Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Зорана Радовановића из Јевремовца, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 22. јула 2010. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Зорана Радовановића и утврђује да је пресудом Врховног суда Србије У. 1478/08 од 7. маја 2009. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбија.
2. Поништава се пресуда Врховног суда Србије из тачке 1. изреке и одређује да Управни суд донесе нову одлуку по тужби подносиоца изјављеној против решења Жалбене комисије Владе Републике Србије број 120-01-00067/2007-01 од 29. јануара 2008. године.
3. Ова одлука има правно дејство и према лицима која нису поднела уставну жалбу, а налазе се у истој правној ситуацији, сагласно одредби члана 87. Закона о Уставном суду.
О б р а з л о ж е њ е
1. Зоран Радовановић из Јевремовца је 17. јула 2009. године, преко пуномоћника Јасмине Михаиловић, адвоката из Ваљева, поднео Уставном суду уставну жалбу против пресуде Врховног суда Србије У. 1478/08 од 7. маја 2009. године, због повреде начела забране дискриминације из члана 21. ст. 1. и 2. Устава Републике Србије, права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава и права на рад из члана 60. Устава.
У уставној жалби је, између осталог, наведено: да је подносилац уставне жалбе запослен у Министарству унутрашњих послова Републике Србије, Полицијска управа Шабац, Полицијска станица Шабац и да је у периоду од 8. августа 2003. године до 8. августа 2006. године радио прековремено, ноћу и на дане државних и верских празника, а да му за то није исплаћивана накнада, односно да је увек примао исту плату без обзира на број часова и време проведено на раду, што ни управни органи, ни Врховни суд Србије нису ценили; да је Врховни суд Србије у образложењу оспорене пресуде нашао да је правилно поступио тужени орган управе позивајући се на члан 47. Закона о унутрашњим пословима и члан 147. став 3. Закона о полицији, не утврђујући да ли су уопште ти прописи и примењени у пракси; да се у конкретној ситуацији ради о погрешној примени материјалног права, јер је наведеним законима одређено које категорије запослених имају право на увећање зараде, а да су, међутим, средства опредељена из Буџета Републике Србије у Министарству унутрашњих послова, супротно законским одредбама, равномерно распоређена на све запослене, па и на оне који не раде прековремено, ноћу и на дане државних и верских празника; да је оспореном пресудом повређено право на једнаку заштиту права, начело да су пред законом сви једнаки, те и право на правично суђење и право на рад подносиоца, из разлога што су у истој правној ситуацији донете пресуде Општинског суда у Ваљеву, које су потврђене пресудама Окружног суда у Ваљеву, којима је припадницима Полицијске управе Ваљево признато право на накнаду у периоду важења Закона о унутрашњим пословима, из чега произлази да један део припадника полиције има право на додатке на плату, а други не, и то због различитог тумачења прописа од стране различитих државних органа или судова. У прилог својим тврдњама, подносилац уставне жалбе је доставио пресуде Општинског суда у Ваљеву П1. 783/06 од 20. октобра 2006. године и П1. 1715/06 од 4. марта 2008. године и пресуде Окружног суда у Ваљеву Гж1. 84/07 од 26. октобра 2007. године и Гж1. 351/08 од 17. јула 2008. године.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у спис предмета Министарства унутрашњих послова Републике Србије, Полицијска управа у Шапцу број 120-39/07, оспорену пресуду и документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари:
Подносилац уставне жалбе и други полицијски службеници су 8. августа 2006. године поднели захтев првостепеном органу управе за исплату додатака на плату за прековремени, ноћни и рад на дане државних и верских празника у периоду од 8. августа 2003. године до 8. августа 2006. године.
Подносилац уставне жалбе и др. су 18. септембра 2006. године поднели жалбу због неодлучивања првостепеног управног органа о њиховом захтеву у законом прописаном року. Решавајући о жалби, Жалбена комисија Владе је донела решење број 117-00-10/2006-01 од 9. октобра 2006. године којим је жалба одбијена као неоснована.
Против другостепеног решења подносилац уставне жалбе је поднео тужбу надлежном суду, те је Врховни суд Србије у управном спору због ћутања управе, на седници одржаној 4. јула 2007. године, донео пресуду У. 5830/06 којом је уважена тужба и поништено наведено другостепено решење.
Жалбена комисија Владе је у поновном поступку донела решење број 117-00-00067/2007-01 од 20. новембра 2007. године којим је усвојена жалба, између осталих лица, и подносиоца уставне жалбе, те је наложено првостепеном органу да без одлагања, а најкасније у року од 30 дана, спроведе поступак и донесе одговарајуће решење.
Првостепени орган – Министарство унутрашњих послова, Полицијска управа у Шапцу је 3. децембра 2007. године донео решење број 120-39, којим је одбијен захтев подносиоца уставне жалбе и других лица за исплату додатка на плату по основу прековременог рада, рада на дан државног и верског празника и рада ноћу, као неоснован.
Подносилац уставне жалбе и др. су против овог решења изјавили жалбу, која је решењем Жалбене комисије Владе број 120-01-00067/2007-01 од 29. јануара 2008. године одбијена као неоснована.
Против наведеног коначног управног акта подносилац и др. су поднели тужбу Врховном суду Србије, која је пресудом тог суда У. 1478/08 од 7. маја 2009. године одбијена као неоснована. У образложењу оспорене пресуде је, поред осталог, наведено: да је правилно поступио тужени орган када је одбио жалбу и оценио да је првостепено решење законито, јер су тужиоци остварили право на увећање зараде у смислу члана 47. Закона о унутрашњим пословима, а у вези члана 147. став 3. Закона о полицији; да је тужиоцима приликом утврђивања коефицијента плате коефицијент увећан због услова рада, тежине и природе посла, задатака и послова које обављају, а што укључује и рад на дан празника, ноћни рад, рад у сменама, прековремени рад, дежурства, приправност и друге видове нередовности у раду, те да немају право на исплату додатака на плату због посебних услова рада и дужине времена проведеног на раду.
Увидом у документацију приложену уз уставну жалбу, односно пресуде Општинског и Окружног суда у Ваљеву, Уставни суд је утврдио следеће:
Пресудом Општинског суда у Ваљеву П1. 1715/06 од 4. марта 2008. године, која је потврђена пресудом Окружног суда у Ваљеву Гж1. 351/08 од 17. јула 2008. године, усвојен је тужбени захтев Б.Ђ. и обавезана Република Србија, Министарство унутрашњих послова, Полицијска управа Ваљево да тужиоцу на име неисплаћених додатака на плату за прековремени рад, рад на дан празника и рад ноћу за период од 4. јануара 2003. године до 1. децембра 2005. године исплати износе ближе наведене у изреци првостепене пресуде, као и трошкове парничног поступка у опредељеном износу.
Пресудом Општинског суда у Ваљеву П1. 783/06 од 20. октобра 2006. године, која је у једном делу потврђена пресудом Окружног суда у Ваљеву Гж1. 84/07 од 26. октобра 2007. године, усвојен је тужбени захтев Г.Д, Д.Д, Д.Л, Н.Л. и А.Б. и обавезана Република Србија, Министарство унутрашњих послова, Полицијска управа Ваљево да тужиоцима има на име неисплаћених додатака на плату за прековремени рад, рад на дан празника и рад ноћу за период од маја 2003. године до новембра 2005. године исплати износе ближе наведене у изреци првостепене пресуде, као и трошкове парничног поступка.
4. Одредбама Устава на чију повреду се указује у уставној жалби је утврђено: да су пред Уставом и законом сви једнаки и да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (члан 21. ст. 1. и 2.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.); да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се нико тих права не може одрећи (члан 60. став 4.).
Законом о унутрашњим пословима ("Службени гласник РС", бр. 44/91, 79/91, 54/96, 17/99, 33/99, 25/2000, 8/01 и 106/03), који је, поред осталог, уређивао и питања из области радних односа запослених у Министарству унутрашњих послова, укључујући и плате и накнаде радника тог министарства, било је прописано: да се на раднике Министарства унутрашњих послова примењују прописи о државној управи, радним односима, здравственом, пензијском и инвалидском осигурању и образовању, ако овим законом није друкчије одређено (члан 32.); да се због посебних услова рада, тежине и природе задатака и послова, овлашћеним службеним лицима и радницима на одређеним дужностима обезбеђују за најмање 30 одсто увећана средства за плате у односу на средства која се обезбеђују за остале раднике Министарства унутрашњих послова и раднике других министарстава (члан 47. став 1.); да се звање, напредовање, плате и накнаде овлашћених службених лица и радника на одређеним дужностима и друга питања из радних односа, уређују прописом министра у складу са законом (члан 48.).
Одредбама Закона о платама у државним органима и јавним службама ("Службени гласник РС", број 34/01), које су се примењивале на постављена и запослена лица у министарствима до 1. јануара 2007. године, када је почео да се примењује Закон о платама државних службеника и намештеника ("Службени гласник РС", бр. 62/06, 63/06, 115/06 и 101/07), било је прописано: да се плате изабраних, именованих и постављених лица из члана 1. овог закона утврђују на основу основице за обрачун плата, коефицијента који се множи основицом, додатка на плату и обавеза које запослени плаћа по основу пореза и доприноса за обавезно социјално осигурање, у складу са законом (члан 2.); да основицу за обрачун плата утврђује Влада, осим за председника Републике, народне посланике и именована, постављена и запослена лица у службама председника Републике и Народне скупштине Републике Србије (члан 3. став 1.); да коефицијент изражава сложеност послова, одговорност, услове рада и стручну спрему и да коефицијент садржи и додатак на име накнаде за исхрану у току дана и регреса за коришћење годишњег одмора (члан 4.).
Одредбама члана 5. овог закона било је прописано да додатак на плату, између осталог, припада за дежурство и друге случајеве рада дужег од пуног радног времена одређене прописима (прековремени рад), рад на дан државног и верског празника и рад ноћу (између 22,00 и 6,00 часова наредног дана), ако такав рад није вреднован при утврђивању коефицијента, као и да се додатак на плату обрачунава и исплаћује у висини утврђеној Општим колективним уговором (став 1. тач. 2), 3) и 5) и став 2.).
Закон о унутрашњим пословима је престао да важи 29. новембра 2005. године, ступањем на снагу Закона о полицији ("Службени гласник РС", број 101/05). Одредбама Закона о полицији, уређена су, поред осталог, и питања начина утврђивања плата и коефицијената за обрачун плата полицијских службеника и других запослених у Министарству унутрашњих послова.
Према одредби члана 146. став 1. Закона о полицији, полицијски службеници и други запослени у Министарству имају право на плату која се састоји од основице коју утврђује Влада и основног и додатног коефицијента у односу на звање, посебне услове рада, опасност, одговорност и сложеност послова. Члан 147. истог Закона прописује: да се због посебних услова рада, опасности по живот и здравље, одговорности, тежине и природе послова, рада на дан празника који је нерадни дан, ноћног рада, рада у сменама, прековременог рада, дежурстава, приправности и других видова нередовности у раду, запосленима у Министарству могу утврдити коефицијенти за обрачун плате који су од 30 до 50 одсто номинално већи од коефицијената за друге државне службенике, а у висини масе средстава потребних за исплату додатних коефицијената из члана 146. став 1. овог закона (став 1.); да се на права и обавезе проистекле из напред наведених посебних услова рада не примењују одредбе општих радно-правних прописа о увећаној заради (став 3.). Прелазним и завршним одредбама Закона о полицији је прописано: да до доношења акта о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места у Министарству у складу са овим законом и решења о распоређивању на радно место у складу са тим актом или доношења другог решења у складу са законом, запослени у Министарству на дан ступања на снагу овог закона настављају да раде на истим радним местима и задржавају чинове, односно звања и плате према досадашњим прописима и другим актима (члан 194.); да ће се акт о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места и решења из члана 194. овог закона донети у року од годину дана од дана ступања на снагу овог закона (члан 195.).
Правилником о платама радника Министарства унутрашњих послова, који је важио до ступања на снагу Закона о полицији и на основу тог закона донетог Правилника о платама радника Министарства унутрашњих послова од 28. новембра 2005. године и 13. јуна 2006. године, било је прописано да запослени у Министарству унутрашњих послова има право на коефицијент који се одређује према платној групи или платном разреду у који се радно место разврстава, право на увећање тог коефицијента за 30% и право на коефицијент по основу звања, односно чина који запослени има.
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта одредбе члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је становишта да је најпре потребно испитати да ли је поступак који је претходио подношењу уставне жалбе у целини био правичан на начин на који то захтева наведена одредба Устава, те да ли се оспореним појединачним актом повређује или ускраћује уставно право подносиоца. Уставни суд није надлежан да врши проверу утврђених чињеница и начина на који су судови и други државни органи и организације којима су поверена јавна овлашћења тумачили позитивноправне прописе, осим у случајевима у којима су њихове одлуке повредиле уставна права или занемариле та права, јер је примена закона била произвољна или дискриминаторска, као и уколико је дошло до повреде одређених процесних права (на приступ суду, на образложену одлуку, на јавну расправу и др.).
Уставни суд је у спроведеном поступку утврдио да је оспорена пресуда донета од стране Уставом и законом установљеног суда, који је у поступку спроведеном у складу са Законом о управним споровима донео одлуку на основу чињеничног стања утврђеног у управном поступку. Међутим, Уставни суд указује да, сагласно одредби члана 32. став 1. Устава, постоји обавеза судова и других државних органа и организација којима су поверена јавна овлашћења да, између осталог, образложе своје одлуке. Ова обавеза не може бити схваћена као обавеза да се у одлуци изнесу сви детаљи и дају одговори на сва постављена питања и изнесене аргументе. Мера у којој ова обавеза постоји зависи од природе одлуке, али судови морају образложити своју одлуку тако што ће навести јасне и разумљиве разлоге на којима су ту одлуку засновали.
Решавање суда у управном спору има своје особености, које се, између осталог, огледају у примени начела законитости и начелу ослањања суда на утврђено чињенично стање у управном поступку. С обзиром на то да се у управном спору проверава законитост коначног управног акта на подлози чињеница утврђених у управном поступку, то не постоји обавеза суда да образлаже све наводе тужбе уколико су они већ истицани у управном поступку који је претходио управном спору и у том поступку били оцењени. Такав случај најчешће постоји када су наводи тужбе у управном спору идентични жалбеним наводима, које је другостепени орган већ разматрао и о истим одлучио. О овом питању се у више случајева изјаснио и Европски суд за људска права. У пресуди донетој у случају Van de Hurk против Холандије од 19. априла 1994. године, Европски суд је истакао да обавеза суда да образложи своју одлуку и да узме у обзир аргументе странака не подразумева да суд мора да детаљно одговори на све наводе странака изнете у правном средству о коме одлучује, већ само оне које оцени правно релевантним. Ово се поготово односи на одлуке судова виших инстанци у којима се прихватају и користе аргументи нижих судова, односно управних органа и разлози дати у одлукама које су оспорене, јер би у таквим околностима било неприкладно понављати in extenso разлоге за доношење одлуке и предмету (пресуда Helle против Финске од 19. децембра 1997. године).
Међутим, у конкретном случају, Врховни суд Србије се у образложењу оспорене пресуде У. 1478/08 од 7. маја 2009. године није осврнуо на навод из тужбе да се увећање коефицијента плате за 30% односило на све запослене, па и на оне запослене у Министарству унутрашњих послова који нису радили прековремено, ноћу и на дане државних и верских празника, односно да ово увећање није обухватило додатке на плату по претходно наведеним основима, иако овај навод није оцењен од стране другостепеног управног органа, а истицан је у жалби изјављеној против решења првостепеног органа управе.
У управном поступку и управном спору који су претходили подношењу уставне жалбе, морала је бити утврђена чињеница да ли је коефицијент за обрачун плата увећан за 30% свим запосленима у Министарству унутрашњих послова, односно да ли је прековремени рад, рад на дан државног и верског празника и рад ноћу вреднован при утврђивању коефицијента. Уставни суд констатује да се из образложења првостепеног решења не може закључити да је првостепени орган на несумњив начин утврдио ову чињеницу. У жалби против првостепеног решења подносилац уставне жалбе је указао на недостатке првостепеног решења, те је било нужно да другостепени орган размотри жалбене наводе и да их адекватно образложи. Међутим, Жалбена комисија Владе, као другостепени орган, је само изнела општи закључак о томе да је првостепени орган потпуно утврдио чињенично стање и правилно применио материјално право. У највећем делу образложења решења је поновљено образложење првостепеног решења, које не садржи разлоге о овој одлучној чињеници.
С обзиром на то да су подносилац уставне жалбе и други полицијски службеници поднели захтев за исплату додатка на плату за прековремени, ноћни и рад на дане државних и верских празника у периоду од 8. августа 2003. године до 8. августа 2006. године, приликом одлучивања о овом захтеву било је неопходно разликовати начин на који је ово питање било уређено до 29. новембра 2005. године и након тог датума, када је ступио на снагу Закон о полицији.
Након ступања на снагу Закона о полицији, запослени у Министарству унутрашњих послова, сагласно одредби члана 147. став 1. Закона о полицији, због посебних услова рада, опасности по живот и здравље, одговорности, тежине и природе послова, рада на дан празника који је нерадни дан, ноћног рада, рада у сменама, прековременог рада, дежурстава, приправности и других видова нередовности у раду, могу остварити право на коефицијенте за обрачун плате који су од 30 до 50 одсто номинално већи од коефицијената за друге државне службенике. Из наведеног произлази да се запосленима у Министарству унутрашњих послова прековремени рад, рад ноћу и рад на дане државних и верских празника вреднује увећањем коефицијента, тако да се на њих не примењују одредбе општих радноправних прописа о увећаној заради. Наравно, примена одредаба општих радноправних прописа о увећаној заради је искључена уколико је запослени који је радио прековремено, ноћу и у дане државних и верских празника, остварио право на увећање коефицијента за обрачун плате на претходно наведени начин. Уколико запосленом у Министарству унутрашњих послова решењем послодавца није утврђен коефицијент за обрачун плате од 30 до 50 одсто номинално већи од коефицијената за друге државне службенике, запосленом не може бити ускраћено право на увећану зараду коју за рад на дан празника, рад ноћу, рад у сменама и прековремени рад имају сви запослени у Републици Србији (вид. Одлуку Уставног суда Уж број 1530/2008 од 21. јануара 2010. године).
Међутим, одредбама Закона о унутрашњим пословима, који је важио до 29. новембра 2005. године, односно до ступања на снагу Закона о полицији, питања из области радних односа запослених у Министарству унутрашњих послова, укључујући и плате и накнаде радника тог министарства, била су другачије регулисана. Одредбом члана 47. став 1. Закона о унутрашњим пословима било је прописано да се због посебних услова рада, тежине и природе задатака и послова, овлашћеним службеним лицима и радницима на одређеним дужностима обезбеђују за најмање 30 одсто увећана средства за плате у односу на средства која се обезбеђују за остале раднике Министарства унутрашњих послова и раднике других министарстава. Законом о платама у државним органима и јавним службама било је, између осталог, прописано да се плате утврђују на основу основице за обрачун плата, коефицијента који се множи основицом, додатка на плату и обавеза које запослени плаћа по основу пореза и доприноса за обавезно социјално осигурање, у складу са законом, те да додатак на плату, између осталог, припада за дежурство и друге случајеве рада дужег од пуног радног времена одређене прописима (прековремени рад), рад на дан државног и верског празника и рад ноћу (између 22,00 и 6,00 часова наредног дана), ако такав рад није вреднован при утврђивању коефицијента. Одредбама Правилника о платама радника Министарства унутрашњих послова који је важио у време важења Закона о унутрашњим пословима, било је предвиђено да запослени у Министарству унутрашњих послова има право на коефицијент који се одређује према платној групи или платном разреду у који се радно место разврстава и право на увећање тог коефицијента за 30%. Из наведеног произлази да, за разлику од Закона о полицији који прописује могућност увећања коефицијента по основу прековременог, ноћног и рада на дане државног и верског празника, те искључује примену других прописа о увећаној заради, одредбама Закона у унутрашњим пословима, ови основи нису били посебно наведени као услов за увећање коефицијента, нити је била искључена примена других прописа о увећаној заради. Дакле, одредбама Закона о платама у државним органима и јавним службама било је, поред осталог, прописано да плату чини основица, коефицијент који се множи основицом, додатак на плату и обавезе које запослени плаћа по основу пореза и доприноса за обавезно социјално осигурање, те је утврђено да се додаци на плату дају, између осталог, у случају прековременог, ноћног и рада на дан државног и верског празника, осим уколико тај рад није вреднован при утврђивању коефицијента. Међутим, управо ова чињеница није цењена у управном поступку, иако је подносилац уставне жалбе у жалби изјављеној против првостепеног решења органа управе указао на то да су увећање коефицијента за 30% остварили сви запослени у Министарству, односно и они запослени који нису радили прековремено, ноћу и на дане државних и верских празника.
Имајући у виду да ни Врховни суд Србије није ценио ове наводе из тужбе поднете против коначног управног акта, иако исти нису оцењени ни у управном поступку, а били су од утицаја на решaњaње ствари, Уставни суд је оценио да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на образложену судску одлуку, као елеменат права на правично суђење зајемченог чланом 32. став 1. Устава, које је у непосредној вези са остваривањем подносиочевог права на правичну накнаду за рад гарантованог чланом 60. став 4. Устава.
Такође, увидом у приложену документацију уз уставну жалбу (пресуде Општинског суда у Ваљеву П1. 783/06 од 20. октобра 2006. године и П1. 1715/06 од 4. марта 2008. године и пресуде Окружног суда у Ваљеву Гж1. 84/07 од 26. октобра 2007. године и Гж1. 351/08 од 17. јула 2008. године), Уставни суд је утврдио да су редовни судови у битно сличној чињеничној и правној ситуацији усвајали захтеве за исплату додатака на плату по наведеним основима у време важења Закона о унутрашњим пословима, са образложењем да је, на основу упоређивања решења о платама радника Министарства унутрашњих послова који су били службена лица са посебним овлашћењима и осталих радника, утврђено да су свим радницима увећани коефицијенти за 30%, тако да нису посебно обрачунати додаци на плату за прековремени, ноћни и рад на дан државног или верског празника за она лица која су овакав рад обављала. Доношење различитих одлука у истој или битно сличној чињеничној и правној ситуацији од стране редовних судова у парничном поступку, са једне стране и управних органа у управном поступку, односно надлежног суда у управном спору, са друге стране, могло би довести до повреде права на једнаку заштиту права пред судовима и другим државним органима које јемчи члан 36. став 1. Устава.
На основу изложеног и одредбе члана 89. ст. 1. и 2. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС", број 109/07), Уставни суд је уставну жалбу усвојио, те је утврдио да је оспореном пресудом Врховног суда Србије повређено право подносиоца на образложену судску одлуку, као елемент права на правично суђење и уједно поништио оспорену пресуду, као меру отклањања утврђене повреде Уставом зајемченог права, уз одређивање да надлежан суд о изјављеној тужби подносиоца уставне жалбе донесе нову, образложену одлуку.
Захтев подносиоца уставне жалбе којим је тражено да Уставни суд утврди и повреду осталих права наведених у уставној жалби, за сада је преурањен, имајући у виду да ће о тужби подносиоца уставне жалбе бити поново одлучивано, чиме ће и евентуална повреда осталих назначених права бити испитана по наведеном правном средству у управном спору пред надлежним судом, због чега је Суд уставну жалбу у овом делу одбио.
Уставни суд констатује да ова одлука, сагласно одредби члана 87. Закона о Уставном суду, има правно дејство и према лицима која нису поднела уставну жалбу, а налазе се у истој правној ситуацији, односно према лицима која су, као и подносилац уставне жалбе, били тужиоци у управном спору који се водио пред Врховном судом Србије у предмету У. 1478/08.
6. На основу свега наведеног и одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић