Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Драгиша Слијепчевић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Недељка Стакића из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 16. септембра 2010. године, донео је
О Д Л У К У
1. Одбија се као неоснована уставна жалба Недељка Стакића изјављена против решења Окружног суда у Београду Кв. 3154/08 од 22. октобра 2008. године и решења Врховног суда Србије Кж. II 2675/08 од 31. октобра 2008. године.
2. Одбацује се уставна жалба Недељка Стакића изјављена против решења Окружног суда у Београду Ки. 831/07 од 5. октобра 2007. године и радњи “овлашћених службених лица Министарства унутрашњих послова Републике Србије приликом лишења слободе подносиоца од 3. октобра 2007. године”.
О б р а з л о ж е њ е
1. Недељко Стакић из Београда је 21. новембра 2008. године поднео Уставном суду, преко пуномоћника Милоша Мршовића, адвоката из Београда, уставну жалбу против решења Окружног суда у Београду Ки. 831/07 од 5. октобра 2007. године, решења Окружног суда у Београду Кв. 3154/08 од 22. октобра 2008. године и решења Врховног суда Србије Кж. II 2675/08 од 31. октобра 2008. године, као и радњи “овлашћених службених лица Министарства унутрашњих послова Републике Србије приликом лишења слободе подносиоца од 3. октобра 2007. године”, због повреде начела из члана 18. и права из чл. 28. и 31, члана 32. став 1, члана 33. став 6. и члана 34. став 3. Устава Републике Србије.
Подносилац уставне жалбе у уставној жалби наводи:
- да се против њега води кривични поступак пред Окружним судом у Београду у предмету К. 923/08;
- да је према њему одређен притвор решењем Окружног суда у Београду Ки. 831/07 од 5. октобра 2007. године, на основу одредбе члана 142. став 2. тачка 3) Законика о кривичном поступку, који му се рачуна од 3. октобра 2007. године када је лишен слободе;
- да су му приликом лишења слободе нанете бројне телесне повреде од стране припадника Министарства унутрашњих послова, чиме су прекршене одредбе члана 28. Устава Републике Србије;
- да је против њега подигнута оптужница 28. фебруара 2008. године, а да се он и даље налази у притвору, дакле више од годину дана, те да притвор прераста у својеврсну казну;
- да је од подизања оптужнице до подношења уставне жалбе одржан само један главни претрес;
- да сматра да му је повређено право на претпоставку невиности, и то решењем о одређивању притвора Окружног суда у Београду Ки. 831/07 од 5. октобра 2007. године, у коме је, поред осталог, наведено „да су окривљени извршили укупно 11 кривичних дела разбојништва“, затим решењем о продужењу притвора Окружног суда у Београду Кв. 3154/08 од 22. октобра 2008. године у коме је, поред осталог, наведено „да постоје особите околности које у међусобној повезаности указују да би окривљени боравком на слободи могли поновити, односно наставити са вршењем кривичних дела“, истичући да никада није осуђиван, као и решењем Врховног суда Србије Кж. II 2675/08 од 31. октобра 2008. године у коме је, поред осталог, наведено „да ове околности указују на склоност и одлучност окривљеног Недељка Стакића да врши кривична дела“.
Предложио је да Уставни суд поништи оспорена решења и “објави своју одлуку у средствима јавног информисања”.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу одредбе члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и списе предмета Вишег суда у Београду К. 2198/10 (раније Окружног суда у Београду К. 293/08), па је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Против подносиоца уставне жалбе и још три лица вођен је кривични поступак пред Окружним судом у Београду који је правноснажно окончан.
Кривични поступак је покренут доношењем решења о спровођењу истраге истражног судије Окружног суда у Београду Ки. 831/07 од 4. октобра 2007. године. Након спроведене истраге, Окружно јавно тужилаштво у Београду је 28. фебруара 2008. године подигло оптужницу.
Пресудом Окружног суда у Београду К. 293/08 од 17. фебруара 2009. године је, поред осталог, подносилац уставне жалбе оглашен кривим због извршења 11 кривичних дела разбојништва из члана 206. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног законика и осуђен је на јединствену казну затвора у трајању од осам година, у коју казну му је урачунато време проведено у притвору од 3. октобра 2007. године па до правноснажности пресуде.
Пресудом Врховног суда Србије Кж. I 1173/09. од 9. јуна 2009. године, одбијене су као неосноване све изјављене жалбе и потврђена је првостепена пресуда.
Подносилац уставне жалбе се налазио у притвору по решењу истражног судије Окружног суда у Београду Ки. 831/07 од 5. октобра 2007. године, који му се рачунао од 3. октобра 2007. године када је лишен слободе. Притвор му је одређен на основу одредбе члана 142. став 2. тачка 3) Законика о кривичном поступку и продужаван је у истражном поступку и након подизања оптужнице.
Окружни суд у Београду је по службеној дужности, у смислу одредбе члана 146. став 2. Законика о кривичном поступку, испитивао да ли и даље постоје разлози за притвор према подносиоцу уставне жалбе и још три лица и оспореним решењем Кв. 3154/08 од 22. октобра 2008. године им је продужио притвор. Притвор је продужен јер су, по оцени кривичног већа, и даље стојали разлози за притвор према окривљенима прописани одредбом члана 142. став 2. тачка 3) наведеног Законика, уз образложење да „из списа предмета произлази основана сумња да су у кратком временском периоду, од јула до октобра 2007. године, по претходном договору извршили 11 кривичних дела из члана 206. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног законика, уз употребу оружја, те ако се има у виду да су окривљени лица без сталног запослења и извора прихода, то је веће мишљења да све напред наведене околности у својој међусобној повезаности представљају околности које указују да би окривљени уколико би се нашли на слободи, могли поновити односно наставити са вршењем кривичних дела, због чега се њихово даље задржавање у конкретном случају показује као неопходна мера”.
Врховни суд Србије је оспореним решењем Кж. II 2675/08 од 31. октобра 2008. године одбио као неосновану жалбу браниоца окривљеног Недељка Стакића, овде подносиоца уставне жалбе, изјављену против решења Окружног суда у Београду Кв. 3154/08 од 31. октобра 2008. године.
У оспореном решењу је наведено „да је првостепени суд правилно закључио да постоје разлози за продужење притвора према окривљеном Недељку Стакићу по законском основу из члана 142. став 2. тачка 3) Законика о кривичном поступку и о томе дао довољне и јасне разлоге, због чега је жалба његовог браниоца, којом оспорава првостепено решење због битних повреда одредаба кривичног поступка и погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, оцењена као неоснована“. Додато је “да из списа предмета и побијаног решења произлази да је окривљени Недељко Стакић основано сумњив да је починио 11 кривичних дела разбојништва из члана 206. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног законика, за која је и оптужен, и то у кратком временском периоду од јула до октобра 2007. године и то уз употребу оружја, што указује на његову склоност и одлучност да врши кривична дела, а што су све по оцени овог суда особите околности које указују да ће оптужени Недељко Стакић, уколико се нађе на слободи, поновити кривично дело”. На крају се у оспореном решењу констатује да су неосновани наводи из жалбе “да оптужени неће поновити кривично дело ако се нађе на слободи, јер је породичан и послован човек и раније није осуђиван нити прекршајно кажњаван, а у овом поступку је признао извршење кривичних дела и изразио је кајање”.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се указује у уставној жалби, утврђено је: да се према лицу лишеном слободе мора поступати човечно и с уважавањем достојанства његове личности, да је забрањено свако насиље према лицу лишеном слободе и да је забрањено изнуђивање исказа (члан 28.); да, поред осталог, трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом и да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (члан 31.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако коме се суди за кривично дело има право да му се суди без одуговлачења (члан 33. став 6.); да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда (члан 34. став 3.).
Одредбама члана 18. Устава се не утврђују конкретна људска или мањинска права и слободе, већ ове одредбе садрже основна начела у складу са којима се остварују сва Уставом зајемчена права. У том смислу, начело непосредне примене зајемчених права из члана 18. Устава гарантује: да се људска и мањинска права зајемчена Уставом непосредно примењују (став 1.); да се Уставом јемче, и као таква непосредно примењују људска и мањинска права зајемчена општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима и законима, а да се законом може прописати начин остваривања ових права само ако је то Уставом изричито предвиђено или ако је то неопходно за остварење појединог права због његове природе, при чему закон ни у ком случају не сме да утиче на суштину зајемченог права (став 2.); да се одредбе о људским и мањинским правима тумаче у корист унапређења вредности демократског друштва, сагласно важећим међународним стандaрдима људских и мањинских права, као и пракси међународних институција којe надзиру њихово спровођење (став 3.);
Закоником о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05 и 49/07) (у даљем тексту: ЗКП), који је важио у време доношења оспорених решења о продужењу притвора, било је прописано: да пре доношења правноснажне пресуде или решења о кажњавању, окривљени може бити ограничен у својој слободи и другим правима само под условима које одређује овај законик (члан 1. став 2.); да трајање притвора мора бити сведено на најкраће потребно време (члан 16. став 3.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером; да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору; да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 141.ст. 1. до 3.).
Одредбом члана 142. став 2. тачка 3) ЗКП било је прописано да ако постоји основана сумња да је одређено лице учинило кривично дело, а не постоје услови за притвор из става 1. овог члана, у циљу несметаног вођења кривичног поступка, притвор се против тог лица може одредити ако особите околности указују да ће поновити кривично дело, или довршити покушано кривично дело, или да ће учинити кривично дело којим прети.
Осталим одредбама ЗКП које су од значаја за одлучивање било је прописано: да се после предаје оптужнице суду, до завршетка главног претреса, притвор може, по прибављеном мишљењу јавног тужиоца, кад се поступак води по његовом захтеву, одредити или укинути само решењем већа, да је веће дужно да и без предлога странака испита да ли постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких тридесет дана до ступања оптужнице на правну снагу, а по истеку свака два месеца након ступања оптужнице на правну снагу, да жалба на решење из ст. 1. и 2. овог члана не задржава извршење решења и да против решења већа којим се одбија предлог за одређивање или укидање притвора жалба није дозвољена (члан 146. ст. 1. до 4.); да о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа ако овим законом није другачије одређено, а да решавајући о жалби, суд може решењем одбацити жалбу као неблаговремену или као недозвољену, одбити жалбу као неосновану, или уважити жалбу и решење преиначити или укинути, и по потреби, предмет упутити на поновно одлучивање (члан 401. ст. 1. и 3.).
5. Уставни суд је оцењујући садржину оспорених решења Окружног суда у Београду Кв. 3154/08 од 22. октобра 2008. године и Врховног суда Србије Кж. II 2675/08 од 31. октобра 2008. године, закључио да из навода у оспореним решењима не произлази да се као утврђена узима чињеница да је подносилац уставне жалбе, као оптужени против кога се водио кривични поступак пред Окружним судом у Београду, извршио кривична дела која су му оптужницом стављена на терет.
Овакав став Суд темељи на томе што Окружни суд у Београду у оспореном решењу о продужењу притвора, образлажући своју одлуку да се окривљеном, овде подносиоцу уставне жалбе продужи притвор, навoди „да из списа предмета произлази основана сумња да су ... по претходном договору извршили 11 кривичних дела из члана 206. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног законика”. На овај начин, по налажењу Уставног суда, Окружни суд у Београду није повредио право подносиоца уставне жалбе на претпоставку невиности, јер је недвосмислено навео да постоји основана сумња да су окривљени извршили кривична дела, а не да су их извесно извршили. Чињеница да подносилац уставне жалбе раније није осуђиван није од значаја за другачију одлуку надлежног суда, јер се притвор по законском основу из тадашњег члана 142. став 2. тачка 3) ЗКП може одредити и према лицу које је неосуђивано, уколико особите околности указују да ће поновити кривично дело, или довршити покушано кривично дело, или да ће учинити кривично дело којим прети, а Окружни суд је постојање таквих околности навео и образложио.
Врховни суд Србије је у оспореном решењу Кж. II 2675/08 оценио да је првостепени суд правилно закључио да постоје разлози за продужење притвора подносиоцу уставне жалбе и да је о томе дао довољне и јасне разлоге. Такође, у оспореном решењу је наведено и да је подносилац уставне жалбе „основано сумњив да је починио 11 кривичних дела разбојништва ... за која је и оптужен, и то у кратком временском периоду од јула до октобра 2007. године и то уз употребу оружја, што указује на његову склоност и одлучност да врши кривична дела, а што су све по оцени овог суда особите околности које указују да ће оптужени Недељко Стакић, уколико се нађе на слободи, поновити кривично дело”. На крају се у оспореном решењу констатује да су неосновани наводи из жалбе “да оптужени неће поновити кривично дело ако се нађе на слободи, јер је породичан и послован човек и раније није осуђиван нити прекршајно кажњаван, а у овом поступку је признао извршење кривичних дела и изразио је кајање”. Став да подносилац уставне жалбе има „склоност и одлучност да врши кривична дела“ и „да особите околности указују да ће оптужени, уколико се нађе на слободи, поновити кривично дело“, Врховни суд Србије темељи на постојању основане сумње да је подносилац уставне жалбе у врло кратком временском периоду од четири месеца уз употребу оружја извршио 11 кривичних дела разбојништва, чије извршење је у потпуности признао током истраге. На тај начин није доведена у питање могућност извођења доказа на главном претресу којима би се евентуално оспорили наводи оптужбе о постојању основане сумње да је подносилац уставне жалбе извршио кривична дела која су му стављена на терет, независно од његовог већ датог изјашњења о признању кривице.
Полазећи од изложеног, Уставни суд је мишљења да надлежни судови у оспореним решењима нису прекорачили границе основане сумње у оквиру којих се одлучивање о постојању разлога за продужење притвора може кретати и уједно нису извели закључак да је окривљени, овде подносилац уставне жалбе крив пре него што је о наводима оптужбе расправљано на главном претресу. Стога је Уставни суд утврдио да Окружни суд у Београду и Врховни суд Србије оспореним решењима нису изражавали мишљење да је окривљени, овде подносилац уставне жалбе крив пре него што је његова кривица доказана по закону, те да му није повређено право на претпоставку невиности зајемчено одредбом члана 34. став 3. Устава.
6. У односу на истакнуту повреду права из члана 31. ст. 2. и 3. Устава и цитираних одредаба Законика о кривичном поступку, Суд је утврдио да оспореним решењима Окружног суда у Београду Кв. 3154/08 од 22. октобра 2008. године и Врховног суда Србије Кж. II 2675/08 од 31. октобра 2008. године нису повређена Уставом зајемчена права подносиоца на која се позвао.
Доносећи одлуку у овом уставносудском предмету, Уставни суд, као и у својим ранијим одлукама (видети, поред осталих, Одлуку Уж - 314/2007 од 23. априла 2009. године, тачка 6.) наглашава да је, са аспекта заштите људских права, право на слободу једно од основних људских права зајемчених Уставом и да притвор представља посебно осетљиву меру његовог ограничења.
Одредбама члана 31. ст. 2. и 3. Устава се јемчи да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом и да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор одређен. Међутим, како се „трајање лишавања слободе рачуна од дана хапшења-почетка притвора, све до доношења првостепене пресуде“ (став Европског суда за људска права изнет у пресуди по предмету B. v. Austria, од 28. марта 1999. године, став 39.), Суд је оценио да се за оправданост дужине трајања притвора мора узети у обзир трајање притвора у целини, дакле од 3. октобра 2007. године када је подносилац лишен слободе, до 17. фебруара 2009. године када је донета првостепена пресуда.
Трајање притвора од подизања оптужнице до завршетка главног претреса Уставом и ЗКП није ограничено, али је надлежни суд, сагласно одредбама члана 31. став 2. Устава и члана 146. став 2. ЗКП, дужан да трајање притвора сведе на најкраће неопходно време, у складу са законом и да у одређеним временским интервалима, по службеној дужности, и без предлога странака, испита да ли још постоје разлози за задржавање лица у притвору или не, те уколико и даље разлози постоје, притвор се решењем продужава до даље одлуке суда. После ступања оптужнице на правну снагу, обавеза ex officio испитивања постојања разлога за притвор наступа по истеку свака два месеца од ступања оптужнице на правну снагу. На тај начин се притвор своди на изузетну меру чије трајање мора да буде искључиво у функцији обезбеђења присуства окривљеног и несметаног вођења кривичног поступка. На другој страни, таквим поступањем се отклања опасност да се притвор фактички претвори у казну, што би било у супротности са Уставом утврђеном претпоставком невиности. У конкретном случају, лишење слободе подносиоца уставне жалбе је извршено због постојања основане сумње да је извршио 11 кривичних дела разбојништва, а у циљу несметаног вођења кривичног поступка услед постојања особитих околности које су указивале на бојазан да би окривљени, овде подносилац уставне жалбе могао поновити, односно наставити са вршењем кривичних дела. Уставни суд, при томе, наглашава да је постојање основане сумње да је неко лице извршило кривично дело, услов sine qua non за постојање законитости, како приликом одређивања, тако и приликом продужавања мере притвора. Међутим, сама чињеница постојања основане сумње није довољна да би се, посебно након одређеног протека времена, оправдао притвор. Сагласно пракси Европског суда за људска права, у оваквим случајевима је потребно размотрити два услова за његову примену: први, да ли су разлози који оправдавају притвор и даље „релевантни и довољни“, и други, да ли су надлежни судови у вођењу поступка показали „посебну марљивост“. Само у случају ако су оба услова испуњена, период проведен у „продуженом“ притвору може се сматрати разумним (видети, поред осталих, пресуде у предметима Matznetter против Аустрије од 10. новембра 1969. године, став 12; Letellier против Француске од 26. јуна 1991. године, став 35; Muller против Француске од 17. марта 1997. године, став 35; Shishkov против Бугарске од 9. јануара 2003. године, став 58. и др.).
Полазећи од свега изнетог, Уставни суд је становишта да су надлежни судови приликом контроле притвора, оцењујући оправданост његовог даљег трајања, поред постојања основане сумње, дужни да установе и да је притварање у конкретном случају нужно (јер не може бити замењено блажом мером), водећи притом рачуна да се чињеница да ли је окривљени учинио кривично дело утврђује по завршетку главног претреса доношењем пресуде (уравнотеженост), образлажући при томе повезаност оба наведена чиниоца.
Само потпуном применом начела сразмерности, у смислу раније поменутог „теста“ прикладности, нужности и уравнотежености, на несумњив начин се може исправно оценити да у конкретном случају разлози да се окривљеном продужи притвор у току кривичног поступка, претежу над Уставом зајемченим правом на слободу.
Уставни суд је утврдио да се подносилац уставне жалбе налазио у притвору нешто више од 16 месеци до доношења првостепене пресуде, да је кривични поступак против њега и још три лица вођен због већег броја кривичних дела и да је правноснажно окончан у року од 19 месеци, те да је подносилац уставне жалбе због извршења 11 кривичних дела разбојништва осуђен на казну затвора у трајању од осам година. По мишљењу Уставног суда, надлежни судови су показали марљивост у вођењу поступка, те за задржавање у притвору подносиоца уставне жалбе дали релевантне и довољне разлоге, ценећи при том сразмерност тежине и бројности кривичних дела која су му оптужницом стављена на терет.
Стога је Уставни суд оценио да подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима нису повређена права из члана 31. ст. 2. и 3. Устава.
7. У односу на истакнуте повреде права на суђење у разумном року и на суђење без одуговлачења из члана 32. став 1. и члана 33. став 6. Устава, Уставни суд је након уставноправне оцене спроведеног поступка у овој кривичноправној ствари, заснованој на пракси овог суда, као и на пракси и критеријумима међународних институција за заштиту људских права, утврдио да у конкретном случају није дошло до повреде наведених права.
Наиме, разумна дужина трајања поступка мора се процењивати у сваком конкретном случају, имајући у виду временско трајање поступка, као и сложеност предмета, понашање подносиоца уставне жалбе и осталих учесника у поступку, понашање надлежних органа власти и важност предмета одлучивања за подносиоца уставне жалбе. Правилна оцена да ли је дужина једног поступка разумна или не, може се донети само ако се у сваком конкретном случају трајање поступка сагледа и у односу на наведене чиниоце.
Подносилац је у уставној жалби навео да је од подизања оптужнице - 28. фебруара 2008. године до дана подношења уставне жалбе - 21. новембра 2008. године, одржан само један главни претрес. Међутим, полазећи од тога да судски поступак по својој природи представља јединствену целину, Уставни суд је становишта да приликом оцене разумног рока суђења треба узети у обзир целокупни период трајања кривичног поступка, од 4. октобра 2007. године, када је Окружни суд у Београду донео решење о спровођењу истраге по захтеву Окружног јавног тужилаштва у Београду, до 9. јуна 2009. године када је кривични поступак правноснажно окончан.
Примењујући наведене критеријуме за испитивање постојања повреде права на суђење у разумном року у конкретном случају, Уставни суд је утврдио да је оспорени кривични поступак вођен пред две судске инстанце (првостепеним судом - Окружним судом у Београду и другостепеним - Врховним судом Србије), против четири лица због укупно 11 кривичних дела разбојништва из члана 206. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног законика и два кривична дела недозвољеног држања оружја и експлозивних материја из члана 348. став 1. Кривичног законика, те да је правноснажно окончан за годину дана и осам месеци.
У овом кривичном предмету било је сложених правних и фактичких питања о којима се суд изјаснио.
Подносилац уставне жалбе, као окривљени у кривичном поступку и притворено лице, имао је неспорни интерес да се што пре одлучи о основаности сумње која је била разлог за покретање поступка и о оптужбама против њега, а својим радњама није допринео дужем трајању судског поступка.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да се у околностима конкретног случаја поступање надлежних судова не може сматрати неажурним, те да подносиоцу уставне жалбе нису повређена његова права гарантована одредбама члана 32. став 1. и члана 33. став 6. Устава.
8. У вези са наводима уставне жалбе који се односе на непосредну примену Уставом зајемчених права у смислу одредaбa члана 18. Устава, Уставни суд је имао у виду да је Уставом утврђено да се људска и мањинска права зајемчена Уставом, општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима и законима непосредно примењују, да се законом може прописати начин остваривања ових права само ако је то Уставом изричито предвиђено или ако је то неопходно за остварење појединог права због његове природе, при чему закон ни у ком случају не сме да утиче на суштину зајемченог права, као и да се одредбе о људским и мањинским правима тумаче у корист унапређења вредности демократског друштва, сагласно важећим међународним стандардима људских и мањинских права, као и пракси међународних институција које надзиру њихово спровођење.
С обзиром да, по оцени Уставног суда, оспореним решењима нису повређена Уставом гарантована права подносиоца уставне жалбе из члана 27. став 1. и члана 30. став 1. Устава, Уставни суд је оценио да нису основани ни наводи уставне жалбе који се односе на повреду уставног начела о непосредној примени зајемчених права у смислу члана 18. Устава.
9. На основу свега наведеног, Уставни суд је уставну жалбу у овом делу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС", број 109/07), и одлучио као у тачки 1. изреке.
10. Поводом оспоравања појединачног акта и радње, наведених у тачки 2. изреке, Уставни суд је утврдио следеће:
Одредбом члана 82. став 1. Закона о Уставном суду, који је ступио на снагу 6. децембра 2007. године, прописано је да се уставна жалба може изјавити против појединачног акта или радње државног органа или организације којој је поверено јавно овлашћење, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства или је законом искључено право на њихову судску заштиту.
Чланом 113. Закона о Уставном суду прописано је: да се уставна жалба може изјавити и против појединачног акта или радње државног органа или организације којој је поверено јавно овлашћење, а којим је повређено или ускраћено људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом, ако је тај акт или радња извршена од дана проглашења Устава до дана ступања на снагу овог закона (став 2.), да се уставна жалба у случају из става 2. овог члана може изјавити у року од 30 дана од дана ступања на снагу овог закона (став 3.).
Из наведених одредаба Закона о Уставном суду произлази да се уставна жалба може изјавити против појединачног акта који је донет или радње која је извршена у периоду између проглашења Устава Републике Србије, 8. новембра 2006. године и ступања на снагу Закона, а у року од 30 дана од дана ступања на снагу Закона.
Уставни суд је утврдио да су решење Окружног суда у Београду Кв. 2525/07 од 10. октобра 2007. године, којим су исцрпљена правна средства пре изјављивања уставне жалбе у односу на оспорено решење Окружног суда у Београду Ки. 831/07 од 5. октобра 2007. године, подносилац уставне жалбе и његов бранилац примили 16. октобра 2007. године. Такође, Суд је утврдио да се уставном жалбом оспорава радња „овлашћених службених лица Министарства унутрашњих послова Републике Србије приликом лишења слободе подносиоца” од 3. октобра 2007. године. Како је уставна жалба изјављена 21. новембра 2008. године, то је, у смислу члана 113. став 3. Закона о Уставном суду, протекао рок за њено изјављивање у односу на оспорено решење Окружног суда у Београду Ки. 831/07 од 5. октобра 2007. године и оспорену радњу “овлашћених службених лица Министарства унутрашњих послова Републике Србије приликом лишења слободе подносиоца” од 3. октобра 2007. године.
Следом изнетог, Уставни суд је одбацио уставну жалбу у овом делу као неблаговремену, па је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 2) Закона о Уставном суду, решио као у тачки 2. изреке.
11. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08 и 27/08), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић