Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, др Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Дејана Глишића из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 22. децембра 2009. године донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Дејана Глишића изјављена против пресуде Врховног суда Србије У-В 1223/06 од 5. децембра 2007. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Дејан Глишић из Београда је, преко пуномоћника Арсенија Катанића, адвоката из Новог Сада, 13. марта 2008. године поднео Уставном суду благовремену и дозвољену уставну жалбу против пресуде Врховног суда Србије У-В 1223/06 од 5. децембра 2007. године, због повреде права на живот из члана 24. Устава, права на суђење у разумном року из члана 32, права на рад и права по основу рада из члана 60, права на здравствену заштиту из члана 68, права на социјалну заштиту из члана 69. и права на пензијско осигурање из члана 70. Устава Републике Србије.
Подносилац уставне жалбе наводи да је поднео Војној пошти 3527 Батајница захтев за признавање права на месечну накнаду за обављање послова под отежаним условима, који је одбијен решењем Уп-1 број 13-71/2003 од 29. јануара 2004. године, а његова жалба изјављена против првостепеног решења је одбијена решењем другостепеног органа Војне поште 4522 Батајница Уп-2 број 1-27 од 19. априла 2004. године. Подносилац даље наводи да је против другостепеног решења покренуо управни спор подношењем тужбе Врховном војном суду, да би се поступак по захтеву окончао након четири године пресудом Врховног суда Србије У-В 1223/06 од 5. децембра 2007. године, којом је његов захтев правоснажно одбијен.
Подносилац уставнe жалбе сматра да му је суд незаконито ускратио право на накнаду, обзиром да је припадник јединице која врши послове непрекидног дежурства у систему противваздушне одбране, што су пропустили да утврде и првостепени и другостепени управни орган, као и Врховни суд Србије. Подносилац такође наводи да су разлози који су наведени у пресуди која се оспорава уставном жалбом „веома паушални и без икаквих правних аргумената". Подносилац такође указује да му је повређено и право на суђење у разумном року, обзиром на то да је о његовом захтеву решено након четири године. Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу и поништи пресуду Врховног суда Србије У-В 1223/06 од 5. децембра 2007. године, првостепено решење Војне поште 3527 Батајница Уп-1 број 13-71/2003 од 29. јануара 2004. године и другостепено решење Војне поште 4522 Батајница Уп-2 број 1-27 од 19. априла 2004. године.
2. На захтев Уставног суда, Врховни суд Србије је 23. новембра 2009. године доставио Уставном суду списе предмета У-В 1223/06.
Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
Уставни суд је утврдио да подносилац уставне жалбе, сагласно одредби члана 85. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС", број 109/07), није у поднетој уставној жалби прецизно навео и образложио у чему се састоји повреда сваког од Уставом зајемчених права које је означио у уставној жалби. Обзиром да је предмет одлучивања у управном поступку и управном спору који су претходили уставносудском поступку био захтев подносиоца уставне жалбе да му се призна право на накнаду за службу под отежаним условима у Војсци Југославије, Уставни суд је оценио да подносилац уставне жалбе повреду права зајемчених одредбама чл. 24, 68, 69. и 70. Устава изводи из, по његовом мишљењу, извршене повреде права на рад зајемченог одредбама члана 60. Устава.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у списе предмета Врховног суда Србије У-В 1223/06 и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овој уставносудској ствари:
Подносилац уставне жалбе, тада старији водник на служби у Војној пошти 3527 Батајница, је 29. октобра 2003. године поднео овој Војној пошти захтев за признавање права на накнаду за службу под отежаним условима у висини од 25% од основне плате почев од 1. маја 2001. године и у висини од 32% од основне плате за период од 1. новембра 2000. године до 30. априла 2001. године. Такође је тражио и увећање накнаде у износу од 16% за 2001. годину, 20% за 2002. годину и 24% за 2003. годину.
Војна пошта 3527 Батајница, као првостепени управни орган, решењем Уп- 1 број 13-71/2003 од 29. јануара 2004. године одбила је захтев као неоснован. У првостепеном управном поступку је утврђено: да је подносиоцу уставне жалбе 25. маја 2001. године уручено решење Војне поште 8115 Земун Уп-2 број 27-28-2 од 3. маја 2001. године, којим је укинуто решење Војне поште 6478 Београд инт. број 60/200-102 од 14. децембра 1999. године, а којим му је било признато право на накнаду под отежаним условима рада у износу од 32% од основне плате и да против тог решења није покренуо управни спор у року од 30 дана подношењем тужбе Врховном суду Србије, па му је закључно са 30. октобром 2000. године обустављена исплата наведене накнаде; да је подносилац захтева одговарајућим актом војног органа од 22. августа 2003. године постављен по мирнодопској формацији у место службовања Батајница; да је подносилац захтева наређењем команданта јединице у склопу дежурне смене повремено упућиван на објекте на којима се служба врши под отежаним условима у трајању најдуже до 7 дана; да подносиоцу захтева за време проведено на наведеним објектима, поред бесплатног смештаја и исхране припада и дневна накнада трошкова у износу од 100% трупне дневнице, плаћен ноћни рад у времену од 22,00 до 06,00 часова, накнада за рад у време државних празника у висини од 100% и право на слободне дане путем прерасподеле радног времена; да је одредбом члана 25. став 1. Правилника о накнади путних и других трошкова у Војсци Југославије („Службени војни лист", бр. 38/93, 23/94, 3/97, 11/97, 12/98, 6/99, 7/99, 41/99, 5/2000, 6/2000, 11/2000, 22/2000, 25/2000, 31/2000, 14/02 и 21/03) (у даљем тексту: Правилник), прописано да професионалном официру односно подофициру који је на дужности у јединици - установи Војске на територији на којој се служба врши под отежаним условима, припада месечна накнада у висини од 20% плате (члан 62. став 1. тачка 1) под а)); да је одредбом члана 72. став 1. тачка 5. Правилника прописано да накнада за службу под отежаним условима припада од дана стицања услова па до дана када престану да постоје услови за њено припадање; да је одредбама члана 73. Правилника прописано да накнаде које су одређене у месечним паушалним износима, припадају месечно уназад, а ако месечна накнада припада за мање од месец дана, обрачунава се по данима, с тим да се дневни износ накнаде, која припада у месечном износу, одређује тако што се тај износ подели са бројем 30. Полазећи од тога да је подносиоцу захтева накнада исплаћена за време извршења задатака на објектима који су одређени као територија на којима се служба врши под отежаним условима, те да подносиоцу захтева, сагласно наведеним одредбама Правилника, тражена накнада не може да припада непрекидно, већ само за време извршење задатака на наведеној територији-објекту, првостепени управни орган је одбио захтев као неоснован.
Подносилац уставне жалбе поднео је 18. фебруара 2004. године жалбу на наведено првостепено решење другостепеном управном органу - ВП 4522 Батајница.
Војна пошта 4522 Батајница је решењем Уп-2 број 1/27 од 19. априла 2004. године, након извршеног увида у списе предмета и Одлуку НГШ ВЈ о одређивању задатака и територије на којој се служба врши под отежаним условима пов. број 02/323-1 од 5. фебруара 2002. године, као и Одлуку команданта Ко ПВО о одређивању територије на којој се служба врши под отежаним условима пов. број 02/1683-2 од 6. марта 2002. године, одбила жалбу као неосновану, са образложењем да је жалиоцу на основу члана 73. ст. 2. и 3. Правилника, а у вези са наведеним одлукама војних органа, накнада правилно обрачуната.
Против коначног решења Војне поште 4522 Батајница Уп-2 број 1/27 од 19. априла 2004. године, подносилац уставне жалбе поднео је 15. јуна 2004. године Врховном војном суду тужбу због неправилно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и повреде материјалног права.
Врховни војни суд је, на основу члана 31. Закона о управним споровима („Службени лист СРЈ", број 46/96), примљену тужбу истога дана доставио другостепеном управном органу на одговор и наложио да се доставе списи предмета првостепеног и другостепеног органа. Другостепени управни орган Војна пошта 4522 Батајница доставио је Врховном војном суду 9. јула 2004. године одговор на тужбу и списе предмета. Врховни војни суд није предузимао друге радње у овом управном спору.
Врховни суд Србије је дописом Ув. број 1223/06 од 30. јануара 2007. године обавестио подносиоца уставне жалбе и његовог пуномоћника да је 21. новембра 2006. године преузео нерешене предмете управних спорова покренутих пред Врховним војним судом до 31. децембра 2004. године и позвао га да се, у року од 10 дана од дана пријема дописа, изјасни да ли остаје код поднете тужбе. Поднеском примљеним у Врховном суду Србије 8. фебруара 2007. године пуномоћник подносиоца је обавестио суд да остаје у свему код поднете тужбе.
Врховни суд Србије је 5. децембра 2007. године донео оспорену пресуду У-В 1223/06 којом је одбијена као неоснована тужба подносиоца уставне жалбе. У образложењу пресуде је наведено да је другостепени управни орган правилно одлучио када је одбио жалбу тужиоца, обзиром да тужиоцу не припада право на накнаду за рад под отежаним условима непрекидно, већ само за време проведено на извршењу задатака на објектима на којима се служба врши под отежаним условима. Ово стога јер се, сагласно одредбама члана 73. ст. 2. и 3. Правилника о накнади путних и других трошкова у Војсци Југославије, право на накнаду обрачунава по данима, ако накнада припада за мање од месец дана и то тако што се дневни износ накнаде одређује дељењем месечног износа накнаде са бројем 30, због чега су неосновани наводи тужбе да је у овој правној ствари погрешно примењено материјално право.
4. Одредбама Устава, на чију се повреду подносилац уставне жалбе позива, утврђено је: да је људски живот неприкосновен (члан 24. став 1.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи право на рад, у складу са законом, као и да, између осталог, свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа и да се тих права нико не може одрећи (члан 60. ст. 1. и 4.); да свако има право на заштиту свог физичког и психичког здравља (члан 68. став 1.); да грађани и породице којима је неопходна друштвена помоћ ради савладавања социјалних и животних тешкоћа и стварања услова за задовољавање основних животних потреба, имају право на социјалну заштиту, чије се пружање заснива на начелима социјалне правде, хуманизма и поштовања људског достојанства (члан 69. став 1.); да се пензијско осигурање уређује законом, а да се Република Србија стара о економској сигурности пензионера (члан 70.).
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта садржине Уставом зајемчених права на чију повреду се подносилац позива, Уставни суд је утврдио да су о захтеву подносиоца уставне жалбе за утврђивање права на накнаду за вршење службе под отежаним условима одлучивали Уставом и законом установљени органи, који су у поступку спроведеном у складу са законом утврдили чињенично стање од значаја за доношење одговарајуће одлуке и одлучили о праву подносиоца уставне жалбе применом прописа којима су та права уређена. По оцени Уставног суда, утврђено чињенично стање, те примена одговарајућег материјалног права на тако утврђено чињенично стање, као и образложење заузетог правног става у овој правној ствари, представљају уставноправно утемељен основ за доношење оспорене пресуде Врховног суда Србије. У том смислу, Уставни суд налази да су наводи подносиоца уставне жалбе да су разлози наведени у оспореној пресуди паушални и без икаквих правних аргумената, те да Врховни суд, као и првостепени и другостепени управни органи, у овој правној ствари нису утврдили одлучујућу чињеницу да ли је жалилац вршио послове непрекидног дежурства у систему противваздушне одбране, израз његове субјективне оцене о непотпуно утврђеном чињеничном стању и погрешној примени материјалног права, али не и доказ о учињеној повреди Уставом зајемчених права наведених у уставној жалби. Из наведених разлога, оспореном пресудом Врховног суда Србије У-В 1223/06 од 5. децембра 2007. године, по оцени Уставног суда, није повређено право подносиоца уставне жалбе на рад, зајемчено одредбама члана 60. Устава.
Такође, с обзиром на наводе уставне жалбе и садржину Уставом зајемчених права на живот из члана 24. Устава, права на здравствену заштиту из члана 68. Устава, права на социјалну заштиту из члана 69. Устава и права на пензијско осигурање из члана 70. Устава, Уставни суд констатује да нема основа за тврдње подносиоца уставне жалбе да су му оспореном пресудом Врховног суда Србије У-В 1223/06 од 5. децембра 2007. године повређена наведена уставна права, јер се садржина означених права ни на који начин не може довести у правну и логичку везу са предметом одлучивања Врховног суда Србије у конкретном управном спору, чак и да је дошло до повреде права на рад.
Имајући у виду наведено, Суд је утврдио да је у овом делу уставна жалба неоснована, те је жалбу одбио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду.
6. У вези навода подносиоца уставне жалбе да му је повређено право на суђење у разумном року, Уставни суд је констатовао да је управни поступак по захтеву подносиоца уставне жалбе отпочео 29. октобра 2003. године, а да је о захтеву подносиоца правоснажно одлучено доношењем оспорене пресуде Врховног суда Србије по тужби у управном спору, 5. децембра 2007. године.
Оцењујући период у односу на који је Уставни суд надлежан да цени повреду права на суђење у разумном року, Суд је утврдио да је период у коме се грађанима Србије јемче права и слободе утврђене Уставом и обезбеђује уставносудска заштита у поступку по уставној жалби почео да тече 8. новембра 2006. године, даном ступања на снагу Устава Републике Србије. Међутим, полазећи од тога да управни поступак и управни спор који је из њега проистекао по својој природи представљају јединствену целину, која почиње покретањем управног поступка, а завршава се доношењем одлуке којом се поступак окончава у управном спору, Уставни суд је закључио да су испуњени услови да се приликом оцене разумног рока узме у обзир целокупни период у коме је решавано у овој управној ствари почев од 29. октобра 2003. године, када је подносилац уставне жалбе поднео Војној пошти 3527 Батајница захтев за признавање права на накнаду за службу под отежаним условима.
Уставни суд сматра да се при оцењивању да ли је временски рок за одлучивање управних и судских органа о праву или обавези странке разуман, у сваком конкретном случају, поред саме дужине трајања поступка, морају узети у обзир и следећи критеријуми: сложеност предмета, понашање подносиоца уставне жалбе, поступање управних и судских органа, као и то о ком праву подносиоца је у конкретном случају одлучивано.
Полазећи од тога да је у управном поступку првостепени орган донео решење којим је одлучио о захтеву подносиоца уставне жалбе у року од три месеца од дана подношења захтева, а другостепени орган у року од два месеца од дана подношења жалбе на првостепено решење, те да је само у првостепеном управном поступку рок за доношење решења, прописан одредбом члана 208. став 1. Закона о општем управном поступку („Службени лист СРЈ", бр. 33/97 и 31/01), прекорачен за један месец, док је другостепени орган решење по жалби донео у року прописаном одредбом члана 237. став 1. Закона, Уставни суд је оценио да наведено прекорачење рока нема значај повреде Уставом зајемченог права на суђење у разумном року.
Уставни суд налази да је непоступање Врховног војног суда у управном спору по тужби подносиоца уставне жалбе проузроковало одређено кашњење у овом предмету. Наиме, Врховни војни суд је одмах по пријему тужбе почео да предузима радње у поступку, те је примљену тужбу истога дана доставио другостепеном управном органу на одговор и наложио да се доставе списи предмета првостепеног и другостепеног органа. Другостепени управни орган Војна пошта 4522 Батајница доставио је Врховном војном суду 9. јула 2004. године одговор на тужбу и списе предмета.
Међутим, пре него што је Врховни војни суд предузео даље радње у поступку, Скупштина Србије и Црне Горе је 18. новембра 2004. године донела Закон о преношењу надлежности војних судова, војних тужилаштава и Војног правобранилаштва на органе држава чланица („Службени лист СЦГ" број 55/04), којим је прописано да се надлежност војних судова, војних тужилаштава и Војног правобранилаштва даном ступања на снагу овог закона преноси - за територију Републике Србије на органе Републике Србије, а за територију Црне Горе на органе Републике Црне Горе, које те државе чланице одреде (члан 2.). Доношењем тог Закона, у складу с чланом 66. Уставне повеље, војни правосудни органи престали су са радом, а целокупна надлежност војних судова пренета ја на органе држава чланица, па тако и надлежност Врховног војног суда да одлучује у управним споровима. У спровођењу члана 2. наведеног Закона, Република Србија је донела Закон о преузимању надлежности војних судова, војних тужилаштава и Војног правобранилаштва („Службени гласник РС" број 137/04). Како тим законом нису изричито одређени судови или суд који ће преузети надлежност Врховног војног суда за одлучивање у управним споровима, Врховни суд Србије је преузео управне предмете Врховног војног суда, па и предмет по тужби подносиоца уставне жалбе, након престанка државне заједнице Србија и Црна Гора 21. новембра 2006. године. Врховни суд Србије је по поднетој тужби донео оспорену пресуду У-В 1223/06 од 5. децембра 2007. године, односно у року од годину дана и једног месеца од преузимања предмета Врховног војног суда.
Уставни суд оцењује да се у конкретном случају није радило о нарочито сложеном предмету, као и да подносилац уставне жалбе својим понашањем није допринео дужини трајања поступка. Међутим, полазећи од тога да је у поступку који је претходио поступку по уставној жалби одлучивано о праву које, по мишљењу Суда, није од егзистенцијалног значаја и изузетне важности за подносиоца уставне жалбе, јер се ради о исплати накнаде која се исплаћује уз плату и друге накнаде, да је захтев подносиоца уставне жалбе правноснажно одбијен зато што није имао упориште у материјалном праву, те да због застоја у поступку насталог због престанка рада Врховног војног суда за њега нису настале штетне последице, Уставни суд је оценио да поступком који је вођен и окончан пред првостепеним и другостепеним управним органом, Врховним војним судом и Врховним судом Србије за четири године и два месеца од дана подношења захтева, подносиоцу уставне жалбе у конкретном случају није повређено право на суђење у разумном року зајемчено чланом 32. став 1. Устава, посебно имајући у виду да је поступак пред Врховним судом Србије, који је донео одлуку по поднетој тужби, окончан у року од једне године и четрнаест дана, што се објективно не може сматрати неразумним роком.
С обзиром на изложено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, и у овом делу уставну жалбу одбио као неосновану.
7. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, одлучио као у изреци.
|
|
|
ПРЕДСЕДНИК др Боса Ненадић |