Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Драгиша Слијепчевић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Мирослава Мусулина, Младена Дубравка Дуишина, Драгана Корице и Милорада Старчевића, свих из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 7. октобра 2010. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Мирослава Мусулина, Младена Дубравка Дуишина, Драгана Корице и Милорада Старчевића, изјављена против пресуде Окружног суда у Београду Гж.I 6884/08 од 27. маја 2009. године и утврђује повреда права на правично суђење зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбија као неоснована.
2. Одлуку објавити у „Службеном гласнику Републике Србије“.
О б р а з л о ж е њ е
1. Мирослав Мусулин, Младен Дубравко Дуишин, Драган Корица и Милорад Старчевић, сви из Београда, су 20. октобра 2009. године, преко пуномоћника Јовице Косића, адвоката из Београда, Уставном суду поднели уставну жалбу против пресуде Окружног суда у Београду Гж.I 6884/08 од 27. маја 2009. године, због повреде начела забране дискриминације и повреде права на правично суђење, зајемчених одредбама члана 21. ст. 1. и 2. и члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је наведено да, након окончања штрајка 28. новембра 2004. године, послодавац подносилаца уставне жалбе - JAT Airways није поступио сагласно закљученим преговорима и донетој одлуци од 29. новембра 2004. године, те су се стога подносиоци уставне жалбе обратили Четвртом општинском суду у Београду, подношењем тужбе ради исплате разлике зарада. Четврти општински суд у Београду је 26. децембра 2006. године донео пресуду П1. 1545/06 којом је усвојио тужбени захтев подносилаца уставне жалбе. Поступајући по жалби туженог, Окружни суд у Београду је донео оспорену пресуду Гж.I 6884/08 од 27. маја 2009. године којом је преиначио првостепену пресуду и одбио тужбене захтеве тужилаца.
Подносиоци уставне жалбе сматрају да им је погрешном применом материјалног права, конкретно применом одредбе Закона о јавним предузећима и обављању делатности од општег интереса, а занемаривањем одредаба Закона о раду, оспореном пресудом повређено Уставом зајемчено право на правично суђење. У уставној жалби је посебно истакнуто да је тужени својом вољом потписао споразум "у преговарању ради окончања штрајка" и донео одлуку "у поступку извршења споразума", а да је накнадно негирао "створено право тужилаца стварањем квази правне ситуације којом покушава да "легализује" - оправда своје незаконито поступање и тиме се неосновано обогати на рачун тужилаца". Подносиоци су навели и да им је уговором о раду утврђена висина основне зараде и могућност да се тако утврђена зарада увећа на име стимулације одлуком послодавца, а да Закон о раду не прецизира, нити ограничава послодавца да у политици зарада примени сва мерила која одговарају његовом схватању расподеле зарада, као битног елемента пословања. Стога подносиоци уставне жалбе сматрају да је одређивање висине појединачних зарада или стимулација део пословне политике предузећа, те да је из тих разлога суд у оспореној пресуди своју одлуку засновао на погрешној примени материјалног права. Подносиоци су даље истакли да су дискриминисани у свом праву да дођу до правичне одлуке, јер су у одређеним правноснажно окончаним поступцима вођеним пред Четвртим општинским судом у Београду и Окружним судом у Београду усвојени тужбени захтеви њихових колега, при истом чињеничном и правном основу.
Из наведених разлога подносиоци су предложили да Уставни суд усвоји уставну жалбу и поништи оспорену пресуду Окружног суда у Београду.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је из садржине уставне жалбе и на основу увида у приложене доказе утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овом уставносудском предмету:
Подносиоци уставне жалбе су поднели тужбу Четвртом општинском суду у Београду против свог послодавца Јавног предузећа JAT Airways, ради исплате разлике зараде за новембар и децембар 2004. године, наводећи да је генерални директор тог предузећа 28. новембра 2004. године, након окончања преговора са штрајкачким одбором, са представницима самосталног синдиката код тог послодавца потписао споразум, а да је 29. новембра 2004. године, у извршавању тог споразума донео одлуку број 2741, којом је предвиђено да тужиоцима припада утужени износ, а на име разлике између зараде коју су примили за новембар и децембар 2004. године и пуног износа зараде која им припада у складу са наведеним споразумом и одлуком. Даље су навели да им у означеном периоду зарада није исплаћена у складу са овом одлуком, те да је на име разлике зараде тужени послодавац дужан да им исплати износе опредељене тужбеним захтевом.
Четврти општински суд у Београду је 26. децембра 2006. године донео пресуду П1. 1545/06 којом је усвојио тужбени захтев. У образложењу ове пресуде је, поред осталог, наведено да је у току поступка утврђено да су тужиоци закључили уговор о раду са туженим којим је предвиђено да се основна зарада запосленог може увећати на име стимулације одлуком послодавца; да је чланом 32. Статута туженог прописано да директор одлучује о праву располагања на новчаним средствима, те како је у датом случају директор такву одлуку донео 29. новембра 2004. године, то су потраживања тужилаца основана. Такође је наведено да је Законом о јавним предузећима и обављању делатности од општег интереса прописано да у случају поремећаја у пословању јавног предузећа и предузећа са већинским учешћем државног капитала, које обавља делатност од општег интереса, оснивач може предузети мере којима ће обезбедити услове за несметано функционисање предузећа и обављање делатности за које је предузеће основано, осим ако је оснивачким актом и законом којим се уређује обављање делатности од општег интереса другачије одређено, али како током поступка није доказано да је код туженог наступио поремећај, то тужени није имао основа за преузимање мера којим би одбио исплату коју су тужиоци захтевали.
Против ове пресуде тужени је изјавио жалбу. Одлучујући о жалби туженог, Окружни суд у Београду је 27. маја 2009. године донео пресуду Гж.I 6884/08, којом је преиначио првостепену пресуду Четвртог општинског суда у Београду П1. 1545/06 од 26. децембра 2006. године и одбио тужбене захтеве тужилаца, овде подносилаца уставне жалбе. У образложењу ове пресуде је наведено, између осталог, да тужени није могао да изврши повећање зараде у виду исплате посебне стимулације запосленима код туженог, с обзиром на то да није постојао правни основ, јер на споразум од 28. новембра 2004. године није дата сагласност Владе Републике Србије, како је то предвиђено Уредбом о висини зарада у јавним предузећима, те стога „ни назначени споразум ... као и одлука генералног директора туженог број 2741 од 29. новембра 2004. године, тужиоцима не користе, јер је њиховим садржајем тужиоцима ... признато непостојеће право на исплату стимулације за коју нису одобрена средства, нити дата сагласност. То значи да директор нема овлашћења да без сагласности оснивача на захтев синдиката призна, посебно не преко дозвољеног износа средстава, стимулацију одређеној категорији запослених“.
Пресудом Четвртог општинског суда у Београду П1. 1234/05 од 23. фебруара 2006. године усвојен је тужбени захтев тужиоца М. Ј. из Београда и обавезан је тужени JAT Airways да тужиоцу исплати на име разлике зараде коју је примио за новембар и децембар 2004. године одређене новчане износе, са припадајућом законском затезном каматом.
Поступајући по жалби туженог предузећа JAT Airways, Окружни суд у Београду је донео пресуду Гж.I 2345/06 од 22. новембра 2006. године којом је одбио жалбу туженог као неосновану и потврдио пресуду Четвртог општинског суда у Београду П1. 1234/05 од 23. фебруара 2006. године. Окружни суд у Београду је у образложењу ове пресуде истакао, између осталог, да су без утицаја наводи жалбе туженог да је споразум незаконит, да је супротан Закону о раду, те да није резултат посебно остварених резултата рада, јер тужени није ставио ван снаге Одлуку генералног директора број 2741 од 29. новембра 2004. године“.
Окружни суд у Београду је појединим својим одлукама (на пример: пресуде Окружног суда у Београду Гж.I 3823/06 од 18. октобра 2006. године и Гж.I 2473/06 од 28. јуна 2006. године) потврђивао пресуде Четвртог општинског суда у Београду којима су усвојени тужбени захтеви тужилаца који су се налазили у идентичним чињеничним и правним ситуацијама (парнични поступци Четвртог општинског суда у Београду у предметима: П1. 689/05, П1. 1208/05, П1. 1258/05, П1. 1308/05, П1. 1314/05, П1. 1316/05).
4. Одредбама Устава на чију се повреду подносиоци устaвне жалбе позивају утврђено је: да су пред Уставом и законом сви једнаки, као и да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (члан 21. ст. 1. и 2.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
За оцену основаности навода уставне жалбе од значаја су одредбе следећих прописа:
Законом о раду ("Службени гласник РС", бр. 70/01 и 73/01), који је важио у време настанка спорног односа, било је прописано: да запослени има право на одговарајућу зараду, која се утврђује у складу са законом, општим актом или уговором о раду, да се запосленом гарантује једнака зарада за исти рад или рад исте вредности који остварује код послодавца, да зараду, у смислу става 1. овог члана, чини зарада коју је запослени остварио за обављени рад и време проведено на раду, увећана зарада, накнада зараде и друга примања, осим накнаде трошкова из члана 89. овог закона и других примања из члана 90. став 1. овог закона, као и да се општим актом или уговором о раду утврђују елементи за одређивање зараде и начин утврђивања зараде (члан 81.); да запослени има право на увећану зараду, у складу са општим актом или уговором о раду, за прековремени рад, рад на дан празника који је нерадни дан, ноћни рад и рад у сменама, а да се општим актом или уговором о раду могу утврдити и други случајеви у којима запослени има право на увећану зараду (члан 82.).
Законом о јавним предузећима и обављању делатности од општег интереса ("Службени гласник РС", бр. 25/2000 и 25/02), који је важио у време настанка спорног односа, било је прописано: да је јавно предузеће предузеће које обавља делатност од општег интереса, а које оснива држава, односно јединица локалне самоуправе или аутономна покрајина (члан 1. став 1.); да су делатности од општег интереса, у смислу овог закона, делатности које су као такве одређене законом у области, између осталог, ваздушног саобраћаја (члан 2. став 1.); да делатност од општег интереса обављају јавна предузећа (члан 3. став 1.); да јавно предузеће оснива Република Србија и да право оснивача из става 1. овог члана остварује Влада Републике Србије (члан 4. ст. 1. и 2.). Одредбама члана 22. овог закона било је прописано: да јавно предузеће за сваку календарску годину доноси годишњи програм пословања и доставља га оснивачу јавног предузећа ради давања сагласности најкасније до 1. децембра текуће године за наредну годину (став 2.); да се Програм сматра донетим када на њега сагласност да оснивач јавног предузећа (став 3.); да програм, поред осталог, нарочито садржи: планиране изворе прихода и позиције расхода по наменама, планирани начин расподеле добити јавног предузећа, елементе за целовито сагледавање политике цена производа и услуга, као и политике зарада и запослености у том предузећу, који се утврђују у складу са политиком пројектованог раста цена и зарада коју утврђује Влада за годину за коју се Програм доноси (став 4); да Влада, до доношења Програма, може да уреди услове и начин обрачуна укупног износа средстава за зараде у јавним предузећима и предузећима чији је оснивач јавно предузеће (став 5.).
На основу овлашћења из члана 22. став 5. Закона о јавним предузећима и обављању делатности од општег интереса, Влада је донела Уредбу о висини зарада у јавним предузећима ("Службени гласник РС", бр. 127/03 и 126/04). Овом уредбом, која је такође била на снази у време настанка спорног правног односа, било је прописано да се зараде у јавним предузећима и предузећима која су основала јавна предузећа (у даљем тексту: предузећа) обрачунавају и исплаћују у складу са овом уредбом почев од исплата за месец јануар 2004. године (члан 1.). Одредбом члана 2. Уредбе било је прописано шта чини укупан износ средстава за зараде исплаћен за месец децембар 2003. године, док је одредбом члана 3. било прописано да предузећа до доношења Програма пословања за 2004. годину обрачунавају и исплаћују зараде за јануар и наредне месеце 2004. године највише до укупног износа средстава за зараде утврђеног у члану 2. ове уредбе. Одредбом члана 4. став 2. Уредбе било је прописано да предузеће чији је оснивач Република, укупан износ средстава за обрачун и исплату зарада може да увећа уз сагласност Владе, на предлог министарства надлежног за послове финансија, министарства надлежног за послове рада и министарства надлежног за одговарајућу област. Овом уредбом било је прописано и: да ће се, ако се контролом утврди да је предузеће извршило исплату зарада за одређени месец у већем износу од утврђеног у складу са овом уредбом, извршити умањење зарада за више исплаћени износ наредног месеца за који се врши исплата (члан 9.); да су управни одбор и директор предузећа одговорни за исплату у складу са овом уредбом, а да ће оснивач предузећа предузети одговарајуће мере у складу са законом, ако предузеће врши исплату зарада супротно одредбама ове уредбе (члан 10.). Одредбом члана 12. ове уредбе било је прописано да се исплата зарада супротно одредбама ове уредбе, санкционише као привредни преступ.
5. Имајући у виду садржину уставне жалбе, нарочито повреду права на коју се позива подносилац у уставној жалби и наведене уставноправне разлоге, Уставни суд је оценио да се подносилац у суштини жали на примену материјалног права и различито поступање судова и одлучивање Окружног суда у Београду поводом исте чињеничне и правне ситуације.
Уставни суд указује да се правом на правично суђење, утврђеним одредбом члана 32. став 1. Устава, грађанима јемчи, пре свега, да ће поступак у коме се одлучује о њиховим правима и обавезама бити спроведен на начин да им кроз независност и непристрасност суда, јавно расправљање, равноправно учешће у поступку, одлучивање у разумном року, применом и поштовањем прописаних правила поступка, буде омогућено правично суђење.
Уставни суд и у овом уставносудском предмету констатује да у поступку по уставној жалби није надлежан да преиспитује закључке и оцене редовних судова у погледу утврђеног чињеничног стања, као ни начин на који су редовни судови применили право у поступку ради одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе. Задатак Уставног суда је, међутим, да испита да ли је у конкретном поступку од стране редовних судова дошло до повреде или ускраћивања Уставом зајемчених права и слобода и да ли је примена процесног, односно материјалног права била произвољна или дискриминациона, чиме би указала на очигледну арбитрерност и неправичност у поступању редовних судова, а на штету подносиоца уставне жалбе, а тиме и на повреду права на правично суђење. Дакле, оцена правилности примењеног материјалног права је, пре свега, у надлежности редовних судова више инстанце, који ту контролу врше у законом прописаном поступку. Међутим, како и погрешна примена материјалног права на штету подносиоца уставне жалбе може довести до повреде права на правично суђење, то је у одређеним ситуацијама, које првенствено зависе од уставноправних разлога наведених у уставној жалби, Уставни суд властан да у поступку по уставној жалби цени и да ли је са становишта примене материјалног права повређено право на правично суђење.
Сагласно изложеном, Уставни суд је у конкретном случају прво пошао од оцене основаности навода из уставне жалбе који се односе на различито поступање судова поводом исте чињеничне и правне ситуације, а касније испитивао да ли је поступак који је претходио подношењу уставне жалбе, односно да ли је примена материјалног права у њему била произвољна или дискриминациона, чиме би указала на очигледну арбитрерност и неправичност у поступању редовних судова, а на штету подносиоца уставне жалбе.
6. Оцењујући наводе подносиоца уставне жалбе у погледу различитог поступања надлежних судова у Београду, посебно Окружног суда у Београду, који је, као суд последње инстанце у конкретном случају, у истој чињеничној и правној ситуацији донео различите пресуде, са становишта одредбе члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је оценио да је таква пракса Окружног суда у Београду у погледу заштите права на исплату зараде супротна принципу правне сигурности (о повреди права на правну сигурност видети пресуде Европског суда за људска права: Santos Pinto против Португалије од 20. маја 2008. године и Beian против Румуније од 6. децембра 2007. године). Стога је Уставни суд, полазећи од одредбе члана 32. став 1. Устава, утврдио да је различитом оценом Окружног суда у Београду, датом тако што је у одређеним случајевима правноснажно усвајао тужбени захтев, а у осталим такав захтев правноснажно одбијао, а при потпуно истој чињеничној и правној ситуацији, повређено право подносиоца уставне жалбе на правну сигурност, као елемента права на правично суђење. Уставни суд указује да је оваква оцена Уставног суда у складу са оценом Европског суда за људска права у предмету Винчић и други против Србије, коју је Европски суд донео уз констатацију да није у његовој надлежности да процењује који су стварни исход требало да имају парнице подносилаца представки.
Уставни суд указује да је овакав став заузео и у предметима Уж-143/2007 и Уж-147/2007, када је, поред осталог, утврдио повреду права на правну сигурност, као елемента права на правично суђење зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава. У овим предметима Уставни суд је утврдио да су Општински и Окружни суд у Новом Пазару у идентичној чињеничној и правној ситуацији донели различите одлуке о основаности тужбених захтева појединачних тужилаца и на тај начин подносиоце уставне жалбе довели у неравноправан положај у пружању судске заштите њиховог права на накнаду зараде, у односу на лице чији је тужбени захтев усвојен.
Оцењујући постојање повреде права на правично суђење са становишта навода уставне жалбе о погрешној примени материјалног права, а полазећи од утврђених чињеница и околности и материјалноправних одредаба прописа који су од значаја за оцену Уставног суда, Уставни суд је утврдио следеће:
Сагласно наведеним одредбама Закона о раду, сваки запослени је имао право на одговарајућу зараду, при чему се запосленом гарантовала једнака зарада за исти рад или рад исте вредности који остварује код послодавца. Одредбама овог закона је, такође, било прописано да се под појмом "зарада" подразумева и увећана зарада, с тим да увећање зараде које је било предмет спора пред судом, није спадало у Законом прописане случајеве када запосленом припада право на увећану зараду, већ је одредбом члана 82. став 2. Закона била предвиђена могућност да се општим актом или уговором о раду могу утврдити и други случајеви у којима би запослени имао право на увећану зараду.
Међутим, како је тужени, у конкретном случају, јавно предузеће чији је оснивач Република Србија и чије је пословање, укључујући и обрачун и исплату зарада било регулисано Законом о јавним предузећима и обављању делатности од општег интереса, као и Уредбом донетом за извршавање овог закона, сагласно напред наведеним одредбама Закона и Уредбе, тужени, под претњом прописаних санкција, није могао да самостално, без сагласности надлежног државног органа у име оснивача, доноси опште акте којима се уређује питање зарада, нити да врши обрачун и исплату увећаних зарада без претходно добијене сагласности Владе. Према оцени Уставног суда, имајући у виду изнето, али и чињеницу да је одредбама члана 22. Закона о јавним предузећима и обављању делатности од општег интереса прописано да јавно предузеће послује на основу претходно донетог програма пословања, који мора да садржи све позиције расхода за читаву наредну календарску годину, по наменама (дакле и за зараде) и елементе за целовито сагледавање политике зарада у истом предузећу, као и да на овакав програм Влада мора да дâ сагласност, те имајући у виду и да је Влада на основу изричитог законског овлашћења, наведеном уредбом прецизно уредила питање зарада у јавним предузећима, не могу се прихватити као основани наводи уставне жалбе да "чињеница да је тужени јавно предузеће ништа не мења у његовом пословању, односно правима и дужностима према запосленима, јер је реч о уговорном односу, односно овлашћењу пословодства - генералног директора да стимулише радника и одреди висину зараде".
Из изнетог следи да, у погледу утврђивања зарада у јавном предузећу, однос послодавца и запосленог јесте уговорни однос, али само у оквиру прописаних правила и ограничења. Дакле, по оцени Уставног суда, оснивач јавног предузећа нема овлашћење да одређује висину појединачне зараде или стимулације за сваког запосленог, али када збир појединачних зарада и стимулација утиче на укупну масу зарада, односно на њено увећање, а што је било у конкретном случају, јер увећање зарада одређеним запосленима није било праћено смањењем зарада другим запосленима код туженог или смањењем укупног броја запослених, чиме би се једино могла очувати иста (пројектована) маса зарада, то сагласно члану 4. став 2. Уредбе, свако такво увећање појединачних зарада и стимулација подлеже сагласности Владе.
На основу свега изнетог, Уставни суд оцењује да је оспорена пресуда Окружног суда у Београду заснована на примени меродавног материјалног права и да се образложење пресуде темељи на уставноправно прихватљивом тумачењу прописа који су од значаја за решавање спорне правне ствари. Уставни суд је имао у виду и то да је током првостепеног парничног поступка утврђено да је споразум који је генерални директор туженог закључио са Самосталним синдикатом, а који је био основ за доношење одлуке генералног директора о обрачуну и исплати посебне стимулације, изричито предвиђао да се посебна стимулација по основу остварених резултата у трећем кварталу 2004. године исплаћује само запосленима који су чланови тог синдиката, и то према списку овереном од стране овлашћеног лица тог синдиката. Како је наведени основ за обрачун и исплату посебне стимулације, а тиме и за потраживање увећане зараде по овом основу, супротан принудним прописима, у конкретном случају одредби члана 12. тада важећег Закона о раду, јер међу запосленима код туженог ствара дискриминацију по основу чланства у одређеном синдикату, стављајући, супротно изричитој законској забрани, подносиоце уставне жалбе у повољнији положај од запослених који раде на истим пословима, а нису чланови синдиката који је са генералним директором закључио споразум, то Уставни суд налази да и ова околност додатно указује да примена материјалног права у оспореној пресуди није довела до повреде права подносиоца уставне жалбе на правично суђење.
Међутим, с обзиром на то да је Уставни суд оценио да је сама чињеница да је исти суд, Окружни суд у Београду, поводом идентичне чињеничне и правне ситуације доносио различите одлуке, створила правну несигурност код подносилаца уставне жалбе, то је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07), уставну жалбу усвојио и утрвдио да је подносиоцима уставне жалбе повређено право на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава.
С обзиром на то да је, у конкретном случају, Уставни суд оценио да оспореном судском одлуком материјално право није било примењено на штету подносилаца уставне жалбе, односно да је оспорена одлука Окружног суда у Београду заснована на примени меродавног материјалног права, Уставни суд је оценио да објављивање ове одлуке у "Службеном гласнику Републике Србије" представља правичан вид задовољења подносилаца уставне жалбе због утврђене повреде права, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду.
7. Оцењујући повреду начела забране дискриминације из члана 21. Устава, Уставни суд је утврдио да нема основа за тврдњу да су оспореном одлуком подносиоци уставне жалбе на било који начин дискриминисани, иако је Окружни суд у Београду у идентичним ситуацијама различито поступао. У уставној жалби нису пружени докази да је подносиоцима због неког њиховог личног својства повређено људско или мањинско право зајемчено Уставом, што је неопходна претпоставка да би се могла утврдити повреда начела забране дискриминације.
8. С обзиром на наведено, Уставни суд је, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић