Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Балаж Лајоша из Хајдукова, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 22. јула 2010. године, донео је
О Д Л У К У
1. Одбија се као неоснована уставна жалба Балаж Лајоша изјављена против пресуде Врховног суда Србије Кзп. 81/08 од 19. јуна 2008. године.
2. Одбацује се уставна жалба Балаја Лајоша изјављена против пресуде Општинског суда у Апатину К. 76/06 од 29. маја 2007. године и пресуде Окружног суда у Сомбору Кж. 553/07 од 17. децембра 2007. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Балаж Лајош из Хајдукова је 10. новембра 2008. године, преко пуномоћника Виктора Јухаса Ђурића, адвоката из Суботице, Уставном суду поднео уставну жалбу против појединачних аката наведених у изреци, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, посебних права окривљеног зајемчених одредбама члана 33. ст. 2. и 7. Устава, правне сигурности у казненом праву из члана 34. став 1. Устава и начела забране дискриминације из члана 21. став 1. Устава.
У уставној жалби се наводи да је подносиоцу оспореном пресудом Општинског суда у Апатину К. 76/06 од 29. маја 2007. године, којом је оглашен кривим да је у саизвршилаштву са Њ. Р. починио кривично дело крађе из члана 203. став 1. Кривичног законика, повређено Уставом зајемчено право на правично суђење и то пре свега тиме што је поступајући суд његово одбијање да током главног претреса одговори на поједина питања користио, односно тумачио као доказ против њега. Подносилац уставне жалбе сматра да му је на овај начин повређено и право из члана 33. став 7. Устава, којим се утврђује да лице које је окривљено или коме се суди за кривично дело није дужно да даје исказе против себе или против лица блиских себи, нити да призна кривицу. Истиче да се из дела образложења оспорене првостепене пресуде у коме је наведено да „окривљени не дају никакав разлог нити логично објашњење како су се и због чега управо у том тренутку затекли на том месту“ и даље да су они „користећи се својим процесним правом одбили да одговоре на питања која су им постављена у том правцу што се може протумачити једино тако да никакво логичко објашњење за ову чињеницу заправо нису ни имали ...“, види да је првостепени суд поред осталих доказа до закључка да су окривљени из куће одузели, а на мостићу одбацили кутију са златом, у великој мери дошао на основу тога што су окривљени одбили да одговоре на питања која им је поступајући судија поставио у том правцу. Из овога се закључује да није правично окривљеног прво упозорити на то да није дужан да одговара на поједина питања, а затим, када се он користи тим својим правом, то користити против њега. Како је на наведено поступање првостепеног суда подносилац уставне жалбе указивао и у жалби изјављеној против првостепене пресуде, као и у захтеву за испитивање законитости правоснажне пресуде, али надлежни виши судови његове разлоге нису прихватили као основане, сматра да су означене повреде уставних права учињене и другостепеном пресудом Окружног суда у Сомбору Кж. 553/07 од 17. децембра 2007. године, којом је потврђена пресуда Општинског суда у Апатину, и пресудом Врховног суда Србије Кзп. 81/08 од 19. јуна 2008. године, којом је изјављено ванредно правно средство одбијено као неосновано. Поред тога, наводи да је оспореном пресудом Врховног суда Србије повређено и начело једнакости свих пред законом, утврђено чланом 21. став 1. Устава, јер подносиоцу уставне жалбе није пружена једнака заштита која је пружена другом лицу у пресуди тог суда Кзп. 359/05 од 9. марта 2005. године, у којој је Врховни суд изнео своју оцену да се „коришћење једног права не може вредновати као индиција за закључак суда о кривици окривљеног, па је давање такве доказне вредности чињеници да је окривљени одбио да одговара на питања, очигледно утицало на доношење правилне и законите одлуке“.
Други разлог који се истиче у погледу тврдње о учињеној повреди права на правично суђење односи се на то што је, по наводима уставне жалбе, најважнији сведок оптужбе саслушан тек на крају главног претреса, а поред тога, суд је током главног претреса извео и „мноштво других доказа“ које јавни тужилац није предложио у оптужном акту. Поносилац уставне жалбе сматра да је овим „судија de facto преузео улогу јавног тужилаштва на себе, јер је знатно више доказа извео по својој иницијативи и на њима засновао пресуду“. Наводи да је овим повређено и његово право зајемчено чланом 33. став 2. Устава, јер није имао довољно могућности за припрему своје одбране, пошто из самог оптужног акта ни он, ни његов бранилац нису могли знати који ће све докази бити изведени на главном претресу, па тако нису могли ни да припреме одбрану.
Коначно, у уставној жалби се истиче и повреда права из члана 34. став 1. Устава и то навођењем да је подносилац уставне жалбе осуђен за дело које није кривично дело, јер изреком пресуде није утврђена његова кривица, пошто изрека првостепене пресуде, која је потврђена пресудама виших судова, садржи неке елементе бића кривичног дела, али не и кривицу (умишљај или нехат) која је чланом 14. Кривичног законика прописана као општи елемент сваког кривичног дела. Сматрајући да је изреком оспорене првостепене пресуде погрешно примењен Кривични законик, подносилац уставне жалбе налази да је тиме повређено и уставно начело једнакости свих пред законом.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
Одредбом члана 84. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07), прописано је да се уставна жалба може изјавити у року од 30 дана од дана достављања појединачног акта, односно од дана предузимања радње којом се повређује или ускраћује људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом.
У току пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
У уставној жалби се указује на повреде права зајемчених одредбама члана 32. став 1, члана 33. ст. 2. и 7. и члана 34. став 1. Устава, као и начела утврђеног чланом 21. став 1. Устава.
Одредбом члана 32. став 1. Устава свакоме је зајемчено право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама члана 33. Устава на чију се повреду позива подносилац, утврђено је да свако ко је окривљен за кривично дело има право на одбрану и право да узме браниоца по свом избору, да с њим несметано општи и да добије примерено време и одговарајуће услове за припрему одбране (став 2.), као и да лице које је окривљено или коме се суди за кривично дело није дужно да даје исказе против себе или против лица блиских себи, нити да призна кривицу (став 7.).
Правом на правну сигурност у казненом праву, у члану 34. став 1. Устава, јемчи се да се нико не може огласити кривим за дело које, пре него што је учињено, законом или другим прописом заснованим на закону није било превиђено као кажњиво, нити му се може изрећи казна која за то дело није била предвиђена.
Начело забране дискриминације у члану 21. став 1. Устава утврђује да су пред Уставом и законом сви једнаки.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, из навода уставне жалбе и увидом у оспорене пресуде и осталу приложену документацију, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Оспореном пресудом Општинског суда у Апатину К. 76/06 од 29. маја 2007. године, подносилац уставне жалбе и Њ.Р. су оглашени кривим да су као саизвршиоци починили кривично дело крађе из члана 203. став 1. Кривичног законика, тако што су „28. маја 2005. године у преподневним сатима, у Пригревици, из куће оштећене Г.С. у улици ..., искористивши одсутност оштећене, а у намери да себи присвајањем туђе покретне ствари прибаве противправну имовинску корист, ушли у кућу оштећене и из спаваће собе одузели и присвојили ..., а све у вредности од 25.000 динара“.
Подносилац уставне жалбе је овом пресудом осуђен на казну затвора у трајању од шест месеци.
У образложењу пресуде је, између осталог, наведено да су се окривљени у току истраге бранили ћутањем, а да су на главном претресу порекли извршење кривичног дела које им је стављено на терет. Даље је детаљно изложен ток доказног поступка и дата подробна оцена сваког изведеног доказа. Првостепени суд је посебно разматрао два изведена доказа и то: сведочење Богдана Басарића и одузимање кесице „NEGRO“ бомбона која је пронађена код окривљених. Суд је указао на одређене противречности које садржи исказ овог сведока, али и на разлоге због којих се, по оцени суда, овај исказ не може сасвим дисквалификовати. Такође, првостепени суд даје разлоге због којих своју пресуду није засновао на потврди о привремено одузетим предметима (кесици бомбона). Образлаже се да је наведена пресуда заснована на исказима оштећене, сведока Креће, Дивјака, Пуаче и делимично Басарића, те на чињеници да је кутија са златним накитом отуђеним из куће оштећене пронађена одбачена у непосредној близини куће оштећене, на месту где су полицајци - сведоци Крећа и Дивјак затекли и зауставили окривљене и то у кратком времену након што су они били заустављени. Суд образлаже да је повезујући утврђене чињенице закључио да су управо окривљени одузели пронађени златни накит из куће оштећене и да су га одбацили испред куће сведока Пуаче када је наишла полиција. У делу образложења које затим следи, а које се уставном жалбом оспорава са становишта повреде права из члана 32. став 1. и члана 33. став 7. Устава, суд најпре констатује да окривљени и сами наводе да никада до овог догађаја нису нису били у Пригревици, да би затим навео да „Окривљени не дају никакав разлог нити логичко објашњење како су се и због чега управо у том моменту затекли на том месту. Они су, користећи се својим процесним правом, одбили да одговоре на питања која су им у том правцу постављена. Ово се може протумачити једино тако да никакво логично објашњење за ову чињеницу нису имали, јер би га сигурно изнели ако би то ишло у прилог њиховој одбрани.“. Након тога, образложење пресуде се бави даљом анализом чињеничног стања утврђеног у спроведеном доказном поступку и оценом изведених доказа, без било каквог освртања на одбијање окривљених да одговоре на поједина питања. Ова пресуда уручена је окривљеном, а потом 20. августа 2007. године и његовом браниоцу.
Оспореном пресудом Окружног суда у Сомбору Кж. 553/07 од 17. децембра 2007. године жалбе бранилаца окривљених су одбијене као неосноване, а првостепена пресуда је потврђена, уз навођење разлога за неоснованост изнетих жалбених навода. При томе, другостепени суд указује да сматра да садржина свих доказа изведених током главног претреса, оцењена у смислу члана 352. став 2. Законика о кривичном поступку, јасно упућује на закључак да су окривљени извршили кривично дело које им се ставља на терет. Другостепена пресуда уручена је окривљеном, а потом 18. јануара 2008. године и његовом браниоцу.
Пресудом Врховног суда Србије Кзп. 81/08 од 19. јуна 2008. године, која је такође оспорена уставном жалбом, одбијен је као неоснован захтев браниоца окривљеног – овде подносиоца уставне жалбе, за испитивање законитости правоснажних пресуда Општинског суда у Апатину К. 76/06 и Окружног суда у Сомбору Кж. 553/07. Полазећи од разлога на којима се заснивао поднети захтев, Врховни суд Србије у образложењу пресуде посебно истиче да је неосновано позивање на то да су донете пресуде засноване на доказу прибављеном супротно гаранцији из члана 18. став 2. Законика о кривичном поступку и то у вези члана 89. став 1. Законика, као и позивање на ранију пресуду Врховног суда Србије која је достављена уз поднети захтев. Образлаже се да првостепени суд своју одлуку којом је подносиоца захтева огласио кривим за извршено кривично дело није засновао на оцени његовог одбијања да одговори на поједина питања, већ на оцени изведених доказа (исказа сведока и потврди о привремено одузетим предметима) које је ценио како појединачно, тако и у вези са осталим доказима, те стога његово коришћење права из члана 89. став 2. Законика није вредновано као закључак суда о његовој кривици. Како је у томе битна разлика конкретног случаја и случаја у пресуди на коју се подносилац захтева позвао, Врховни суд је нашао да приложена пресуда није од значаја за другачију одлуку о поднетом захтеву. Поред тога, Врховни суд је дао детаљно образложење и у погледу неоснованости навода који се односе на саслушање сведока који нису били предложени у самом оптужном актом, као и одговор на навод да дело за које је подносилац захтева осуђен нема сва обележја кривичног дела. Пресуда Врховног суда Србије уручена је подносиоцу уставне жалбе 29. октобра 2008. године.
Пресудом Врховног суда Србије Кзп. 359/05 од 9. марта 2006. године, која је приложена уз уставну жалбу као доказ о учињеној повреди начела једнакости пред законом, усвојен је захтев за испитивање законитости правоснажних пресуда Окружног суда у Суботици и Врховног суда Србије, јер је наведеним пресудама повређено право окривљеног, који је био оптужен за кривично дело фалсификовања новца, на одбрану дату на главном претресу и у жалбеном поступку, јер су судови, позивајући се на то да окривљени није желео да одговара на било чија питања, извели закључак да је он знао да се ради о фалсификованом новцу. У образложењу првостепене пресуде донете у овом кривичном поступку било је, између осталог, наведено да „и само понашање оптуженог на главном претресу, његовим ставом да не жели да одговара на било чија постављена питања ..., јасно говори ... о чињеници да је знао да се ради о лажном новцу“, док је другостепени суд такође сматрао да је „правилан закључак првостепеног суда да све то (одбијање да одговори на питања) јасно говори о понашању оптуженог у току поступка и о чињеници да је знао да се ради о лажном новцу“.
4. Уставни суд налази да су за оцену основаности навода уставне жалбе од значаја следеће одредбе Законика о кривичном поступку ("Службени лист СРЈ", бр. 70/01 и 68/02 и "Службени гласник РС", бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09 и 72/09) и Кривичног законика ("Службени гласник РС", бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09):
Закоником о кривичном поступку (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да се судске одлуке не могу заснивати на доказима који су сами по себи или према начину прибављања у супротности са одредбама овог законика, другог закона, устава или међународног права (члан 18. став 2.); да ће се (приликом саслушања) окривљени поучити, између осталог, и о томе да није дужан да изнесе своју одбрану, нити да одговара на постављена питања, па ће се позвати да, ако то жели, изнесе своју одбрану (члан 89. став 2.); да се као сведоци позивају лица за која је вероватно да ће моћи да дају обавештења о кривичном делу и учиниоцу и о другим важним околностима (члан 96. став 1.); да је дужност председника већа да се стара за свестрано претресање предмета, проналажење истине и отклањање свега што одуговлачи поступак а не служи разјашњењу ствари (члан 296. став 2.); да странке и оштећени могу до завршетка главног претреса предлагати да се извиде нове чињенице и прибаве нови докази, а могу поновити и оне предлоге које је председник већа или веће раније одбило, као и да веће може одлучити да се изведу докази који нису предложени или од којих је предлагач одустао (члан 326. ст. 4. и 5.); да је суд дужан да савесно оцени сваки доказ појединачно и у вези са осталим доказима и да на основу такве оцене изведе закључак да ли је нека чињеница утврђена (члан 352. став 2.).
Кривичним закоником (у даљем тексту: КЗ) и то чланом 203. став 1. предвиђено је кривично дело крађе, тако што је прописано да ће се ко туђу покретну ствар одузме другом у намери да њеним присвајањем себи или другом прибави противправну имовинску корист, казнити новчаном казном или затвором до три године. Одредбом члана 14. став 1. КЗ одређен је општи појам кривичног дела као оног дела које је законом предвиђено као кривично дело, које је противправно и које је скривљено, док је одредбама члана 22. КЗ прописано да кривица постоји ако је учинилац у време када је учинио кривично дело био урачунљив и поступао са умишљајем, а био је свестан или је могао бити свестан да је његово дело забрањено, те да је кривично дело учињено са кривицом и ако је учинилац поступао из нехата, уколико закон то изричито предвиђа.
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта истакнутих повреда права у односу на оспорену пресуду Врховног суда Србије Кзп. 81/08 од 19. јуна 2008. године, а полазећи од утврђених чињеница и околности и наведених одредаба закона, Уставни суд је утврдио следеће:
Не могу се прихватити као основани наводи о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава и посебног права окривљеног из члана 33. став 7. Устава, а који се заснивају на тврдњи да су поступајући судови одбијање подносиоца уставне жалбе да одговори на поједина питања користили као доказ против њега на коме су засновали првостепену, а потом и другостепену пресуду и пресуду донету по изјављеном ванредном правном средству. По оцени Уставног суда, део образложења оспорене првостепене пресуде на коме се заснивају тврдње подносиоца уставне жалбе неосновано је издвојен из контекста целине образложења, а које неспорно указује да је првостепени суд извршио детаљну оцену свих изведених доказа на начин прописан одредбом члана 352. став 2. ЗКП, те да је своју одлуку засновао управо на исказима саслушаних сведока и времену и месту проналажења предмета противправно одузетих од оштећене, а не на тумачењу и оцени одбијања подносиоца уставне жалбе да одговори на поједина питања. Јемства права на правично суђење и права из члана 33. став 7. Устава, по оцени Уставног суда, значе гаранцију за окривљеног да ће се приликом саслушања поучити, између осталог, и о томе да није дужан да изнесе своју одбрану, нити да одговара на постављена питања, да му се неће ускратити право да одбије давање исказа против себе, било приликом изношења одбране, било током постављања питања, и да, уколико он то учини, одлуку о томе да ли су основане оптужбе против њега суд неће засновати управо на одбијању давања исказа. Како је у конкретном случају подносилац уставне жалбе поучен о овом свом праву и како му није ускраћено право да одбије давање одговора на постављена питања, а што је изричито наведено и у самој уставној жалби, Уставни суд оцењује да подносиоцу није било повређено право зајемчено одредбом члана 33. став 7. Устава. Полазећи од наведеног, као и од тога да одбијање подносиоца уставне жалбе да одговори на питања није било основ за доношење оспорених пресуда, имајући у виду изведене доказе на чијој оцени се заснивају пресуде, Уставни суд налази да оспорене пресуде нису засноване на доказима који су према начину прибављања у супротности са одредбама ЗКП, другог закона, Устава или међународног права, те да стога уставна жалба није основана ни у погледу истакнуте повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
Уставни суд такође оцењује да се не могу прихватити ни наводи уставне жалбе да је оспореном пресудом Врховног суда Србије у односу на подносиоца уставне жалбе повређено уставно начело о једнакости свих пред законом. Ово из разлога што је Уставни суд утврдио да се оцена истог суда у пресуди на коју се подносилац позива као на доказ о учињеној повреди начела из члана 21. став 1. Устава, заснива на битно другачијем стању ствари. Наиме, образложења пресуда које се овом уставном жалбом оспоравају битно се разликују од образложења судских одлука поводом којих је донета пресуда на коју се подносилац позива, јер су у њима судови своје осуђујуће одлуке изричито засновали на оцени да је одбијање окривљеног да одговори на постављена питања доказ да је знао да је новац лажан, при чему је то лице било оптужено управо за извршење кривичног дела фалсификовања новца.
Поводом навода подносиоца уставне жалбе да су му право на правично суђење и право из члана 33. став 2. Устава повређени тиме што су током првостепеног поступка саслушавани сведоци који нису били предложени у оптужном акту, да су сведоци саслушавани не по предлогу јавног тужиоца, већ по одлуци самог суда и да је „најважнији сведок оптужбе“ саслушан тек на самом крају главног претреса, Уставни суд указује да је одредбом члана 296. став 2. ЗКП прописана дужност председника већа да се стара за свестрано претресање предмета и проналажење истине, те да је стога одредбом члана 326. став 5. ЗКП предвиђено да до завршетка главног претреса извођење нових доказа могу предложити не само странке и оштећени, већ и да поступајуће веће може одлучити да се изведу докази који нису предложени или од којих је предлагач одустао. Поред тога, према одредби члана 96. став 1. ЗКП, као сведоци се позивају лица за која је вероватно да ће моћи да дају обавештења о кривичном делу и учиниоцу и о другим важним околностима, а о томе које доказе је потребно извести, као што је речено, одлучује суд који води поступак. У том смислу, Уставни суд налази да је управо у интересу остваривања права на правично суђење окривљеног да се у доказном поступку утврде све чињенице које су од значаја за правилно пресуђење, а да право окривљеног да добије примерено време за припрему одбране ни у ком случају не може да значи да се током главног претреса могу изводити само докази које је у оптужном акту предложио тужилац. Са друге стране, у уставној жалби није наведено да су наставци главног претреса ради извођења нових доказа заказивани или одржавани у непримерено кратким роковима, што би, по оцени Уставног суда, једино могло да буде од значаја за оцену повреде означених уставних права подносиоца уставне жалбе. Из наведених разлога Уставни суд налази да је уставна жалба и у овом делу неоснована.
Коначно, у односу на истакнуту повреду права на правну сигурност у казненом праву из члана 34. став 1. Устава и у вези са њом на повреду начела једнакости пред законом, Уставни суд оцењује да не само да је кривично дело крађе, за чије извршење је подносилац уставне жалбе правоснажно оглашен кривим, законом било прописано као кажњиво пре него што га је он учинио, већ изрека првостепене пресуде садржи све елементе бића овог кривичног дела, укључујући и кривицу подносиоца уставне жалбе и његовог саизвршиоца, оличену у њиховој намери да присвајањем туђе покретне ствари себи прибаве противправну имовинску корист, уз опис начина извршења кривичног дела којим се ова намера потврђује. Како се у уставној жалби позива на то да се кривица, као општи елемент сваког кривичног дела, изражава кроз умишљај или нехат, Уставни суд указује да постојање намере представља умишљај као вид кривице. Стога, Уставни суд оцењује да ни изнети наводи уставне жалбе нису основани.
6. На основу свега изложеног, Уставни суд је поднету уставну жалбу, у односу на оспорену пресуду Врховног суда Србије Кзп. 81/08 од 19. јуна 2008. године, одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду.
7. С обзиром на то да је подносилац уставне жалбе оспорену пресуду Окружног суда у Сомбору Кж. 553/07 од 17. децембра 2007. године, донету по жалби као последњем исцрпљеном редовном правном средству, примио 18. јануара 2008. године, а да је уставну жалбу изјавио 10. новембра 2008. године, Уставни суд је утврдио да је уставна жалба у односу на оспорене пресуде Општинског суда у Апатину К. 76/06 од 29. маја 2007. године и Окружног суда у Сомбору Кж. 553/07 од 17. децембра 2007. године поднета по истеку рока прописаног одредбом члана 84. став 1. Закона о Уставном суду, па је уставну жалбу у том делу одбацио као неблаговремену, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 2) Закона о Уставном суду.
8. На основу наведеног и одредаба члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08 и 27/08), Суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић