Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Драгиша Слијепчевић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Слободанке Глишић и малолетног Т. Г, кога заступа мајка Слободанка Глишић, обоје из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 7. октобра 2010. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Слободанке Глишић и малолетног Т. Г. изјављена против пресуде Петог општинског суда у Београду П. 3107/08 од 21. октобра 2009. године и пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 194/10 од 15. марта 2010. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Слободанка Глишић и малолетни Т. Г, кога заступа мајка Слободанка Глишић, обоје из Београда, су 7. маја 2010. године, преко пуномоћника Гордане Тимотијевић из Београда, поднели Уставном суду уставну жалбу против појединачних аката наведених у изреци, због повреде права на правично суђење из члана 32. Устава Републике Србије, права на једнаку заштиту права и на правно средство из члана 36. Устава, слободе мишљења и изражавања из члана 46. Устава, права детета из члана 64. ст. 1, 3. и 5. Устава и права и дужности родитеља из члана 65. став 2. Устава.
У уставној жалби је, између осталог, наведено: да је оспореном пресудом Петог општинског суда у Београду П. 3107/08 од 21. октобра 2009. године, која је потврђена оспореном другостепеном пресудом, између осталог, усвојен тужбени захтев Н. Г. и уређен начин одржавања личних односа оца Н.Г. са малолетним Т.Г, на начин ближе описан у оспореној првостепеној пресуди, а што је по мишљењу подносилаца уставне жалбе супротно интересима малолетног детета; да су оспорене пресуде, по мишљењу подносилаца уставне жалбе, засноване на погрешној процени Центра за социјални рад; да је првостепени суд прекорачио тужбени захтев и усвојио модел који тужилац није предложио у тужби и утврдио непрецизан термин виђања; да оспорене пресуде нису у складу са Уставом, општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима, Породичним законом и Националном стратегијом за превенцију и заштиту деце од злостављања. Подносиоци уставне жалбе су предложили да Суд усвоји уставну жалбу и поништи оспорене пресуде.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У поступку пружањa уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносилаца уставне жалбе повређено или ускраћено њихово Уставом зајемчено право или слобода. С тим у вези, Уставни суд је утврдио да подносиоци уставне жалбе, сагласно одредби члана 85. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", број 109/07), нису у поднетој уставној жалби прецизно навели и образложили у чему се састоји повреда сваког од Уставом зајемчених права које су означили у уставној жалби, осим права на правично суђење. С обзиром на претходно наведено, Уставни суд је оценио да подносиоци уставне жалбе повреду права зајемчених одредбама чл. 36, 46, 64. и 65. Устава изводе из, по њиховом мишљењу, извршене повреде права на правично суђење зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорене појединачне акте и документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Оспореном пресудом Петог општинског суда у Београду П. 3107/08 од 21. октобра 2009. године усвојен је тужбени захтев тужиоца – противтуженог Н.Г. и уређен начин одржавања личних односа оца Н.Г. са малолетним дететом Т.Г. на начин ближе описан у оспореној пресуди (став 1.), одбијен је тужбени захтев тужиоца – противтуженог Н.Г. којим је тражио да се измени пресуда тог суда П. 1829/06 од 16. новембра 2006. године и смањи његова обавеза да издржава малолетног Т.Г. тако што би био обавезан да плаћа 15% од своје укупне месечне зараде (став 2.), одбијен је тужбени захтев тужене – противтужиље Слободанке Глишић и малолетног тужиоца Т.Г. да се тужилац – противтужени Н. Г. потпуно лиши родитељског права у односу на малолетно дете Т.Г. (став 3.), укинута је привремена мера тог суда донета 5. децембра 2008. године којом је уређен начин одржавања личних односа Н.Г. са малолетним сином Т.Г, на начин ближе описан у овој привременој мери (став 4.), одређена је привремена мера којом се уређује начин одржавања личних односа тужиоца – противтуженог Н.Г. са малолетним дететом Т.Г. на начин ближе описан у овој пресуди (став 5.), опредељено је да ова привремена мера важи до правноснажног окончања поступка (став 6.) и да свака странка сноси своје трошкове поступка (став 7.).
Против ове пресуде парничне странке су изјавиле жалбе, које су оспореном пресудом Апелационог суда у Београду Гж. 194/10 од 15. марта 2010. године одбијене као неосноване. У образложењу те пресуде је, између осталог, наведено: да је за своју одлуку, у образложењу исте, првостепени суд дао јасне, довољне и основане разлоге, које је у свему прихватио и Апелациони суд у Београду; да је првостепени суд, између осталог, уредио начин виђања малолетног детета са оцем на начин који је као најбољи препоручен и предложен од Центра за социјални рад – Одељење Вождовац (који је у свом извештају прецизно навео који су разлози због којих се предлаже тај начин виђања оца и детета и који је ценио све околности конкретног случаја), и за који налази да је у најбољем интересу малолетног детета; да је првостепени суд правилно оценио, а полазећи од извештаја Центра за социјални рад, да није у интересу малолетног детета да се отац потпуно лиши родитељског права и да је отац оцењен, након разговора и посматрања виђања оца са дететом у контролисаним условима, као особа која је емоционално везана за дете и спремна да се ангажује на плану његовог подизања и васпитања, да има потребу за реализацијом родитељске улоге, да поседује стрпљење и доследност у поступању са дететом и да код њега нису регистровани знаци који би указивали на психопатолошке промене личности, нити на коришћење психоактивних супстанци, те да је у интересу малолетног детета да има контакте са оцем и да се отац не лиши родитељског права.
4. Одредбама Устава, на чију се повреду позивају подносиоци у уставној жалби, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36.); да се јемчи слобода мишљења и изражавања, као и слобода да се говором, писањем, сликом или на други начин траже, примају и шире обавештења и идеје и да се слобода изражавања може законом ограничити, ако је то неопходно ради заштите права и угледа других, чувања ауторитета и непристрасности суда и заштите јавног здравља, морала демократског друштва и националне безбедности Републике Србије (члан 46.); да деца уживају људска права примерено свом узрасту и душевној зрелости, да су деца заштићена од психичког, физичког, економског и сваког другог искоришћавања или злоупотребљавања, да се права детета и њихова заштита уређују законом (члан 64. ст. 1, 3. и 5.); да сва или поједина права могу једном или обома родитељима бити одузета или ограничена само одлуком суда, ако је то у најбољем интересу детета, у складу са законом.
Одредбама Породичног закона ("Службени гласник РС", број 18/05) прописано је: да дете има право да одржава личне односе са родитељем са којим не живи, да право детета да одржава личне односе са родитељем са којим не живи може бити ограничено само судском одлуком када је то у најбољем интересу детета и да суд може донети одлуку о ограничавању права детета да одржава личне односе са родитељем са којим не живи ако постоје разлози да се тај родитељ потпуно или делимично лиши родитељског права или у случају насиља у породици (члан 61. ст. 1. до 3.); да је родитељско право изведено из дужности родитеља и постоји само у мери која је потребна за заштиту личности, права и интереса детета (члан 67.); да је у спору за заштиту права детета и у спору за вршење односно лишење родитељског права суд увек дужан да се руководи најбољим интересом детета (члан 266. став 1.).
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта одредбе члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је становишта да је најпре потребно испитати да ли је поступак који је претходио подношењу уставне жалбе у целини био правичан на начин на који то захтева наведена одредба Устава, те да ли је оспореним појединачним актима повређено или ускраћено уставно право подносилаца. Уставни суд није надлежан да врши проверу утврђених чињеница и начина на који су судови и други државни органи и организације којима су поверена јавна овлашћења тумачили позитивноправне прописе, осим у случајевима у којима су њихове одлуке повредиле уставна права, или су занемариле та права, јер је примена закона била произвољна или дискриминаторска, као и уколико је дошло до повреде одређених процесних права (на приступ суду, на образложену одлуку, на јавну расправу и др.).
Уставни суд констатује да је Пети општински суд у Београду, након поступка спроведеног у складу са законом, те извођења и оцене доказа, утврдио, између осталог, да је захтев подносилаца уставне жалбе да се Н.Г, отац малолетног Т.Г. лиши родитељског права неоснован, као и да је усвојио тужбени захтев Н.Г. у делу који се односи на начин одржавања личних односа са његовим малолетним сином. Уставни суд сматра да су Пети општински суд у Београду, а потом и Апелациони суд у Београду, одлучујући о поднетим жалбама, за своје ставове дали јасне, прецизне и логичне закључке, засноване на уставноправно прихватљивој примени материјалног права. Уставни суд није нашао ништа што би указало да су материјалноправни прописи произвољно или неправично примењени на штету подносилаца уставне жалбе, нити да има елемената који указују на процесну неправичност у смислу гаранција у оквиру права на правично суђење.
Сходно устаљеној пракси овог суда и Европског суда за људска права у остварењу права на правично суђење, постоји обавеза судова да, између осталог, образложе своје пресуде. Ова обавеза, међутим, не може бити схваћена као обавеза да се у пресуди изнесу сви детаљи и дају одговори на сва постављена питања и изнесене аргументе. Мера у којој ова обавеза постоји зависи од природе одлуке. Судови имају одређену дискрециону оцену у вези са тим које ће аргументе и доказе прихватити у конкретном предмету, али, истовремено, имају обавезу да образложе своју одлуку тако што ће навести јасне и разумљиве разлоге на којима су ту одлуку засновали. Сврха обавезе да одлука буде образложена јесте да покаже да је странкама у поступку омогућено да на равноправан и правичан начин буду саслушане у поступку пред судом, као и то да образложена одлука даје страни у поступку могућност да се жали против првостепене одлуке, те да другостепени суд размотри и испита првостепену одлуку, јер непостојање образложења може проузроковати тешкоће приликом приступа суду, ако спречава ефикасно коришћење жалбеног поступка. Међутим, овај принцип не захтева да се судови детаљно осврну на сваки аргумент странака у поступку, него само на аргументе које суд сматра релевантним. Суд мора да узме у обзир аргументе странака у поступку, али они не морају сви бити изнесени у образложењу пресуде. Уставни суд сматра да су судови дали уставноправно прихватљиве разлоге зашто, по њиховој оцени, није основан постављени захтев подносилаца, односно зашто је делимично усвојен тужбени захтев Н.Г. из Београда, и то детаљне, јасне и прецизне разлоге својих ставова у образложењима оспорених пресуда, те да је првостепени суд за сваки доказ коме је веровао, као и онај коме није веровао, дао логично и уверљиво образложење, које ни у једном делу не изгледа произвољно или неприхватљиво.
С обзиром да је подносиоцима уставне жалбе било омогућено да коришћењем својих процесних права учествују у поступку, предузимају законом допуштене радње и улажу правне лекове, а имајући у виду претходно наведено, Уставни суд је утврдио да није било повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, а с тим у вези ни права зајемчених одредбама чл. 36, 46, 64. и 65. Устава.
Полазећи од свега наведеног, а сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду (''Службени гласник РС'', број 109/07), Суд је уставну жалбу подносиоца одбио као неосновану.
6. На основу изложеног и одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић