Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Драгиша Слијепчевић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Жељка Ирића из Бања Луке, Босна и Херцеговина, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 21. октобра 2010. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Жељка Ирића и утврђује да је решењем Другог општинског суда у Београду П. 4161/08 од 3. септембра 2008. године и решењем Окружног суда у Београду Гж. 11125/08 од 3. марта 2009. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбија као неоснована.
2. Поништава се решење Окружног суда у Београду Гж. 11125/08 од 3. марта 2009. године у делу у коме је потврђено решење Другог општинског суда у Београду П. 4161/08 од 3. септембра 2008. године којим је одбачена тужба у односу на тужену Републику Србију – Министарство правде и одређује да Виши суд у Београду донесе нову одлуку о жалби коју је подносилац уставне жалбе изјавио против решења Другог општинског суда у Београду П. 4161/08 од 3. септембра 2008. године, у односу на тужену Републику Србију.
О б р а з л о ж е њ е
1. Жељко Ирић из Бања Луке, Босна и Херцеговина, је 22. априла 2009. године, преко пуномоћника - адвоката Милана Цветковића из Београда, поднео Уставном суду уставну жалбу против решења Другог општинског суда у Београду П. 4161/08 од 3. септембра 2008. године и решења Окружног суда у Београду Гж. 11125/08 од 3. марта 2009. године, коју је, по налогу Уставног суда, уредио поднеском од 15. септембра 2010. године, а због повреде начела забране дискриминације и повреде права на правично суђење и на једнаку заштиту права и правно средство, зајемчених чланом 21, чланом 32. став 1. и чланом 36. Устава Републике Србије.
Подносилац је навео да је поднео тужбу Другом општинском суду у Београду са захтевом за исплату накнаде нематеријалне штете, при томе означавајући као тужене судије за које је сматрао да су му својим радњама причинили штету, као и Републику Србију – Министарство правде, сагласно члану 6. Закона о судијама. Истакао је да је тужбом тражио накнаду нематеријалне штете у смислу члана 200. Закона о облигационим односима, због повреде угледа и права на правично суђење, а да није тражио накнаду штете због мишљења или гласа датог у вршењу судијске дужности, нити је тражио накнаду штете због незаконитог или неправилног рада тужених судија у парничном предмету у коме је он био странка. Предложио је да Уставни суд поништи оспорена решења и "предмет врати у пређашње стање".
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредбама члана 21. Устава је утврђено: да су пред Уставом и законом сви једнаки (став 1.); да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (став 2.); да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, a нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (став 3.).
Одредбом члана 32. став 1. Устава зајемчено је право сваког да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама члана 36. Устава је утврђено: да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (став 1.); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (став 2.).
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. У спроведеном поступку, Уставни суд је извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари:
Подносилац уставне жалбе је 8. августа 2008. године поднео тужбу Другом општинског суду у Београду против Републике Србије - Министарства правде, судије Општинског суда у Панчеву Наталије Кужић, судија Окружног суда у Панчеву - Персиде Јовановић, Владиславе Сајков Барај и Илије Руле и судија Врховног суда Србије - Виде Петровић Шкеро, Предрага Трифуновића, Јасминке Станојевић, Весне Поповић, Мирјане Грубић, Миломира Николића, Слободана Дражића, Биљане Драгојевић, Власте Јовановић, Љубице Јеремић, Снежане Андрејевић, Соње Бркић, Споменке Зарић, Слађане Накић Момировић, Софије Вагнер Личеноски и Љубице Милутиновић, тражећи да суд обавеже тужене да му солидарно, на име накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због повреде угледа и права личности, исплате износ од 9.900,00 динара, са припадајућом законском затезном каматом од пресуђења па до исплате. Подносилац уставне жалбе је тужбени захтев засновао на тврдњи да су му тужени причинили штету тако што је у Врховном суду Србије одржан састанак председнице Врховног суда Србије, председника грађанског одељења тог суда и председника Другог општинског суда са заступником раније туженог – Министарства одбране, на коме је постигнут начелни став да „тужилац нема право на накнаду штете“, јер му је плата у Војсци била редовно исплаћивана, који су касније уобличиле и у својим одлукама примениле и остале тужене судије. Подносилац уставне жалбе је тужбом захтевао исплату наведене накнаде нематеријалне штете по основу члана 200. Закона о облигационим односима.
Оспореним решењем Другог општинског суда у Београду П. 4161/08 од 3. септембра 2008. године одбачена је тужба подносиоца уставне жалбе, као недозвољена. У образложењу решења је истакнуто да је тужба недозвољена због тога што се ради о праву тужиоца на накнаду штете од судије које није подобно за судску заштиту и указано да, по мишљењу суда, подношење тужбе у овој парници, код јасно прописаних правила о одговорности судија, представља вршење права противно начелима о савесном коришћењу права и забрани злоупотребе права из члана 9. Закона о парничном поступку.
Окружни суд у Београду је, поступајући по жалби подносиоца уставне жалбе, оспореним решењем Гж. 11125/08 од 3. марта 2009. године одбио жалбу као неосновану и потврдио решење Другог општинског суда у Београду П. 4161/08 од 3. септембра 2008. године. У образложењу је истакнуто да тај суд није утврдио постојање ни једног од разлога жалбе изјављене против првостепеног решења. Другостепени суд сматра да, сагласно члану 151. став 1. Устава и одредбама других правних аката који се примењују у Републици Србији, судија ужива грађанскоправни имунитет, услед кога не може бити позван на одговорност за мишљење или гласање приликом доношења судске одлуке. Због тога право на накнаду штете непосредно против судије није подобно за судску заштиту, а што лишава тужиоца правног интереса за вођење овог спора, те је првостепени суд правилно одбацио његову тужбу као недозвољену.
4. Одредбом члана 4. став 2. Устава је утврђено да уређење власти почива на подели власти на законодавну, извршну и судску.
Одредбама члана 149. Устава је утврђено: да је судија независан и потчињен само Уставу и закону (став 1.); да је сваки утицај на судију у вршењу судијске функције забрањен (став 2.).
Одредбама члана 151. Устава је утврђено: да судија не може бити позван на одговорност за изражено мишљење или гласање приликом доношења судске одлуке, осим ако се ради о кривичном делу кршења закона од стране судије (став 1); да судија не може бити лишен слободе у поступку покренутом због кривичног дела учињеног у обављању судијске функције без одобрења Високог савета судства (став 2.).
Одредбама Закона о судијама ("Службени гласник РС", бр. 63/01, 42/02, 60/02, 17/03, 25/03, 27/03, 29/04, 35/04, 44/04, 61/05, 101/05 и 46/06) било је прописано: да судија никоме није одговоран за мишљење или глас дат у вршењу судијске дужности (члан 5. став 1.); да за штету коју судија проузрокује незаконитим или неправилним радом одговара Република Србија (члан 6. став 1.).
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта наведених одредаба Устава и Закона, Уставни суд је утврдио да је oспореним решењима повређено право подносиоца уставне жалбе зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава.
Уставни суд је становишта да су Други општински суд у Београду и Окружни суд у Београду у оспореним решењима дали уставноправно прихватљиве разлоге због којих су одбацили тужбу подносиоца уставне жалбе у делу који се односи на судије као тужене. Наиме, из садржине одредбе члана 151. став 1. Устава и цитираног члана 5. став 1. Закона о судијама, произлази постојање имунитета судије за мишљење дато у вршењу судијске дужности. Дакле, чињеница да је већи број судија у парничном поступку покренутом пред Другим општинским судом у Београду, било тужено управо из разлога што су заузели одређени правни став у одлукама у којима је одлучивано о правима подносиоца уставне жалбе, упућује на директну примену наведених одредаба Устава и Закона о судијама.
Независност судије као носиоца судијске функције од било ког другог облика власти у демократском друштву представља један од темељних принципа независног судства. Уставним гарантовањем имунитетских права обезбеђује се додатна заштита независности судија, јер судијски имунитет обухвата слободу мишљења и гласања у пресуђивању (материјалноправни имунитет), на једној страни, и заштиту од притварања и вођења кривичног и других поступака без одобрења Високог савета судства (процесноправни имунитет), на другој. Да би судија поступао независно и непристрасно, његова функција мора бити Уставом загарантована, а судијско место не сме бити угрожено политичким и другим реакцијама на његове одлуке. Дакле, судијски имунитет није успостављен само ради заштите судске власти од других грана власти, већ и ради заштите судија од непосредних учесника судских поступака. Обезбеђивање услова за расправљање спорне правне ствари у складу са процесним законом и могућност доношења непристрасне одлуке у тој ствари засноване на правилној примени материјалног права, без непосредних и посредних притисака и утицаја, чини суштину судске независности.
У одредби члана 32. став 1. Устава није изричито прописана гарантија права на приступ суду, али је ово начело саставни део права на правично суђење којим се свакоме обезбеђује право да сваки захтев који се односи на његова грађанска права и обавезе буде размотрен пред судом. Неспорно је да повреда права на приступ суду може настати прописивањем имунитета, који у суштини спречава покретање поступка. Међутим, Уставни суд наглашава да је у конкретном случају установљено ограничење права на приступ суду оправдано фундаменталним значајем очувања независности суда и судија. С тим у вези, Уставни суд указује и на становиште Европског суда за људска права заузето у пресуди Ернст и други против Белгије од 15. јула 2003. године (број апликације 33400/96, ст. 53.-56.), о оправданости судијског имунитета од тужби за накнаду штете у грађанскоправном поступку.
Међутим, Уставни суд је становишта да судови нису могли одбацити тужбу подносиоца уставне жалбе у делу који се односи на Републику Србију - Министарство правде. Наиме, могућност подношења тужбе против Републике Србије допуштена је управо цитираним чланом 6. став 1. Закона о судијама. Без обзира на чињеницу постојања судијског имунитета, за штету која је евентуално причињена од стране судије у вршењу судијске дужности одговара Република Србија. Дакле, тужба против Републике Србије је дозвољена и није могла бити одбачена у том делу, јер Република Србија није обухваћена имунитетом који је установљен само за носиоце судијске функције. На описани начин, судови су de facto подносиоцу уставне жалбе ускратили право на приступ суду, јер су га онемогућили да се о правима која је истакао расправи и одлучи пред надлежним судом.
На основу изнетог, Уставни суд оцењује да је оваквим поступањем првостепеног и другостепеног суда подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, односно право на приступ суду у остваривању његових грађанских права. Уставни суд налази да је и пракса Европског суда за људска права сличног становишта - пресуда Голдер против Уједињеног Краљевства од 21. фебруара 1975. године (број апликације 4451/70, став 35.) у којој је, inter alia, истакнуто да би било незамисливо да члан 6. став 1. Европске конвенције детаљно опише процесне гарантије које стоје на располагању странака у поступку, а да прво не заштити оно што стварно омогућава корист од тих гарантија, то јест приступ суду. Правичност, јавност и експедитивност немају никакву вредност ако самог судског поступка уопште нема.
Оцењујући постојање повреде начела забране дискриминације из члана 21. Устава, Уставни суд оцењује да нема основа за тврдње да је оспореним одлукама подносилац уставне жалбе на било који начин дискриминисан. У уставној жалби нису пружени докази да му је због неког личног својства повређено људско или мањинско право зајемчено Уставом, што је неопходна претпоставка да би се могла утврдити повреда забране дискриминације.
Уставни суд налази да подносиоцу уставне жалбе није повређено право на једнаку заштиту права пред судовима из члана 36. став 1. Устава, јер се ни из оспорених аката, нити из других доказа приложених уз уставну жалбу такав закључак није могао извести. Наиме, Суд констатује да је услов који мора постојати да би се могла утврдити повреда права на једнаку заштиту права пред судовима из члана 36. став 1. Устава, постојање различитих судских одлука код исте чињеничне и правне ситуације.
Оцењујући повреду права на правно средство из члана 36. став 2. Устава, Уставни суд налази да је подносилац уставне жалбе имао законско право на подношење жалбе против оспореног решења Другог општинског суда у Београду П. 4161/08 од 3. септембра 2008. године, које је искористио и на основу кога је донето оспорено решење Окружног суда у Београду Гж. 11125/08 од 3. марта 2009. године. Уставни суд констатује да на описани начин подносиоцу није повређено право на правно средство, јер је о жалби против решења првостепеног суда, одлуку донео другостепени суд, чиме је, по оцени Уставног суда, задовољено наведено Уставом зајемчено право подносиоца. Чињеница да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење, не значи аутоматски и повреду Уставом зајемченог права на правно средство.
На основу изложеног и одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07), Уставни суд је уставну жалбу усвојио, те утврдио да је оспореним решењима Другог општинског суда у Београду П. 4161/08 од 3. септембра 2008. године и Окружног суда у Београду Гж. 11125/08 од 3. марта 2009. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, док је у преосталом делу уставну жалбу одбио као неосновану и одлучио као у тачки 1. изреке.
Уставни суд је оценио да се штетне последице утврђене повреде права могу отклонити поништајем оспореног другостепеног решења у делу у коме је потврђено решење Другог општинског суда у Београду П. 4161/08 од 3. септембра 2008. године којим је одбачена тужба у односу на тужену Републику Србију – Министарство правде и одређивањем да се донесе нова одлука о жалби коју је подносилац уставне жалбе изјавио против решења Другог општинског суда у Београду П. 4161/08 од 3. септембра 2008. године, у односу на тужену Републику Србију, како би у поновном другостепеном поступку била донета нова одлука о жалби, па је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона, одлучио као у тачки 2. изреке.
6. Полазећи од изнетог, а на основу члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић