Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Драгиша Слијепчевић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић и Сабахудин Тахировић, у поступку по уставној жалби Горана Кљајевића из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 14. октобра 2010. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Горана Кљајевића изјављена против решења Окружног суда у Београду - Посебно одељење за борбу против организованог криминала Кв.П. 127/08 од 24. априла 2008. године и решења Врховног суда Србије - Посебно одељење за поступање у предметима са елементима организованог криминала Кж. II о.к. 86/08 од 14. маја 2008. године и против „радњи задржавања у притвору без правног основа након протека законског рока у коме је ванпретресно веће Окружног суда у Београду било дужно да и без предлога странака испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора“.
О б р а з л о ж е њ е
1. Горан Кљајевић из Београда, преко пуномоћника Данице Б. Кљајевић, адвоката из Београда, поднео је Уставном суду 14. јуна 2008. године уставну жалбу против решења Окружног суда у Београду - Посебно одељење Кв.П. 127/08 од 24. априла 2008. године и решења Врховног суда Србије - Посебно одељење Кж. II о.к. 86/08 од 14. маја 2008. године, као и против „радњи задржавања у притвору без правног основа након протека законског рока у коме је ванпретресно веће Окружног суда у Београду било дужно да и без предлога странака испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора“, због повреде права зајемчених одредбама члана 27. став 1, члана 30. став 1, члана 31. ст. 1. и 2, члана 32. став 1, члана 33. став 2. и члана 34. став 3. Устава Републике Србије и начела утврђеног одредбама члана 21. Устава.
Подносилац уставне жалбе је 4. децембра 2008. године Уставном суду доставио поднесак уз који је приложио решење Врховног суда Србије - Посебно одељење Кж. II о.к. 146/08 од 30. јула 2008. године којим је према њему укинут притвор.
У уставној жалби је наведено:
- да је подносилац уставне жалбе лишен слободе 12. априла 2006. године, да му је притвор више пута продужаван и да су његови браниоци против решења о одређивању притвора и сваког решења о продужењу притвора изјављивали жалбе;
- да је констатацијом: „да је оптужени Горан Кљајевић, заједно са оптуженом Д.Ђ, радњама из главе II тачка 13) оптужнице, оптуженом С.П. прибавио противправну имовинску корист у износу од 25.965.012,00 динара, „Фонду Инекс интерекспорт“ радњама из главе II тачка 15 оптужнице, противправну имовинску корист у износу од 7.200.000,00 динара; оптужени Горан Кљајевић радњама из главе I оптужнице Окружног јавног тужилаштва у Београду - Специјалног тужилаштва Кт.С. 6/06 од 28. децембра 2007. године, заједно са осталим окривљенима у овој глави, сада покојном М.Б, као фактичком власнику предузећа „Тобако“ прибавио противправну имовинску корист у износу од 2.259.497,00 евра“, датом у решењу Окружног суда у Београду – Посебно одељење Кв.П. 127/08 од 24. априла 2008. године, са којим разлозима се сложио и Врховни суд Србије решењем Кж. II о.к. 86/08 од 14. маја 2008. године, повређена претпоставка невиности подносиоца уставне жалбе;
- да у оспореном решењу о продужењу притвора Кв. П. 127/08 од 24. априла 2008. године није наведено од ког тренутка тј. датума се притвор продужава нити до ког тренутка по овом решењу притвор може да траје, већ да је само паушално наведено да се притвор продужава за највише два месеца, затим да је предметна оптужница ступила на правну снагу 15. новембра 2006. године, да је законски рок за преиспитивање постојања разлога за притвор везан за дан ступања оптужнице на правну снагу и пада увек истог датума, свака два месеца од ступања оптужнице на правну снагу, у складу са одредбом члана 146. став 2. Законика о кривичном поступку, те да је стога веће било дужно да по службеној дужности испита да ли још постоје разлози за притвор и да о томе донесе одговарајуће решење до 15. марта 2008. године, а не 24. априла 2008. године, те да је последица оваквог непоступања да се подносилац уставне жалбе налази у притвору без правног основа, без икакве судске одлуке, с обзиром да му притвор није продужен, а самим тим ни одређен у складу са наведеном одредбом Законика о кривичном поступку, као и да није тражено, нити је добијено одобрење за притварање подносиоца уставне жалбе по оптужници Окружног јавног тужилаштва у Београду Кт.С. 6/06 од 28. децембра 2007. године, чији се наводи користе као разлози за продужење притвора према подносиоцу;
- да притварање подносиоца уставне жалбе нема за циљ несметано вођење кривичног поступка и да се ни једном речју у оспореним решењима не наводи зашто је притвор неопходан ради вођења кривичног поступка, као и да одредба члана 142. став 2. тачка 5) Законика о кривичном поступку није у складу са одредбом члана 30. став 1. Устава, као и да се његово задржавање у притвору претворило у својеврсно кажњавање пре доношења правноснажне пресуде и да се у јавности ствара утисак да је крив и да му је место у притвору;
- да суд није трајање притвора свео на најкраће неопходно време имајући у виду разлоге притвора, да притвор према њему траје већ две године и два месеца, као и да разлоге за даље продужење притвора суд образлаже професионалним својством у коме се налазио и његовим службеним дужностима, као и наводним прибављањем противправне имовинске користи трећим лицима, а који су разлози садржани у чињеничном опису кривичних дела која му се оптужницом стављају на терет и, поред осталих, представљају елементе тих кривичних дела;
- да му је у притворским условима сасвим немогуће да припрема одбрану, имајући у виду просторне услове, опремљеност притворске ћелије, присуство у малој просторији више људи, уз списе предмета чија анализа изискује бројну правну и економску литературу, а који заједно са прикупљеним доказима имају више од 70.000 страна, као и да је одбијен захтев његових бранилаца да му се у ћелију доставе фотокопије списа предмета и рачунар, те да се фотокопирање списа противзаконито условљава плаћањем судске таксе за те копије:
- да поступак против њега неоправдано дуго траје услед спајања поступака у предметима Окружног суда у Београду Кп. 11/06 и Кп. 27/07, да се главни претрес, по правилу, не заказује у законом прописаним императивним роковима (најдужи је у трајању од 20 дана) и да је главни претрес прекидан девет пута.
Предложио је да Уставни суд одложи извршење појединачног акта - решења о продужењу притвора и радње „спровођења трајања притвора“ и да након спроведеног поступка утврди да су му наведеним актима и радњама повређена и ускраћена људска права, да поништи појединачне акте којима су повреде извршене и нареди његово пуштање на слободу.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорена решења и другу документацију приложену као доказ уз уставну жалбу, као и у одговор Вишег суда у Београду и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
Против подносиоца уставне жалбе у току је кривични поступак пред Посебним одељењем Вишег суда у Београду у предмету К.По. 1-63/2010 (раније Кп. 11/06). Кривични поступак се води против укупно 33 оптужених лица по оптужницама Специјалног тужилаштва Кт.С. 6/06 од 11. октобра 2006. године (24 тачке), Кт.С. 21/06 од 21. јуна 2007. године (девет тачака), Кт.С. 20/06 од 7. јуна 2007. године (једна тачка), Кт.С. 6/06 од 12. новембра 2007. године - исправљене 28. децембра 2007. године (две тачке), Кт.С. 20/06 од 1. јула 2008. године (седам тачака), Кт.С. 19/06 од 8. септембра 2008. године (пет тачака) и Кт.С. 20/06 од 20. фебруара 2009. године (једна тачка), због постојања основане сумње да су извршили кривична дела злочиначко удруживање из члана 346. став 1. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09), примање мита из члана 367. став 1. Кривичног законика, злоупотреба службеног положаја из члана 359. став 1. Кривичног законика, кршење закона од стране судије из члана 360. став 1. Кривичног законика и друга кривичних дела.
Кривични поступак је у фази главног претреса који је заказиван 197 пута.
Подносиоцу уставне жалбе је одређен притвор решењем истражног судије Окружног суда у Београду - Посебно одељење Ки.П. 14/08 од 15. априла 2006. године, који му се рачуна од 12. априла 2006. године када је лишен слободе, на основу одредбе члана 142. став 2. тач. 2) и 5) Законика о кривичном поступку.
Притвор му је продужаван током трајања истражног поступка.
Након подизања оптужнице 11. октобра 2006. године, притвор је подносиоцу уставне жалбе продужен на основу одредбе члана 142. став. 2. тач. 1), 2) и 5) Законика о кривичном поступку решењима Окружног суда у Београду - Посебно одељење: Кв.П. 249/06 од 11. октобра 2006. године; Кв.П. 273/06 од 10. новембра 2006. године; Кв.П. 299/06 од 8. децембра 2006. године; Кв.П. 43/07 од 8. фебруара 2007. године; Кв.П. 85/07 од 19. марта 2007. године; Кв.П. 144/07 од 18. маја 2007. године; Кв.П. 205/07 од 18. јула 2007. године; Кв.П. 248/07 од 27. августа 2007. године.
На основу одредбе члана 142. став 2. тач. 1) и 5) Законика о кривичном поступку, подносиоцу уставне жалбе је продужен притвор решењима Окружног суда у Београду - Посебно одељење: Кв.П. 309/07 од 26. октобра 2007. године и Кв.П. 380/07 од 26. децембра 2007. године.
На основу одредбе члана 142. став 2. тачка 5) Законика о кривичном поступку, притвор је подносиоцу уставне жалбе продужен решењима Окружног суда у Београду - Посебно одељење: Кв.П. 53/08 од 26. фебруара 2008. године; Кв.П. 127/08 од 24. априла 2008. године; Кв.П. 191/08 од 24. јуна 2008. године и Кв.П. 228/08 од 16. јула 2008. године.
Врховни суд Србије је укинуо притвор према подносиоцу уставне жалбе решењем Кж. II о.к. 146/08 од 30. јула 2008. године.
Окружни суд у Београду, образлажући разлоге за продужење притвора према подносиоцу уставне жалбе у оспореном решењу Кв.П. 127/08 од 24. априла 2008. године, је, између осталог, навео: „да начин извршења кривичних дела који оправдава даље задржавање у притвору оптуженог Горана Кљајевића и оптужене Д.Ђ, кривично веће налази у томе што је оптужени Горан Кљајевић основано сумњив да је поменута кривична дела извршио као организатор криминалне групе, а пре свега као носилац високе правосудне функције, односно председник Трговинског суда у Београду ... те да су ово двоје оптужених основано сумњиви и да су извршили кривична дела примања мита из користољубља“. Даље се наводи „да на постојање посебно тешких околности извршења наведених кривичних дела, по налажењу већа, указује постојање основане сумње да су поменути оптужени, према наводима оптужнице, радњама које су ближе описане у диспозитиву оптужнице, прибавили себи или другом велику имовинску корист, који износ вишеструко премашује имовински цензус или доњи лимит за постојање квалификованог облика код кривичног дела злоупотребе кривичног положаја, па су тако: оптужени Горан Кљајевић, заједно са оптуженом Д.Ђ, радњама из главе II, тачка 13 оптужнице, оптуженом С.П. прибавио противправну имовинску корист у износу од 25.965.012,00 динара, „Фонду Инекс Интерекспорт“ радњама из главе II тачке 15 оптужнице, противправну имовинску корист у износу од 7.200.000,00 динара; оптужени Горан Кљајевић радњама из главе I оптужнице Окружног јавног тужилаштва у Београду - Специјалног тужилаштва Кт.С. 6/06 од 28. децембра 2007. године, заједно са осталим окривљенима у овој глави, сада покојном М.Б, као фактичком власнику предузећа „Тобако“ прибавио противправну имовинску корист у износу од 2.259.497,00 евра.“. Врховни суд Србије је наведене разлоге за продужење притвора оценио основаним и у оспореном решењу оценио да „првостепени суд правилно закључује у побијаном решењу и даје детаљне разлоге које у свему прихвата и овај суд“.
4. Одредбама члана 21. Устава Републике Србије утврђено је да су пред Уставом и законом сви једнаки (став 1.), да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (став 2.), да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, a нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (став 3.) и да се не сматрају дискриминацијом посебне мере које Република Србија може увести ради постизања пуне равноправности лица или групе лица која су суштински у неједнаком положају са осталим грађанима (став 4.).
Чланом 27. став 1. Устава зајемчено је свакоме право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом.
Одредбом члана 30. став 1. Устава утврђено је да лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка.
Чланом 31. Устава утврђено је, поред осталог, да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (став 2.) и да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (став 3.).
Одредбом члана 32. став 1. Устава зајемчено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Према члану 33. став 2. Устава јемчи се сваком ко је окривљен за кривично дело право на одбрану и право да узме браниоца по свом избору, да с њим несметано општи и да добије примерено време и одговарајуће услове за припрему одбране.
Одредбом члана 34. став 3. Устава утврђено је да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда.
Одредбама Законика о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05 и 49/07), који је важио у време доношења оспорених решења, било је прописано: да се свако сматра невиним док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком надлежног суда (члан 3. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 141. ст. 1. до 3.).
Одредбама члана 142. став 2. истог Законика било је прописано да ако постоји основана сумња да је одређено лице учинило кривично дело, а не постоје услови за притвор из става 1. овог члана, у циљу несметаног вођења кривичног поступка, притвор се против тог лица може одредити, поред осталог - ако је за кривично дело прописана казна затвора преко десет година и ако је то оправдано због начина извршења или других посебно тешких околности кривичног дела (тачка 5)).
Осталим релевантним одредбама Законика о кривичном поступку било је прописано: да после предаје оптужнице суду, до завршетка главног претреса, притвор се може, по прибављеном мишљењу јавног тужиоца, када се поступак води по његовом захтеву, одредити или укинути само решењем већа, да је веће дужно да и без предлога странака испита да ли постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких тридесет дана до ступања оптужнице на правну снагу, а по истеку свака два месеца након ступања оптужнице на правну снагу, да жалба на решење из ст. 1. и 2. овог члана не задржава извршење решења и да против решења већа којим се одбија предлог за одређивање или укидање притвора жалба није дозвољена (члан 146. ст. 1. до 4.); да о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа ако овим законом није другачије одређено, а да решавајући о жалби, суд може решењем одбацити жалбу као неблаговремену или као недозвољену, одбити жалбу као неосновану, или уважити жалбу и решење преиначити или укинути и, по потреби, предмет упутити на поновно одлучивање (члан 401. ст. 1. и 3.).
Одредбом члана 367. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку прописано је да се пресуда може побијати због битне повреде одредаба кривичног поступка, а одредбом члана 368. став 1. тачка 5) истог Законика да битна повреда одредаба кривичног поступка постоји ако је суд повредио прописе кривичног поступка у погледу постојања оптужбе овлашћеног тужиоца или предлога оштећеног, односно одобрења надлежног органа.
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта садржине зајемчених права из члана 27. став 1. Устава, а полазећи од претходно утврђених чињеница и околности, те одредаба Законика о кривичном поступку, Уставни суд је утврдио следеће:
У кривичном поступку који се против подносиоца уставне жалбе води пред Вишим судом Београду – Посебно одељење, у предмету К-По 1-63/2010 (раније КП. 11/06), подносилац уставне жалбе налазио се у притвору од 12. априла 2006. године до 30. јула 2008. године. Притвор му је одређен решењем истражног судије Окружног суда у Београду Ки.П. 14/06 од 15. априла 2006. године, а укинут решењем Врховног суда Србије Кж. II о.к. 146/08 од 30. јула 2008. године. Током трајања мере притвора, подносиоцу уставне жалбе је притвор контролисан и продужаван решењима кривичног ванпретресног већа Окружног суда у Београду. Против свих решења о продужењу притвора подносилац уставне жалбе је изјављивао жалбе Врховном суду Србије, који је о истима одлучивао тако што је изјављене жалбе одбијао као неосноване, а у три наврата (14. марта 2007. године, 13. августа 2007. године и 14. јула 2008. године) уважавао жалбе, укидао решења и враћао предмет првостепеном суду на поновнo одлучивање. Чињеница да је првостепено решење о продужењу притвора у три наврата било укинуто по жалби, не значи да је даље трајање притвора било незаконито, јер временско трајање притвора од ступања оптужнице на правну снагу до завршетка главног претреса Уставом и Закоником о кривичном поступку није ограничено, а надлежни суд је основаност даљег притвора испитивао у Закоником прописаном року од два месеца.
Уставни суд је у одлуци Уж - 314/07 од 23. априла 2009. године изнео став да притвор настаје доношењем решења о одређивању притвора и окончава се доношењем решења о укидању притвора, док се решењем о продужењу притвора контролише да ли и даље постоје разлози за задржавање окривљеног у притвору; да је рок од два месеца рок у коме је суд по службеној дужности у обавези да контролише притвор и то од дана правноснажности последњег решења које је донето о притвору, а не и рок максималног трајања притвора по решењу о продужењу притвора; да суд који је овлашћен да продужи притвор, може га продужавати у границама одређеним Закоником, као и да се, након ступања оптужнице на правну снагу, до завршетка главног претреса, притвор решењем не продужава на унапред тачно одређено време, јер се потреба даљег трајања притвора не зна никад унапред.
У складу са изнетим, ценећи цитиране одредбе Устава и Законика о кривичном поступку, као и наводе подносиоца уставне жалбе који сматра да његово лишење слободе није одређено у поступку који је предвиђен законом, нити је трајање притвора било у складу са законом јер „законски рок од два месеца за преиспитивање постојања разлога за притвор је везан за дан ступања оптужнице на правну снагу и пада увек истог датума, свака два месеца од ступања оптужнице на правну снагу, те да је стога веће било дужно да донесе одговарајуће решење до 15. марта 2008. године, а не 24. априла 2008. године“, као и да решење мора да садржи временско одређење од када је притвор продужен и до када најдуже може да траје, Уставни суд је мишљења да је поступак у коме су донета оспорена решења којима је притвор према подносиоцу уставне жалбе продужен, заснован на уставноправно прихватљивом тумачењу кривичног процесног права, као и да је лишење слободе подносиоца уставне жалбе спроведено из разлога и у поступку предвиђеним Закоником. Ово из разлога што је рок од два месеца након ступања оптужнице на правну снагу, рок у коме је суд по службеној дужности у обавези да контролише притвор и то од дана правноснажности последњег решења које је донето о притвору, а не и рок максималног трајања притвора. Суд који је овлашћен да продужи притвор, може га продужавати у границама одређеним Закоником, у конкретном случају до завршетка главног претреса. Притвор се у овој фази кривичног поступка решењем не продужава на унапред одређено време, већ само до даље одлуке суда о овој процесној мери.
Уставни суд је ценио и наводе подносиоца уставне жалбе да „нити је тражено, нити је добијено одобрење притварања подносиоца уставне жалбе по оптужници Окружног јавног тужилаштва у Београду Кт.С. 6/06 од 28. децембра 2007. године, чији се наводи користе као разлози за продужење притвора према подносиоцу“, али о овим наводима није одлучивао, будући да подносилац уставне жалбе није исцрпео сва правна средства пре изјављивања уставне жалбе, јер ће имати могућност да у евентуалној жалби на пресуду ове разлоге истакне као битне повреде одредаба кривичног поступка.
Имајући у виду изнето, Уставни суд је оценио да нису основани наводи из уставне жалбе да су подносиоцу повређена права на слободу и безбедност из члана 27. став 1. Устава.
6. У односу на истакнуту повреду права из члана 30. став 1. и члана 31. ст. 2. и 3. Устава и цитираних одредаба Законика о кривичном поступку, Суд је утврдио да оспореним решењима судова у кривичном поступку нису повређена Уставом зајемчена права подносиоца на која се позвао.
Одредбама члана 30. став 1. Устава и члана 142. став 2. Законика, утврђени су следећи услови за одређивање притвора према неком лицу: да постоји основана сумња да је лице учинило кривично дело, да је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка и да притвор може бити одређен само на основу одлуке суда.
Уставни суд је у одлуци Уж-1197/2008 од 13. новембра 2008. године изнео став да се одредбе члана 30. Устава односе „на иницијални чин притварања неког лица, односно на доношење решења о одређивању притвора од стране суда, а одредбе члана 31. Устава на трајање притвора, што подразумева да је притвор претходно одређен и да се лице већ налази у притвору. Дакле, суд може да одреди притвор искључиво ако постоји основана сумња да је неко лице извршило кривично дело и ако је та мера неопходна ради вођења кривичног поступка, чиме се исцрпљује непосредно дејство одредбе члана 30. Устава по питању притвора као кривично-процесног института. У даљем току кривичног поступка више се не одлучује о одређивању притвора према већ притвореном лицу, већ се једино одлучује о продужењу или укидању притвора, до кога долази када се за то стекну прописани услови“.
Следом наведеног, Суд сматра да су за оцену навода уставне жалбе релевантне само одредбе члана 31. ст. 2. и 3. Устава, којима се јемчи да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом и да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор одређен. Уставни суд констатује да је период који је од значаја за поступање Уставног суда, ratione temporis, почео дана 8. новембра 2006. године, када је Устав Републике Србије, којим је установљена уставна жалба као правно средство за заштиту људских права и слобода, ступио на снагу. Међутим, како се „трајање лишавања слободе рачуна од дана хапшења - почетка притвора, све до доношења првостепене пресуде“ (став Европског суда за људска права изнет у пресуди B. против Аустрије, од 28. марта 1999. године, тачка 39.), Суд је оценио да се за оправданост дужине трајања притвора мора узети у обзир и трајање притвора на дан 8. новембра 2006. године, када је подносилац уставне жалбе био у притвору скоро шест месеци.
Надлежни суд је дужан да, не само у разумном року, већ и са нарочитом хитношћу поступа у притворским предметима. Приликом сваке контроле притвора суд утврђује да ли су испуњени законски услови и разлози за даље задржавање окривљеног у притвору, и да ли се иста сврха (обезбеђење присуства окривљеног, односно несметано вођење кривичног поступка) може остварити другом мером. Суд при томе мора имати у виду обавезу да трајање притвора сведе на најкраће неопходно време. Нема сумње да је најкраће неопходно време трајања притвора релативна категорија, која зависи од низа чинилаца и мора се проценити у сваком појединачном случају, према његовим специфичним околностима. Уставни суд је оценио да је предмет по коме се у конкретном случају води поступак против подносиоца уставне жалбе пред Окружним судом у Београду веома сложен, како због бројности оптужених и бројности кривичних дела за која постоји основана сумња да су их оптужени извршили, тако и због комплексности чињеничних и правних питања која надлежни суд треба да расправи и оцени и на основу којих треба да потом донесе одлуку. Оспорена решења о продужењу притвора донета су у законито спроведеном поступку, заснована су на законом прописаним разлозима из којих се према лицу за које постоји основана сумња да је извршило кривично дело може продужити притвор и дати су разлози за даље задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору. Уставни суд се приликом заузимања овог става руководио и праксом Европског суда за људска права да се државама у случајевима организованог криминала морају обезбедити и одговарајући правни институти, укључујући и продужено трајање притвора када је то неопходно, како би оне ту своју обавезу могле испунити на одговарајући начин (Shabani против Швајцарске од 5. новембра 2009. године, тачка 63.). Најзад, Суд је приликом доношења одлуке имао у виду и да је решењем Окружног суда у Београду Кв.П. 309/07 од 26. октобра 2007. године, притвор подносиоцу продужен на основу члана 142. став 2. тач. 1) и 5) Законика, а да је престао основ за даље задржавање подносиоца у смислу члана 142. став 2. тачка 2.) Законика и да је решењем Кв.П. 53/08 од 26. фебруара 2008. године притвор продужен на основу одредбе члана 142. став 2. тачка 5) Законика, јер је суд нашао да више не постоје ни разлози прописани тачком 1) наведеног члана Законика. Када је надлежни суд утврдио да су престали сви законски основи за даље задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору, притвор је укинут и он је пуштен на слободу, иако је поступак против њега још увек у фази главног претреса.
7. Уставни суд оцењује да се наводима подносиоца уставне жалбе да је дискриминисан, јер „није једнак пред Уставом и законом са осталим грађанима само зато што је обављао функцију председника Трговинског суда у Београду и да се из образложења решења закључује да је за председнике судова притвор обавезан“, не доводи у питање оправданост задржавања подносиоца уставне жалбе у притвору. Наиме, поред основане сумње да је неко учинио кривично дело које му се ставља на терет, што је conditio sine qua non за иницијално притварање, мора увек постојати разлог зашто се одређено лице лишава слободе на известан временски период. То може бити и начин извршења кривичног дела или друге посебно тешке околности кривичног дела, које разлоге треба узети у обзир, јер Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода дозвољава да се повиси праг могућности „мешања“ у право на слободу у овом смислу (видети, међу многим другим, пресуду Европског суда за људска права Kemmache број 3 против Француске од 24. новембра 1994, тачка 42.). Разуме се, суд ће увек у оваквим случајевима вагати интересе друштва, односно државе са интересима појединца. То, другим речима, значи да ће суд процењивати у сваком конкретном случају све околности које говоре у прилог заштите истинских друштвених вредности и интереса државе, са једне стране, са интересима појединца у смислу његове личне слободе, са друге стране. По мишљењу Уставног суда, учињена превага у корист друштвених интереса није ни у једном тренутку била неоправдана или произвољна, за све време трајања лишавања слободе подносиоца уставне жалбе у конкретном случају. Суд је подносиоцу продужио притвор на основу члана 142. став 2. тачка 5) Законика о кривичном поступку, кумулативно утврђујући постојање притворских разлога. Уставни суд налази да је надлежни суд у својој, на закону заснованој одлуци, образложио изнесено становиште које није последица произвољног тумачења и самовољне примене меродавног права. Следом наведеног, Уставни суд није утврдио да је подносилац уставне жалбе у конкретном случају дискриминисан у остварењу неког уставног или законског права, због било ког личног својства.
8. У односу на наводе подносиоца уставне жалбе „да су разлози за продужење притвора ванпроцесни и да се чланом 142. став 2. тачка 5) Законика о кривичном поступку крши одредба члана 30. Устава“, Уставни суд истиче да је у Одлуци Уж - 1429/2008 од 16. јула 2009. године, у тачки 9, детаљно образложио своје становиште о сагласности те одредбе Законика са одредбом Устава Републике Србије и Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
9. У односу на истакнуту повреду права на правично суђење и права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је након уставноправне оцене спроведеног поступка у овој правној ствари, заснованој на пракси Суда, као и на пракси и критеријумима међународних институција за заштиту људских права, утврдио да у конкретном случају није дошло до повреде наведених права.
Наиме, разумна дужина трајања поступка је релативна категорија која зависи не само од временског трајања поступка, већ и од низа других чинилаца, а пре свега од сложености предмета, понашања подносиоца уставне жалбе и осталих учесника у поступку, понашања надлежних органа власти, као и од важности предмета за подносиоца уставне жалбе. Правилна оцена да ли је дужина једног поступка разумна или не, може се донети само ако се у сваком конкретном случају трајање поступка сагледа и у односу на наведене чиниоце.
У том смислу, Уставни суд је утврдио да је против подносиоца уставне жалбе захтев за спровођење истраге Окружном суду у Београду - Посебном одељењу, надлежни јавни тужилац поднео у априлу 2006. године и да је кривични поступак покренут доношењем решења о спровођењу истраге, које је донето такође априла 2006. године. Након шестомесечне истраге, 11. октобра 2006. године, подигнута је оптужница. Кривични поступак се сада води пред Вишим судом у Београду у предмету К.По. 1-63/10 против укупно 33 оптужених лица, по седам спојених оптужница Специјалног тужилаштва које заједно имају 49 тачака, због постојања основане сумње да су оптужени извршили већи број кривичних дела. До тренутка одлучивања Уставног суда, кривични поступак у овом предмету траје више од четири године и у фази је главног претреса.
Поводом навода подносиоца уставне жалбе „да се главни претрес не заказује у законом прописаним императивним роковима“, као и „да је претрес прекидан девет пута“, Уставни суд констатује да се кривични поступак против подносиоца уставне жалбе води пред Посебним одељењем Вишег суда у Београду и да се суђења одвијају у централној судници Посебног одељења, која једина може да прими толики број окривљених, бранилаца и других учесника у поступку. Истовремено, ова судница се користи и за суђења у другим поступцима Посебног одељења и Већа за ратне злочине Вишег суда у Београду која се одвијају и у преподневним и послеподневним часовима. Полазећи од изнетог, те чињенице да се кривични поступак у предмету К.По. 1-63/2010 (раније КП. 11/06) води против 33 лица, по седам оптужница, због основане сумње да су извршили више кривичних дела, као и да суд редовно заказује главни претрес, Уставни суд оцењује да је надлежни суд показао очигледну намеру да поступа ефикасно.
Имајући у виду да кривични поступак против подносиоца уставне жалбе траје нешто више од четири године, да се ради о изузетно сложеном поступку како због бројности оптужених и бројности кривичних дела за која постоји основана сумња да су их оптужени извршили, тако и због комплексности чињеничних и правних питања која надлежни суд треба да расправи и оцени и на основу којих треба да потом донесе одлуку, да се главни претрес држи у континуитету, односно да је заказиван 197 пута, Уставни суд је нашао да се, уз уважавање значаја који за подносиоца уставне жалбе има окончање овог кривичног поступка у што краћем року, досадашње поступање суда, у околностима овог конкретног случаја, не може оценити као неажурно, те да нису повређена његова права гарантована одредбама члана 32. став 1. Устава.
10. Подносилац у уставној жалби истиче и повреду права на одбрану из члана 33. став 2. Устава, јер „у притворским условима уз боравак у малој просторији са још четири односно пет лица, нема практично никаквих, а поготову не одговарајућих услова за припрему одбране у предмету који има за сада сигурно више од 70.000 страна, које ни физички не могу стати у притворску ћелију, а за који предмет, да би одбрана била припремљена на квалитетан начин, је неопходна структурално-компаративна те правна анализа, које није могуће вршити у притворским условима“. Оцењујући ове наводе подносиоца, Уставни суд је пре свега пошао од чињенице да је право окривљеног да добије примерено време и адекватне услове за припрему одбране само један од више сегмената права на одбрану и да се ово право не може посматрати изоловано, већ узимањем у обзир права као целине. Са друге стране, неспорно је да када се окривљени налази у притвору, мора му бити обезбеђено адекватно време за одбрану и могућност за састајање и поверљиво комуницирање са браниоцем лично или телефоном или писменим путем, с тим што је допуштено да та комуникација буде надгледана од стране службених лица. Међутим, време и услови за припрему одбране се не исцрпљују само директним контактима окривљеног и његовог браниоца у притворским условима, већ их треба посматрати шире.
Кривични поступак који се против подносиоца уставне жалбе води пред Посебним одељењем за борбу против организованог криминала Окружног суда у Београду је свакако веома сложен и изискује значајно време за припрему одбране. У време подношења уставне жалбе подносилац се налазио у притвору и његово општење са браниоцем се, поред осталог, одвијало у притворским условима који без сумње не прате у потпуности стандарде развијених европских земаља. Међутим, како подносилац уставне жалбе у овом поступку има браниоца кога је сам изабрао, са којим приступа суђењима и уз његову помоћ се брани, те како се припрема одбране не врши само у директним контактима окривљеног и његовог браниоца, који подносиоцу нису ни били ускраћени, већ се улога браниоца састоји и у томе да прикупи и среди материјал који је неопходан за одбрану, створи и разради план одбране и проучи прописе, то по ставу Уставног суда, све ове радње које се односе на правну страну одбране и у великој мери и на утврђивање чињеница, бранилац окривљеног припрема и без директног контакта са брањеником, а све у циљу пружања најбоље могуће правне помоћи брањенику у остваривању његових права и законом заштићених интереса. Дакле, основна дужност браниоца јесте да помогне окривљеном у његовој одбрани, да пронађе, изложи и протумачи оне доказе, чињенице и околности које иду у корист окривљеном, те да изнесе све што сматра целисходним да би постигао циљ одбране у сврху заштите права окривљеног, које се све радње предузимају не само у личним контактима, већ у великој мери у самосталном раду браниоца и то без обзира на чињеницу да ли је окривљени у притвору или није.
Следом наведеног, а имајући у виду да подносилац уставне жалбе није истакао да су му контакти са браниоцем, док је био у притвору, евентуално били ускраћени или онемогућени, те да њихова комуникација није могла бити поверљива, већ се притужује да у притвору није могао да припрема одбрану, јер у ћелију у којој је био смештен, због њене величине, није могао да унесе списе предмета који имају више од 70.000 страна, Уставни суд је оценио да подносиоцу уставне жалбе није повређено право на одбрану зајемчено одредбом члана 33. став 2. Устава.
Уставни суд је ценио и остале наводе подносиоца у вези са истакнутом повредом права на одбрану, али сматра да нису од значаја за другачију одлуку Суда.
11. Уставни суд је оцењујући садржину оспорених решења Окружног суда у Београду – Посебно одељење Кв.П. 127/08 од 24. априла 2008. године и решења Врховног суда Србије - Посебно одељење Кж. II о.к. 86/08 од 14. маја 2008. године, утврдио да из садржине оспорених решења не произлази да се као утврђена узима чињеница да је подносилац уставне жалбе, као оптужени против кога се води кривични поступак пред Окружним судом у Београду, извршио кривична дела која су му оптужницом стављена на терет.
Овакав став Суд темељи на томе што Окружни суд у Београду у оспореном решењу о продужењу притвора, образлажући своју одлуку да се окривљеном, овде подносиоцу уставне жалбе продужи притвор, навoди „да начин извршења кривичних дела који оправдава даље задржавање у притвору оптуженог Горана Кљајевића и оптужене Д.Ђ, кривично веће налази у томе што је оптужени Горан Кљајевић основано сумњив да је поменута кривична дела извршио као организатор криминалне групе, а пре свега као носилац високе правосудне функције, односно председник Трговинског суда у Београду ... те да су ово двоје оптужених основано сумњиви и да су извршили и кривична дела примања мита из користољубља“, и „да на постојање посебно тешких околности извршења наведених кривичних дела, по налажењу већа, указује постојање основане сумње да су поменути оптужени, према наводима оптужнице, радњама које су ближе описане у диспозитиву оптужнице, прибавили себи или другом велику имовинску корист, који износ вишеструко премашује имовински цензус или доњи лимит за постојање квалификованог облика код кривичног дела злоупотребе кривичног положаја, па су тако: оптужени Горан Кљајевић, заједно са оптуженом Д.Ђ, радњама из главе II тачка 13 оптужнице, оптуженом С.П. прибавио противправну имовинску корист у износу од 25.965.012,00 динара, „Фонду Инекс Интерекспорт“ радњама из главе II тачке 15 оптужнице, противправну имовинску корист у износу од 7.200.000,00 динара; оптужени Горан Кљајевић радњама из главе I оптужнице Окружног јавног тужилаштва у Београду - Специјалног тужилаштва Кт.С. 6/06 од 28. децембра 2007. године, заједно са осталим окривљенима у овој глави, сада покојном М.Б, као фактичком власнику предузећа „Тобако“ прибавио противправну имовинску корист у износу од 2.259.497,00 евра.“. Врховни суд Србије је наведене разлоге за продужење притвора оценио основаним и у оспореном решењу оценио да „првостепени суд правилно закључује у побијаном решењу и даје детаљне разлоге које у свему прихвата и овај суд“.
На овај начин, по налажењу Уставног суда, Окружни суд у Београду није повредио право подносиоца уставне жалбе на претпоставку невиности, јер је недвосмислено навео да постоји основана сумња да су окривљени извршили кривична дела, а не да су их извесно извршили. Наиме, како уводни део реченице у решењу Окружног суда у Београду јасно говори о подносиоцу уставне жалбе као „основано сумњивом“, те о „постојању основане сумње“ да су поменути оптужени извршили кривична дела која им се стављају на терет, онда је и јасно и недвосмислено у језичком смислу да се тај уводни део реченице односи и на све остале реченице, у којима се преносе конкретни наводи оптужбе, па и она да је подносилац уставне жалбе „прибавио противправну имовинску корист“. Реченица о којој је реч је веома дуга и сложена, али се њен уводни део несумњиво односи и на све остале делове те исте реченице, која се мора посматрати као целина.
Полазећи од изложеног, Уставни суд је оценио да надлежни судови у оспореним решењима нису прекорачили границе основане сумње у оквиру којих се одлучивање о постојању разлога за продужење притвора може кретати и уједно нису извели закључак да је окривљени, овде подносилац уставне жалбе крив пре него што је о наводима оптужбе одлучивано након окончања главног претреса. Стога је Уставни суд утврдио да Окружни суд у Београду и Врховни суд Србије оспореним решењима нису одражавали мишљење да је окривљени, овде подносилац уставне жалбе, крив пре него што је његова кривица доказана по закону, те да му није повређено право на претпоставку невиности зајемчено одредбом члана 34. став 3. Устава.
12. Из навода уставне жалбе којима се оспоравају радње државних органа које се састоје у „задржавању у притвору без правног основа након протека законског рока у коме је ванпретресно веће Окружног суда у Београду било дужно да и без предлога странака испита да ли постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора“, произлази да се наведене радње оспоравају као последица оспорених појединачних аката. С обзиром на то да је Суд оценио да подносиоцу уставне жалбе нису повређена Уставом зајемчена права оспореним актима, то ни оспореним радњама није дошло до повреде или ускраћивања наведених Уставом зајемчених права.
13. На основу свега наведеног, Уставни суд је уставну жалбу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник“ РС, број 109/07).
14. Полазећи од изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић