Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Драгиша Слијепчевић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Милана Радојчића из Новог Сада, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 16. септембра 2010. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Милана Радојчића изјављена против решења Окружног суда у Београду-Веће за ратне злочине Кв.В. 61/09 од 3. септембра 2009. године и решења Врховног суда Србије-Веће за ратне злочине Кж. II р.з. 49/09 од 18. септембра 2009. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Милан Радојчић из Новог Сада поднео је Уставном суду 15. октобра 2009. године, преко пуномоћника Градимира Налића, адвоката из Београда, уставну жалбу против решења Окружног суда у Београду-Веће за ратне злочине Кв.В. 61/09 од 3. септембра 2009. године и решења Врховног суда Србије-Веће за ратне злочине Кж. II р.з. 49/09 од 18. септембра 2009. године, због повреде права зајемчених одредбама члана 31. ст. 1, 2. и 3. и члана 34. став 3. Устава Републике Србије.
Подносилац уставне жалбе наводи:
- да се против њега и других лица води поступак пред Окружним судом у Београду-Веће за ратне злочине, због кривичног дела ратни злочин против цивилног становништва из члана 142. став 1. КЗ СРЈ, који је у фази главног претреса;
- да се од укупно четрнаест окривљених, четворица и даље налазе у притвору, док се остали бране са слободе (након што су сви, осим једног, били у притвору током трајања овог поступка);
- да је решењем Окружног суда у Београду-Веће за ратне злочине Кв.В. 61/09 од 3. септембра 2009. године, према подносиоцу уставне жалбе продужен притвор и да је одређено да му по том решењу притвор може трајати два месеца, те да је продужење притвора засновано на одредби члана 142. став 2. тачка 5) Законика о кривичном поступку;
- да је решењем Врховног суда Србије-Веће за ратне злочине Кж. II р.з. 49/09 од 18. септембра 2009. године одбијена жалба бранилаца и потврђено решење Окружног суда у Београду-Веће за ратне злочине Кв.В. 61/09 од 3. септембра 2009. године;
- да се подносилац уставне жалбе у тренутку подношења уставне жалбе и даље налази у притвору који му се рачуна од 28. маја 2007. године;
- да сматра да ни Окружни суд у Београду ни Врховни суд Србије у својим решењима, осим прописане казне и тежине конкретног кривичног дела, не наводе друге разлоге за продужење притвора, те да нису дати јасни разлози и критеријуми на основу којих се подносилац уставне жалбе и даље налази у протвору;
- да је подносилац уставне жалбе због истог поступка поднео Уставном суду 4. децембра 2008. године уставну жалбу која је Oдлуком Уж - 1429/2008 од 28. јула 2009. године усвојена у делу који се односи на повреду права подносиоца која су предвиђена у члану 31. ст. 1. и 2. Устава, јер је Уставни суд нашао да „ни првостепени, ни другостепени суд у својим решењима нису дали довољно јасне, убедљиве и индивидуализоване разлоге за даље задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору“, као и да „Уставни суд сматра да је надлежан суд дужан да пажљиво испита оправданост продужења притвора с обзиром на околности сваког конкретног случаја, односно да у сваком конкретном случају утврди и наведе даље постојање законског основа за притвор, те подробно образложи разлоге због којих сматра да легални и легитимни циљеви притвора и даље постоје“;
- да су и поред одлуке Уставног суда, поступајући судови поново пропустили да дају јасно образложење за притвор који према подносиоцу уставне жалбе траје већ скоро две и по године, те да поново нема не само јасних него нема никаквих разлога којима се бар покушава објаснити зашто је некима од окривљених омогућено да се бране са слободе, а некима није, јер све што стоји за четворицу окривљених који се налазе у притвору стоји и за остале окривљене који се бране са слободе;
- да сматра да му је наведеним решењима редовних судова, а посебно решењем Врховног суда Србије, повређена претпоставка невиности, због тога што Врховни суд Србије наводи да „субјективни однос сваког од окривљених у односу на посебно тешке околности кривичног дела произлазе из разлога побијеног решења, који упућују на чињенично стање садржано у оптужници из које појединачно за сваког од окривљених произлазе конкретно тешке околности кривичног дела у питању“, из ког образложења следи јасна порука да су сви окривљени који се налазе у притвору криви.
Предложио је да Уставни суд утврди повреду наведених права, поништи оспорена решења и наложи органима Републике Србије да укину притвор према подносиоцу уставне жалбе и одмах га пусте на слободу.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице од значаја за одлучивање:
Пред Окружним судом у Београду-Већем за ратне злочине води се кривични поступак против подносиоца уставне жалбе и још тринаест лица, по оптужници Тужилаштва за ратне злочине, због постојања основане сумње да су као саизвршиоци извршили кривично дело ратни злочин против цивилног становништва, прописано одредбом члана 142. став 1. КЗ СРЈ у вези са чланом 22. КЗ СРЈ.
Подносилац уставне жалбе налази се у притвору од 28. маја 2007. године када је лишен слободе, по решењу истражног судије Окружног суда у Београду-Веће за ратне злочине Ки.В.7/07 од 30. маја 2007. године, који му је одређен на основу одредбе члана 142. став 2. тачка 2) Законика о кривичном поступку, а који му је касније продужен на основу одредбе члана 142. став 2. тачка 5) Законика о кривичном поступку.
Окружни суд у Београду-Веће за ратне злочине је по службеној дужности, у смислу одредбе члана 146. став 2. Законика о кривичном поступку, испитивао да ли и даље постоје разлози за притвор према подносиоцу уставне жалбе и још три саокривљена лица и оспореним решењем Кв.В. 61/09 од 3. септембра 2009. године им је продужио притвор. Притвор је продужен, јер су, по оцени ванпретресног већа, и даље стајали разлози за задржавање окривљених у притвору у смислу одредбе члана 142. став 2. тачка 5) Законика, уз образложење да постоји основана сумња да су окривљени извршили кривично дело које им је оптужницом стављено на терет и да се продужење притвора показује оправданим и неопходним у циљу несметаног вођења кривичног поступка с обзиром да “се окривљенима ставља на терет извршење кривичног дела за које је законом прописана казна затвора преко десет година, па имајући у виду истовремено и начин извршења кривичног дела - повезано деловање више извршилаца и околности које се могу сматрати посебно тешким због насталих последица у виду повреде телесног интегритета већег броја лица и смрти најмање седамдесет цивилних лица, те оштећења и уништења имовине у знатној вредности”. У образложењу решења се даље наводи да је ванпретресно веће “имало у виду и улоге које су окривљени према наводима оптужнице Тужилаштва за ратне злочине имали приликом извршења кривичноправних радњи које представљају, како се то наводи у оптужници, кривично дело ратног злочина против цивилног становништва. Околност да су окривљени у наведено време били старешине војних или политичких структура, које су тада представљале и спроводиле власт на наведеном подручју, или су били припадници добровољачке оружане групе, а како им се то оптужницом ставља на терет, по оцени већа представља додатни елемент у опредељивању суда да се према окривљенима из напред наведених разлога продужи притвор.”.
Врховни суд Србије-Веће за ратне злочине је оспореним решењем Кж. II р.з. 49/09 од 18. септембра 2009. године одбио као неосноване жалбе окривљених и њихових бранилаца, изјављених против решења Окружног суда у Београду-Веће за ратне злочине Кв.В. 61/09 од 3. септембра 2009. године. У решењу се наводи да је првостепени суд правилно поступио када је према окривљенима продужио притвор и да је о томе дао ваљане разлоге које у свему прихвата и Врховни суд. Додаје се, поред осталог, да „субјективни однос сваког од окривљених у односу на посебно тешке околности кривичног дела произлазе из разлога побијаног решења, који упућују на чињенично стање садржано у оптужници из које појединачно за сваког од окривљених произлазе конкретно тешке околности кривичног дела у питању“.
4. Одредбама Устава на чију повреду се указује у уставној жалби утврђено је: да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом и да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (члан 31.); да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда (члан 34. став 3.).
Закоником о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 122/08 и 20/09) (у даљем тексту: ЗКП), прописано је: да пре доношења правноснажне пресуде или решења о кажњавању, окривљени може бити ограничен у својој слободи и другим правима само под условима које одређује овај законик (члан 1. став 2.); да трајање притвора мора бити сведено на најкраће потребно време (члан 16. став 3.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору, те да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 141. ст. 1. до 3.).
Одредбама члана 142. став 1. ЗКП је прописано: да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако: постоје околности које указују да ће уништити, сакрити, изменити или фалсификовати доказе или трагове кривичног дела или ако особите околности указују да ће ометати поступак утицањем на сведоке, вештаке, саучеснике или прикриваче (тачка 2)); ако је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година и ако је то оправдано због посебно тешких околности кривичног дела (тачка 5)). У време доношења оспореног првостепеног решења у члану 142. став 2. Законика је било прописано: да ако постоји основана сумња да је одређено лице учинило кривично дело, а не постоје услови за притвор из става 1. овог члана, у циљу несметаног вођења кривичног поступка, притвор се против тог лица може одредити: ако постоје околности које указују да ће уништити, сакрити, изменити или фалсификовати доказе или трагове кривичног дела или ако особите околности указују да ће ометати поступак утицањем на сведоке, саучеснике или прикриваче (тачка 2)); ако је за кривично дело прописана казна затвора преко десет година и ако је то оправдано због начина извршења или других посебно тешких околности кривичног дела (тачка 5)).
Осталим одредбама Законика о кривичном поступку које су од значаја за одлучивање, прописано је: да после предаје оптужнице суду, до завршетка главног претреса, притвор се може, по прибављеном мишљењу јавног тужиоца, кад се поступак води по његовом захтеву, одредити или укинути само решењем већа, да је веће дужно да и без предлога странака испита да ли постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких тридесет дана до ступања оптужнице на правну снагу, а по истеку свака два месеца након ступања оптужнице на правну снагу, да жалба на решење из става 1. и 2. овог члана не задржава извршење решења и да против решења већа којим се одбија предлог за одређивање или укидање притвора жалба није дозвољена (члан 146. ст. 1. до 4.); да о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа ако овим законом није другачије одређено, а да решавајући о жалби, суд може решењем одбацити жалбу као неблаговремену или као недозвољену, одбити жалбу као неосновану, или уважити жалбу и решење преиначити или укинути, и по потреби, предмет упутити на поновно одлучивање (члан 401. ст. 1. и 3.).
5. У односу на истакнуту повреде права из члана 31. Устава и цитираних одредаба Законика о кривичном поступку, Суд је утврдио да оспореним решењима Окружног суда у Београду-Веће за ратне злочине Кв.В. 61/09 од 3. септембра 2009. године и Врховног суда Србије-Веће за ратне злочине Кж. II р.з. 49/09 од 18. септембра 2009. године, нису повређена Уставом зајемчена права подносиоца на које се позвао.
Доносећи одлуку у овом уставносудском предмету, Уставни суд, као и у својим ранијим одлукама (видети, поред осталих, Одлуку Уж - 314/2007 од 23. априла 2009. године, тачка 6. образложења) наглашава да је, са аспекта заштите људских права, право на слободу једно од основних људских права зајемчених Уставом и да притвор представља посебно осетљиву меру његовог ограничења.
Одредбама члана 31. Устава се јемчи, поред осталог, да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време имајући у виду разлоге притвора, да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом и да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен.
Трајање притвора од подизања оптужнице до завршетка главног претреса Уставом и Закоником није ограничено, али је надлежни суд, сагласно одредбама члана 31. став 2. Устава и члана 146. став 2. Законика, дужан да трајање притвора сведе на најкраће неопходно време, у складу са законом и да у одређеним временским интервалима, по службеној дужности, и без предлога странака, испита да ли још постоје разлози за задржавање лица у притвору или не, те уколико и даље разлози постоје, притвор се решењем продужава до даље одлуке суда.
Уставни суд је у својој Одлуци Уж – 1429/2008 од 16. јула 2009. године изнео став да су надлежни судови приликом испитивања законитости и оправданости продужења притвора, дужни да, поред осталог, дају довољно јасне, убедљиве и индивидуализоване разлоге за даље задржавање неког лица у притвору, односно да је надлежан суд дужан да пажљиво испита оправданост продужења притвора с обзиром на околности сваког конкретног случаја, и у сваком појединачном случају утврди и наведе даље постојање законског основа за притвор, те подробно образложи разлоге због којих сматра да легални и легитимни циљеви притвора и даље постоје. Полазећи од наведеног, Уставни суд је у поменутом предмету утврдио да су се надлежни судови у својим образложењима ослањали, пре свега, на тежину кривичног дела које је подносиоцу уставне жалбе стављено на терет и објективне последице које су наступиле, а да су пропустили да наведу субјективне разлоге за продужење притвора, који би их индивидуализовали и чинили оправданим у односу на сваког притвореника појединачно.
У овом уставносудском предмету, Уставни суд је утврдио да су надлежни судови у оспореним решењима, управо поступајући по Одлуци Суда Уж – 1429/2008 од 16. јула 2009. године, дали субјективне разлоге за продужење притвора, индивидуализујући их у односу на поједине оптужене. Чињеница да су индивидуализацију разлога за продужење притвора надлежни судови у оспореним решењима дали позивајући се на наводе из оптужнице, нису од значаја за другачију одлуку Суда, јер се тиме управо врши разликовање у погледу постојања, односно непостојања разлога за даље задржавање оптужених у притвору, и то оправданим уважавањем специфичних улога које се сваком од њих оптужницом надлежног јавног тужиоца стављају на терет.
Такође, Уставни суд је оценио да је предмет, који се у конкретном случају води против подносиоца уставне жалбе пред Окружним судом у Београду, веома сложен, како због бројности оптужених и бројности кривичноправних радњи за које постоји основана сумња да су их оптужени извршили, тако и због комплексности чињеничних и правних питања која надлежни суд треба да расправи и оцени и на основу којих треба да потом донесе одлуку. Оспорена решења о продужењу притвора донета су у законито спроведеном поступку, заснована су на законом прописаним разлозима из којих се према лицу за које постоји основана сумња да је извршило кривично дело може продужити притвор, те су за даље задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору дати детаљни и индивидуализовани разлози.
Уставни суд је посебно ценио и навод подносиоца уставне жалбе да је према другим оптуженима притвор укинут, али је мишљења да ова околност није од значаја за другачију одлуку Суда. Ово стога што се разлози за продужење притвора после подизања оптужнице, односе на објективне и субјективне околности везане за сложеност предмета, природу кривичног дела, начин његовог извршења и тежину последица кривичног дела које се оптуженима ставља на терет. Чињеница да се преосталих десет окривљених лица, које оптужница такође терети за исто кривично дело као саизвршиоце, више не налазе или се уопште нису налазили у притвору, никако не значи да је у односу на подносиоца уставне жалбе повређено Уставом зајемчено начело забране дискриминације. У конкретном случају се не ради о кривично-процесној ситуацији у којој би притвор према окривљенима био обавезан по самом закону (еx lege), и то од почетка кривичног поступка па надаље, до истека законом прописаних рокова трајања притвора, у смислу одредаба некадашњег члана 142. став 1. Законика о кривичном поступку, већ се ради о факултативном притворском основу из тадашњег става 2. наведеног члана, при чему надлежно кривично веће суда одлучује о оправданости продужења притвора према сваком од окривљених појединачно, примењујући принцип индивидуализације ове процесне мере у складу са објективним, али и субјективним околностима везаним за личност конкретног окривљеног лица. То подразумева да сва притворена лица не морају да проведу у притвору исти временски период, те да укидање притвора према једном или више окривљених не доводи аутоматски до пуштања на слободу свих саокривљених у истом кривичном предмету.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је утврдио да подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима није повређено право из члана 31. Устава.
