Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Драгиша Слијепчевић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Бранимира Алексића из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 30. септембра 2010. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Бранимира Алексића изјављена против пресуде Окружног суда у Београду Гж. 24/09 од 14. јануара 2009. године и утврђује повреда права на правично суђење зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбија као неоснована.
2. Одлуку објавити у „Службеном гласнику Републике Србије“.
О б р а з л о ж е њ е
1. Бранимир Алексић из Београда је 30. марта 2009. године, преко пуномоћника - адвоката Јовице Косића из Београда, Уставном суду изјавио уставну жалбу против пресуде Окружног суда у Београду Гж. 24/09 од 14. јануара 2009. године, због повреде начела забране дискриминације зајемченог одредбама члана 21. ст. 1. и 2. Устава Републике Србије и повреде права на правично суђење зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава.
Подносилац је у уставној жалби навео: да након окончања штрајка 28. новембра 2004. године, његов послодавац - Јавно предузеће JAT Airways није поступио сагласно закљученим преговорима и донетој одлуци број 2741 од 29. новембра 2004. године; да се обратио Четвртом општинском суду у Београду, подношењем тужбе ради исплате разлике зараде; да је Четврти општински суд у Београду 13. октобра 2008. године донео пресуду П. 1513/06 којом је одбио тужбени захтев подносиоца; да је Окружни суд у Београду поступајући по жалби тужиоца, 14. јануара 2009. године донео оспорену пресуду Гж. 24/09 у којој се неосновано позвао на нужност постојања сагласности оснивача, што је противно члану 120. тада важећег Закона о раду, чл. 16. и 25. Закона о јавним предузећима и обављању делатности од општег интереса, члану 32. Статута туженог и решењу Владе као оснивача од 17. фебруара 2005. године.
Подносилац сматра да према уговору о раду има утврђену само висину основне зараде, која је дефинисана у члану 6А. уговора о раду са датим коефицијентима и да се таква зарада може увећати на име стимулације одлуком послодавца, како је то предвиђено у члану 6Б. уговора о раду. Сходно закљученом уговору о раду, а применом члана 32. Статута ЈАТ-а, генерални директор ЈАТ-а донео је Одлуку о стимулацији и висини зараде број 2741 од 29. новембра 2004. године и утврдио реперни износ зараде за инжењера друге групе у износу од 68.000,00 динара. Даље је навео да Закон о раду не прецизира, нити ограничава послодавца да у политици зарада примени сва мерила која одговарају његовом схватању расподеле зарада као битног елемента пословања. Подносилац даље истиче да је дискриминисан у свом праву да дође до правичне одлуке, јер су у другим правноснажно окончаним поступцима вођеним пред Четвртим општинским судом у Београду и Окружним судом у Београду усвојени тужбени захтеви његових колега, а реч је о истом чињеничном и правном основу.
Из наведених разлога подносилац предлаже да Уставни суд усвоји уставну жалбу и поништи оспорену пресуду Окружног суда у Београду.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено његово Уставом зајемчено право или слобода.
Одредбама члана 21. ст. 1. и 2. Устава је утврђено да су пред Уставом и законом сви једнаки, као и да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације.
Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију повреду се указује у уставној жалби, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
3. Уставни суд је из садржине уставне жалбе и на основу увида у приложене доказе уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овом уставносудском предмету:
Подносилац уставне жалбе је током 2006. године поднео тужбу Четвртом општинском суду у Београду против послодавца Јавног предузећа JAT Airways, ради исплате разлике зараде за новембар и децембар 2004. године, наводећи да су 28. новембра 2004. године генерални директор туженог и Самостални синдикат инжењера ваздухопловства Србије потписали Споразум број 1342, након чега је генерални директор туженог донео и Одлуку број 2741 од 29. новембра 2004. године којом је предвиђено да тужиоцу припада утужени износ, на име разлике између зараде коју је примио за новембар и децембар 2004. године и пуног износа зараде која му припада у складу са наведеним споразумом и одлуком. Даље је истакао да му у означеном периоду зарада није исплаћена у складу са овом одлуком, те да је на име разлике зараде послодавац дужан да му исплати износ коначно опредељен тужбеним захтевом.
Пресудом Четвртог општинског суда у Београду П. 1513/06 од 13. октобра 2008. године одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, којим је тражио да се обавеже тужени да му на име разлике зараде за новембар 2004. године исплати износ од 32.065,00 динара, са законском затезном каматом на тај износ почев од 1. децембра 2004. године па до коначне исплате, а да му на име разлике зараде за децембар 2004. године исплати износ од 49.188,50 динара, са законском затезном каматом на тај износ почев од 1. јануара 2005. године па до коначне исплате, као и захтев за накнаду трошкова парничног поступка. У образложењу наведене пресуде је истакнуто да ни Влада Републике Србије, ни надлежно министарство, нису дали сагласност на споразуме које је у име туженог закључио генерални директор са Самосталним синдикатом инжењера ваздухопловства Србије. Како основ тужбеног захтева представља одлука генералног директора туженог број 2741 од 29. новембра 2004. године, донета при извршењу споразума од 28. новембра 2004. године, који није закључен у складу са Уредбом о висини зарада у јавним предузећима, то је исти ништав у смислу члана 103. став 1. Закона о облигационим односима, с обзиром да директор јавног предузећа нема овлашћење да без сагласности оснивача одреди право на стимулацију одређене категорије запослених преко дозвољеног износа средстава за ту годину.
Одлучујући о жалби тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, Окружни суд у Београду је оспореном пресудом Гж. 24/09 од 14. јануара 2009. године одбио жалбу као неосновану и потврдио пресуду Четвртог општинског суда у Београду П. 1513/06 од 13. октобра 2008. године. У образложењу пресуде је наведено чињенично стање које је утврдио првостепени суд, уз констатацију да је за обављени рад тужиоцу за спорни период исплаћена зарада у складу са уговором о раду, а да Влада није дала сагласност на споразум закључен између штрајкачког одбора Самосталног синдиката инжењера ваздухопловства Србије и директора туженог, нити на одлуку директора туженог од 29. новембра 2004. године. Даље је истакнуто да је наведени правни посао могао производити правно дејство само да је његов учесник била Влада Републике Србије, односно да је дала на њега сагласност или га накнадно одобрила у смислу одредбе члана 88. Закона о облигационим односима, што овде није случај. Окружни суд је констатовао да је првостепени суд, на потпуно и правилно утврђено чињенично стање правилно применио материјално право. Разлоге за овакав став Окружни суд је нашао у томе да је за расправљање спорног односа меродаван Закон о јавним предузећима и обављању делатности од општег интереса и Уредба о висини зарада у јавним предузећима, донета у извршавању овог закона.
Пресудом Четвртог општинског суда у Београду П. 1314/05 од 23. фебруара 2006. године усвојен је тужбени захтев тужиоца А. С. из Београда и обавезан је тужени JAT Airways да исплати тужиоцу утврђене износе на име разлике зараде коју је примио за новембар и децембар месец 2004. године, са припадајућом законском затезном каматом.
Поступајући по жалби туженог JAT Airways, Окружни суд у Београду је донео пресуду Гж. 2691/06 од 5. јула 2006. године којом је одбио жалбу као неосновану и потврдио пресуду Четвртог општинског суда у Београду П. 1314/05 од 23. фебруара 2006. године. Другостепени суд је у образложењу пресуде истакао, између осталог, да је предузеће ЈАТ Airways морало да се придржава споразума од 28. новембра 2004. године, као и одлуке његовог генералног директора од 29. новембра 2004. године.
Окружни суд у Београду је потврђивао пресуде Четвртог општинског суда у Београду којима су усвојени тужбени захтеви тужилаца који су се налазили у идентичним чињеничним и правним ситуацијама или је преиначавао пресуде истог суда којима су такви захтеви одбијени (парнични поступци Четвртог општинског суда у Београду: П. 1273/05; П. 1314/05; П. 1258/05; П. 1316/05; П. 1234/05.)
4. Уставни суд указује да се правом на правично суђење, утврђеним чланом 32. став 1. Устава, јемче пре свега процесне гаранције да ће поступак у коме је одлучивано о њиховим правима и обавезама бити спроведен на начин да им кроз независност и непристрасност суда, јавно расправљање, равноправно учешће у поступку, одлучивање у разумном року, применом и поштовањем прописаних правила поступка, буде омогућено правично суђење. У том смислу, правилну примену материјалног права пре свега је надлежан да цени виши суд у законом прописаном поступку контроле законитости одлука нижестепених судова. Међутим, Уставни суд налази да и погрешна примена материјалног права може довести до повреде права на правично суђење, те да свакако има основа да се у поступку по уставној жалби повреда права из члана 32. став 1. Устава цени и са становишта примене материјалног права.
Полазећи од наведеног, за оцену основаности наводе уставне жалбе од значаја су одредбе следећих прописа:
Законом о раду ("Службени гласник РС", број 70/01 и 73/01), који је важио у време настанка спорног односа, било је прописано: да запослени има право на одговарајућу зараду, која се утврђује у складу са законом, општим актом или уговором о раду, да се запосленом гарантује једнака зарада за исти рад или рад исте вредности који остварује код послодавца, да зараду, у смислу става 1. овог члана, чини зарада коју је запослени остварио за обављени рад и време проведено на раду, увећана зарада, накнада зараде и друга примања, осим накнаде трошкова из члана 89. овог закона и других примања из члана 90. став 1. овог закона, као и да се општим актом или уговором о раду утврђују елементи за одређивање зараде и начин утврђивања зараде (члан 81.); да запослени има право на увећану зараду, у складу са општим актом или уговором о раду, за прековремени рад, рад на дан празника који је нерадни дан, ноћни рад и рад у сменама, а да се општим актом или уговором о раду могу утврдити и други случајеви у којима запослени има право на увећану зараду (члан 82.).
Важећи Закон о раду ("Службени гласник РС", бр. 24/05, 61/05 и 54/09) донет је 15. марта 2005. године, односно после настанка спорног односа.
Законом о јавним предузећима и обављању делатности од општег интереса ("Службени гласник РС", бр. 25/00 и 25/02), који је важио у време настанка спорног односа, било је прописано: да је јавно предузеће предузеће које обавља делатност од општег интереса, а које оснива држава, односно јединица локалне самоуправе или аутономна покрајина (члан 1. став 1.); да су делатности од општег интереса, у смислу овог закона, делатности које су као такве одређене законом у области, између осталог, ваздушног саобраћаја (члан 2. став 1.); да делатност од општег интереса обављају јавна предузећа (члан 3. став 1.); да јавно предузеће оснива Република Србија и да право оснивача из става 1. овог члана остварује Влада Републике Србије (члан 4. ст. 1. и 2.); да јавно предузеће за сваку календарску годину доноси годишњи програм пословања и доставља га оснивачу јавног предузећа ради давања сагласности најкасније до 1. децембра текуће године за наредну годину, да се Програм сматра донетим када на њега сагласност да оснивач јавног предузећа, да програм, поред осталог, нарочито садржи: планиране изворе прихода и позиције расхода по наменама, планирани начин расподеле добити јавног предузећа, елементе за целовито сагледавање политике цена производа и услуга, као и политике зарада и запослености у том предузећу, који се утврђују у складу са политиком пројектованог раста цена и зарада коју утврђује Влада за годину за коју се Програм доноси, као и да Влада, до доношења Програма, може да уреди услове и начин обрачуна укупног износа средстава за зараде у јавним предузећима и предузећима чији је оснивач јавно предузеће (члан 22.).
На основу овлашћења из члана 22. став 5. Закона о јавним предузећима и обављању делатности од општег интереса, Влада је донела Уредбу о висини зарада у јавним предузећима ("Службени гласник РС", бр. 127/03 и 126/04). Овом уредбом, која је такође била на снази у време настанка спорног правног односа, било је прописано да се зараде у јавним предузећима и предузећима која су основала јавна предузећа (у даљем тексту: предузећа) обрачунавају и исплаћују у складу са овом уредбом почев од исплата за месец јануар 2004. године (члан 1.). Чланом 2. Уредбе прописано је шта чини укупан износ средстава за зараде исплаћен за месец децембар 2003. године, а чланом 3. да предузећа до доношења Програма пословања за 2004. годину обрачунавају и исплаћују зараде за јануар и наредне месеце 2004. године највише до укупног износа средстава за зараде утврђеног у члану 2. ове уредбе. Одредбом члана 4. став 2. Уредбе било је предвиђено да предузеће чији је оснивач Република укупан износ средстава за обрачун и исплату зарада може да увећа уз сагласност Владе, на предлог министарства надлежног за послове финансија, министарства надлежног за послове рада и министарства надлежног за одговарајућу област. Чланом 9. Уредбе било је прописано да ће се, ако се контролом утврди да је предузеће извршило исплату зарада за одређени месец у већем износу од утврђеног у складу са овом уредбом, извршити умањење зарада за више исплаћени износ наредног месеца за који се врши исплата. Одредбе члана 10. Уредбе предвиђале су да су управни одбор и директор предузећа одговорни за исплату у складу са овом уредбом, а да ће оснивач предузећа предузети одговарајуће мере у складу са законом, ако предузеће врши исплату зарада супротно одредбама ове уредбе. Такође, вршење исплате зарада супротно одредбама ове уредбе било је санкционисано као привредни преступ (члан 12. Уредбе).
5. Оцењујући постојање повреде права на правично суђење са становишта навода уставне жалбе, а полазећи од утврђених чињеница и околности и материјалноправних одредаба прописа који су од значаја за оцену Уставног суда, Уставни суд је утврдио следеће:
Имајући у виду садржину уставне жалбе, нарочито повреду права на коју се позива подносилац уставне жалбе у уставној жалби и наведене уставноправне разлоге, Уставни суд је претходно оценио да се подносилац у суштини жали на примену материјалног права и различито поступање судова и одлучивање Окружног суда у Београду поводом исте чињеничне и правне ситуације.
Уставни суд и у овом уставносудском предмету констатује да у поступку по уставној жалби није надлежан да преиспитује закључке и оцене редовних судова у погледу утврђеног чињеничног стања, као ни начин на који су редовни судови применили право у поступку ради одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе. У том смислу, задатак Уставног суда је да испита да ли је у том поступку, од стране редовних судова, дошло до повреде или ускраћивања Уставом гарантованих права и да ли је примена процесног и/или материјалног права била произвољна или дискриминациона, чиме би указала на очигледну арбитрерност и неправичност у поступању редовних судова, а на штету подносиоца уставне жалбе. Дакле, Уставни суд код оцене навода уставне жалбе о повреди овог права, сагледавајући спроведени поступак као јединствену целину, утврђује да ли је поступак био вођен на начин који је подносиоцу уставне жалбе осигурао право на правично суђење.
Сагласно изложеном, Уставни суд је у конкретном случају прво пошао од оцене основаности навода уставне жалбе који се односе на различито поступање судова поводом исте чињеничне и правне ситуације, а касније испитивао да ли је поступак који је претходио подношењу уставне жалбе, нарочито примена материјалног права била, евентуално, произвољна или дискриминациона, чиме би указала на очигледну арбитрерност и неправичност у поступању редовних судова, а на штету подносиоца уставне жалбе.
6. Оцењујући наводе подносиоца уставне жалбе у погледу различитог поступања надлежних судова у Београду, посебно Окружног суда у Београду, који су у истој чињеничној и правној ситуацији донели различите пресуде, са становишта одредбе члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је оценио да различита пракса редовних судова не указује нужно на повреду права на правично суђење, тим пре што уједначавање праксе судова опште надлежности не спада у надлежност Уставног суда, већ Врховног касационог суда.
Ипак, Уставни суд констатује да је, за разлику од поступка који је предмет ове уставне жалбе, у неколико поступака који су се водили пред Четвртим општинским судом у Београду и Окружним судом у Београду, као другостепеним судом, уједно и судом последње инстанце, Окружни суд у Београду усвојио тужбене захтеве тужилаца - колега са посла подносиоца уставне жалбе, без обзира на чињеницу што су њихови захтеви били засновани на истим чињеницама и односили су се на идентична правна питања. У образложењима тих пресуда је истакнуто, inter alia, да је предузеће ЈАТ Airways морало да се придржава споразума од 28. новембра 2004. године, као и одлуке његовог генералног директора од 29. новембра 2004. године (пресуде Окружног суда у Београду - Гж. 3823/06 од 18. октобра 2006. године, Гж. 2345/06 од 22. новембра 2006. године, Гж. 2473/06 од 28. јуна 2006. године, итд).
Имајући у виду наведено, Уставни суд је утврдио да је Окружни суд у Београду у идентичној чињеничној и правној ситуацији донео различите одлуке о основаности тужбених захтева који су се заснивали на идентичном чињеничном стању и спорном правном питању и да је на тај начин подносиоца уставне жалбе, одбијајући његов тужбени захтев, довео у битно различит положај од онога у коме су били тужиоци чији је истоврсни тужбени захтев усвојен. Како је Окружни суд у Београду, као суд последње инстанце, доносио различите пресуде које су за последицу имале то да је тужбени захтев неких тужилаца за накнаду зараде правноснажно усвојен, било потврђивањем првостепене пресуде или њеним преиначавањем, док је у овом конкретном случају истоврсни тужбени захтев подносиоца уставне жалбе, постављен према истом туженом, правноснажно одбијен као неоснован, Уставни суд је становишта да је таква пракса суда у погледу заштите права на накнаду зараде супротна принципу правне сигурности (о повреди права на правну сигурност видети пресуде Европског суда за људска права: Santos Pinto против Португалије од 20. маја 2008. године и Beian против Румуније од 6. децембра 2007. године). Стога је Уставни суд, полазећи од одредбе члана 32. став 1. Устава, нашао да је различитом оценом Окружног суда у Београду датом поводом исте чињеничне ситуације и истог правног питања, повређено право подносиоца уставне жалбе на правну сигурност, као саставни део права на правично суђење. Уставни суд указује да је овакав његов став у складу са оценом Европског суда у предмету Винчић и други против Србије, коју је Европски суд донео уз констатацију да није у његовој надлежности да процењује који је стварни исход требало да имају парнице подносилаца представки.
У вези претходне оцене, Уставни суд указује да је овакав став заузео и у предмету Уж-143/2007 када је, поред осталог, утврдио повреду права на правну сигурност, као саставног елемента права на правично суђење зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава. У том предмету Уставни суд је утврдио да су Општински и Окружни суд у Новом Пазару, у идентичној чињеничној и правној ситуацији донели различите одлуке о основаности тужбених захтева и на тај начин подноситељку уставне жалбе довели у неравноправан положај у пружању судске заштите њеног права на накнаду зараде у односу на лице чији је тужбени захтев усвојен.
Оцењујући постојање повреде права на правично суђење са становишта навода уставне жалбе, а полазећи од утврђених чињеница и околности и материјалноправних одредаба прописа који су од значаја за оцену Уставног суда, Уставни суд је утврдио следеће:
Неспорно је да, сагласно како раније, тако и сада важећим одредбама Закона о раду, сваки запослени има право на одговарајућу зараду, при чему се запосленом гарантује једнака зарада за исти рад или рад исте вредности који остварује код послодавца. Такође, према Закону о раду из 2001. године, чије су одредбе биле меродавне за одлучивање о тужбеном захтеву подносиоца уставне жалбе, било је прописано да се под појмом "зарада" подразумева и увећана зарада, при чему случај који је био предмет конкретног спора пред судом није спадао у Законом прописане случајеве када запосленом припада право на увећану зараду, већ је одредбом члана 82. став 2. Закона била предвиђена могућност да се општим актом или уговором о раду могу утврдити и други случајеви у којима запослени има право на увећану зараду.
Међутим, Уставни суд констатује да је у конкретном случају својство туженог имао не било који послодавац, већ јавно предузеће чији је оснивач Република и чије је пословање, укључујући и обрачун и исплату зарада, било регулисано принудним прописима - Законом о јавним предузећима и обављању делатности од општег интереса и Уредбом донетом у извршавању овог закона. Наведене одредбе Закона и Уредбе су ограничавале туженог, под претњом прописаних санкција, да самостално, без сагласности надлежног органа оснивача доноси опште акте којима се уређује питање зарада и да врши обрачун и исплату зарада без претходно добијене сагласности Владе. У том случају се, по оцени Уставног суда, не могу прихватити као основани наводи уставне жалбе да "чињеница да је тужени јавно предузеће ништа не мења у његовом пословању, односно правима и дужностима према запосленима, јер је реч о уговорном односу, односно овлашћењу пословодства - генералног директора да стимулише радника и одреди висину зараде".
Из изнетог следи да је у погледу утврђивања зарада у јавном предузећу, однос послодавца и запосленог уговорни однос, али само у оквиру прописаних правила и ограничења. По оцени Уставног суда, није спорно да оснивач јавног предузећа нема овлашћење да одређује висину појединачне зараде или стимулације за сваког запосленог, али како од збира појединачних зарада и стимулација зависи укупна маса зарада, то сагласно члану 4. став 2. Уредбе, свако увећање појединачних зарада и стимулација подлеже сагласности Владе када утиче на увећање прописане масе зарада, а што је било у конкретном случају, јер увећање зарада није било праћено смањењем зарада другим запосленим лицима код туженог или смањењем укупног броја запослених, чиме би се једино могла очувати иста пројектована маса зарада.
На основу свега изнетог, Уставни суд оцењује да је оспорена пресуда Окружног суда у Београду заснована на примени меродавног материјалног права и да се образложење пресуде темељи на уставноправно прихватљивом тумачењу прописа који су од значаја за решавање спорне правне ствари, те да материјално право није билo примењено на штету подносиоца уставне жалбе. Уставни суд је имао у виду и то да је током првостепеног парничног поступка неспорно утврђено да је споразум који је генерални директор туженог закључио са Самосталним синдикатом, а који је био основ за доношење одлуке генералног директора о обрачуну и исплати посебне стимулације, изричито предвиђао да се посебна стимулација по основу остварених резултата у трећем кварталу 2004. године, исплаћује само запосленима који су чланови тог синдиката и то према списку овереном од стране овлашћеног лица Синдиката. Како је наведени основ за обрачун и исплату посебне стимулације, а тиме и за потраживање накнаде зараде по овом основу, супротан принудним прописима, у конкретном случају одредби члана 12. тада важећег Закона о раду, јер међу запосленима код туженог ствара дискриминацију по основу чланства у одређеном синдикату, стављајући, супротно изричитој законској забрани, подносиоца уставне жалбе у повољнији положај од запослених који раде на истим пословима, а нису чланови синдиката који је са генералним директором закључио споразум, то Уставни суд налази да и ова околност додатно указује да примена материјалног права у оспореној пресуди није довела до повреде права подносиоца уставне жалбе на правично суђење.
Међутим, Уставни суд је оценио да сама чињеница да је Окружни суд у Београду, као суд последње инстанце, поводом исте чињеничне и правне ситуације доносио различите одлуке, створила правну несигурност код подносиоца уставне жалбе, те да та околност сама по себи представља довољан разлог да се утврди постојање повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", број 109/07), уставну жалбу усвојио.
С обзиром на то да је Уставни суд оценио да оспореном судском одлуком материјално право није било примењено на штету подносиоца уставне жалбе, односно да је оспорена одлука Окружног суда у Београду заснована на примени меродавног материјалног права, Уставни суд налази да објављивање ове одлуке у "Службеном гласнику Републике Србије" представља правичан вид задовољења подносиоца уставне жалбе због утврђене повреде права, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду.
6. Оцењујући повреду начела забране дискриминације из члана 21. Устава, Уставни суд оцењује да нема основа за тврдње да је оспореним одлукама подносилац уставне жалбе на било који начин дискриминисан, иако је Окружни суд у Београду у идентичним ситуацијама различито поступао. У уставној жалби нису пружени докази да му је због неког његовог личног својства повређено људско или мањинско право зајемчено Уставом, што је неопходна претпоставка да би се могла утврдити повреда начела забране дискриминације.
7. С обзиром на наведено, Уставни суд је, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић