Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Драгиша Слијепчевић, Милан Станић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Светозара Здравковића из Врања, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 17. јуна 2010. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Светозара Здравковића и утврђује да је пресудом Окружног суда у Врању Гж. 1029/08 од 24. октобра 2008. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбија као неоснована.
2. Поништава се пресуда Окружног суда у Врању Гж. 1029/08 од 24. октобра 2008. године и налаже се Вишем суду у Врању да поново одлучи о жалби тужених изјављеној против пресуде Општинског суда у Владичином Хану П. 144/07 од 22. фебруара 2008. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Светозар Здравковић из Врања је преко пуномоћника - адвоката Слободана Петровића из Владичиног Хана, поднео 30. децембра 2008. године уставну жалбу, допуњену 14. фебруара 2009. године, против пресуде Окружног суда у Врању Гж. 1029/08 од 24. октобра 2008. године, због повреде начела и права утврђених одредбама чл. 3, 19, 22. и 32. Устава Републике Србије.
Подносилац уставне жалбе је навео да је Окружни суд у Врању оспореном пресудом преиначио пресуду Општинског суда у Владичином Хану П. 144/07 од 22. фебруара 2008. године и одбио његов тужбени захтев за накнаду штете коју су му причинили тужени Станиша Маринковић и Станко Маринковић пролажењем трактором преко његове парцеле у току 2005. и 2006. године, кад још нису имали право службености пролаза. Подносилац уставне жалбе је истакао да је Окружни суд у Врању погрешно применио материјално право и извео погрешан закључак да би у конкретном случају требало применити одредбе Закона о основама својинскоправних односа којима је регулисана накнада за конституисано право службености пролаза преко његове парцеле. Подносилац сматра да је такав закључак другостепеног суда неприхватљив, јер је право службености на које се позива суд установљено тек пресудом Општинског суда у Владичином Хану П. 664/06 од 11. маја 2007. године, која је постала правноснажна 18. јануара 2008. године, дакле након извршене радње којом је подносиоцу причињена штета. Предложио је да Уставни суд „укине2 пресуду Окружног суда у Врању Гж. 1029/08 од 24. октобра 2008. године.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
Чланом 3. Устава је утврђено да је владавина права основна претпоставка Устава и почива на неотуђивим људским правима (став 1.), као и да владавина права се остварује слободним и непосредним изборима, уставним јемствима људских и мањинских права, поделом власти, независном судском влашћу и повиновањем власти Уставу и закону (став 2.).
Одредбом члана 19. Устава је утврђено да јемства неотуђивих људских и мањинских права у Уставу служе очувању људског достојанства и остварењу пуне слободе и једнакости сваког појединца у праведном, отвореном и демократском друштву, заснованом на начелу владавине права.
Одредбом члана 22. став 1. Устава је зајемчено сваком право на судску заштиту ако му је повређено или ускраћено неко људско или мањинско право зајемчено Уставом, као и право на уклањање последица које су повредом настале.
Одредбом члана 32. став 1. Устава зајемчено је право сваког да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у целокупну документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овом уставносудском предмету:
Пресудом Општинског суда у Владичином Хану П. 144/07 од 22. фебруара 2008. године обавезани су тужени Станиша Маринковић и Станко Маринковић да солидарно плате тужиоцу, овде подносиоцу уставне жалбе, износ од 5.000 динара, са законском затезном каматом почев од 1. јануара 2007. године па до коначне исплате, у року од 15 дана од дана пријема пресуде, као и да му плате трошкове парничног поступка. У образложењу пресуде је, поред осталог, наведено да је тужилац изнео: да поседује непокретну имовину у селу Зебинце и то на катастарским парцелама бр. 1352 и 1355/2, да тужени Станиша Маринковић и Станко Маринковић поседују непокретну имовину на катастарској парцели број 1351 у КО Зебинце; да је тужени Станко Маринковић, син Станише Маринковића, пролазио трактором преко парцела бр. 1352 и 1355/2, које припадају тужиоцу и то 20. октобра и 1. новембра 2005. године, те 1. октобра 2006. године у дужини од 83 метра, ширине 2 метра, путем на коме нема права службености и тиме му причинио штету и отежао обрађивање парцеле на том делу. Као неспорно је утврђено да парничне странке имају непокретну имовину у КО Зебинце, да тужилац има непокретну имовину на к.п. бр. 1352 и 1355/2, а тужени на к.п. број 1351, да су тужени пролазили парцелом која припада тужиоцу и то 20. октобра и 1. новембра 2005. године, као и 1. октобра 2006. године, а да је спорно да ли су тужени превожењем кукуруза начинили штету тужиоцу. Првостепени суд је извршио увид у спис предмета Општинског суда у Владичином Хану П. 664/06 и утврдио да је 11. маја 2007. године донета пресуда под истим бројем којом је усвојен тужбени захтев тужиоца Станише Маринковића и конституисано право службености сезонског пролаза запрегом и трактором преко к.п. бр. 1352 и 1355/2 КО Зебинце које су у власништву овде подносиоца уставне жалбе, као послужних добара, у корист к.п. број 1351 КО Зебинце, која је у власништву тужиоца Станише Маринковића, као повласног добра и то правцем, у мерама и границама: за к.п. број 1351 правцем исток запад до западне граничне линије к.п. број 1351, преко к.п. бр. 1352 и 1355/2 до југоисточне граничне линије к.п. број 1355/3 власништва Радета Младеновића у укупној дужини од 95 метара, а у ширини од 3 метра и наложено је подносиоцу уставне жалбе да тужиоцу омогући коришћење установљеног права. Наведена пресуда је потврђена пресудом Окружног суда у Врању Гж. 1826/07 од 10. јануара 2008. године. Даље је наведено да су тужени прелазили преко парцеле тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, и на тај начин причинили штету његовим усевима и приносима, те је стога основан тужбени захтев и у смислу основа и висине, па је суд, сагласно члану 224. Закона о парничном поступку досудио тужиоцу износ од 5.000 динара, са припадајућом законском затезном каматом.
Оспореном пресудом Окружног суда у Врању Гж. 1029/08 од 24. октобра 2008. године преиначена је пресуда Општинског суда у Владичином Хану П. 144/07 од 22. фебруара 2008. године и одбијен је тужбени захтев тужиоца у целини. У образложењу оспорене пресуде је, поред осталог, истакнуто да с обзиром на то да је пресудом Општинског суда у Владичином Хану П. 664/06 од 11. маја 2007. године конституисано право службености на спорним непокретностима, првостепени суд је погрешно применио материјално право. Наведено је да се у конкретном случају има применити одредба члана 53. став 3. Закона о основама својинскоправних односа, којом је уређена накнада која се додељује власнику послужног добра у новцу због смањења вредности земљишта и то у једнократном износу, сразмерно смањеној тржишној вредности послужног добра због оптерећивања службеношћу, а не може се одређивати у виду смањених приноса послужног добра. Пошто је тужилац тражио накнаду штете, због тога што су тужени у 2005. и 2006. години прошли преко његове парцеле ради обраде имовине, а то право службености је утврђено одлуком суда, другостепени суд је закључио да је првостепени суд погрешио када је тужиоцу доделио накнаду штете.
4. Одредбама члана 53. Закона о основама својинскоправних односа ("Службени лист СФРЈ", бр. 6/80 и 36/90, "Службени лист СРЈ", број 29/96 и "Службени гласник РС", број 115/05) је прописано: да се одлуком суда или другог државног органа стварна службеност установљава када власник повласног добра у целини или делимично не може користити то добро без одговарајућег коришћења послужног добра, као и у другим случајевима одређеним законом (став 1.), да се службеност из става 1. овог члана стиче даном правноснажности одлуке, ако законом није друкчије одређено (став 2.), као и да на захтев власника послужног добра, надлежни државни орган утврђује и одговарајућу накнаду коју је власник повласног добра дужан да плати власнику послужног добра (став 3.).
Законом о облигационим односима ("Службени лист СФРЈ", бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и "Службени лист СРЈ", бр. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 и 44/99) прописано је: да ко другоме проузрокује штету дужан је накнадити је, уколико не докаже да је штета настала без његове кривице (члан 154. став 1.); да је штета умањење нечије имовине (обична штета) и спречавање њеног повећања (измакла корист) (члан 155.).
Одредбама Закона о парничном поступку ("Службени гласник РС", број 125/04) је прописано: да ће суд поступити по тужби и кад тужилац није навео правни основ тужбеног захтева, а ако је тужилац навео правни основ, суд није везан за њега (члан 187. став 4.); да ако се утврди да странци припада право на накнаду штете, на новчани износ или на заменљиве ствари, али се висина износа, односно количина ствари не може утврдити или би се могла утврдити само са несразмерним тешкоћама, суд ће висину новчаног износа, односно количину заменљивих ствари одредити по слободној оцени (члан 224.).
5. Уставни суд, пре давања коначне оцене о повреди уставних начела и права на која се указује у уставној жалби, напомиње да се правом на правично суђење, утврђеним чланом 32. став 1. Устава, грађанима јемче, пре свега, процесне гаранције да ће поступак у коме је одлучивано о њиховим правима и обавезама бити спроведен на начин да им кроз независност и непристрасност суда, јавно расправљање, равноправно учешће у поступку, одлучивање у разумном року, применом и поштовањем прописаних правила поступка, буде омогућено правично суђење.
Имајући у виду садржину уставне жалбе, нарочито повреду права на коју се позива подносилац уставне жалбе и наведене уставноправне разлоге, Уставни суд је оценио да се подносилац у суштини жали на примену материјалног права.
Уставни суд констатује да у поступку по уставној жалби није надлежан да преиспитује закључке и оцене редовних судова у погледу утврђеног чињеничног стања, као ни начин на који су редовни судови применили право у поступку ради одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе. У том смислу, задатак Уставног суда је да испита да ли је у том поступку, од стране редовних судова, дошло до повреде или ускраћивања Уставом гарантованих права и да ли је примена процесног и/или материјалног права била произвољна или дискриминациона, чиме би указала на очигледну арбитрерност и неправичност у поступању редовних судова, а на штету подносиоца уставне жалбе. Дакле, Уставни суд код оцене навода уставне жалбе о повреди овог права, сагледавајући спроведени поступак као јединствену целину, утврђује да ли је поступак био вођен на начин који је подносиоцу уставне жалбе осигурао право на правично суђење.
Другим речима, правилну примену материјалног права је надлежан да цени виши суд у законом прописаном поступку контроле законитости одлука нижестепених судова. Међутим, Уставни суд налази да и погрешна примена материјалног права на штету подносиоца уставне жалбе може довести до повреде права на правично суђење, те да у одређеним ситуацијама које првенствено зависе од уставноправних разлога наведених у уставној жалби, има основа да се у поступку по уставној жалби повреда права из члана 32. став 1. Устава цени и са становишта примене материјалног права.
Полазећи од изложеног, а имајући у виду да је предмет парничног поступка који је претходио уставносудском била накнада штете коју је тужилац потраживао од тужених по основу преласка трактором преко његове њиве, Уставни суд се пре свега мора осврнути и на институт права службености који регулише право пролаза преко туђег земљишта. Наиме, законом утврђена стварна службеност је право свакодобног власника једне непокретности (повласно добро) да на одређени начин и у одређеној мери користи туђу непокретност (послужно добро), без обзира на то ко је њен власник или да свакодобном власнику послужног добра забрани да се њиме у одређеном правцу и обиму користи. Једна од стварних службености је свакако и право прелаза возилом преко туђег земљишта. Стварне службености могу настати на три начина: по основу правног посла, одлуком државног органа и одржајем.
Право службености пролаза у конкретном случају је настало даном доношења пресуде Окружног суда у Врању Гж. 1826/07 од 10. јануара 2008. године (у уставној жалби наведено 18. јануара 2008. године), којом је потврђена и тиме постала правноснажна пресуда Општинског суда у Владичином Хану П. 664/06 од 11. маја 2007. године, а којом је конституисано право службености сезонског пролаза запрегом и трактором преко парцеле подносиоца уставне жалбе. Дакле, право пролаза као стварна службеност настало је на основу судске пресуде која има конститутиван карактер. Из наведеног произлази да је право службености настало даном правноснажности наведене пресуде, што даље значи да за њен настанак није потребан упис у јавне књиге.
У таквој правној ситуацији, другостепени суд није могао да ретроактивно примени судском пресудом конституисано право службености на период пре 10. јануара 2008. године и да из тог разлога одбије тужбени захтев тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе. Одбијајући да тужене обавеже да подносиоцу уставне жалбе накнаде штету насталу на његовој парцели у току 2005. и 2006. године, с образложењем да је 2008. године у корист тужених уставновљено право службености пролаза возилима преко спорне парцеле, Окружни суд у Врању је, по оцени Уставног суда, очигледно произвољно применио право на штету подносиоца и на тај начин му повредио право на правично суђење.
Такође, Уставни суд констатује да парнични суд не може одбити тужбени захтев само због тога што сматра да правни основ наведен у тужби нема законског утемељења у конкретном случају, јер је одредбом члана 187. став 4. Закона о парничном поступку прописано да суд није везан правним основом из тужбе. Другим речима, због тужиочеве нетачне правне квалификације правног основа, тужбени захтев не може бити одбијен, ако се, по оцени надлежног суда иначе покаже као основан. Суд је дужан да узме у обзир свако правно становиште по коме основаност тужбеног захтева проистиче из утврђеног чињеничног стања, јер код кондемнаторне тужбе за чинидбу правни основ по коме ће његов захтев бити усвојен, за тужиоца нема значај. Са друге стране, ситуација није иста када се ради о деклараторној тужби, јер тада тужилац мора имати правни интерес да буде утврђен правни однос који је по својој врсти одређен овом врстом тужбе.
Имајући у виду све наведено, Уставни суд оцењује да је оспореном пресудом другостепеног суда подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава. Утврђена повреда у себи консумира и повреду права на судску заштиту утврђену одредбом члана 22. став 1. Устава, па Уставни суд стога није посебно оцењивао постојање те повреде.
Оцењујући уставном жалбом истакнуте повреде начела утврђених одредбама чл. 3. и 19. Устава, Уставни суд констатује да се наведеним одредбама Устава не гарантују посебно нека од људских права и слобода, већ су њима само утврђени принципи на којима почива владавина права (члан 3.), као и сврха јемстава неотуђивих људских и мањинских права садржаних у Уставу (члан 19.).
На основу изложеног и одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07), Уставни суд је уставну жалбу усвојио, те утврдио да је пресудом Окружног суда у Врању Гж. 1029/08 од 24. октобра 2008. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, док је у преосталом делу уставну жалбу одбио као неосновану и одлучио као у тачки 1. изреке.
Уставни суд је оценио да се штетне последице утврђене повреде права у конкретном случају могу уклонити поништајем оспорене другостепене пресуде Окружног суда у Врању Гж. 1029/08 од 24. октобра 2008. године и одређивањем да Виши суд у Врању донесе нову одлуку о жалби тужених изјављеној против пресуде Општинског суда у Владичином Хану П. 144/07 од 22. фебруара 2008. године, па је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона, одлучено као у тачки 2. изреке.
6. На основу изнетог и одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић