Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Драгиша Слијепчевић, Милан Станић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Средоја Радојичића из Ужица, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 15. јула 2010. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Средоја Радојичића изјављена против наредбе начелника Генералштаба Војске Србије број 30-41 од 26. марта 2008. године и пресуде Врховног суда Србије У. 3782/08 од 30. априла 2009. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Средоје Радојичић из Ужица је 8. октобра 2009. године, преко пуномоћника Милисава Курмазовића, адвоката из Ужица, поднео Уставном суду уставну жалбу против појединачних аката наведених у изреци, због повреде начела и права из члана 21. ст. 1. и 2, члана 22. став 1, члана 32. став 1, члана 35. став 2, члана 36. став 1, члана 58. став 1. и члана 60. ст. 1. и 4. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је, између осталог, наведено да Врховни суд Србије није ценио наводе из тужбе, односно да у поступку који је претходио подношењу уставне жалбе није неспорно утврђено када је и колико подносилац уставне жалбе био у стању у служби на располагању, с обзиром на то да је у наредби о стављању на располагање наведено да је стављен у стање располагања 1. октобра 2007. године, а у оспореним актима да је то 15. октобар 2007. године, да наредба о стављању у стање у служби на располагању није имала поуку о правном средству, те да је у одговору туженог органа на тужбу наведено да му је оспорена наредба остављена 22. априла 2008. године, а потом да му је достављена 21. априла 2008. године.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у спис предмета Врховног суда Србије У. 3782/08 и документацију приложену уз уставну жалбу, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари:
Наредбом команданта Централне логистичке базе број 127-112 од 27. септембра 2007. године одређено је да се ставља у стање у служби на располагању у централну логистичку базу у 1. складишни батаљон подносилац уставне жалбе, са даном - 1. октобар 2007. године. У образложењу наредбе је наведено да се именовани ставља у стање у служби на располагању на основу сагласности Управе за кадрове Сектора за људске ресурсе Министарства одбране пов. број 7833-2 од 26. септембра 2007. године и сагласности Управе за људске ресурсе Генералштаба Војске Србије пов. број 3788-3 од 27. септембра 2007. године.
Решењем Војне поште 2077 Горњи Милановац подносиоцу уставне жалбе утврђена је посебна накнада у висини од 10%, као и да му ова накнада припада од 15. октобра 2007. године, од када се налази у стању на располагању.
Оспореном наредбом начелника Генералштаба Војске Србије број 30-41 од 26. марта 2008. године одређено је да подносиоцу уставне жалбе престаје професионална војна служба јер је провео на располагању шест месеци и има мање од 20 година пензијског стажа, а потребе службе захтевају престанак професионалне војне службе услед организацијско – мобилизацијских промена, те да именованом престаје служба са даном коначности ове наредбе, односно даном саопштења ове наредбе именованом.
Подносилац уставне жалбе је против ове наредбе 16. маја 2008. године поднео тужбу надлежном суду. Врховни суд Србије је 3. октобра 2008. године доставио тужбу туженом органу на одговор. Војна пошта 1084 Београд је доставила одговор Врховном суду Србије 24. децембра 2008. године, у коме је, између осталог, наведено: да је подносиоцу остављена наредба пред вратима стана 22. априла 2008. године, с обзиром да је избегавао да је прими, што се може видети из копије службене забелешке Војне поште 2077 Горњи Милановац, којом је констатовано да је са даном 21. априлом 2008. године извршено достављање, те да се тај дан сматра даном саопштења наредбе; да је подносилац био у стању у служби на располагању од 15. октобра 2007. године до 21. априла 2008. године, односно дуже од шест месеци, а да се наредба увек доноси раније, да у истој не стоји датум престанка службе јер има декларативни карактер, а да служба престаје даном саопштења, односно достављања, као и да је неоснован навод да је именовани провео на располагању мање од шест месеци, што би био случај једино да му је наредба саопштена, односно достављена и тиме постала коначна пре 15. априла 2008. године.
Врховни суд Србије је на седници одржаној 30. априла 2009. године донео оспорену пресуду У. 3782/08, којом је тужба, сагласно одредби члана 41. став 2. Закона о управним споровима, одбијена као неоснована. У образложењу ове пресуде је, између осталог, наведено: да је Врховни суд Србије, након оцене навода тужбе, одговора на тужбу и списа предмета ове управне ствари, нашао да тужба није основана; да је правилно, по оцени тога суда, одлучио тужени орган када је донео оспорену наредбу којом подносиоцу престаје професионална војна служба и као разлог престанка навео да је подносилац провео на располагању шест месеци и да има мање од 20 година пензијског стажа, са правилним позивом на одредбе члана 76. став 3, члана 110. став 4. и члана 116. став 4. Закона о Војсци Србије; да је у поступку пред туженим органом утврђено да је подносилац у професионалној војној служби непрекидно од 29. августа 1996. године, да има 14 година, 4 месеца и 29 дана пензијског стажа и да се у служби на располагању налази непрекидно од 15. октобра 2007. године.
4. Одредбама Устава на чију се повреду позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: да су пред Уставом и законом сви једнаки и да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (члан 21. ст. 1. и 2.); да свако има право на судску заштиту ако му је повређено или ускраћено неко људско или мањинско право зајемчено Уставом, као и право на уклањање последица које су повредом настале (члан 22. став 1.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1); да свако има право на накнаду материјалне или нематеријалне штете коју му незаконитим или неправилним радом проузрокује државни орган, ималац јавног овлашћења, орган аутономне покрајине или орган јединице локалне самоуправе (члан 35. став 2.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (члан 58. став 1.); да се јемчи право на рад, у складу са законом, да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа и да се нико тих права не може одрећи (члан 60. ст. 1. и 4.).
Одредбама члана 38. Закона о управним споровима ("Службени лист СРЈ", број 46/96), који је важио у време подношења тужбе и доношења оспорене пресуде, било је прописано: да суд решава, по правилу, на основу чињеница које су утврђене у управном поступку (став 1.); да ако суд нађе да се спор не може расправити на основу чињеница утврђених у управном поступку због тога што у погледу утврђених чињеница постоји противуречност у списима, што су оне у битним тачкама непотпуно утврђене, што је из утврђених чињеница изведен неправилан закључак у погледу чињеничног стања, или ако нађе да су у управном поступку повређена правила поступка што је било од утицаја на решавање ствари, поништиће оспорени акт пресудом, и у том случају надлежни орган је дужан да поступи онако како је у пресуди одређено и да донесе нов управни акт (став 2.); да ако би поништење оспореног управног акта по ставу 2. овог члана и поново вођење поступка пред надлежним органом изазвало за тужиоца штету која би се тешко могла исправити, или ако је на основу јавних исправа или других доказа у списима предмета очигледно да је чињенично стање друкчије од оног које је утврђено у управном поступку или ако је у истом спору већ поништен управни акт, а надлежни орган није у потпуности поступио по пресуди, да суд може и сам утврдити чињенично стање и на основу тако утврђеног чињеничног стања донети пресуду, односно решење (став 3.).
Одредбама Закона о Војсци Србије ("Службени гласник РС", број 116/07) прописано је: да официр, односно подофицир може бити на располагању најдуже шест месеци и за то време задржава права свог чина и положаја, осим права на напредовање (члан 76. став 3.); да официру, односно подофициру престаје служба по потреби службе кад на располагању проведе шест месеци и ако није испунио услове за пензију, ако му се обезбеди право на једнократну новчану накнаду у висини од 24 месечне бруто – плате коју би остварио у последњем месецу пре престанка службе (члан 110. став 4.); да је надлежни орган дужан да одлучи о предлогу за престанак службе у року од 30 дана од дана пријема предлога (члан 116. став 4.); да професионалном војном лицу служба у Војсци Србије престаје даном коначности решења о престанку службе (члан 117. став 1.).
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта одредбе члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је утврдио да је потребно испитати да ли је поступак који је претходио подношењу уставне жалбе у целини био правичан на начин на који то захтева наведена одредба Устава, те да ли је оспореним појединачним актима повређено или ускраћено уставно право подносиоца. Уставни суд није надлежан да врши проверу утврђених чињеница и начина на који су судови и други државни органи и организације којима су поверена јавна овлашћења тумачили позитивноправне прописе, осим у случајевима у којима су њихове одлуке повредиле уставна права, или су занемариле та права, те ако је примена закона била произвољна или дискриминаторска, или уколико је дошло до повреде процесних права (право на приступ суду, право на образложену одлуку и др.).
Уставни суд је у спроведеном поступку утврдио да је оспорена наредба донета од стране законом установљеног војног органа који је у поступку спроведеном у складу са законом утврдио чињенично стање које је од значаја за доношење одговарајуће одлуке и одлучио применом меродавних одредаба материјалног права. Наиме, надлежни орган Војске Србије је, имајући у виду да су потребе службе захтевале престанак професионалне војне службе услед организационо – мобилизацијских промена, утврдио да су испуњени услови прописани Законом о Војсци Србије да подносиоцу престане служба у Војсци, с обзиром на то да је у служби на располагању провео дуже од шест месеци, те да је имао мање од 20 година пензијског стажа. Поред тога, против ове наредбе, као коначног управног акта, подносилац уставне жалбе је покренуо управни спор подношењем тужбе Врховном суду Србије, о којој је тај суд и одлучио оспореном пресудом У. 3782/08 од 30. априла 2009. године. Уставни суд је утврдио да је оспорена пресуда донета од стране Уставом и законом установљеног суда, који је у поступку спроведеном у складу са Законом о управним споровима донео одлуку на основу чињеничног стања утврђеног у управном поступку, а које је од значаја за доношење одговарајуће одлуке и одлучио применом меродавних одредаба материјалног права. Уставни суд није нашао ништа што би указало да су материјалноправни прописи произвољно или неправично примењени на штету подносиоца уставне жалбе, нити има елемената који указују на процесну неправичност у смислу гаранција у оквиру права на правично суђење.
Поред тога, у смислу права на правично суђење, постоји обавеза судова и других државних органа и организација којима су поверена јавна овлашћења да, између осталог, образложе своје одлуке. Ова обавеза, међутим, не може бити схваћена као обавеза да се у одлуци изнесу сви детаљи и дају одговори на сва постављена питања и изнесене аргументе. Судови имају одређену дискрециону оцену у вези са тим које ће аргументе и доказе прихватити у одређеном предмету, али, истовремено, имају обавезу да образложе своју одлуку тако што ће навести јасне и разумљиве разлоге на којима су ту одлуку засновали. Међутим, овај принцип не захтева да се судови детаљно осврну на сваки аргумент странака у поступку, него само на аргументе које сматрају релевантним. Решавање суда у управном спору има своје особености, које се, између осталог, огледају у начелу законитости и начелу ослањања суда на утврђено чињенично стање у управном поступку.
По оцени Уставног суда, у оспореној пресуди је образложено зашто се одбија тужба подносиоца као неоснована, те шта чини суштинске разлоге на основу којих је на тај начин одлучено. Врховни суд Србије је, у складу са својим законским овлашћењима, одбио тужбу тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, као неосновану, дајући за своју одлуку уставноправно прихватљиве разлоге. Наиме, Врховни суд Србије је одлучио о тужби подносиоца на основу чињеница које су утврђене у управном поступку, за које је у спроведеном поступку оценио да су у битним тачкама потпуно утврђене, да је из утврђених чињеница изведен правилан закључак у погледу чињеничног стања, те да у управном поступку нису повређена правила поступка. С обзиром да је подносиоцу уставне жалбе било омогућено да коришћењем својих процесних права учествује у поступку, предузима законом допуштене радње и улаже правне лекове, Уставни суд је утврдио да није било повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
Полазећи од изнетог, Уставни суд је утврдио да су у управном поступку и управном спору, у коме су биле обезбеђене гарантије правичног суђења зајемчене одредбом члана 32. став 1. Устава, дати уставноправно прихватљиви разлози за престанак професионалне војне службе подносиоцу уставне жалбе, те да му, из наведених разлога, оспореним актима није повређено право на рад зајемчено одредбама члана 60. Устава.
Оцењујући повреду начела забране дискриминације из члана 21. Устава, Уставни суд оцењује да нема основа за тврдње да је оспореним одлукама подносилац уставне жалбе на било који начин дискриминисан. У уставној жалби нису пружени уставноправно прихватљиви аргументи и докази да је подносиоцу због неког личног својства повређено људско или мањинско право зајемчено Уставом, што је неопходна претпоставка да би се могла утврдити повреда забране дискриминације.
Такође, Уставни суд је оценио да подносилац уставне жалбе није навео уставноправно прихватљиве разлоге који би указивали на постојање повреде Уставом зајемчених права из члана 22. став 1, члана 35. став 2, члана 36. став 1. и члана 58. став 1. Устава.
6. Полазећи од изложеног, Уставни суд је утврдио да је уставна жалба неоснована, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07), уставну жалбу одбио.
На основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић