Уставни суд, у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, др Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Иштвана Коломпара, на издржавању казне у КПЗ Сремска Митровица, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 3. децембра 2009. године, донео је
О Д Л У К У
1. Одбија се као неснована уставна жалба Иштвана Коломпара изјављена против пресуде Врховног суда Србије Кзп. 256/08 од 22. маја 2008. године.
2. Одбацује се уставна жалба Иштвана Коломпара изјављена против пресуде Окружног суда у Суботици К. 101/06 од 16. маја 2007. године и пресуде Врховног суда Србије Кж. I 1621/07 од 5. новембра 2007. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Иштван Коломпар, на издржавању казне у КПЗ Сремска Митровица, поднео је 1. августа 2008. године уставну жалбу, преко пуномоћника адвоката Виктора Јухаса Ђурића из Суботице, против пресуде Окружног суда у Суботици К. 101/06 од 16. маја 2007. године, пресуде Врховног суда Србије Кж. I 1621/07 од 5. новембра 2007. године и пресуде Врховног суда Србије Кзп. 256/08 од 22. маја 2008. године, због повреде права на правично суђење, повреде посебних права окривљеног, повреде права на правну сигурност у казненом праву и повреде права на једнаку заштиту права и на правно средство, зајемчених одредбама члана 32. став 1, члана 33. ст. 2. и 5, члана 34. став 1. и члана 36. ст. 1. и 2. Устава Републике Србије, као и због повреде начела забране дискриминације утврђеног одредбом члана 21. Устава Републике Србије.
Подносилац уставне жалбе наводи да се против њега водио кривични поступак пред Окружним судом у Суботици због кривичног дела разбојништва из члана 206. став 3. у вези става 1. Кривичног законика. Пресудом Окружног суда у Суботици К. 101/06 од 16. маја 2007. године, подносилац уставне жалбе је оглашен кривим за наведено кривично дело и осуђен на јединствену казну затвора у трајању од девет година и шест месеци. Против првостепене пресуде бранилац подносиоца уставне жалбе изјавио је жалбу Врховном суду Србије, који је 5. новембра 2007. године, пресудом Кж. I 1621/07, одбио као неосновану жалбу браниоца и потврдио пресуду Окружног суда у Суботици. По пријему другостепене пресуде, бранилац подносиоца уставне жалбе поднео је Врховном суду Србије захтев за испитивање законитости правноснажне пресуде Окружног суда у Суботици К. 101/06 од 16. маја 2007. године и пресуде Врховног суда Србије Кж. I 1621/07 од 5. новембра 2007. године, због повреде одредаба кривичног поступка из члана 368. став 1. тач. 8) и 10) Законика о кривичном поступку, повреде права на одбрану осуђеног на главном претресу, повреде кривичног закона и знатне сумње у истинитост утврђених одлучних чињеница. Врховни суд Србије је, одлучујући о поднетом захтеву, 22. маја 2008. године донео пресуду Кзп. 256/08 којом је захтев одбио као неоснован.
Подносилац уставне жалбе сматра да у пресуди Врховног суда Србије Кзп. 256/08 од 22. маја 2008. године нису оцењени најважнији наводи захтева за испитивање законитости правноснажних пресуда, и то: да је повређен кривични закон јер је подносилац уставне жалбе осуђен за радњу која не садржи сва обележја кривичног дела разбојништва; да подносилац није имао ефективну одбрану „путем" браниоца при обављању процесне радње препознавања, јер је „истражни судија браниоца искључила из присуствовања фази доделе бројева"; да суд није законито користитио службене белешке о утврђивању идентитета папиларних линија, јер није обављено њихово вештачење; да записник о увиђају као доказ није био у кривичном спису на првом саслушању подносиоца уставне жалбе, нити му је тада речено да постоји тај записник као доказ; да је оштећени препознао и неку другу особу као нападача пре него што је препознао подносиоца уставне жалбе, што изазива разумну сумњу да подносилац није нападач, односно да није сигурно препознат; да оштећени одмах након напада није знао истражном судији да опише нападаче, што доводи у сумњу опис који је касније дао истражном судији и његово касније препознавање; да оштећени нема добру меморију, јер истражном судији није знао рећи број мобилног телефона који је користио три године и да је препознавање незаконито „јер су три маркера носила капе на главама и јер је један знатно старији". Сматра да у образложењу пресуде Врховног суда Србије нема ни речи о томе да ли је повређен кривични закон, да ли се пресуда заснива на незаконито прибављеним доказима, да ли постоји разумна сумња у истинитост утврђене чињенице да је подносилац уставне жалбе нападач, те да је оваквим поступањем Врховни суд Србије повредио права подносиоца уставне жалбе на правично суђење и на жалбу, зајемчена одредбама члана 32. став 1. и члана 36. став 2. Устава, јер није оценио његове најважније наводе из захтева за испитивање законитости правноснажних пресуда, као и право из члана 36. став 1. Устава и начело из члана 21. Устава, јер на подносиоца уставне жалбе није применио једнака правна схватања о законитости радње препознавања, која је имао у неким другим предметима. Сматра да му је повређено и право из члана 34. став 1. Устава, јер је „осуђен за радњу извршења која у време извршења није била прописана као кажњива (одсуство кривице)", те право на одбрану и право да испитује сведоке оптужбе из члана 33. ст. 2. и 5. Устава.
Предложио је да Уставни суд утврди повреду наведених права.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Према члану 21. Устава, пред Уставом и законом сви су једнаки (став 1.), свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (став 2.) и забрањена је свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (став 3.), при чему се не сматрају дискриминацијом посебне мере које Република Србија може увести ради постизања пуне равноправности лица или групе лица која су суштински у неједнаком положају са осталим грађанима (став 4.).
Одредбом члана 32. став 1. Устава зајемчено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама члана 33. Устава на чију повреду се позива подносилац уставне жалбе зајемчено је да свако ко је окривљен за кривично дело има право на одбрану и право да узме браниоца по свом избору, да с њим несметано општи и да добије примерено време и одговарајуће услове за припрему одбране (став 2.), као и да свако коме се суди за кривично дело има право да сам или преко браниоца износи доказе у своју корист, испитује сведоке оптужбе и да захтева да се, под истим условима као сведоци оптужбе и у његовом присуству, испитују и сведоци одбране (став 5.).
Одредбом члана 34. став 1. Устава зајемчено је да се нико не може огласити кривим за дело које, пре него што је учињено, законом или другим прописом заснованим на закону није било предвиђено као кажњиво, нити му се може изрећи казна која за то дело није била предвиђена.
Чланом 36. Устава јемчи се једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (став 1.), као и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (став 2.).
Према члану 84. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС", број 109/07), који је ступио на снагу 6. децембра 2007. године, уставна жалба се може изјавити у року од 30 дана од дана достављања појединачног акта, односно од дана предузимања радње којом се повређује или ускраћује људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом.
Чланом 113. ст. 2. и 3. Закона прописано је да се уставна жалба може изјавити и против појединачног акта или радње државног органа или организације којој је поверено јавно овлашћење, а којим је повређено или ускраћено људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом, ако је тај акт или радња извршена од дана проглашења Устава до дана ступања на снагу овог закона, с тим што се у том случају уставна жалба може изјавити у року од 30 дана од дана ступања на снагу овог закона.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Против подносица уставне жалбе вођен је кривични поступак пред Окружним судом у Суботици у предмету К. 101/06, који је правноснажно окончан.
Окружни суд у Суботици је 16. маја 2007. године донео оспорену пресуду К. 101/06 којом је подносилац уставне жалбе оглашен кривим због извршења кривичног дела разбојништва из члана 206. став 3. у вези става 1. Кривичног законика и осуђен на јединствену казну затвора у трајању од девет година и пет месеци.
Врховни суд Србије је 5. новембра 2007. године донео оспорену пресуду Кж. I. 1621/07 којом је одбијена као неоснована жалба браниоца оптуженог, овде подносиоца уставне жалбе, и потврђена пресуда Окружног суда у Суботици К. 101/06 од 16. маја 2007. године.
Подносилац уставне жалбе је потом преко браниоца поднео захтев за испитивање законитости правноснажних пресуда Окружног суда у Суботици К. 101/06 од 16. маја 2007. године и Врховног суда Србије Кж. I. 1621/07 од 5. новембра 2008. године. У захтеву за испитивање законитости правноснажних пресуда подносилац уставне жалбе је навео да захтев подноси „због повреде одредаба кривичног поступка прописаних у члану 368. ст. 8. и 10. Законика о кривичном поступку, јер се пресуда заснива на доказу на коме се не може заснивати, и то на записнику о препознавању лица (те да је тиме повређено и право на одбрану при препознавању, а тиме и на главном претресу, јер бранилац није био присутан приликом доделе бројева лицима која су била постављена приликом препознавања), као и на криминалистичко-техничкој документацији са фотографијама лица тог препознавања и на службеној белешци о идентификацији трага папиларних линија; на повредама права на одбрану осуђеног на главном претресу; на повредама кривичног закона, јер сматра да радња за коју је осуђен нема обележја кривичног дела јер није утврђена кривица; као и због знатне сумње у истинитост утврђених одлучних чињеница".
Врховни суд Србије је, одлучујући о поднетом захтеву, донео 22. маја 2008. године оспорену пресуду Кзп. 256/08 којом је одбијен као неоснован захтев браниоца осуђеног - овде подносиоца уставне жалбе за испитивање законитости правноснажних пресуда Окружног суда у Суботици К. 101/06 од 16. маја 2007. године и Врховног суда Србије Кж. I. 1621/07 од 5. новембра 2008. године. У образложењу оспорене пресуде Врховни суд, поред осталог, наводи: „да је првостепени суд правилно утврдио да је радњу препознавања, у складу са одредбама Законика о кривичном поступку, извршио истражни судија Окружног суда у Суботици којом приликом је оштећени Х.Ф. међу показаним лицима, са готово 100% сигурности, препознао-идентификовао, као лице које га је претходне ноћи напало са још једним лицем и одузело му покретне ствари, лице које је у руци држало ознаку са редним бројем 7. При том је оштећени Х.Ф, као професионални сликар, нацртао веран лик који у свему одговара лику оптуженог Иштвана Коломпара, већ у станици полиције 22. септембра 2006. године, истога дана када се десио предметни догађај". Даље је наведено „да је првостепени суд правилно утврдио да су, приликом извршеног увиђаја на лицу места извршеног 22. септембра 2006. године пронађени и фиксирани трагови међу којима и трагови папиларних линија, за које је каснијом обрадом утврђено да се ради управо о отисцима папиларних линија десног средњег и десног домалог прста оптуженог Иштвана Коломпара". На крају, Врховни суд констатује „да су наводи истакнути у захтеву за испитивање законитости правноснажних пресуда који се односе на утврђено чињенично стање, односно на правилност оцене изведених доказа неосновани и неприхватљиви, те да су исти били предмет оцене у жалбеном поступку, а чланом 430. Законика о кривичном поступку је предвиђено у којим случајевима се овај захтев може поднети, односно који су правни основи за испитивање правноснажних пресуда, тако да се исти не може поднети због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања. Поред тога, наведене тврдње браниоца Иштвана Коломпара не изазивају знатну сумњу у погледу истинитости одлучних чињеница на којима се заснивају правноснажне пресуде против којих је захтев подигнут, нити се указује на то који је закон повређен, па се нису стекли услови за уважење захтева".
4. Закоником о кривичном поступку („Службени лист СРЈ", бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС", бр. 58/04, 85/05, 115/05 и 49/07), који је важио у време доношења оспорених одлука, било је прописано: да овај законик утврђује правила са циљем да нико невин не буде осуђен, а да се учиниоцу кривичног дела изрекне кривична санкција под условима које предвиђа кривични закон и на основу законито спроведеног поступка (члан 1.); да судови суде у границама своје стварне надлежности одређене законом (члан 23); да окривљени који је правноснажно осуђен на безусловну казну затвора или малолетничког затвора може поднети захтев за испитивање законитости правноснажне пресуде због повреде закона у случајевима предвиђеним овим закоником (члан 428. став 1.); да о захтеву за испитивање законитости правноснажне пресуде решава суд одређен законом (члан 429.).
Одредбама члана 430. Законика прописано је да се захтев за испитивање законитости правноснажне пресуде може поднети у следећим случајевима: због повреде кривичног закона на штету осуђеног прописане у члану 369. став 1. тач. 1) до 4) и тачки 6) овог законика, или због повреде из тачке 5) тог члана ако се прекорачење овлашћења односи на одлуку о казни, мери безбедности или одузимању имовинске користи; због повреде одредаба кривичног поступка прописаних у члану 368. став 1. тач. 1), 5), 8), 9) и 10) овог законика, или због учествовања у решавању у другом, односно трећем степену судије или судије-поротника који се морао изузети (члан 40. тач. 1) до 5)), или због тога што је окривљеном, противно његовом захтеву, ускраћено да на главном претресу или претресу пред другостепеним судом употребљава свој језик (члан 9); због повреде права осуђеног на одбрану на главном претресу или због повреде одредаба кривичног поступка у жалбеном поступку, ако је та повреда била од утицаја на доношење правилне пресуде.
Према одредбама члана 368. став 1. Законика битна повреда одредаба кривичног поступка, поред осталог, постоји ако је оптужба прекорачена (тачка 8)) и ако се пресуда заснива на доказу на коме се по одредбама овог законика не може заснивати (тачка 10)), док, сагласно члану 369. тачка 1. Законика повреда кривичног закона постоји ако је кривични закон повређен у питању да ли је дело за које се оптужени гони кривично дело.
Чланом 104. Законика о кривичном поступку било је прописано: да ако је потребно да се утврди да ли сведок препознаје одређено лице или предмет које је описао, показаће му се то лице, заједно са другим њему непознатим лицима чије су основне особине сличне онима какве је описао, односно тај предмет, заједно са предметима исте или сличне врсте, након чега ће се затражити да изјави да ли лице или предмет може да препозна са сигурношћу или са одређеним степеном вероватноће и да, у случају потврдног одговора, на препознато лице или предмет укаже (став 1.); да ће се у преткривичном и претходном кривичном поступку препознавање лица обавити тако да лице које је предмет препознавања не може да види сведока, нити сведок може да види то лице пре него што се приступи препознавању (став 2.); да се у преткривичном поступку препознавање лица обавља у присуству јавног тужиоца (став 3.).
Законом о уређењу судова („Службени гласник РС", бр. 63/01, 42/02, 27/03, 103/03, 29/04, 101/05 и 46/06) који се примењивао у време доношења оспорених пресуда било је прописано да веће од седам судија Врховног суда Србије одлучује о правном средству изјављеном на одлуку већа Врховног суда Србије (члан 29. став 2.).
Одредбама члана 206. Кривичног законика Републике Србије („Службени гласник РС", број 85/05, 88/05 и 107/05), који је ступио је на снагу 1. јануара 2006. године, а који се такође примењивао у време доношења оспорених аката било је прописано кривично дело разбојништва и то тако што је у ставу 1. било предвиђено да ће се ко употребом силе против неког лица или претњом да ће непосредно напасти на живот или тело одузме туђу покретну ствар у намери да њеним присвајањем себи или другом прибави противправну имовинску корист, казнити затвором од две до десет година, док је ставом 3. истог члана било прописано да ће се учинилац казнити затвором од три до петнаест година ако је дело из става 1. и 2. овог члана учињено од стране више лица или је неком лицу са умишљајем нанесена тешка телесна повреда.
5. Приликом одлучивања Уставни суд је испитивао да ли је одлукама и радњама редовних судова дошло до повреде или ускраћивања уставних права и да ли је примена закона била произвољна и дискриминаторска, односно да ли је поступак као целина био правичан и да ли је доказни поступак злоупотребљен на штету подносиоца уставне жалбе.
Имајући у виду изнето, као и наводе уставне жалбе, Уставни суд је првенствено оцењивао да ли су у поступку пред Врховним судом Србије по поднетом захтеву за испитивање законитости правноснажних пресуда Окружног суда у Суботици К. 101/06 и Врховног суда Србије Кж. I 1621/07 отклоњене евентуалне повреде учињене пред првостепеним и другостепеним судом, и да ли је, у самом поступку по овом ванредном правном леку, дошло до повреде Уставом зајемчених права на које се подносилац уставне жалбе позвао.
6. Уставом зајемченим правом на правично суђење се гарантује да ће поступак бити вођен и окончан у разумном року од стране надлежног, независног и непристрасног суда, образованог на основу закона, у коме ће се јавно расправити и одлучити о правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка и о оптужбама против неког лица. Уставни суд је становишта да је оспорену пресуду Врховног суда Србије Кзп. 256/08 од 22. маја 2008. године донео законом установљен суд, у прописаном већу од седам судија, који је поступао у границама своје надлежности и у складу са тада важећим законима, у поступку у коме је подносиоцу уставне жалбе омогућено суделовање.
Из изнетих навода садржаних у образложењу оспорене пресуде Врховног суда Србије Кзп. 256/08, по оцени Уставног суда недвосмислено произлази да се Врховни суд Србије, одлучујући о наводима из захтева за испитивање законитости правноснажних пресуда у границама предвиђеним законом, детаљно изјаснио о свим наводима из захтева и дао образложене правне разлоге зашто сматра да је подносиочев захтев неоснован. Изнети ставови и разлози за доношење такве одлуке, по мишљењу Уставног суда, нису последица произвољног тумачења и самовољне примене меродавног материјалног права. Напротив, оцена Уставног суда је да је препознавање подносиоца уставне жалбе, као окривљеног, у наведеном кривичном поступку, било спроведено у складу са одредбом члана 104. Законика о кривичном поступку, као и да је навод подносиоца да трагови папиларних линија нису вештачени неоснован, јер су пронађени трагови фиксирани и послати на обраду Одељењу криминалистичке технике Министарства унутрашњих послова, које је и надлежно да их обради.
Полазећи од изнетог, Суд је утврдио да се оспорена пресуда заснива на поступку који је спроведен сагласно одредбама закона којима се уређује кривични поступак и на уставноправно прихватљивом тумачењу права и не указује на повреду права на правично суђење подносиоца уставне жалбе.
7. У односу на истакнуту повреду посебних права окривљеног зајемчених одредбама члана 33. ст. 2. и 5. Устава, Уставни суд је оценио да подносилац уставне жалбе није навео у чему се тачно састоји наведена повреда у оспореној пресуди Врховног суда Србије Кзп. 256/08 од 22. маја 2008. године. Суд је, према садржини наведеног права, утврдио да је у поступку одлучивања о захтеву за испитивање законитости правноснажне пресуде, Врховни суд Србије одржао седницу већа о којој су уредно обавештени подносилац уставне жалбе и његов бранилац, али нису приступили, из чега произлази да је подносиоцу уставне жалбе омогућено право на одбрану и право да узме браниоца по свом избору. Из цитираних одредаба Законика о кривичном поступку произлази да се у поступку по захтеву за испитивање законитости правноснажне пресуде не испитују сведоци одбране и оптужбе, тако да се повреда права из члана 33. став. 5. Устава не може ни односити на поступак по овом ванредном правном леку. Сходно изнетом, Уставни суд је утврдио да пресудом Врховног суда Србије Кзп. 261/08 од 23. септембра 2008. године подносиоцу уставне жалбе нису повређена посебна права окривљеног.
8. Ценећи истакнуту повреду права из члана 34. став 1. Устава, Уставни суд је утврдио да подносилац уставне жалбе није навео разлоге који би могли да се доведу у везу са садржином наведеног права. Наиме, подносилац уставне жалбе наводи да „кривичним законом у време извршења није било прописано да је кажњиво извршити дело које не садржи кривицу, него напротив, оно које је скривљено и садржи кривицу, а да је Иштван Коломпар осуђен за радњу извршења која у време извршења није била прописана као кажњива због одсуства кривице". Чланом 34. став 1. Устава зајемчено је да се нико не може огласити кривим за дело које, пре него што је учињено, законом или другим прописом заснованим на закону није било предвиђено као кажњиво, нити му се може изрећи казна која за то дело није била предвиђена. Како је након спроведеног поступка и оцене изведених доказа подносилац уставне жалбе у конкретном случају оглашен кривим, дакле његова кривица је утврђена правноснажном судском одлуком, због извршења кривичног дела разбојништва које је било предвиђено као кривично дело у време извршења дела чланом 206. Кривичног законика и како му је изречена казна која је такође била предвиђена, сагласно ставу 3. поменутог члана, то се никако не може говорити о повреди наведеног уставног права.
9. Подносилац уставне жалбе се позвао и на повреду начела забране дискриминације из члана 21. Устава и повреду права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава. Међутим, Уставни суд је оценио да подносилац уставне жалбе, ни у вези са повредом овог уставног начела, односно права, није навео разлоге који би се могли довести у везу са њиховом садржином.
10. Подносилац уставне жалбе такође истиче и повреду права на правно средство. Право на правно средство из члана 36. став 2. Устава гарантује сваком право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу. Дакле, овом одредбом Устава предвиђено је право контроле законитости и правилности судских одлука. У Законику о кривичном поступку прописано је у којим случајевима и под којим условима се могу поднети и ванредна правна средства, чиме се додатно осигурава инстанционо испитивање правноснажних судских одлука.
Из предметне уставне жалбе неспорно произлази да је подносилац изјавио жалбу против првостепене пресуде Окружног суда у Суботици К. 101/06 о којој је одлучивао Врховни суд Србије пресудом Кж. I. 1621/07. Такође, неспорно је да је подносилац уставне жалбе поднео и ванредни правни лек, захтев за испитивање законитости правноснажних пресуда Окружног суда у Суботици и Врховног суда Србије, о коме је одлучивао Врховни суд Србије. Из наведеног недвосмислено произлази да подносиоцу уставне жалбе у спроведеном кривичном поступку није повређено право на правно средство зајемчено чланом 36. став 2. Устава.
Следом изнетог, Уставни суд је, на основу одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, одлучио као у тачки 1. изреке.
11. У односу на оспорене пресуде Окружног суда у Суботици К. 101/06 од 16. маја 2007. године и Врховног суда Србије Кж. I. 1621/07 од 5. новембра 2007. године, утврђено је да су пресуду Врховног суда Србије Кж. I. 1621/07 од 5. новембра 2007. године подносилац уставне жалбе и његов бранилац примили најкасније 13. фебруара 2008. године, јер су тог дана поднели захтев за испитивање законитости правноснажних пресуда. Како је уставна жалба изјављена 1. августа 2008. године, дакле по истеку рока од 30 дана од дана достављања оспореног акта, Суд је оценио да је уставна жалба у овом делу неблаговремена.
Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредбе члана 36. став 1. тачка 2) Закона о Уставном суду у тачки 2. изреке, уставну жалбу одбацио.
12. Одлука Уставног суда по поднетој уставној жалби донета је на основу одредаба члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС", бр.24/08 и 27/08).
|
|
|
ПРЕДСЕДНИК др Боса Ненадић |