6. У односу на истакнуту повреду права на претпоставку невиности из члана 34. став 3. Устава, Суд је утврдио да оспореним решењима Окружног суда у Београду-Веће за ратне злочине Кв.В. 61/09 од 3. септембра 2009. године и Врховног суда Србије-Веће за ратне злочине Кж. II р.з. 49/09 од 18. септембра 2009. године није повређено Уставом зајемчено право подносиоца на које се позвао.
По оцени Уставног суда, наводи ванпретресног већа Окружног суда у Београду, да је то веће “имало у виду и улоге које су окривљени према наводима оптужнице Тужилаштва за ратне злочине имали приликом извршења кривичноправних радњи које представљају, како се то наводи у оптужници, кривично дело против цивилног становништва“ и да „околност да су окривљени у наведено време били старешине војних или политичких структура, које су тада представљале и спроводиле власт на наведеном подручју, или су били припадници добровољачке оружане групе, а како им се то оптужницом ставља на терет” не одражавају унапред мишљење да је окривљени, овде подносилац уставне жалбе, крив. Ово из разлога што Окружни суд у Београду, позивајући се на наводе оптужнице Тужилаштва за ратне злочине, није ни на који начин утврђивао да ли су те улоге оптужени заиста имали, односно да ли их постојање таквих чињеница чини кривим за кривична дела за која им се суди по предметној оптужници.
Уставни суд је оцењујући наводе из оспореног решења Врховног суда Србије утврдио да из образложења не произлази да се као утврђена узима чињеница да је подносилац уставне жалбе, као један од оптужених у кривичном поступку који се води пред Окружним (сада Вишим) судом у Београду, починио кривично дело које му је оптужницом стављено на терет. Наиме, Врховни суд Србије је, као другостепени, образлажући одлуку да одбије жалбе изјављене против решења којим је и према подносиоцу уставне жалбе продужен притвор, навео да у свему прихвата разлоге које је навео Окружни суд у образложењу ожалбеног решења, оцењујући их као ваљане и правилне. Навод из дела образложења оспореног решења Врховног суда Србије да „субјективни однос сваког од окривљених у односу на посебно тешке околности кривичног дела произлазе из разлога побијаног решења, који упућују на чињенично стање садржано у оптужници из које појединачно за сваког од окривљених произлазе конкретно тешке околности кривичног дела у питању“, не представља повреду права на претпоставку невиности. Ово из разлога што, у конкретном случају, субјективни однос оптуженог према кривичном делу које му је оптужницом стављено на терет, заправо чине субјективна својства и околности на страни окривљеног које проистичу из положаја који је, према наводима из оптужнице, имао у одређено време и на одређеној територији, на који начин се врши индивидуализација законских разлога због којих је оцењено да и даље постоји оправданост његовог задржавања у притвору. Навођење субјективног положаја подносиоца уставне жалбе у предметној ситуацији, по налажењу Уставног суда, не представља оцену његове кривице (урачунљивост, умишљајно поступање и свест о забрањености дела), односно његовог психичког односа према делу за које је оптужен, а пре доношења пресуде. Стога Врховни суд Србије наведеном формулацијом, без обзира на њену одређену непрецизност, није прекорачио границу основане сумње у оквиру које се може кретати процесно одлучивање о постојању објективних и субјективних разлога који продужење притвора чине основаним и оправданим, јер се de facto није изјаснио о кривици оптуженог, овде подносиоца уставне жалбе, у односу на кога је притвор продужен.
На основу свега наведеног, Уставни суд је утврдио да подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима Окружног суда у Београду-Веће за ратне злочине Кв.В. 61/09 од 3. септембра 2009. године и Врховног суда Србије-Веће за ратне злочине Кж. II р.з. 49/09 од 18. септембра 2009. године није повређено право на претпоставку невиности, зајемчено одредбом члана 34. став 3. Устава.
7. Следом наведеног, Уставни суд је уставну жалбу у целини одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник“, број 109/07).
На основу члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Суд је одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДA
др Боса Ненадић