију тужиоца или да одреди да се уклоне штетне последице у одређеном року.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у целокупну документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Бориславу Динићу из Грљана, овде подносиоцу уставне жалбе, је решењем директора Јавне установе Ветеринарска станица „Зајечар“ из Зајечара број 89/1 од 8. маја 2000. године изречена дисциплинска мера престанка радног односа.
Општински суд у Зајечару је 30. септембра 2005. године донео пресуду П1.19/04 којом је: у ставу првом изреке одбио као неоснован тужбени захтев тужиоца Борислава Динића из Грљана којим је тражено да суд поништи решење директора туженог - Јавне установе Ветеринарска станица „Зајечар“ из Зајечара број 89/1 од 8. маја 2000. године и одлуку Управног одбора туженог број 170/1 од 1. јуна 2000. године, те да се тужени обавеже да тужиоца врати на рад на радно место ветеринарског техничара амбулантних и теренских послова ван седишта станице - радна група Грљан; у ставу другом изреке обавезао тужиоца да туженом исплати одговарајући новчани износ на име накнаде парничних трошкова.
Одлучујући о жалби тужиоца, Окружни суд у Зајечару је 13. септембра 2006. године донео пресуду Гж. 1223/06 којом је жалбу одбио као неосновану и потврдио пресуду Општинског суда у Зајечару П1. 19/04 од 30. септембра 2005. године.
Одлучујући о ревизији тужиоца, Врховни суд Србије је 8. маја 2008. године донео оспорену пресуду Рев. II 422/07 којом је одбио као неосновану ревизију изјављену против пресуде Окружног суда у Зајечару Гж. 1223/06 од 13. септембра 2006. године. У образложењу оспорене пресуде је, поред осталог, наведено: да је тужиоцу који је код туженог радио као ветеринарски техничар, након покретања и вођења дисциплинског поступка, решењем директора број 89/1 од 8. маја 2000. године изречена дисциплинска мера престанка радног односа због учињених повреда радних дужности из члана 101. став 1. тач. 1) и 2) Закона о радним односима; да је тужилац, према утврђеном чињеничном стању, код власника Ј.К. из Г. средином децембра 1999. године осеменио краву, те је исту краву дана 7. и 8. јануара 2000. године лечио без присуства диплимираног ветеринара и предузео лечење лековима које је сам набавио, а услугу је наплатио у износу од 180,00 динара, с тим што признаницу није издао власнику; да је тужилац, имајући у виду члан 45. став 3. Закона о здравственој заштити животиња, поступио несавесно, јер је приступио лечењу (постављањем дијагнозе), те преписивањем терапије одредио начин лечења, иако је знао или морао знати да за то није овлашћен; да је таквим несавесним поступањем тужилац учинио повреду радне обавезе због које се у смислу члана 101. став 1. тачка 1) Закона о радним односима изриче мера престанка радног односа.
4. За оцену навода и разлога уставне жалбе са становишта Уставом зајемчених права на чију повреду се подносилац уставне жалбе позива, релевантне су следеће одредбе Устава и закона:
Одредбом члана 32. став 1. Устава је утврђено да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбом члана 34. став 1. Устава је утврђено да се нико не може огласити кривим за дело које, пре него што је учињено, законом или другим прописом заснованим на закону није било предвиђено као кажњиво, нити му се може изрећи казна која за то дело није била предвиђена.
Одредбама члана 60. Устава је утврђено: да се јемчи право на рад, у складу са законом (став 1.); да свако има право на слободан избор рада (став 2.); да су свима, под једнаким условима, доступна сва радна места (став 3.); да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа и да се нико тих права не може одрећи (став 4.).
Одредбама Закона о радним односима („Службени гласник РС“, бр. 55/96, 28/01 и 43/01), који је био на снази у време изрицања дисциплинске мере престанка радног односа, било је прописано: да запослени одговара за повреду радне обавезе која је у време извршења била утврђена законом, односно колективним уговором (члан 87. став 4.); да у остваривању права, обавеза и одговорности запослених, у складу са законом и колективним уговором, директор покреће, води дисциплински поступак и изриче дисциплинске мере (члан 137. став 1. тачка 14)). Одредбама члана 101. наведеног Закона било је прописано: да се престанак радног односа изриче за неблаговремено, несавесно и немарно извршавање радних дужности и обавеза, као и за незаконито располагање средствима (став 1. тач. 1) и 2)); да се мера престанка радног односа изриче и за друге повреде радних обавеза утврђених законом и колективним уговором (став 2.); да се колективним уговором ближе утврђују околности под којима ће се повреде наведене у ст. 1. и 2. овог члана сматрати повредом радне обавезе за коју се изриче мера престанка радног односа, у складу с природом делатности, односно природом посла који обавља поједини запослени (став 3.).
Одредбом члана 172. Закона о раду („Службени гласник РС“, бр. 70/01 и 73/01) прописано је да ће се дисциплински поступак који није правноснажно окончан до дана ступања на снагу овог закона, окончати по прописима који су били на снази до дана ступања на снагу овог закона.
Одредбом члана 45. став 3. Закона о здравственој заштити животиња („Службени гласник РС“, бр. 37/91, 50/92, 33/93, 52/93, 53/93, 67/93, 48/94, 53/95, 52/96, 25/2000 и 101/05), који је био на снази у време доношења решења о дисциплинској мери престанка радног односа, било је прописано да ветеринарски техничар, односно ветеринарски радник који има завршен IV степен стручне спреме и положен стручни испит, може да обавља стручно-техничке послове здравствене заштите животиња који нису везани за постављање дијагнозе и одређивање начина лечења животиња и лабораторијске послове техничке природе.
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта одредаба члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је утврдио да оспореном ревизијском пресудом Врховног суда Србије није повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење.
Уставни суд налази да није основан навод подносиоца уставне жалбе да се дисциплинска мера престанка радног односа не може изрећи непосредно на основу члана 101. став 1. Закона о радним односима. По налажењу Уставног суда, ближе одређење колективним уговором повреда радних обавеза из члана 101. став 1. наведеног Закона, није неопходан услов за примену појединих одредаба из овог става. У конкретном случају, подносиоцу уставне жалбе је изречена дисциплинска мера престанка радног односа због несавесног извршавања радних дужности и обавеза, што је правни стандард који не захтева ближе утврђивање околности и услова за примену мере престанка радног односа, већ се његова садржина одређује од случаја до случаја, али увек у оквирима одступања од редовног, усклађеног и уобичајеног поступања „доброг привредника“ или „доброг домаћина“.
У парничном поступку је утврђено да је тужилац, који је код туженог радио као ветеринарски техничар, приступио лечењу животиње постављањем дијагнозе, те да је преписивањем терапије одредио и начин лечења. Одредбом члана 45. став 3. Закона о здравственој заштити животиња је прописано да ветеринарски техничар, односно ветеринарски радник који има завршен IV степен стручне спреме и положен стручни испит, може да обавља стручно-техничке послове здравствене заштите животиња који нису везани за постављање дијагнозе и одређивање начина лечења животиња и лабараторијске послове техничке природе. Имајући у виду наведено, Уставни суд налази да је Врховни суд Србије изнео уставноправно прихватљиве разлоге за оцену да је подносилац уставне жалбе предузимањем наведених радњи поступио несавесно, јер је знао или морао знати да за то није овлашћен, чиме је учинио повреду радне обавезе због које се у смислу члана 101. став 1. тачка 1) Закона о радним односима изрицала мера престанка радног односа. По оцени Уставног суда, Врховни суд Србије је образложио своје правно становиште заузето у овој правној ствари, тако да се не може сматрати да је то становиште последица произвољног тумачења или неприхватљиве примене материјалног права. Полазећи од изложеног, Уставни суд налази да оспореном пресудом Врховног суда Србије није повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава.
6. Навод о повреди права на правну сигурност у казненом праву из члана 34. став 1. Устава подносилац уставне жалбе заснива на томе да му је изречена дисциплинска мера престанка радног односа за дело које законом и другим прописима заснованим на закону није било предвиђено као кажњиво, с обзиром на то да је у току парничног поступка, Одлуком Уставног суда IУ - 123/2000 од 18. јула 2002. године престао да важи Правилник о радним односима, платама и другим накнадама и примањима, дисциплинској и материјалној одговорности запослених у Јавној установи Ветеринарска станица „Зајечар“ из Зајечара, који је представљао основ за покретање и вођење дисциплинског поступка.
Уставни суд налази да правилник о дисциплинској одговорности запослених није једини извор права у домену дисциплинске одговорности запослених лица. Наиме, сагласно одредби члана 101. став 1. тачка 2) Закона о радним односима, повреда радних обавеза због које се изриче дисциплинска мера престанка радног односа може бити предвиђена посебним законом и колективним уговором. Повреда радне обавезе која је представљала конкретан разлог за изрицање дисциплинске мере престанка радног односа и на основу које је утврђено да је подносилац уставне жалбе несавесно извршавао радне обавезе, била је прописана одредбом члана 45. став 3. Закона о здравственој заштити животиња. Полазећи од изложеног, Уставни суд је оценио да није основан навод подносиоца уставне жалбе да му је оспореном пресудом Врховног суда Србије повређено право на правну сигурност у казненом праву из члана 34. став 1. Устава.
С обзиром на то да је Врховни суд Србије у образложењу оспорене ревизијске пресуде пружио уставноправно прихватљиве разлоге за оцену да је тужиоцу од стране послодавца - туженог правилно изречена дисциплинска мера престанка радног односа, Уставни суд налази да није повређено ни право подносиоца уставне жалбе на рад зајемчено чланом 60. Устава.
Имајући у виду све наведено, Уставни суд је уставну жалбу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07).
7. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић