Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Драгиша Слијепчевић, Милан Станић, др Драган Стојановић, Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Предузећа за промет, производњу, трговину на велико и мало и посредовање "Витамин" из Приштине, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 21. октобра 2010. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Предузећа за промет, производњу, трговину на велико и мало и посредовање "Витамин" из Приштине изјављена против пресуде Вишег трговинског суда Пж. 520/07 од 9. октобра 2007. године и пресуде Врховног суда Србије Прев. 499/07 од 29. јануара 2008. године и утврђује да је наведеним судским одлукама повређено право подносиоца уставне жалбе на имовину зајемчено чланом 58. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбија као неоснована.
2. Поништава се пресуда Врховног суда Србије из тачке 1. и одређује да Врховни касациони суд донесе нову одлуку о ревизији тужиоца Предузећа за промет, производњу, трговину на велико и мало и посредовање "Витамин" из Приштине, изјављеној против пресуде Вишег трговинског суда Пж. 520/07 од 9. октобра 2007. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Предузеће за промет, производњу, трговину на велико и мало и посредовање "Витамин" из Приштине, преко пуномоћника Стојадина Митића, адвоката из Ниша, поднело је Уставном суду 3. јуна 2008. године уставну жалбу против пресуда наведених у изреци, због повреде права зaјемчених одредбама чл. 58. и 76. Устава Републике Србије. Подносилац уставне жалбе се истовремено позива и на повреду одредаба члана 1. Протокола 1 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода.
У уставној жалби се наводи да је Предузеће за промет, производњу, трговину на велико и мало и посредовање "Витамин" из Приштине обављало трговинску делатност до 24. марта 1999. године, када је цео простор Спортско пословног центра "Боро и Рамиз" у Приштини, где се налазио и магацин тог предузећа са разном прехрамбеном робом, запосела Војска Југославије и без икаквог правног основа обила магацин и узела затечену робу велике вредности. Подносилац уставне жалбе истиче да је наведено одузимање робе Савезно министарство за одбрану третирало као "ратни плен" и да је Војска Југославије током ратног стања 1999. године узимала робу само из магацина у Приштини који су били у власништву припадника албанске националне мањине, што према мишљењу подносиоца, представља очигледну повреду Устава, јер то није учињено у јавном интересу утврђеном на основу закона и учињено је само припадницима албанске националне мањине. Такође, према мишљењу подносиоца уставне жалбе, на конкретни случај не може се применити институт накнаде штете, као што то чине судови у оспореним пресудама, већ се мора применити институт стицања без основа. Ово из разлога што Законом о одбрани и Уредбом о организовању и извршавању материјалне обавезе, на које се судови позивају, није предвиђено узимање робе за потребе Војске у ратним условима, већ обавеза грађана и правних лица да предају ствари из члана 1. Уредбе, а што значи да је Војска била дужна да позове тужиоца да то учини, да се изврши евиденција тих ствари, да би тужилац у смислу Уредбе могао да тражи накнаду. Из наведених разлога, подносилац уставне жалбе сматра да су му оспореним пресудама Вишег трговинског суда и Врховног суда Србије повређена Уставом зајемчена права из чл. 58. и 76.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредба члана 82. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС", број 109/07) је по својој садржини истоветна одредби члана 170. Устава.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у целокупну документацију достављену у прилогу уставне жалбе, на основу чега је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овом уставносудском предмету:
Предузеће за промет, производњу, трговину на велико и мало и посредовање "Витамин" из Приштине, чији је власник Фадил Нусхи из Приштине, поднело је 20. априла 2005. године тужбу Трговинском суду у Нишу против тужене Републике Србије, Министарство одбране, Војска Србије - ВП 1097 Ниш, ради стицања без основа.
Пресудом Трговинског суда у Нишу П. 465/2005 од 16. новембра 2006. године, ставом првим изреке обавезана је тужена Република Србија, Министарство одбране, Војска Србије – ВП 1097 Ниш да тужиоцу, овде подносиоцу уставне жалбе, исплати износ од 4.988.103,00 динара, са затезном каматом почев од 12. априла 2005. године, као и да му накнади трошкове парничног поступка у износу од 466.963,00 динара, а све у року од 8 дана од дана пријема пресуде. Ставом другим изреке исте пресуде одбијен је тужбени захтев тужиоца за исплату затезне камате на износ главног дуга од 4.988.103,00 динара, за период од 11. јуна 1999. године па до 11. априла 2005. године, као неоснован. У спроведеном поступку, Трговински суд у Нишу је утврдио да је, према записнику о примопредаји магацина у Спортско пословном центру "Боро и Рамиз" у Приштини од 11. јуна 1999. године, финансијска полиција извршила издавање заплењене робе за потребе Војске Југославије. Записником је, такође, констатовано да је затечена роба из тужиочевог магацина број 24 издата Војсци Југославије, док средства затечена у канцеларији овог магацина нису узета, осим једног компјутера који је такође преузела Војска Југославије. По налажењу првостепеног трговинског суда, предметна роба је одузета по основу Уредбе о организовању и извршавању материјалне обавезе ("Службени лист СРЈ", брoj 36/98), донете на основу чл. 30. и 39. тада важећег Закона о одбрани, те се не може прихватити становиште тужиоца да је роба одузета од стране тужене без правног основа, те да приликом одлучивања треба применити институт стицања без основа. Чланом 39. Закона о одбрани одређено је да се одредбе чл. 24, 26, 27, 29. и 30. овог Закона (које се односе на права и дужности грађана у одбрани земље) о давању материјалних средстава за одбрану земље односе и на предузећа и друга правна лица. Чланом 27. овог Закона прописано је да ако за време ратног стања јединице Војске Југославије не могу на редован начин да се снабдевају неопходном храном, погонским материјалом, огревом и другим средствима, Савезно министарство за одбрану, на захтев старешине Војске Југославије на положају команданта батаљона, може наредити да грађани или њихова домаћинства дају напред наведена неопходна материјална средства, а што значи да је таква могућност обавезивања на предају истих предвиђена и за предузећа и друга правна лица. Такође, одредбом члана 4. тачка 12. наведене Уредбе предвиђена је обавеза власника ствари да за потребе одбране земље предају друге потребне ствари, а у оквиру тога и хемијске производе. Полазећи од изнетог, као и чињенице да је предметна роба тужиоца одузета и предата Војсци Југославије за потребе исте у условима ратног стања, по налажењу првостепеног трговинског суда, тужиоцу припада право на накнаду вредности тих стари, сагласно одредбама члана 19. Уредбе о организовању и извршавању материјалне обавезе, а у вези са чланом 29. Закона о одбрани. Будући да Уредбом није уређено питање доспелости обавезе тужене на плаћање ове накнаде, Трговински суд у Нишу је оценио да је истакнути приговор тужене о застарелости потраживања неоснован, јер је тужба поднета 20. априла 2005. године, односно пре истека општег рока застарелости од 10 година, сагласно одредби члана 371. Закона о облигационим односима. Такође је првостепени суд утврдио да Уредба о организовању и извршавању материјалне обавезе, која се примењује на конкретан материјалноправни однос, не уређује питање доспелости обавезе тужене на плаћање накнаде, па се, у конкретном случају, примењују одредбе члана 324. став 2. у вези члана 277. став 1. Закона о облигационим односима, што значи да тужиоцу припада право на камату почев од 12. априла 2005. године, када се тужилац први пут обратио туженој са захтевом за исплату накнаде вредности одузете робе. С обзиром на наведено, првостепени суд је делимично усвојио тужбени захтев тужиоца, те је одлучио као у изреци.
Виши трговински суд је, одлучујући о жалбама тужиоца и тужене против наведене првостепене пресуде Трговинског суда у Нишу, донео пресуду Пж. 520/07 од 9. октобра 2007. године, којом је у ставу првом изреке преиначио првостепену пресуду у ставу првом изреке којим је обавезана тужена да тужиоцу исплати износ од 4.988.103,00 динара на име главног дуга, са затезном каматом почев од 12. априла 2005. године, као и да му накнади трошкове поступка у износу од 466.963,00 динара у року од осам дана, и пресудио тако што је тужбени захтев и захтев за трошкове одбио, док је у ставу другом изреке одбио жалбу тужиоца као неосновану и потврдио првостепену пресуду у ставу другом изреке. Другостепени суд је у образложењу пресуде, поред осталог, истакао да прихвата став првостепеног суда да се ради о роби чији је режим у ратном стању регулисан Законом о одбрани и Уредбом о организовању и извршавању материјалне обавезе, те да се не ради о стицању без основа, али да не прихвата став првостепеног суда у погледу трајања рока застарелости, јер је мишљења да је правни основ тужиочевог захтева накнада штете. Стога се, према оцени другостепеног суда, у конкретном случају имају применити одредбе члана 376. Закона о облигационим односима, којима је прописано да потраживање накнаде проузроковане штете застарева за три године од дана када је оштећени дознао за штету и лице које је штету учинило, а у сваком случају ово потраживање застарева за пет година од када је штета настала. Налазећи да је штета за тужиоца настала већ 11. јуна 1999. године, када је према записнику о примопредаји магацина од 11. јуна 1999. године извршено и издавање робе тужиоца за потребе Војске, те да се тужилац туженој обратио са захтевом за накнаду штете 12. априла 2005. године, а да је тужбу за накнаду штете поднео суду 20. априла 2005. године, другостепени суд је утврдио да је протекао рок од три године, те да је потраживање тужиоца застарело сагласно одредбама члана 376. Закона о облигационим односима. Из наведених разлога, другостепени суд је побијану пресуду преиначио у делу у коме је усвојен тужбени захтев и одбио тужбени захтев због застарелости потраживања.
Одлучујући о ревизији тужиоца изјављеној против пресуде Вишег трговинског суда Пж. 520/07 од 9. октобра 2007. године, Врховни суд Србије је на седници одржаној 29. јануара 2008. године, донео оспорену пресуду Прев. 499/07, којом је ревизију одбио као неосновану. У образложењу пресуде је наведено да је правилан закључак другостепеног суда да је правни основ тужиочевог захтева накнада штете из члана 154. став 3. Закона о облигационим односима, за коју би тужена сносила одговорност без постојања кривице, истичући при том да суд није везан правним основом захтева тужбе. Ово из разлога што је суд утврдио да је радњом туженe, учињеном на основу овлашћења из Закона о одбрани и Уредбе о организовању и извршавању материјалне обавезе, умањена имовина тужиоца за вредност одузете робе, те да накнада прописана чланом 29. Закона о одбрани и чланом 19. наведене Уредбе није ништа друго до накнада штете причињена тужиоцу одузимањем робе. Констатујући да је потраживање накнаде штете застарело истеком рока од 3 године од дана сазнања, а најкасније истеком објективног рока од пет година од када је штета настала, у смислу члана 376. Закона о облигационим односима, Врховни суд је оценио да је другостепени суд правилно поступио када је приначио првостепену пресуду и тужбени захтев одбио због застарелости потраживања.
4. Одредбама Устава на чију повреду се уставном жалбом позива, утврђено је: да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона, да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне, као и да се законом може ограничити начин коришћења имовине (члан 58. ст. 1. до 3.); да се припадницима националних мањина јемчи равноправност пред законом и једнака законска заштита, као и да је забрањена било каква дискриминација због припадности националној мањини (члан 76. ст. 1. и 2.).
Законом о одбрани ("Службени лист СРЈ", бр. 43/94, 11/95, 28/96, 44/99 и 3/02) било је прописано: да ако за време ратног стања јединице Војске Југославије не могу на редован начин да се снабдевају неопходном храном, погонским материјалом, огревом и другим средствима, Савезно министарство за одбрану на захтев старешине Војске Југославије на положају команданта батаљона, њему равном или вишем положају, може наредити да грађани или њихова домаћинства дају неопходна материјална средства (члан 27. став 1.); да власнику материјалних средстава узетих за потребе одбране земље припада накнада (члан 29.); да Савезна влада одређује материјална средства, прописује евиденцију тих средстава, начин њиховог узимања и висину накнаде за допремање и коришћење, као и поступак за утврђивање накнаде за оштећена, уништена или нестала средства узета за потребе одбране земље (члан 30.).
Уредбом о организовању и извршавању материјалне обавезе ("Службени лист СРЈ", бр. 36/98, 32/99 и 9/01) било је прописано: да су власници ствари дужни да, за потребе одбране земље, предају друге потребне ствари (производе од посебног интереса за одбрану земље) (члан 4. тачка 11.); да ствари из члана 4. ове Уредбе пописују и о њима воде евиденцију надлежни подручни органи Савезног министарства за одбрану на основу евиденције коју воде органи управе надлежни за имовину, унутрашње послове, јавне приходе и други државни органи (члан 5.); да су власници ствари дужни да надлежном подручном органу, на његов захтев, ставе на увид податке и исправе о стварима из члана 4. ове уредбе и да му омогуће преглед ствари ради пописа и вођења евиденције (члан 6. став 1.); да ако се за поједине ствари из става 1. овог члана не води евиденција или подаци из те евиденције нису потпуни, надлежни подручни орган врши преглед тих ствари и устројава њихову евиденцију (члан 6. став 2.); да за коришћење ствари из члана 4. ове уредбе власнику ствари припада накнада одређена Тарифом за одређивање накнаде за коришћење пописаних ствари за потребе Војске и друге потребе одбране земље која је одштампана уз ову уредбу и чини њен саставни део (члан 19. став 1.). Према одредби тачке 6. Тарифе за одређивање накнада за коришћење пописаних ствари за потребе војске и друге потребе одбране земље, за коришћење ствари које нису наведене у Тарифи примењује се проценат који је утврђен за најсличније ствари из Тарифе.
Законом о облигационим односима ("Службени лист СФРЈ", бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и "Службени лист СРЈ", бр. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 и 44/99) прописано је: да ко другоме проузрокује штету дужан је накнадити је, уколико не докаже да је штета настала без његове кривице (члан 154. став 1.); да се за штету без обзира на кривицу одговара у другим случајевима предвиђеним законом (члан 154. став 3.); да је штета умањење нечије имовине (обична штета) и спречавање њеног повећања (измакла корист), као и наношење другоме физичког или психичког бола или страха (нематеријална штета) (члан 155.); да ће суд досудити оштећенику накнаду у новцу кад он то захтева, изузев ако околности датог случаја оправдавају успостављање ранијег стања (члан 185. став 4.); да дужник долази у доцњу кад не испуни обавезу у року одређеном за испуњење, а ако рок за испуњење није одређен, дужник долази у доцњу кад га поверилац позове да испуни обавезу, усмено или писмено, вансудском опоменом или започињањем неког поступка чија је сврха да се постигне испуњење обавезе (члан 324. ст. 1. и 2.); да потраживања застаревају за десет година, ако законом није одређен неки други рок застарелости (члан 371.); да потраживање накнаде проузроковане штете застарева за три године од када је оштећеник дознао за штету и за лице које штету учинило а у сваком случају ово потраживање застарева за пет година од кад је штета настала (члан 376. ст. 1. и 2.).
5. Оцењујући наводе и разлоге изнете у уставној жалби са становишта цитираних одредаба Устава, Закона о одбрани, Закона о облигационим односима и Уредбе о организовању и извршењу материјалне обавезе, Уставни суд је утврдио да је оспореним пресудама Вишег трговинског суда и Врховног суда Србије повређено Уставом зајемчено право подносиоца уставне жалбе на имовину.
У оспореним пресудама констатовано је да је радњом тужене у предметном спору, учињеном на основу овлашћења из Закона о одбрани и Уредбе о организовању и извршавању материјалне обавезе, умањена имовина правног лица - овде подносиоца уставне жалбе за вредност одузете робе, те да накнада прописана чланом 29. Закона о одбрани и чланом 19. наведене Уредбе представља накнаду штете причињену тужиоцу одузимањем робе. Позивајући се на одредбе члана 187. став 4. Закона о облигационим односима, којом је прописано да суд није везан правним основом тужбеног захтева, у оспореним пресудама утврђено је да је правни основ тужиочевог захтева накнада штете, а не стицање без основа, те су примењене одредбе члана 376. Закона о облигационим односима о роковима застарелости. Имајући у виду да је штета за тужиоца настала 11. јуна 1999. године, када је могао сазнати за штету и лице које је штету учинило, а да се тужилац обратио туженој за накнаду штете 12. априла 2005. године и тужбу поднео 20. априла 2005. године, другостепени суд је нашао да је основан приговор застарелости потраживања истакнут од тужене у првостепеном поступку, због чега је преиначио првостепену пресуду и одбио тужбени захтев тужиоца, а Врховни суд је налазећи да је другостепени суд правилно тужбени захтев одбио због застарелости потраживања, одбио ревизију тужиоца као неосновану.
Уставни суд је оценио да је у оспореним пресудама Вишег трговинског суда и Врховног суда Србије изнето уставноправно прихватљиво становиште да је роба у својини подносиоца уставне жалбе одузета априла 1999. године за време трајања ратног стања, на основу цитираних одредаба Закона о одбрани и Уредбе о организовању и извршавању материјалне обавезе, тако да не постоји стицање без основа на страни тужене, а што је изричито и децидно наведено као правни основ на коме се заснива тужбени захтев ради исплате новчане накнаде, истакнут од стране подносиоца уставне жалбе.
Међутим, према оцени Уставног суда, да би се спорни правни однос могао решавати по прописима који регулишу накнаду штете, пре свега мора да постоји штета на имовини тужиоца, која може бити обична штета или измакла корист, а која по свом настанку може бити из уговора, из скривљене (деликтне) штетне радње или настала без обзира на кривицу (проузрокована опасном ствари или делатношћу). У конкретном случају не постоји ни један од наведених основа за проузроковање штете, јер између страна у спору не постоји уговор, нити је у понашању тужене било противправности, пошто је тужиоцу роба из магацина одузета (реквирирана) за законом предвиђене потребе одбране земље у условима проглашеног ратног стања. Самим тим, питање накнаде тужиоцу за одузету робу, која је потрошне и заменљиве природе, мора бити регулисано применом одговарајућих одредаба Закона о одбрани и Уредбе о организовању и извршавању материјалне обавезе, уз поштовање уставног начела да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне.
Наведеним законским и подзаконским одредбама је установљено право на накнаду за одузету робу. За остваривање тог права није прописан посебан рок. Стога се, у циљу правичног пресуђења овог спора, мора оценити могућност пружања судске заштите истакнутог потраживања подносиоца уставне жалбе у складу са одредбом члана 371. Закона о облигационим односима. Међутим, Виши трговински суд и Врховни суд Србије у оспореним одлукама нису ценили могућност пружања судске заштите подносиоцу у границама општег рока застарелости потраживања. С тим у вези, Уставни суд је становишта да дати разлози у оспореним пресудама за примену посебног рока застарелости који се односи на правни институт накнаде штете, нису уставноправно прихватљиви, јер се из релевантних чињеница не може извести закључак о правној утемељености израженог става да је утужено потраживање подносиоца застарело.
Из свега наведеног, Уставни суд је закључио да је оспореним пресудама Вишег трговинског суда и Врховног суда Србије повређено право подносиоца уставне жалбе на имовину из члана 58. Устава, којим се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона, као и да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне. Стога је Суд уставну жалбу у овом делу усвојио и, као меру отклањања последица утврђене повреде Уставом зајемченог права, поништио оспорену ревизијску пресуду Врховног суда Србије, уз одређивање да Врховни касациони суд, који је преузео надлежност Врховног суда Србије по ванредним правним лековима у парничном поступку, донесе нову одлуку о ревизији тужиоца, сагласно одредбама члана 89. ст. 1. и 2. Закона о Уставном суду.
При томе, по оцени Уставног суда, у првостепеној пресуди Трговинског суда у Нишу изнето је уставноправно прихватљиво становиште да је роба подносиоцу уставне жалбе одузета за време трајања ратног стања, на основу цитираних одредаба Закона о одбрани и Уредбе о организовању и извршавању материјалне обавезе, те да се у погледу доцње дужника имају применити одредбе члана 324. став 2. у вези 277. став 1. Закона о облигационим односима, тако да је првостепени суд правилно одлучио када је утврдио да тужиоцу право на камату припада почев од 12. априла 2005. године, када се тужилац први пут обратио туженој са захтевом за исплату накнаде вредности одузете робе.
Уставни суд је, истовремено, одбио уставну жалбу у делу у коме је посебно указано на повреду права подносиоца уставне жалбе зајемченог чланом 76. Устава, из разлога што подносилац уставне жалбе, као правно лице, не може имати својство националне мањине, будући да се оно као лично својство, по логици ствари, везује искључиво за физичка лица. Што се тиче тврдње подносиоца да је Војска Југославије током ратног стања 1999. године узимала робу само из магацина у Приштини који су били у власништву припадника албанске националне мањине, Уставни суд указује да је период у коме се у Републици Србији остварује уставносудска заштита повређених или ускраћених људских или мањинских права и слобода почео да тече 8. новембра 2006. године, ступањем на снагу Устава Републике Србије. Наиме, тек је важећи Устав у члану 170. установио уставну жалбу као посебно правно средство за заштиту Уставом зајемчених права и слобода, која се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, тако да предметни наводи подносиоца, ratione temporis, нису од значаја за одлучивање Суда у овој правној ствари.
6. На основу изложеног и одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Суд је донео Одлуку као у изреци.
|
|
|
ПРЕДСЕДНИК УСТАВНОГ СУДА др Боса Ненадић |