Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Стојана Станковића из Чачка, на основу члана 167. став 4. у вези чланa 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 22. јула 2010. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Стојана Станковића изјављена против пресуде Врховног суда Србије У-В. 2200/06 од 13. фебруара 2008. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Стојан Станковић из Чачка је 5. маја 2008. године, преко пуномоћника Арсенија Катанића, адвоката из Новог Сада, Уставном суду поднео уставну жалбу против пресуде Врховног суда Србије У-В. 2200/06 од 13. фебруара 2008. године, због повреде права на живот, права на суђење у разумном року и права на рад, зајемчених одредбама чл. 24, 32. и 60. Устава Републике Србије, као и због повреде начела забране дискриминације из члана 21. Устава.
У уставној жалби се, између осталог, наводи да се подносилац обраћао Команди Војне поште 4932 Чачак са захтевом за исплату неисплаћених плата и припадајућих накнада за период од 3. фебруара 1993. године до 3. јула 1996. године, за време службе на територији стране државе, али да је овај захтев првостепени орган одбио као неоснован својим решењем Уп-1 број 39-2 од 15. новембра 2004. године, са образложењем да подносилац захтева у наведеном периоду није био упућен на службу у дипломатско или конзуларно представништво Југославије у иностранству или ради вршења послова и задатака који произлазе из међународних уговора, тако да не припада категорији професионалних војних лица на које се примењује члан 9. Уредбе о разврставању професионалних припадника Војске Југославије ради одређивања плате за време службе у иностранству. Подносилац уставне жалбе даље наводи да је његова жалба изјављена против овог решења одбијена као неоснована решењем ВП 2739 Ужице Уп-2 број 72-2 од 16. децембра 2004. године, те да је стога тужбом покренуо управни спор пред Врховним војним судом, који је окончан оспореном пресудом Врховног суда Србије, а којом је и тужба одбијена као неоснована. С обзиром на то да су разлози одбијања тужбе истоветни разлозима на којима је другостепени управни орган засновао своју одлуку, сматра да су они последица погрешног тумачења материјалног права, чиме се крше његова Уставом зајемчена права. Сматра да оспорена одлука Врховног суда Србије која је по њега неповољна „очигледно сведочи о још увек недовољној упућености поступајућих судија у војну проблематику и правне односе у војној служби, што све запослене у Војсци, као и она лица која треба да остваре права поводом службе у Војсци, доводи у један тежак, неравноправан и правно несигуран положај“. Посебно истиче да трајање целокупног поступка скоро четири године указује да му је повређено и право на суђење у разумном року. Од Уставног суда тражи да уставну жалбу усвоји и да поништи како оспорену пресуду, тако и решења органа управе која су претходила њеном доношењу.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
Одредбама Устава на чију повреду се указује у уставној жалби утврђено је: да су пред Уставом и законом сви једнаки, да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације и да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (члан 21. ст. 1. до 3.); да је људски живот неприкосновен, да у Републици Србији нема смртне казне и да је забрањено клонирање људских бића (члан 24.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, између осталог, о његовим правима и обавезама одлучи у разумном року (члан 32. став 1.); да се право на рад јемчи у складу са законом (члан 60. став 1.).
3. Уставни суд је у спроведном поступку извршио увид у списе предмета Врховног суда Србије У-В. 2200/06 и на основу тога утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Подносилац уставне жалбе се као професионални припадник – подофицир Војске Југославије 2004. године обратио надлежном војном органу са захтевом да му се исплате девизне дневнице за време службе у иностранству (Република Хрватска) у периоду од 3. фебруара 1993. године до 3. јула 1996. године. Решењем првостепеног органа Уп-1 број 39-2 од 15. новембра 2004. године овај захтев је одбијен из разлога што је у наведеном периоду подносилац захтева био на служби у Војсци Југославије као њен професионални припадник – заставник и налазио се на подручју захваћеном ратним дејствима, а не на служби у дипломатском или конзуларном представништву Југославије у иностранству или на извршењу задатака и послова у иностранству који произлазе из међународних уговора, те стога нема основа за примену прописа на основу којих би му припадало право на девизне дневнице.
Против наведеног првостепеног решења подносилац уставне жалбе је изјавио жалбу, коју је другостепени орган – Командант ВП 2739 Ужице одбио као неосновану решењем Уп-2 број 72-2 од 16. децембра 2004. године. Другостепени орган је нашао да жалба није основана не само из разлога наведених у првостепеном решењу, већ пре свега зато што се захтев подносиоца односи на дневнице које доспевају месечно, те стога имају карактер повремених давања, а како таква потраживања, према члану 372. став 1. Закона о облигационим односима, застаревају у року од три године од доспелости сваког појединачног давања, то је потраживање на које се захтев односи застарело.
По пријему другостепеног решења, подносилац уставне жалбе је 30. децембра 2004. године Врховном војном суду поднео тужбу којом је покренуо управни спор. С обзиром на промене у правосудном систему настале 2003. године доношењем Уставне повеље државне заједнице Србија и Црна Гора и Закона о спровођењу Уставне повеље државне заједнице Србија и Црна Гора, а које су имале за последицу укидање војних правосудних органа, Врховни суд Србије је 7. фебруара 2007. године обавестио пуномоћника подносиоца да је 21. новембра 2006. године преузео нерешене предмете управних спорова покренутих пред Врховним војним судом до 31. децембра 2004. године, међу којима је и предмет овог тужиоца. По пријему одговора тужиоца, Врховни суд Србије је наставио покренути управни спор и након спроведеног поступка, 13. фебруара 2008. године, донео оспорену пресуду У-В. 2200/06, којом је тужбу одбио као неосновану. У образложењу своје одлуке Врховни суд Србије је изнео став да је тужени орган правилно одбио жалбу тужиоца изјављену против првостепеног решења, јер и Врховни суд Србије стоји на становишту да тражене дневнице представљају новчано потраживање из радног односа, због чега имају карактер повременог потраживања, која, сагласно одредби члана 372. Закона о облигационим односима, застаревају у року од три године од дана настанка обавезе. Суд је такође констатовао да се првостепени орган упустио у расправљање основаности захтева, мада је био дужан да претходно утврди застарелост потраживања, али да ова околност не може довести до другачије оцене законитости оспореног решења, јер тужилац наводима тужбе не оспорава разлоге туженог (другостепеног органа), већ првостепеног органа, а код чињенице постојања застарелости потраживања, жалба је основано одбијена као неоснована.
4. Закон о облигационим односима ("Службени лист СФРЈ", бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и "Службени лист СРЈ", бр. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 и 44/99) у члану 372. став 1. прописује да потраживања повремених давања која доспевају годишње или у краћим одређеним размацима времена (повремена потраживања), па било да се ради о споредним повременим потраживањима, као што је потраживање камата, било да се ради о таквим повременим потраживањима у којима се исцрпљује само право, као што је потраживање издржавања, застаревају за три године од доспелости сваког појединог давања. Одредбом члана 373. став 1. овог закона прописано је да само право из кога проистичу повремена потраживања застарева за пет година, рачунајући од доспелости најстаријег неиспуњеног потраживања после кога дужник није вршио давања.
Одредбом члана 79. став 3. Закона о Војсци Југославије ("Службени лист СРЈ", бр. 43/94, 28/96, 22/99, 44/99, 74/99, 3/02 и 37/02, и "Службени лист СЦГ", бр. 7/05 и 44/05), који је био на снази у време када се подносилац уставне жалбе налазио на дужности у Републици Хрватској, било је прописано да се професионалном војнику који је упућен на службу у дипломатско или конзуларно представништво Југославије у иностранству или ради вршења задатака и послова који произлазе из међународних уговора, плата и друге накнаде утврђују по прописима о платама и другим накнадама радника на раду у дипломатским и конзуларним представништвима Југославије у иностранству, с тим што се разврставање према чину, дужности, задацима и пословима које ће обављати за то време, ради одређивања плате, врши према посебном пропису Савезне владе.
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта истакнутих повреда Уставом утврђеног начела и зајемчених права, а полазећи од конкретних чињеница и околности, Уставни суд је утврдио следеће:
У вези истакнуте повреде права на рад, Уставни суд указује да Устав не утврђује садржину зајемченог права на рад, већ се одредбом члана 60. став 1. Устава право на рад, а тиме и сва права по основу рада, јемче у складу са законом, што значи да се ово право остварује на начин прописан законом. То значи да се подносилац уставне жалбе може позивати на то да му је одбијањем захтева за исплату девизних дневница за период у коме је, у време ратних дејстава на територији бивше Југославије, као професионални припадник Војске Југославије службу обављао у Републици Хрватској повређено право на рад, само уколико је овај вид накнаде за рад био предвиђен важећим прописима, а ако јесте, под условом да потраживање по овом основу није застарело. Уставни суд оцењује да у конкретном случају није био испуњен ниједан од наведених услова. Наиме, права из рада и по основу рада професионалних припадника Војске Југославије била су уређена Законом о Војсци Југославије и прописима донетим у извршавању овог закона. Како Уредба о разврставању професионалних припадника Војске Југославије ради одређивања плате за време службе у иностранству ("Службени лист СРЈ", бр. 30/94 и 39/94 и "Службени лист СЦГ", број 32/05) под појмом службе у иностранству, сагласно одредби члана 79. став 2. Закона о Војсци Југославије, подразумева службу у дипломатском или конзуларном представништву Југославије и упућивање на службу у иностранство ради вршења послова и задатака који произлазе из међународних уговора, то је, по оцени Уставног суда, неспорно да се вршење професионалне војне службе подносиоца уставне жалбе на територији Републике Хрватске у време ратних дејстава на подручју бивше Југославије ни на који начин није могло подвести под критеријуме прописане Законом и Уредбом, а чија испуњеност би му обезбеђивала плату, дневнице и друга примања која припадају лицу на служби у иностранству. С друге стране, Уставни суд оцењује да, полазећи од тога да је подносилац уставне жалбе захтев за исплату девизних дневница поднео тек 2004. године, а за период од 1993. до 1996. године, чак и да му је ово право припадало, његово потраживање је према општим правилима облигационог права било застарело знатно пре подношења захтева првостепеном органу. Ово из разлога што су наводи изнети у уставној жалби – да је реч о неоснованом обогаћењу тужене, због чега је требало применити рок застарелости од 10 година, израз погрешног тумачења меродавних одредаба Закона о облигационим односима, а не правно утемељен став на коме би се могла заснивати тврдња о повреди зајемченог права.
С обзиром на изнето, Уставни суд је оценио да нису основани наводи подносиоца уставне жалбе о повреди права на рад из члана 60. Устава.
Поводом позивања на повреду права на суђење у разумном року, као елемента зајемченог права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд указује да је и према наводима самог подносиоца уставне жалбе поступак пред првостепеним и другостепеним управним органом и Врховним судом Србије укупно трајао краће од четири године. При томе, Уставни суд је увидом у спис целокупног предмета утврдио да су и првостепено и другостепено решење у управном поступку донети у роковима прописаним Законом о општем управном поступку (другостепено решење чак у року краћем од 30 дана од дана подношења жалбе). С друге стране, како је тужба у управном спору Врховном војном суду поднета 30. децембра 2004. године, непосредно пре престанка рада тога суда, то по поднетој тужби објективно није могло да се поступа до преузимања предмета Врховног војног суда од стране Врховног суда Србије 21. новембра 2006. године. Полазећи од тога да је Врховни суд Србије, без обзира на велики број преузетих предмета, по тужби подносиоца уставне жалбе спровео поступак и одлучио у року од непуних годину дана и три месеца, Уставни суд налази да се укупно трајање овог поступка пред органима управе и судом не може сматрати неразумно дугим.
Из наведених разлога, Уставни суд је оценио да се не могу прихватити као основани ни наводи подносиоца уставне жалбе о учињеној повреди права на суђење у разумном року.
Када је реч о повредама начела забране дискриминације, Уставни суд констатује да се тврдње о томе да је оспореном пресудом Врховног суда Србије подносилац уставне жалбе дискриминисан, те да се због „недовољне упућености“ судија тог суда у „војну проблематику“ сви запослени у Војсци доводе у „тежак, неравноправан и правно несигуран положај“, заправо заснивају на тврдњама о повреди права на рад. Како је Уставни суд оценио да наводи уставне жалбе о повреди права из члана 60. Устава нису основани, то се не могу прихватити ни наводи о томе да је оспореном пресудом у односу на подносиоца уставне жалбе повређено уставно начело забране дискриминације.
Коначно, у вези истакнуте повреде права на живот зајемченог чланом 24. Устава, Уставни суд указује да уставна жалба не садржи ниједан навод који би се односио на повреду овог права, нити се оспорени појединачни акт, с обзиром на своју природу и садржину, на било који начин може довести у правну и логичку везу са Уставом утврђеном садржином зајемченог права на живот.
На основу свега изложеног, Уставни суд је утврдио да је поднета уставна жалба неоснована, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07), уставну жалбу одбио.
6. У складу са изнетим, Уставни суд је, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић