Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, др Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Свете Пурића из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 22. децембра 2009. године, донео је
О Д Л У К У
1. Одбија се као неоснована уставна жалба Свете Пурића изјављена против решења Окружног суда у Смедереву Кв. 251/07 од 11. септембра 2007. године, Кв. 260/07 од 17. септембра 2007. године, Кв. 296/07 од 17. октобра 2007. године и Кв. 341/07 од 16. новембра 2007. године и решења Врховног суда Србије Кж. II 1648/07 од 18. септембра 2007. године, Кж. II 1648/07 од 18. септембра 2007. године, Кж. II 1710/07 од 26. септембра 2007. године, Кж. II 1955/07 од 25. октобра 2007. године и Кж. II 2185/07 од 28. новембра 2007. године.
2. Одбија се као неоснована уставна жалба Свете Пурића изјављена због повреде права на суђење у разумном року зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава, у кривичном поступку који се против подносиоца уставне жалбе води пред Окружним судом у Смедереву у предмету К. 65/07.
О б р а з л о ж е њ е
1. Свето Пурић из Београда, преко пуномоћника Родољуба Б. Степановића, адвоката из Смедерева, поднео је Уставном суду 5. јануара 2008. године уставну жалбу против аката наведених у изреци, због повреде права зајемчених одредбама члана 20. став 3, члана 27, члана 30. став 1, члана 31. ст. 1. и 2, члана 32. став 1 и члана 33. став 6. Устава Републике Србије. Подносилац уставне жалбе је такође истакао повреду права на суђење у разумном року зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава, у поступку који се против њега води пред Окружним судом у Смедереву у предмету К. 65/07.
У уставној жалби се наводи да се пред Окружним судом у Смедереву, у предмету К. 65/07, води кривични поступак против подносиоца уставне жалбе и да се током поступка подносилац уставне жалбе налазио у притвору који му је одређен решењем Окружног суда у Смедереву Кри. 28/07 од 22. фебруара 2007. године, те који је продужаван све до 14. децембра 2007. године, када је укинут решењем истог суда Кв. 375/07. Истиче се да је након спроведене шестомесечне истраге, 17. августа 2007. године подигнута оптужница, али да је оспореним решењима према подносиоцу уставне жалбе „притвор продужаван противно важећим уставним и законским нормама", јер се као једини разлог за продужење притвора „у свим првостепеним и другостепеним решењима узима постојање посебно тешких околности предвиђених у тачки 5) став 2. члана 142. Законика о кривичном поступку, а да судови потпуно игноришу чињеницу да се притвор може одредити само ако је то неопходно ради вођења кривичног поступка који разлог уопште не постоји нити су га судови навели и образложили". Подносилац уставне жалбе сматра да у оспореним решењима није утврђена сврха притвора, те ако је притвор током истраге и био неопходан због опасности од утицаја на сведоке, не види по чему би његов боравак на слободи по подизању оптужнице ометао кривични поступак. У прилог изнете тврдње наводи да је сам Окружни суд „демантовао потребу даљег притвора када је најзад укинуо притвор 14. децембра 2007. године, те сматра да из наведених разлога трајање притвора није било сведено на најкраће неопходно време имајући у виду разлоге притвора.
У уставној жалби подносилац такође истиче и повреду права на суђење у разумном року, сматрајући да „непримерено дуго траје достављање оптужнице окривљенима, а једноме од 41 она није ни након три месеца достављена, што суд узима као разлог да све то време не одлучује о свим приспелим приговорима, укључујући и приговор подносиоца жалбе, чиме суд далеко прекорачује и законски рок од два месеца од пријема оптужнице за заказивање главног претреса", те даље наводи да „уместо тога, тек након спроведене истраге и скоро још три месеца од пријема оптужнице суд се сетио да није стварно надлежан и донео решење од 8. новембра 2007. године о уступању предмета Посебном одељењу Окружног суда у Београду, без образложења зашто то тек сада чини, што све битно успорава поступак".
Предложио је да Уставни суд уставну жалбу усвоји, поништи оспорена решења и одреди да се подносиоцу уставне жалбе исплати правична надокнада настале нематеријалне штете.
2. Уставни суд је дописом од 18. новембра 2009. године, у складу са одредбом члана 72. став 3. Пословника о раду Уставног суда (''Службени гласник РС'', бр. 24/07 и 28/07), затражио од Окружног суда у Смедереву одговор на уставну жалбу. Одговор Окружног суда у Смедереву достављен је Уставном суду 23. новембра 2009. године.
3. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
4. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у достављене преписе оспорених појединачних аката, документацију приложену као доказ уз уставну жалбу и одговор Окружног суда у Смедереву и на основу тога утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у конкретном предмету:
Пред Окружним судом у Смедереву у току је кривични поступак против подносиоца уставне жалбе (и још 85 других лица) у предмету К. 65/07, због постојања основане сумње да је извршио кривично дело примање мита у продуженом трајању из члана 367. став 1. у вези члана 61. Кривичног законика, кривично дело злоупотреба службеног положаја у продуженом трајању из члана 359. став 1. у вези члана 61. Кривичног законика и кривично дело фалсификовање службене исправе у продуженом трајању из члана 357. ст. 2. и 1. у вези члана 61. Кривичног законика.
Подносиоцу уставне жалбе одређен је притвор решењем истражног судије Окружног суда у Смедереву Кри. 28/07 од 22. фебруара 2007. године, који му се рачуна од 20. фебруара 2007. године када је лишен слободе. Притвор је одређен на основу одредбе члана 142. став 2. тач. 1), 2) и 5) Законика о кривичном поступку.
Након подизања оптужнице 17. августа 2007. године, притвор је према подносиоцу уставне жалбе продужаван на основу одредбе члана 142. став 2. тачка 5) Законика о кривичном поступку, и то:
- оспореним решењем Окружног суда у Смедереву Кв. 251/07 од 11. септембра 2007. године, у односу на које је Врховни суд Србије оспореним решењем Кж. II 1648/07 од 18. септембра 2007. године одбио као неосноване жалбе, између осталог, и браниоца подносиоца уставне жалбе;
- оспореним решењем Окружног суда у Смедереву Кв. 260/07 од 17. септембра 2007. године, у односу на које је Врховни суд Србије оспореним решењем Кж. II 1710/07 од 26. септембра 2007. године, одбио као неосноване жалбе, између осталог, и браниоца подносиоца уставне жалбе;
- оспореним решењем Окружног суда у Смедереву Кв. 296/07 од 17. октобра 2007. године, у односу на које је Врховни суд Србије оспореним решењем Кж. II 1955/07 од 25. октобра 2007. године одбио као неосноване жалбе, између осталог, и браниоца подносиоца уставне жалбе и
- оспореним решењем Окружног суда у Смедереву Кв. 341/07 од 16. новембра 2007. године, у односу на које је Врховни суд Србије оспореним решењем Кж. II 2185/07 од 28. новембра 2007. године одбио као неосноване жалбе, између осталог, и браниоца подносиоца уставне жалбе.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе укинут 14. децембра 2007. године решењем Окружног суда у Смедереву Кв. 375/07 када је и пуштен на слободу, које решење је постало правноснажно доношењем решења Врховног суда Србије Кж. II 2432/07 од 25. децембра 2007. године.
Окружни суд у Смедереву је 8. новембра 2007. године донео решење Кв. 324/07 којим се огласио стварно ненадлежним за вођење поступка по оптужници Окружног јавног тужилаштва у Смедереву Кт. 14/07 од 17. августа 2007. године и одредио да се по правноснажности решења списи предмета тог суда доставе Окружном суду у Београду-Посебном одељењу за поступање у предметима кривичних дела из члана 2. Закона о организацији и надлежности државних органа у сузбијању оганизованог криминала, као стварно и месно надлежном суду. Наведено решење Окружног суда у Смедереву укинуто је решењем Врховног суда Србије Кж. II 2432/07 од 25. децембра 2007. године и изричито је одређено да ће се даље кривични поступак водити пред Окружним судом у Смедереву.
Иако повреду права на суђење у разумном року подносилац уставне жалбе истиче за период од подизања оптужнице 17. августа 2007. године до дана подношења уставне жалбе 5. јануара 2008. године, за које време није започео главни претрес, Уставни суд је оценио и поступање Окружног суда у Смедереву након подношења уставне жалбе. Тако је утврђено да је до сада главни претрес неколико пута заказиван и то у континуитету од више дана, али да све до 15. септембра 2009. године није било процесних услова да главни претрес и започне, јер су браниоци оптужених континуирано тражили изузеће не само председника судећег већа и заменика окружног јавног тужилаштва у Смедереву који заступа оптужницу, већ и председника Окружног суда у Смедереву, свих судија тог суда, свих заменика Окружног јавног тужиоца у Смедереву и вршиоца дужности Републичког јавног тужиоца. Главни претрес је први пут одржан 15. септембра 2009. године и након тога настављен у континуитету 16, 17, 18, 21, 22. и 23. септембра 2009. године, а потом и 1, 9, 14, 20. и 28. октобра 2009. године и 5, 11. и 17. новембра 2009. године. Следећи наставак главног претреса заказан је за 24. новембар 2009. године.
5. Одредбама Устава Републике Србије на чију повреду подносилац уставне жалбе указује, утврђено је: да су при ограничавању људских и мањинских права, сви државни органи, а нарочито судови, дужни да воде рачуна о суштини права које се ограничава, важности сврхе ограничења, природи и обиму ограничења, односу ограничења са сврхом ограничења и о томе да ли постоји начин да се сврха ограничења постигне мањим ограничењем права (члан 20. став 3.); да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом, да свако ко је лишен слободе има право жалбе суду, који је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање на слободу ако је лишење слободе било незаконито (члан 27. ст. 1. и 3.); да лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка (члан 30. став 1.); да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, а да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити за још три месеца, а ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница, окривљени се пушта на слободу, да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (члан 31. ст. 1. и 2.); да свако има право на независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако коме се суди за кривично дело има право да му се суди без одуговлачења (члан 33. став 6.).
Одредбама Законика о кривичном поступку (''Службени лист СРЈ'', бр. 70/02 и 68/02 и ''Службени гласник РС'', бр. 58/04, 85/05, 115/05 и 49/07), који је важио у време доношења оспорених решења, било је прописано: да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 141. ст. 1. до 3.); да ако постоји основана сумња да је одређено лице учинило кривично дело, а не постоје услови за притвор из става 1. овог члана, у циљу несметаног вођења кривичног поступка притвор се против тог лица може одредити - ако је за кривично дело прописана казна затвора преко десет година и ако је то оправдано због начина извршења или других посебно тешких околности кривичног дела (члан 142. став 2. тачка 5)). Према одредбама члана 146. истог Законика, притвор се после предаје оптужнице суду, до завршетка главног претреса, може, по прибављеном мишљењу јавног тужиоца, кад се поступак води по његовом захтеву, одредити или укинути само решењем већа, при чему је веће дужно да и без предлога странака испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких тридесет дана до ступања оптужнице на правну снагу, а по истеку свака два месеца након ступања оптужнице на правну снагу.
6. Полазећи од садржине одредаба члана 27. ст. 1. и 3, члана 30. став 1. и члана 31. ст. 1. и 2. Устава, којима се гарантује право на слободу и безбедност, права лица којима је одређен притвор и ограничено трајање притвора, Уставни суд и поводом ове уставне жалбе имао у виду чињеницу да са аспекта заштите људских права, притвор представља посебно осетљиву меру ограничења права на слободу и да наведене уставне одредбе упућују да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом, а да је надлежни суд, одлучујући о законитости лишења слободе, дужан да одлуку хитно донесе и да нареди пуштање лицана слободу, ако нађе да је лишење слободе било незаконито.
Одредбом члана 30. став 1. Устава утврђено је у ком случају и на који начин неко лице може бити притворено. Уставом утврђени услови су да у односу на лице које се притвара постоји основана сумња да је учинило кривично дело и да је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка, а једини Уставом допуштени начин притварања је да је оно извршено на основу одлуке суда. У том смислу, Уставни суд и у овом уставносудском предмету указује да се наведене одредбе Устава односе само на доношење решења о одређивању притвора од стране истражног судије или надлежног кривичног већа суда, дакле када се притвор и у формалном и у материјалном смислу према неком лицу први пут одређује. Дужност надлежног суда да трајање притвора сведе на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, те обавеза суда да после подизања оптужнице трајање притвора сведе на најкраће неопходно време, у складу са законом, утврђена је одредбама члана 31. ст. 1. и 2. Устава, а не одредбама члана 30. Устава. Овакав став Уставни суд је изнео у својој одлуци Уж-1197/2008 од 13. новембра 2008. године, када је констатовао да се одредбе члана 30. Устава односе: „на иницијални чин притварања неког лица, односно на доношење решења о одређивању притвора од стране суда, а одредбе члана 31. Устава на трајање притвора, што подразумева да је притвор предходно одређен и да се лице већ налази у притвору. Дакле, суд може да одреди притвор искључиво ако постоји основана сумња да је неко лице извршило кривично дело и ако је та мера неопходна ради вођења кривичног поступка, чиме се исцрпљује непосредно дејство одредбе члана 30. Устава по питању притвора као кривично-процесног института. У даљем току кривичног поступка више се не одлучује о одређивању притвора према већ притвореном лицу, већ се једино одлучује о продужењу или укидању притвора, до кога долази када се за то стекну прописани услови".
С обзиром на наведено, Уставни суд налази да нису основани наводи подносиоца уставне жалбе којима се позива на повреду права зајемчених одредбама члана 30. Устава.
7. Оцењујући наводе уставне жалбе са становишта повреде права на слободу и безбедност из члана 27. ст. 1. и 3. Устава и уставног начела о ограничењима људских и мањинских права из члана 20. став 3. Устава, а полазећи од утврђених чињеница и околности, Уставни суд је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе притвор након подигнуте оптужнице, а пре њеног ступања на правну снагу, контролисан у Закоником прописаном року од 30 дана и да су надлежни првостепени и другостепени суд ценили да ли и даље стоје законом прописани услови за задржавање на снази мере притвора, утврђујући да из разлога предвиђених чланом 142. став 2. тачка 5) Законика има основа да се притвор продужи. Из наведеног, по оцени Уставног суда, произлази да је лишење слободе подносиоца уставне жалбе спроведено сагласно Уставу, из разлога и у поступку предвиђеним Закоником о кривичном поступку. Имајући у виду изнето, као и то да је подносилац уставне жалбе изјављивао жалбе на првостепена решења о продужењу притвора, о којима је надлежни виши суд одлучивао у року од неколико дана, Уставни суд је оценио да нису основани наводи уставне жалбе да је подносиоцу повређено право на слободу и безбедност, зајемчено одредбама члана 27. ст. 1. и 3. Устава. С тим у вези, Суд је оценио да је у конкретном случају ограничење наведеног права извршено у складу са сврхом његовог ограничења, те да нема ни повреде члана 20. став 3. Устава.
8. У односу на истакнуту повреду права зајемчених одредбама члана 31. ст. 1. и 2. Устава, које се односе на обавезу суда да притвор сведе на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора и да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом, Уставни суд оцењује да оспореним решењима нису повређена наведена Уставом зајемчена права подносиоца уставне жалбе. Наиме, Уставни суд наглашава да су судови дужни да у притворским предметима поступају са нарочитом хитношћу и да у поступку контроле притвора утврде да ли су испуњени законски услови и разлози за даље задржавање окривљеног у притвору и да ли се иста сврха (несметано вођење кривичног поступка) може остварити другом (блажом) мером. Међутим, Уставни суд има у виду и то да је најкраће неопходно време трајања притвора релативна категорија, која зависи од низа чинилаца и мора се проценити у сваком појединачном случају према његовим специфичним околностима. У конкретном случају, Уставни суд је оценио да је поступак који се води против подносиоца уставне жалбе пред Окружним судом у Смедереву веома сложен, како због бројности окривљених, тако и због бројности кривичних дела за која постоји основана сумња да су их окривљени, па и подносилац уставне жалбе извршили. Такође, неспорно је да не само да је за кривична дела која се подносиоцу уставне жалбе стављају на терет прописана казна затвора преко десет година, већ и да начин и остале околности извршења кривичних дела за које постоји основана сумња да их је учинио подносилац уставне жалбе представљају посебно тешке околности које могу оправдати задржавање неког лица у притвору. Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да трајање мере притвора према подносиоцу уставне жалбе након подизања оптужнице није било дуже него што је то неопходно. Како су оспорена решења Окружног суда у Смедереву и Врховног суда Србије донета од стране Уставом и законом установљених судова, који су у границама своје надлежности, у законом прописаном поступку, применом одредаба важећих процесних и материјалних закона утврдили да постоје разлози за продужење притвора подносиоцу уставне жалбе и детаљно их образложили, то је Уставни суд оценио да се задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору у оспореном периоду не може приписати произвољном поступању судова, те да нису повређена права подносиоца уставне жалбе зајемчена одредбама члана 31. ст. 1. и 2. Устава. Насупрот наводима подносиоца уставне жалбе, Уставни суд налази да у прилог става да је суд водио рачуна да меру притвора после подизања оптижнице сведе на најкраће неопходно време говори и чињеница да је суд сам, по службеној дужности, без захтева подносиоца уставне жалбе укинуо притвор.
9. У односу на истакнуту повреду права на суђење у разумном року и права лица коме се суди за кривично дело - да му се суди без одуговлачења, из члана 32. став 1. и члана 33. став 6. Устава, Уставни суд је након уставноправне оцене спроведеног поступка у овој правној ствари, заснованој на пракси овог суда, као и на пракси и критеријумима међународних институција за заштиту људских права, утврдио да у конкретном случају није дошло до повреде наведених права.
Наиме, разумна дужина трајања поступка је релативна категорија која зависи не само од временског трајања поступка, већ и од низа других чинилаца, а пре свега од сложености предмета, понашања подносиоца уставне жалбе и осталих учесника у поступку, понашања надлежних органа власти, као и од важности предмета за подносиоца уставне жалбе. Правилна оцена да ли је дужина једног поступка разумна или не може се донети само ако се у сваком конкретном случају трајање поступка сагледа и у односу на наведене чиниоце.
У том смислу, Уставни суд је утврдио да је против подносиоца уставне жалбе захтев за спровођење истраге Окружном суду у Смедереву надлежни јавни тужилац поднео у фебруару месецу 2007. године и да је кривични поступак покренут доношењем решења о спровођењу истраге, такође у фебруару 2007. године. Након шестомесечне истраге, 17. августа 2007. године, подигнута је оптужница. Истрага је вођена и оптужница је подигнута против 41-ог лица. До тренутка када је уставна жалба изјављена, дакле до 5. јануара 2008. године, кривични поступак у овом предмету трајао је краће од једне године.
Поводом навода подносиоца уставне жалбе „да се одуговлачење и спорост у вођењу поступка огледа у томе што достављање оптужнице окривљенима траје непримерено дуго и да због тога што једном од оптужених оптужница није ни достављена суд не одлучује о већ приспелим приговорима због чега је прекорачен законски рок од два месеца од пријема оптужнице до заказивања главног претреса", као и „да је Окружни суд у Смедереву после скоро три месеца од дана пријема оптужнице у суд донео решење којим се огласио стварно и месно ненадлежним", Уставни суд констатује да у кривичном поступку у коме је оптужницу потребно лично доставити толиком броју окривљених и најмање још толиком броју њихових бранилаца, поступак уручења оптужнице објективно мора трајати знатно дуже него у кривичном поступку који се води против само једног окривљеног лица. Са друге стране, Уставни суд констатује да је без утицаја на дужину трајања поступка навод подносиоца уставне жалбе да суд није одлучивао о приспелим приговорима одмах након њиховог приспећа, јер у сваком случају оптужница не може да стане на правну снагу док се не уручи свим окривљеним лицима и њиховим браниоцима и док се, после истека рока који свако од њих има за приговор, не одлучи о свим приговорима. Имајући у виду све околности, Уставни суд оцењује да ни оглашавање Окружног суда у Смедереву ненадлежним за поступање, није било од битног утицаја на дужину трајања поступка. Ово пре свега из разлога што је након подношења уставне жалбе првостепени суд у више наврата заказивао главни претрес, али управо браниоци окривљених, сукцесивним и више пута понављаним захтевима за изузеће како председника судећег већа и заменика окружног јавног тужилаштва у Смедереву који заступа оптужницу, тако и председника Окружног суда у Смедереву, свих судија тог суда, свих заменика Окружног јавног тужиоца у Смедереву и вршиоца дужности Републичког јавног тужиоца, нису омогућили стварање основних процесних услова да главни претрес започне. Са друге стране, Уставни суд је утврдио да је о свим захтевима за изузеће ефикасно одлучивано. Такође, утврђено је да се кривични поступак пред Окружним судом у Смедереву у предмету К. 65/07 води по две спојене оптужнице, против укупно 86 лица, због основане сумње да су извршили укупно 110 кривичних дела, као и да је суд од почетка заказивања главног претреса, заказујући га за више дана у континуитету, показао намеру да поступа ефикасно.
Имајући у виду наведено, да је кривични поступак против подносиоца уставне жалбе до њеног изјављивања, који период се и оспорава уставном жалбом, трајао непуну годину, да се ради о изузетно сложеном поступку - како због бројности оптужених и бројности кривичних дела за која постоји основана сумња да су их оптужени извршили, тако и због комплексности чињеничних и правних питања која надлежни суд треба да расправи и оцени и на основу којих треба да потом донесе одлуку, да се неодржавање заказаних главних претреса после подношења уставне жалбе не може приписати у кривицу суду и, коначно, да се од када су створени процесни услови за одржавање главног претреса, главни претрес држи у континуитету од по више дана и у кратим размацима између два наставка главног претреса, Уставни суд је оценио да, уз уважавање значаја који за подносиоца уставне жалбе има окончање овог кривичног поступка у што краћем року, досадашњим поступањем суда нису повређена његова права гарантована одредбама члана 32. став 1. и члана 33. став 6. Устава.
Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је уставну жалбу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник", број 109/07).
10. На основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Суд је одлучио као у изреци.
|
|
|
ПРЕДСЕДНИК др Боса Ненадић |