Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, др Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби „КОНТАКТ ФИЛМ" а.д. из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 3. децембра 2009. године, донео је
О Д Л У К У
1. Одбија се као неоснована уставна жалба "Контакт филм" а.д. изјављена против решења Врховног суда Србије Спзз. 114/06 од 27. децембра 2006. године и решења Врховног суда Србије Спзз. 95/08 од 22. септембра 2008 године.
2. Одбацује се уставна жалба "Контакт филм" а.д. изјављена против решења Трговинског суда у Београду П2 - 3277/01 од 20. априла 2005. године, решења Трговинског суда у Београду П2 - 3277/01 од 20. априла 2006. године, решења Вишег трговинског суда Пж. 7559/05 од 1. марта 2006. године, решења Вишег трговинског суда Пж. 7164/06 од 23. августа 2006. године, решења Трговинског суда у Београду П - 10182/07 од 28. децембра 2007. године, акта Вишег Трговинског суда VII Су. број 17/08 - 1 од 16. јануара 2008. године, решења Трговинског суда у Београду П - 10182/07 од 23. јануара 2008. године, решења Трговинског суда у Београду П2 - 3277/01 од 25. јануара 2008. године акта Врховног суда Србије Су. број 23/08 од 6. фебруара 2008. године, решења Вишег трговинског суда Пж. 1894/08 од 18. марта 2008. године, решења Вишег трговинског суда Пж. 3592/08 од 21. маја 2008. године, решења Вишег трговинског суда VII Су. број 17/08 - 18 од 26. јуна 2008. године, акта Републичког јавног тужилаштва Гт. I 1342/08 од 19. августа 2008. године, као и против "радњи/извршеног чина Трговинског суда у Београду од 17. јуна 2005. године, од 1. јуна 2006. године и од 26. септембра 2007. године", "радњи/извршеног чина Трговинског суда у Београду, Вишег трговинског суда и Врховног суда Србије да у поступку по захтеву за заштиту законитости Спзз. 114/06, непосредно примене људска права зајемчена Уставом и потврђеним потврђеним међународним уговором - Европском конвенцијом за заштиту људских права и основних слобода", односно "радње/извршеног чина Републичког јавног тужилаштва да у поступку Гт. I 1342/08, непосредно примени људска права зајемчена Уставом и потврђеним међународним уговором - Европском конвенцијом за заштиту људских права и основних слобода".
О б р а з л о ж е њ е
1. "Контакт филм" а.д. из Београда је 13. августа 2007. године, преко пуномоћника Јованке Јовић Трифуновић, адвоката из Београда, Уставном суду поднео уставну жалбу, која је допуњена 18. децембра 2008. године, против аката и радњи наведених у изреци ове одлуке, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, права на једнаку заштиту права и на правно средство из члана 36. став 2. Устава и права на имовину из члана 58. Устава, као и начела непосредне примене зајемчених права, начела забране дискриминације и начела заштите људских и мањинских права из чл. 18, 21. и 22. Устава. Подносилац уставне жалбе се истовремено позива и на повреду одредаба чл. 6. и 13. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода и члана 1. Протокола 1. уз Европску конвенцију.
У уставној жалби се детаљно износи ток поступака у предметима П2 - 3277/01 и предмету П - 10182/07, који су вођени пред Трговинским судом у Београду и оспоравају се решења тог суда донета у наведеним предметима, а којима суд управља поступком, односно којима је одлучено о процесним предлозима тужиоца у поступку у вези са руковођењем главном расправом. Затим се оспоравају решења којима је Виши трговински суд одлучивао о жалбама изјављеним против оспорених решења Трговинског суда у Београду донетих у предмету П2 - 3277/01 и предмету П - 10182/07, као и решења Вишег трговинског суда Пж. 3592/08 од 21. маја 2008. године и VII Су. број 17/08 - 18 од 26. јуна 2008. године, која су донета у вези са захтевом за искључење појединих судија. Незадовољан одређеним решењима Трговинског суда у Београду и Вишег трговинског суда, подносилац уставне жалбе је против тих решења изјавио захтев за заштиту законитости о коме је Врховни суд Србије одлучио решењем Спзз. 114/06 од 27. децембра 2006. године. У погледу наведеног решења Врховног суда Србије Спзз. 114/06, истиче се да су њиме повређена права подносиоца уставне жалбе на правично суђење, јер му није било омогућено да учествује у јавном расправљању пред Врховним судом Србије, као и из разлога што Врховни суд Србије није испитао све акте и повреде на које је у поднетом захтеву за заштиту законитости указано. Даље наводи да му је тим решењем повређено и право на једнаку законску заштиту без дискриминације, будући да је о седници на којој се одлучивало о захтеву обавештен Републички јавни правобранилац, а не и пуномоћник странке у поступку. Побијајући решење Вишег трговинског суда Пж. 1894/08 од 18. марта 2008. године, решење Трговинског суда у Београду П - 10182/07 од 28. децембра 2007. године и решење П - 10182/07 од 23. јануара 2008. године, због битне повреде парничног поступка, подносилац је изјавио нови захтев за заштиту законитости о коме је Врховни суд Србије одлучио решењем Спзз. 95/08 од 22. септембра 2008. године. У вези са тим решењем Врховног суда Спзз. 95/08 у уставној жалби се наводи да је и њиме повређено право подносиоца на правично суђење, јер му није било омогућено да учествује у јавном расправљању пред Врховним судом Србије, као и да му је оваквим поступањем суда повређено право на непосредну примену зајемчених права. Подносилац уставне жалбе оспорава и акт Вишег Трговинског суда VII Су. број 17/08 - 1 од 16. јануара 2008. године, акт Врховног суда Србије VII Су. број 23/08 од 6. фебруара 2008. године и акт Републичког јавног тужилаштва Гт. I 1342/08 од 19. августа 2008. године.
Такође, уставном жалбом се оспоравају одређене радње нечињења поступајућих судова, које подносилац уставне жалбе означава као „радња/извршени чин" од 17. јуна 2005. године и од 1. јуна 2006. године, а које се састоје у томе што је, како се наводи, Трговински суд у Београду „одбио да донесе одлуку против које странке имају право на посебну жалбу и право да суд застане са поступком по првобитној жалби док се не донесе та одлука.., као и „радње/извршеног чина", које се састоје у томе што су Трговински суд у Београду, Виши трговински суд и Врховни суд Србије у поступку по захтеву за заштиту законитости Спзз. 114/06 у свакој фази поступка „одбили да непосредно примене људска права зајемчена потврђеним међународним уговором - Европском конвецијом за заштиту људских права и основних слобода". Уставном жалбом се оспорава и „радња/извршени чин" Трговинског суда у Београду у парници П2 - 3277/01, а која се састоји у томе што је, како се наводи, Трговински суд у Београду „одбио да узме у рад и одбио да одлучује о Предлогу „Контакт филм-а" а.д од 26. 9. 2007. г за понављање поступка правоснажно завршеног решењем Трговинског суда у Београду П2 - 3277/01 од 20. априла 2006. године"..., као и „радња/извршени чин" која се састоји у томе што је Републичко јавно тужилаштво у поступку Гт. I 1342/08 "одбило" да непосредно примени људска права зајемчена Уставом и потврђеним међународним уговором - Европском конвенцијом за заштиту људских права и основних слобода.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у целокупну документацију приложену уз уставну жалбу и уставном жалбом оспорене акте и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овом уставносудском предмету:
Подносилац уставне жалбе је Републичком јавном тужиоцу поднео предлог за подизање захтева за заштиту законитости против оспореног решења Трговинског суда у Београду П2 - 3277/01 од 20. априла 2006. године и оспореног решења Вишег трговинског суда Пж. 7164/06 од 23. августа 2006. године, а како Републичко јавно тужилаштво није подигло захтев за заштиту законитости већ је странку упутило да то сама учини, у складу са чланом 418. Закона о парничном поступку, то је подносилац самостално изјавио овај ванредни правни лек. Одлучујући по поднетом захтеву, Врховни суд Србије је решењем Спзз. 114/06 од 27. децембра 2006. године, изјављени захтев за заштиту законитости одбацио као недозвољен, на основу одредбе члана 404. у вези члана 421. Закона о парничном поступку, јер је нашао да формално позивање на законом прописан правни основ за подношење захтева за заштиту законитости, без навођења конкретних располагања учињених од стране тужених у овом спору, не може обезбедити тужиоцу право на овај правни лек.
Подносилац уставне жалбе је Републичком јавном тужиоцу поднео предлог за подизање захтева за заштиту законитости против оспореног решења Вишег трговинског суда Пж. 1894/08 од 18. марта 2008. године, оспореног решења Трговинског суда у Београду П - 10182/07 од 28. децембра 2007. године и оспореног решења П - 10182/07 од 23. јануара 2008. године, а како Републичко јавно тужилаштво није подигло захтев за заштиту законитости, то је подносилац, у складу са чланом 418. Закона о парничном поступку, изјавио овај ванредни правни лек. Одлучујући по поднетом захтеву, Врховни суд Србије је решењем Спзз. 95/08 од 22. септембра 2008. године, које је подносилац примио 24. новембра 2008. године, изјављени захтев за заштиту законитости одбацио као недозвољен, на основу одредбе члана 404. Закона о парничном поступку, јер је нашао да се странка у захтеву само формално позвала на законом прописан правни основ за подношење захтева за заштиту законитости, а да се наводима из захтева указује на погрешну примену материјалног права.
Оспореним актом Вишег Трговинског суда VII Су. број 17/08 - 1 од 16. јануара 2008. године обавештен је Трговински суд у Београду да му се враћају списи предмета тог суда П2 - 3277/01, те да су захтеви којима се тражи искључење одређених судија Трговинског суда у Београду, појединих судија и председника Вишег трговинског суда, председника Врховног суда Србије, као и председника Надзорног одбора, недозвољени.
Оспореним актом Врховног суда Србије VII Су. број 23/08 од 6. фебруара 2008. године обавештава се председник Вишег трговинског суда да захтев за његово искључење у предмету П2 - 3277/01, у коме поступа, треба да достави свом заменику, ради поступања по том захтеву.
Оспореним актом Републичког јавног тужилаштва Гт. I 1342/08 од 19. августа 2008. године, обавештава се пуномоћник "Контакт филма" а.д. да нема услова за подизање захтева за заштиту законитости иницираног против одређених аката Трговинског суда у Београду и Вишег трговинског суда, јер је истекао рок за његово подизање.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију повреду се позива подносилац уставне жалбе, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама члана 36. Устава јемчи се једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајина и јединица локалне самоуправе, као и право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о нечијем праву, обавези или на закону заснованом интересу.
Право на имовину, зајемчено одередбама члана 58. Устава, гарантује, између осталог, мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (став 1.).
Одредбама чл. 18, 21. и 22. Устава се не утврђују конкретна људска или мањинска права и слободе, већ ове одредбе садрже основна начела у складу са којима се остварују сва Уставом зајемчена права. У том смислу, начело непосредне примене зајемчених права из члана 18. Устава гарантује да се људска и мањинска права зајемчена Уставом непосредно примењују, а такође гарантује непосредну примену људских и мањинских права зајемчених општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима и законима. Међутим, Устав истовремено утврђује да се законом може прописати начин остваривања ових права ако је то неопходно за остварење појединог права због његове природе, при чему закон ни у ком случају не сме да утиче на суштину зајемченог права. Начело забране дискриминације из члана 21. Устава, поред осталог, утврђује да су пред Уставом и законом сви једнаки и да свако има право на једнаку заштиту, без дискриминације (ст. 1. и 2.), а начело заштите људских и мањинских права из члана 22. став 1. Устава јемчи свима право на судску заштиту у случају повреде или ускраћивања неког људског или мањинског права зајемченог Уставом, као и право на уклањање последица које су повредом настале.
Како су одредбама чл. 32, 36. и 58. Устава зајемчена права која су по својој садржини истоветна правима из чл. 6. и 13. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода и члана 1. Протокола 1. уз Европску конвенцију, то Уставни суд постојање повреде ових права у поступку уставносудске контроле цени у односу на Устав Републике Србије.
5. Уставни суд налази да су за одлучивање о постојању повреде Уставом зајемчених права на које подносилац уставне жалбе указује, а у односу на оспорено решење Врховног суда Србије Спзз. 114/06 од 27. децембра 2006. године и решење Спзз. 95/08 од 22. септембра 2008. године, од значаја одредбе Закона о парничном поступку („Службени гласник РС", број 125/04). Наиме, како су захтеви за заштиту законитости поводом којих су донета оспорена решења Врховног суда Србије Спзз. 114/06 и Спзз. 95/08, поднети у време важења Закона о парничном поступку из 2004. године, приликом оцене основаности навода уставне жалбе пошло се од одредаба наведеног Закона, којима је прописано: да суд неће дозволити располагања странака која су у супротности са принудним прописима, јавним поретком и правилима морала (члан 3. став 3.); да битна повреда одредаба парничног поступка постоји ако суд у току поступка није применио или је неправилно применио коју одредбу овог закона, а то је било или је могло бити од утицаја на доношење законите и правилне пресуде, да битна повреда одредаба парничног поступка увек постоји ако је противно одредбама овог закона суд засновао своју одлуку на недозвољеним располагањима странака (члан 3. став 3.) (члан 361. став 1. и став 2. тачка 5)); да ће председник већа првостепеног суда, без одржавања рочишта решењем одбацити неблаговремену, непотпуну или недозвољену ревизију, осим из члана 389. овог закона, а ревизија је недозвољена ако је изјављена против пресуде против које се по закону не може поднети, осим из члана 393. овог закона (члан 401. став 2. тачка 5)); да ће неблаговремену, непотпуну или недозвољену ревизију одбацити ревизијски суд решењем ако то, у границама својих овлашћења (члан 401.) није учинио првостепени суд (члан 404.); да јавни тужилац може подићи захтев за заштиту законитости због битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 5) овог закона (члан 417.); да је уколико јавни тужилац не подигне захтев за заштиту законитости у роковима предвиђеним законом, странка која је поднела предлог, овлашћена да у року од 30 дана од дана пријема обавештења да јавни тужилац неће изјавити захтев за заштиту законитости сама изјави овај правни лек (члан 418.); ако у чл. 413. до 420. овог закона није што друго одређено, у поступку поводом захтева за заштиту законитости, сходно ће се примењивати одредбе члана 397, чл. 400. до 406. и чл. 410. и 411. овог закона (члан 421.); да о захтеву за заштиту законитости који је до дана ступања на снагу овог закона подигнут пред надлежним судом по досадашњим правилима решаваће се по тим правилима (члан 491. став 5.).
Одредбом члана 17. став 1. тачка б) Закона о судовима ("Службени гласник Републике Србије", бр. 46/91, 60/91, 18/92 и 71/92), која се у смислу одредбе члана 84. став 1. Закона о уређењу судова („Службени гласник РС", бр. 63/01, 42/02, 27/03, 103/03, 29/04, 101/05, 46/06), примењивала у време доношења оспореног акта, је прописано да је Врховни суд надлежан да одлучује о ванредним правним лековима против правоснажних одлука судова, уколико законом није друкчије одређено.
Из наведених одредаба Закона о парничном поступку, по налажењу Суда, произлази да ако јавни тужилац није по иницијативи странке поднео захтев за заштиту законитости због битне повреде одредаба парничног поступка поступка из члана 361. став 2. тачка 5) овог Закона, у ситуацији када је противно одредбама Закона суд засновао своју одлуку на недозвољеним располагањима странака, овај ванредни правни лек може изјавити сама странка. У том случају странка, као супсидијарни подносилац, може изјавити захтев једино због наведене битне повреде одредаба парничног поступка. Принцип недозвољеног располагања странака, изражен одредбама члана 3. став 3. Закона, ограничава начело диспозиције странака које се огледа у овлашћењу да непосредним или посредним процесним радњама слободно располажу захтевима које су ставиле у поступку. Дакле, разлози који се истичу у захтеву за заштиту законитости би требало да се односе на битне повреде парничног поступка учињене прихватањем недозвољених располагања странака, а не учињене од стране суда на било који други начин, нити да се односе на погрешну примену материјалног права. То значи да само формално позивање на законом прописан основ за подношење захтева за заштиту законитости, без навођења конкретних недозвољених располагања једне од странака у поступку којима је суд пресудом пружио заштиту, не може другој странци обезбедити право на овај ванредни правни лек, јер је у таквим ситуацијама захтев недозвољен. При томе ће недозвољени захтев одбацити Врховни суд Србије решењем, без одржавања рочишта ако то, у границама својих овлашћења (члан 401.), није учинио првостепени суд.
6. Оцењујући наводе и разлоге из уставне жалбе са становишта повреде Уставом зајемчених права на које се подносилац позива, а у односу на решење Врховног суда Србије Спзз. 114/06 од 27. децембра 2006. године и решење Врховног суда Србије Спзз. 95/08 од 22. септембра 2008. године, Уставни суд је утврдио да је оспорена решења Врховног суда Србије Спзз. 114/06 од 27. децембра 2006. године и Спзз. 95/08 од 22. септембра 2008. године донео надлежни, законом установљени суд, применом одговарајућих одредаба процесног права, те да стога подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима нису повређена Уставом зајемчена права на правично суђење и на једнаку законску заштиту без дискриминације. Поводом навода подносиоца уставне жалбе да је повреда права на правично суђење и права на једнаку законску заштиту без дискриминације учињена тиме што подносилац уставне жалбе није позван да учествује у јавном расправљању о поднетом захтеву за заштиту законитости, односно зато што је о седници на којој се одлучивало о захтеву обавештен Републички јавни правобранилац, а не и пуномоћник странке у поступку, Уставни суд оцењује да у конкретном случају није ни било услова за јавно расправљање, будући да се радило о недозвољеним захтевима, о којима је одлучено на Законом прописани процесни начин. Такође, у вези навода да је Врховни суд Србије повредио права подносиоца уставне жалбе тиме што није непосредно применио зајемчена права, Уставни суд указује да право на правично суђење, по својој природи, није право које се може непосредно применити, већ се начин његовог остваривања, сагласно одредби члана 18. став 2. Устава, прописује законом, и то пре свега одговарајућим процесним законима - у овом случају Законом о парничном поступку.
Сагласно наведеном, Уставни суд је утврдио да је уставна жалба неоснована у делу којим се оспоравају решења Врховног суда Србије Спзз. 114/06 од 27. децембра 2006 године и Спзз. 95/08 од 22. септембра 2008 године, те је у овом делу уставну жалбу одбио, на основу одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС", број 109/07).
7. Поводом оспоравања појединачних аката и радњи наведених у тачки 2. изреке, Уставни суд је утврдио следеће:
Одредбом члана 82. став 1. Закона о Уставном суду је прописано да се уставна жалба може изјавити против појединачног акта или радње државног органа или организације којој је поверено јавно овлашћење, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства или је законом искључено право на њихову судску заштиту.
Из наведених одредаба Закона произлази да је Уставни суд надлежан да заштиту Уставом зајемчених људских и мањинских права и слобода у поступку по уставној жалби пружи само у односу на појединачне акте државних органа и организација којима се одлучује о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе. У том смислу Уставни суд указује да решења надлежних судова којима се одлучује о захтевима за одређеним процесним поступањима која се тичу управљања поступком (искључење и изузеће судија, регулисано чл. 65. до 72. Закона о парничном поступку), нису подобна за уставносудску заштиту, јер су та решења процесног карактера и њима се не одлучује о правима и обавезама лица у поступку, већ представљају форму судских одлука којима се руководи главном расправом и против којих није дозвољена посебна жалба. Наиме, пресуда је судска одлука којом се, по правилу, коначно и мериторно одлучује о основаности истакнутих захтева у погледу главне ствари и у погледу споредних тражења, као и о правима и обавезама лица на које се односи. Стога захтеви којима се оспоравају наведена процесна решења могу бити истицани приликом оспоравања одлуке суда којом је коначно одлучено о правима и обавезама учесника у конкретном судском поступку.
Полазећи од изнетог и чињенице да је оспореним решењем Трговинског суда у Београду П2 - 3277/01 од 25. јануара 2008. године и решењем Вишег трговинског суда VII Су. број 17/08 - 18 од 26. јуна 2008. године одлучено о захтевима за искључење појединих судија из поступања у одређеним предметима, Уставни суд је оценио да се не ради о актима којима се одлучује о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе, против којих се, у смислу одредаба члана 170. Устава и члана 82. став 1. Закона о Уставном суду, може изјавити уставна жалба, те овим актима не могу ни бити повређена или ускраћена Уставом зајемчена људска и мањинска права и слободе подносиоца. Такође, у погледу дела уставне жалбе којим се оспорава акт Вишег Трговинског суда VII Су. број 17/08 - 1 од 16. јануара 2008. године, акт Врховног суда Србије VII Су. број 23/08 од 6. фебруара 2008. године и акт Републичког јавног тужилаштва Гт. I 1342/08 од 19. августа 2008. године, оцењено је да ни ти акти по својој природи не представљају појединачне акте којима се одлучује о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе, против којих се, у смислу одредбе члана 82. став 1. Закона о Уставном суду, може изјавити уставна жалба, будући да имају карактер обавештења. Стога је Суд у том делу одбацио уставну жалбу, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 4) Закона о Уставном суду.
Одредбом члана 84. став 1. Закона о Уставном суду је прописано да се уставна жалба може изјавити у року од 30 дана од дана достављања појединачног акта, односно од дана предузимања радње којом се повређује или ускраћује људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом.
Како је институт уставне жалбе установљен одредбом члана 170. Устава и имајући у виду цитирану одредбу Закона, то произлази да се уставна жалба може поднети само против аката који су донети или радњи које су извршене након ступања на снагу Устава, 8. новембра 2006. године, у року од 30 дана од дана достављања оспореног појединачног акта, односно предузимања радње којом се повређује или ускраћује људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за заштиту повређених или ускраћених права. Коришћење недозвољеног ванредног правног средства, након ступања на снагу Устава од 2006. године, по оцени Уставног суда, не може да утиче на дозвољеност уставне жалбе у односу на акте који су оспорени тим ванредним правним средством, а донети су пре Устава. Такође, чињеница да је уставна жалба благовремено изјављена против недозвољеног ванредног правног средства, према ставу Суда, није од утицаја на благовременост уставне жалбе изјављене против аката који су били побијани недозвољеним ванредним правним средством које је одбачено решењем надлежног суда, уколико је поднета по протеку рока утврђеног Законом.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 4) Закона о Уставном суду, одбацио као недопуштену уставну жалбу у делу у којем се оспоравају решења Трговинског суда у Београду П2 -3277/01 од 20. априла 2005. године и Трговинског суда у Београду П2 - 3277/01 од 20. априла 2006. године и решења Вишег трговинског суда Пж. 7559/05 од 1. марта 2006. године и Вишег трговинског суда Пж. 7164/06 од 23. августа 2006. године, јер су оспорена решења донета пре Устава.
Такође, Уставни суд је сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 2) Закона о Уставном суду, одбацио као неблаговремену уставну жалбу у делу у којем се оспоравају решења Трговинског суда у Београду П - 10182/07 од 28. децембра 2007. године, које је примљено 10. јануара 2008. године, решење Трговинског суда у Београду П - 10182/07 од 23. јануара 2008. године, које је примљено 29. јануара 2008. године, решење Вишег трговинског суда Пж. 1894/2008 од 18. марта 2008. године, које је примљено 22. априла 2008. године, и решење Вишег трговинског суда Пж. 3592/2008 од 21. маја 2008. године, које је примљено 15. јула 2008. године, имајући у виду да су наведена решења оспорена допуном уставне жалбе која је изјављена 18. децембра 2008. године, дакле након истека рока од 30 дана прописаног чланом 84. став 1. Закона о Уставном суду.
Оспорене радње Трговинског суда у Београду од 17. јуна 2005. године и од 1. јуна 2006. године, које сам подносилац уставне жалбе означава као „извршени чин", односе се на период пре ступања на снагу Устава, те је Уставни суд оценио да је уставна жалба недопуштена и у овом делу.
Чланом 113. Закона о Уставном суду, који је ступио на снагу 6. децембра 2007. године, прописано је: да се уставна жалба може изјавити и против појединачног акта или радње државног органа или организације којој је поверено јавно овлашћење, а којим је повређено или ускраћено људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом, ако је тај акт или радња извршена од дана проглашења Устава до дана ступања на снагу овог закона (став 2.), да се уставна жалба у случају из става 2. овог члана може изјавити у року од 30 дана од дана ступања на снагу овог закона (став 3.).
Из наведених одредаба Закона произлази да се уставна жалба може изјавити против појединачног акта који је донет или радње која је извршена након проглашења Устава Републике Србије, 8. новембра 2006. године, до ступања на снагу Закона, а у року од 30 дана од дана ступања на снагу Закона. С обзиром на то да се оспорена радња од 26. септембра 2007. године, коју сам подносилац уставне жалбе означава као „извршени чин", односи се на период од проглашења Устава до ступања на снагу Закона, а да је допуна уставне жалбе, којом се оспорава наведена радња, поднета 18. децембра 2008. године, то је, у смислу члана 113. став 3. Закона, протекао рок за изјављивање уставне жалбе у односу на оспорену радњу. Стога је Суд оценио да је уставна жалба у том делу неблаговремена и да је треба одбацити, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 2) Закона.
Оспоравање „радње/извршеног чина Трговинског суда у Београду, Вишег трговинског суда и Врховног суда Србије да у поступку по захтеву за заштиту законитости Спзз. 114/06 непосредно примени људска права зајемчена потврђеним међународним уговором", под чиме би се могло подразумевати то да наведени судови нису непосредно применили зајемчена права, по оцени Суда, не представља појединачну радњу државног органа која се може оспоравати уставном жалбом, већ је ова „радња" консумирана разлозима уставне жалбе везаним за оспоравање наведеног решења Врховног суда Србије Спзз. 114/06 од 27. децембра 2006 године, донетог поводом поднетог захтева за заштиту законитости. Такође, оспоравање радње Републичког јавног тужилаштва у поступку Гт. I 1342/08 не представља појединачну радњу државног органа која се може оспоравати уставном жалбом, већ је ова „радња" конзумирана разлозима уставне жалбе везаним за оспоравање акта Републичког јавног тужилаштва Гт. I 1342/08 од 19. августа 2008. године.
С обзиром на изложено, Уставни суд је утврдио да нису испуњене Уставом и Законом о Уставном суду утврђене претпоставке за одлучивање о уставној жалби у делу којим се оспоравају "радња/извршени чин" Трговинског суда у Београду од 17. јуна 2005. године и од 1. јуна 2006. године, „радња/извршени чин" Трговинског суда у Београду, Вишег трговинског суда и Врховног суда Србије да у поступку по захтеву за заштиту законитости Спзз. 114/06 непосредно примени људска права зајемчена потврђеним међународним уговором", те "радња/извршени чин" Републичког јавног тужилаштва у поступку Гт. I 1342/08, па је у овом делу уставну жалбу одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 4) Закона о Уставном суду.
8. На основу свега изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС", бр. 24/08 и 27/08), одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић