Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Саше Николића из Јагодине, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 27. јануара 2010. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Саше Николића изјављена против пресуде Врховног суда Србије Рев. 816/07 од 22. септембра 2008. године и пресуде Окружног суда у Јагодини Гж1. 1261/06 од 13. децембра 2006. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Саша Николић из Јагодине је 24. новембра 2008. године, преко пуномоћника, адвоката Милана Цветковића из Београда, поднео Уставном суду уставну жалбу против појединачних аката наведених у изреци, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, уставног начела забране дискриминације из члана 21. Устава и уставног начела владавине права утврђеног чланом 3. Устава.
У уставној жалби се, поред осталог, наводи: да је подносилац уставне жалбе поднео Општинском суду у Ћуприји тужбу против Државне заједнице Србија и Црна Гора - Министарство одбране - ВП 4418 Ћуприја, ради накнаде материјалне штете на име разлике између исплаћеног и припадајућег износа плате коју је подносилац остварио као професионално војно лице; да је штета причињена због неодређивања вредности бода од стране Министра одбране, а што је овај био дужан да учини у складу са одредбом члана 52. Уредбе о платама и другим новчаним примањима; да је, у циљу заштите наведених права, велики број професионалних војних и цивилних лица на служби у војсци покренуо парничне поступке пред првостепеним судовима у Републици Србији, те да је и усвојено 910 тужбених захтева од стране првостепених судова; да је на састанку на коме су присуствовали председник Врховног суда Србије, председник Грађанског одељења Врховног суда Србије, председник Другог општинског суда у Београду и заступник тужене, "постигнут договор о начину одлучивања о тужбеним захтевима професионалних војних лица и цивилних лица на служби у војсци"; да је одржавањем састанка и постизањем договора између судија Врховног суда Србије и заступника тужене, повређено право подносиоца уставне жалбе на непристрасно суђење; да су "последица таквог договора" оспорени појединачни акти, иако пре тога постоји потврђених 12 првостепених пресуда којима се тужена обавезује на накнаду штете; да је Врховни суд Србије погрешно применио прописе којима су регулисане плате професионалних војних лица; да "за Предрага Трифуновића и судије Врховног суда Србије нису били од утицаја докази који су изведени у првостепеном поступку"; да је у поступку по ревизији "на најгрубљи начин повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење јер Врховни суд није штитио законом утврђена права на накнаду материјалне штете"; да су оспорене пресуде у супротности са правним схватањем грађанског одељења Врховног суда Србије од 31. маја 2005. године. Подносилац уставне жалбе је предложио да Уставни суд поништи оспорене пресуде и предмет врати на поновно одлучивање.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорене појединачне акте и документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари:
Тужиоци Саша Николић, овде подносилац уставне жалбе, и Химзага Смајловић су 22. децембра 2003. године поднели тужбу Општинском суду у Ћуприји против Државне заједнице Србија и Црна Гора - Министарство одбране - ВП 4418 Ћуприја, ради накнаде материјалне штете на име разлике између исплаћеног и припадајућег износа плате коју су остварили као професионална војна лица. Након обављеног вештачења су прецизирали тужбени захтев поднеском од 26. фебруара 2004. године, док су поднеском од 17. августа 2005. године тражили накнаду штете која им је причињена приликом одређивања вредности бода и обрачуна за исплату плата.
Општински суд у Ћуприји је пресудом П1. 1044/03 од 23. марта 2004. године делимично усвојио тужбени захтев, али је пресудом Окружног суда у Јагодини Гж. 1793/04 од 7. марта 2005. године укинута првостепена пресуда и предмет враћен на поновни поступак.
У поновном поступку је Општински суд у Ћуприји 6. фебруара 2006. године донео пресуду П1. 3/06, којом је усвојио тужбени захтев тужилаца и обавезао тужену да, на име накнаде материјалне штете која је тужиоцима причињена приликом обрачуна вредности бода и исплате плате, исплати, између осталог, подносиоцу уставне жалбе, износе ближе наведене у изреци првостепене пресуде за период од 1. фебруара 2001. године до 31. децембра 2003. године, са законском затезном каматом од доспелости сваког месечног износа до исплате, као и трошкове парничног поступка, у року од осам дана од дана правноснажности пресуде, под претњом принудног извршења.
Окружни суд у Јагодини је, поступајући по жалби законског заступника тужене, оспореном пресудом Гж1. 1261/06 од 13. децембра 2006. године одбио предлог тужилаца за прекид поступка у овој парници (став 1.) и преиначио првостепену пресуду, те одбио тужбени захтев тужилаца као неоснован (став 2.). У образложењу другостепене пресуде је, између осталог, истакнуто: да је првостепени суд пропустио да примени одредбу члана 87. Закона о Војсци Југославије, којом је прописано да Савезна влада, односно Савет министара прописује плату и друга примања професионалних војника и цивилних лица у Војсци Југославије, односно плату по чину, плату по чину и дужности, положајну плату, војни додатак, посебни део плате, рокове за исплату и најнижу положајну групу за чин, висину стипендије за школовање у иностранству, увећање плате за часове ноћног рада, рада у данима празника и рада дужег од пуног радног времена, мерила и услове за посебне накнаде, регрес за годишњи одмор и отпремнину; да је сходно наведеној одредби Закона, Савезна влада Уредбом о платама и другим новчаним примањима професионалних војника и цивилних лица у Војсци Југославији прописала критеријуме за утврђивање и обрачун плата професионалних припадника војске Србије и Црне Горе према чину и положајној групи, а да је одредбом члана 52. наведене Уредбе прописано да Савезна влада, у смислу одредаба чл. 75. и 137. Закона о Војсци Југославије, одређује коефицијент за утврђивање укупног износа средстава за плате професионалних војника и цивилних лица запослених у Војсци Југославије и да Савезни министар за одбрану у оквиру укупног износа средстава из става 1. истог члана доноси одлуке о вредности бода, односно о вредности коефицијената за обрачунавање плата професионалних војних лица и цивила у Војсци, а да, сходно изнетом, одредбе чл. 75. и 137. Закона прописују само начин утврђивања укупног износа средстава за плате професионалних војника и цивилних лица запослених у Војсци и да су плате запослених исплаћиване по вредности бода и коефицијента коју је одлуком утврђивао министар одбране, која одлука подлеже оцени законитости; да се оцена законитости овог акта не може утврдити у парничном поступку, пред судом опште надлежности, већ у посебном поступку, пред законом одређеним судом и да су средства за плате у делу савезног буџета намењеног за одбрану одобрена Законом о савезном буџету, који је исте правне снаге као и Закон о финансирању Савезне Републике Југославије, и мерама Савезне владе, те су плате у војсци могле да се усклађују само у оквиру средстава одобрених тим законом, која су наменски коришћена за исплате зарада запослених, због чега је Окружни суд у Јагодини и преиначио првостепену пресуду; да је по оцени Окружног суда у Јагодини првостепени суд правилно утврдио да су тужиоци као професионални војници остваривали плату у спорном периоду, али да је заузео погрешан став када је нашао да им припада разлика у плати, чиме је погрешно примењено материјално право; да тужиоци током поступка нису пружили доказе да су тражили оцену законитости аката којима им је одређивана висина плате или пак оцену правилности обрачуна висине плата, нити су доказали да су незаконитим или неправилним радом државног органа у извршењу тако утврђене обавезе претрпели штету, да би им припадало право на накнаду штете.
Тужиоци су изјавили ревизију против оспорене пресуде Окружног суда у Јагодини Гж1. 1261/06 од 13. децембра 2006. године и истовремено су поднели захтев за изузеће поименично наведених судија Врховног суда Србије, због сумње у непристрасност ових судија према туженој.
Врховни суд Србије је 22. септембра 2008. године донео оспорену пресуду Рев. 816/07, којом је одбио, као неосновану, ревизију тужилаца изјављену против пресуде Окружног суда у Јагодини Гж1. 1261/06 од 13. децембра 2006. године. У образложењу оспорене пресуде је наведено: да је другостепени суд правилно применио материјално право када је одбио тужбени захтев тужилаца; да у радњама тужене нема незаконитог или неправилног рада органа како би држава била одговорна за накнаду штете; да се одредба члана 75. Закона о Војсци не може непосредно применити код одређивања висине плате припадника војске; да се плате утврђују појединачним управним актом чија се законитост оцењује у управном поступку и евентуално у управном спору; да је исплата плате извршена у складу са правноснажним појединачним актом; да тужиоци нису доказали да је дошло до неправилног и незаконитог рада органа за који одговара држава.
4. Одредбама Устава на чију се повреду позива у уставној жалби, утврђено је: да је владавина права основна претпоставка Устава и почива на неотуђивим људским правима, као и да се владавина права остварује слободним и непосредним изборима, уставним јемствима људских и мањинских права, поделом власти, независном судском влашћу и повиновањем власти Уставу и закону (члан 3.); да су пред Уставом и законом сви једнаки и да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (члан 21. ст. 1. и 2.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); .
Одредбама Закона о парничном поступку ("Службени гласник РС", број 125/04) (у даљем тексту: ЗПП) које се односе на поступак по ревизији, прописано је: да о ревизији одлучује Врховни суд Србије (члан 396.); да се ревизија не може изјавити због погрешно или непотпуно утврђеног чињеничног стања (члан 398. став 2.); да ревизијски суд испитује побијану пресуду само у оном делу у коме се она побија ревизијом и у границама разлога наведених у ревизији, пазећи по службеној дужности на битну повреду одредаба парничног поступака из члана 361. став 2. тачка 9) овог закона и на правилну примену материјалног права (члан 399.); да ће ревизијски суд ако нађе да је због погрешне примене материјалног права чињенично стање непотпуно утврђено и да због тога нема услова за преиначење побијане пресуде, решењем усвојити ревизију, укинути у целини или делимично пресуду првостепеног и другостепеног суда или само пресуду другостепеног суда и предмет вратити на поновно суђење истом или другом већу првостепеног, односно другостепеног суда (члан 407. став 2.).
Одредбама Закона о Војсци Југославије ("Службени лист СРЈ", бр. 43/94, 28/96, 22/99, 44/99, 74/99, 3/02 и 37/02) било је прописано: да се укупан износ средстава за плате професионалних војника утврђује према званичном податку о нето - заради која служи као основ за утврђивање зарада запослених у републици чланици на чијој територији је седиште Савезног министарства за одбрану, објављеном у службеном гласилу те републике, с тим да просечна плата по чину и положајна плата професионалних официра и официра по уговору не може бити мања од три, нити већа од пет нето - зарада из овог става, да просечна плата по чину и положајна плата професионалних подофицира и подофицира по уговору износе од 65% до 75%, а просечна плата војника по уговору, по чину и дужности од 55% до 60% од просечне плате по чину и положајне плате свих професионалних официра (члан 75. став 1.); да Савезна влада, поред осталог, прописује плату по чину, плату по чину и дужности и положајну плату (члан 87.); да начелник Генералштаба и старешине јединица, односно установа које он одреди решавају, поред осталог, о одређивању плате у Војсци (члан 152. тачка 7)).
Одредбама Уредбе о платама и другим новчаним примањима професионалних војника и цивилних лица у Војсци Југославије ("Службени лист СРЈ", бр. 35/94, 9/96, 1/2000 и 54/02) било је прописано: да се овом уредбом прописују услови и мерила за утврђивање плате и других новчаних примања професионалних војника на служби у Војсци Југославије и да се плата и друга новчана примања професионалних војника изражавају у бодовима (члан 1.); да Савезна влада, у смислу члана 75. Закона, одређује коефицијент за утврђивање укупног износа средстава за плате професионалних војника у Војсци и да савезни министар за одбрану, у оквиру укупних износа средстава из става 1. овог члана, доноси одлуку о вредности бода за обрачунавање плата и других новчаних примања професионалних војника у Војсци (члан 52.); да се плата професионалном војнику у Војсци утврђује на основу наредбе, односно решења о постављењу на формацијско, односно радно место и података о оцени резултата рада, а обрачунава се и исплаћује по платном списку (члан 53. став 1.).
Одредбом тачке 1. Одлуке Савезне владе о измени Одлуке о одређивању коефицијента за утврђивање укупног износа средстава за плате професионалних војника и цивилних лица у Војсци Југославије ("Службени лист СРЈ", бр. 35/94, 9/96 и 1/2000) је било прописано да коефицијент за утврђивање укупног износа средстава за плате професионалних војника износи 3,0 према нето заради по запосленом исплаћеној за претходни месец у привреди републике чланице на чијој је територији седиште Савезног министарства за одбрану.
5. Испитујући наводе и разлоге из уставне жалбе са становишта одредбе члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је оценио да оспореним пресудама није повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење.
Наиме, право на правично суђење представља комплексно право које садржи низ права која треба да обезбеде одређене процесне гаранције странкама у поступцима у којима судови одлучују о њиховим правима и обавезама и заштите странке од произвољне и арбитрарне примене права од стране судова. Уставни суд констатује да право на непристрасно суђење, као део права на правично суђење, подразумева одсуство предрасуда или наклоности поступајућих судија према некој од странака у спору и ЗПП прописује механизме за заштиту наведеног права, кроз институте искључења и изузећа судије. Одредбама члана 66. став 1. тач. 1) до 7) ЗПП прописани су разлози за искључење судије који објективно могу изазвати сумњу у непристрасност судије, независно од његовог понашања. Субјективна непристрасност судије се претпоставља, док се не докаже да понашање одређеног судије или његова лична убеђења (разлози за изузеће) указују на пристрасност у конкретном судском предмету. С тим у вези, Уставни суд је имао у виду значај права на непристрасно суђење, као и последице које повредом овог права могу настати, уз констатацију да се наведено право, поред првостепеног и другостепеног парничног поступка, гарантује странкама и у поступку по ревизији, као ванредном правном средству.
Према наводима подносиоца уставне жалбе, у поступку пред другостепеним судом и у поступку по ревизији је повређено његово право на непристрасно суђење, јер су "судије Врховног суда Србије и посебно Предраг Трифуновић као председник Грађанског одељења тог суда, незаконито поступали када су одржали састанак са туженом страном у поступку". Увидом у приложену документацију уз уставну жалбу, Уставни суд је утврдио да наведени став подносиоца уставне жалбе о поступању судија Окружног суда у Јагодини и судија Врховног суда Србије није поткрепљен доказима који би указивали на пристрасност судија које су, у конкретном случају, учествовале у доношењу оспорених пресуда, и то било субјективне или објективне природе.
Поред тога, Уставни суд је утврдио да су оспорене пресуде донели законом установљени судови у границама своје надлежности и у законито спроведеном поступку. По оцени Уставног суда, оспорене пресуде су засноване на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног материјалног права, са образложеним правним становиштем у овој правној ствари, тако да се не може сматрати да је то правно становиште последица произвољног тумачења суда и неприхватљиве примене материјалног права. Стога Уставни суд сматра да у поступку који је претходио подношењу уставне жалбе, у конкретном случају, није повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење зајемчено чланом 32. став 1. Устава.
Уставни суд оцењује да нема основа ни за тврдње да је оспореним одлукама повређено начело забране дискриминације из члана 21. Устава на штету подносиоца, с обзиром на то да у уставној жалби није пружио доказе да му је због неког личног својства повређено људско или мањинско право зајемчено Уставом, а што је неопходна претпоставка за утврђивање повреде уставног начела забране сваког вида дискриминације.
Уставни суд констатује да се одредбама члана 3. Устава не гарантује неко од људских права и слобода, већ се утврђују принципи на којима почива владавина права, који се, између осталог, остварују уставним јемствима људских и мањинских права гарантованих посебним одредбама Устава.
6. На основу изложеног и одредаба члана 45. тачка 9) и члана 89. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", број 109/07), Уставни суд је одбио уставну жалбу као неосновану и одлучио као у изреци.
|
|
|
ПРЕДСЕДНИК др Боса Ненадић |