Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, др Горан Илић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, др Драгиша Слијепчевић, Милан Станић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Ханибала Ковача из Шапца, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 8. јула 2010. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Ханибала Ковача изјављена против пресуде Општинског суда у Шапцу П. 2058/06 од 18. јуна 2007. године и пресуде Окружног суда у Шапцу Гж. 2092/07 од 5. фебруара 2008. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Ханибал Ковач из Шапца је 30. априла 2008. године поднео Уставном суду благовремену и допуштену уставну жалбу против пресуде Општинског суда у Шапцу П. 2058/06 од 18. јуна 2007. године и пресуде Окружног суда у Шапцу Гж. 2092/07 од 5. фебруара 2008. године, због повреде слободе мишљења и изражавања из члана 46. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је, између осталог, наведено да је подносилац уставне жалбе 14. априла 2003. године, у телевизијској емисији у интервју који је као новинар припремио са тадашњим министром правде Републике Србије, др Владаном Батићем, поставио питање у коме је поменуто име Чедомира Васиљевића, а које питање су судови третирали као констатацију, те су оспореним пресудама утврдили да је подносилац уставне жалбе дужан да накнади штету насталу због повреде части, угледа и мешања у приватни живот Чедомира Васиљевића. Подносилац сматра да му је тако „ускраћено право да говором, писањем, сликом или на други начин тражи, прима и шири обавештења и идеје“, о тада актуелној теми која је била од општег интереса. Истиче да треба узети у обзир да се Чедомир Васиљевић бави политиком, па самим тим као јавна личност мора прихватити да буде изложен критици, комантарима, суду јавности, што, по мишљењу подносиоца, има већу вредност од заштите части, достојанства и угледа било које јавне личности. Подносилац наводи и да судови нису имали у виду да се његово „питање могло третирати искључиво као вредносни суд који није подложан доказивању, а не као чињенична изјава која је подложна доказивању“. Од Уставног суда тражи да усвоји уставну жалбу, поништи пресуду Општинског суда у Шапцу П. 2058/06 од 18. јуна 2007. године и одреди да се уклоне све штетне последице које је ова пресуда произвела.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у списе предмета Општинског суда у Шапцу П. 2058/06 (П. 1461/03) и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари:
Чедомир Васиљевић из Шапца је 16. априла 2003. године поднео Општинском суду у Шапцу тужбу за накнаду штете због повреде угледа и части личности против тужених ЈИП „Глас Подриња“, удружење грађана „Медија центар Шамар“ и подносиоца уставне жалбе, тражећи да суд тужене солидарно обавеже да му накнаде штету у износу од 3.000.000,00 динара.
Општински суд у Шапцу је 13. децембра 2004. године донео пресуду П. 1461/03 којом је солидарно обавезао удружење грађана „Медија центра Шамар“ и подносиоца уставне жалбе да тужиоцу Чедомиру Васиљевићу, на име накнаде штете због повреде угледа и части личности исплате износ од 250.000,00 динара, са законском затезном каматом од 13. децембра 2004. године па до исплате, у року од 15 дана од дана пријема пресуде, под претњом принудног извршења.
Окружни суд у Шапцу је 30. јуна 2006. године донео решење Гж. 1033/05 којим је укинуо пресуду Општинског суда у Шапцу П. 1461/03 од 13. децембра 2004. године и предмет вратио првостепеном суду на поновни поступак и одлучивање.
Оспореном пресудом Општинског суда у Шапцу П. 2058/06 од 18. јуна 2007. године, ставом I изреке, обавезани су солидарно тужени ЈИП „Глас Подриња“ из Шапца, удружење грађана „Медија центар Шамар“ из Шапца, подносилац уставне жалбе и ЈП РТВ Шабац да тужиоцу Чедомиру Васиљевићу, на име накнаде штете због повреде угледа и части исплате износ од 300.000,00 динара, са законском затезном каматом од 18. јуна 2007. године до исплате, у року од 15 дана по пријему пресуде, под претњом извршења. Ставом II изреке пресуде одбијен је као неоснован тужбени захтев да се солидарно обавежу тужени на исплату накнаде штете тужиоца преко досуђеног износа из става I изреке пресуде, а до траженог износа од 3.000.000,00 динара. Ставом III изреке пресуде обавезани су солидарно тужени да тужиоцу накнаде трошкове спора у износу од 123.850,00 динара.
У образложењу оспорене првостепене пресуде је, између осталог, наведено: да је дана 14. априла 2003. године на ТВ Шабац у изнајмљеном термину емитована емисија у којој је трећетужени Ханибал Ковач (овде подносилац уставне жалбе), као новинар, интервјуисао тадашњег министра правде Републике Србије, др Владана Батића; да је емисија била раније снимљена у Обреновцу, тако да није реч о програму који је „ишао“ уживо; да се интервју односио на стање у Републици Србији настало након убиства тадашњег премијера др Зорана Ђинђића, када је започела акција „Сабља“ у којој су државни органи требали да се обрачунају са организованим криминалом; да је трећетужени поставио питање које је више изречено као констатација, а које гласи: „Господин Шешељ, господин Панић, пок. Душан Спасојевић-Шиптар, много лепо су се проводили у Шапцу, тачно се зна где, полицији је то дојављено, постоје снимци, архиви, зна се где су били, ради се о господину Чедомиру Васиљевићу, бившем министру без портфеља, код њега, на његовим базенима“; да је министрар Батић одговорио да полиција треба да склопи све те коцкице у мозаик и да расветли завереничку, политичку и финансијску мафију и да је Србија била земља чуда, да је све више личила на једну балканску Колумбију, Београд на Боготу, а Шабац на Кали. У образложењу оспорене првостепене пресуде је даље наведено: да је општепозната чињеница да је пок. Душан Спасојевић зв. „Шиптар“ био означен као један од организатора убиства тадашњег премијера др Зорана Ђинђића; да је по подацима којима је МУП располагао и који су много пута званично објављени у медијима, пок. Душан Спасојевић био један од вођа организоване криминалне групе тзв. „Земунског клана“, која је означена као једна од најјачих организованих криминалних група која се бавила извршењем најтежих кривичних дела попут убистава, отмица и трговине дрогом и да је Душан Спасојевић убијен од стане припадника Министарства унутрашњих послова Републике Србије у акцији приликом покушаја његовог хапшења након убиства премијера Ђинђића.
Према ставу првостепеног суда, доказивање чињенице да ли је Душан Спасојевић долазио на базене тужиоца било је кључно за утврђивање одговорности трећетуженог за изношење ове информације која је могла нанети штету тужиоцу уколико је неистинита, те је терет доказивања да је ова информација истинита био на подносиоцу, као новинару који је аутор ове информације. Како подносилац уставне жалбе у току поступка пред првостепениим судом није предложио доказе на ову околност, иако му је суд више пута то налагао, првостепени суд је применом правила о терету доказивања из члана 223. Закона о парничном поступку, утврдио да изнета чињеница да је Душан Спасојевић долазио на базене није доказана и третирао је ову информацију као неистиниту. У образложењу оспорене првостепене пресуде је даље наведено да је довођење Душана Спасојевића у везу са именом тужиоца могло у јавности изазвати утисак и формирати мишљење да је и тужилац повезан са том криминалном групом, као и да је имао везе са акцијама које су они спроводили, те да је начин на који је трећетужени формулисао питање - констатацију био такав да директно асоцира оног који слуша информацију на то да је тужилац познавао Душана Спасојевића, да су то били блиски контакти, јер се Спасојевић наводно са Војиславом Шешељем проводио на базенима, што би значило да је тужилац то омогућио, био упознат са тим и да је он део тог друштва. Како је у питању - констатацији наведено, поред осталог, и да је полицији дојављено да је Спасојевић долазио на базене, то по оцени првостепеног суда, указује да је трећетужени имао на уму да такав боравак Спасојевића окарактерише као догађај који је интересантан за полицију, у коме има нечег противзаконитог, а не као долазак било ког грађанина ради купања на базену. Према ставу првостепеног суда, наведено питање - констатација се мора посматрати у контексту целог интервјуа који се односи на организовани криминал, на негативне појаве у Србији у вези корупције у правосуђу, непотизма, угрожености грађана због развијеног организованог криминала, те да је навођење имена тужиоца могло произвести само негативан став јавности о личним и моралним квалитетима тужиоца. Будући да се између тужиоца и трећетуженог води више парничних и кривичних поступака поводом информација које је трећетужени износио у медијима у вези тужиоца, по оцени првостепеног суда, помињање тужиочевог имена у наведеном интервјуу није било случајно. С тим у вези, првостепени суд је утврдио да је требало обратити више новинарске пажње на начин на који се постављају питања и објављују информације како се не би створио погрешан утисак о некој личности, у овом случају тужиоца, а који би представљали нарушавање угледа и части коју та личност има у одређеној средини, те да је питање - констатација могло бити изречено и без навођења имена тужиоца, уколико је циљ новинара био да се министар изјасни о присуству чланова организованих криминалних група у Шапцу. С обзиром на то да је трећетужени аутор неистините информације и интервјуа у којем је информација саопштена јавности, према оцени првостепеног суда, он на основу чл. 154. и 158. Закона о облигационим односима одговара за накнаду штете тужиоцу због повреде угледа и части у смислу члана 206. Закона о облигационим односима. У образложењу оспорене првостепене пресуде је наведено да је приликом утврђивања висине накнаде штете суд имао у виду све околности случаја, а нарочито о каквој се неистинитој информацији ради и какву је последицу могла изазвати, да је тужбени захтев превисоко опредељен на износ од 3.000.000,00 динара, те да је правична накнада од досуђених 300.000,00 динара примерена стварној штети и судској пракси.
Оспореном другостепеном пресудом Окружног суда у Шапцу Гж. 2092/07 од 5. фебруара 2008. године преиначена је оспорена првостепена пресуда у досуђујућем делу изреке у ставу I, тако што су тужени обавезани да солидарно тужиоцу на име накнаде штете због повреде угледа и части исплате износ од 150.000,00 динара, са законском затезном каматом од 18. јуна 2007. године до исплате, у року од 15 дана по пријему пресуде, под претњом извршења, док је тужбени захтев за исплату преосталог траженог износа одбијен као неоснован. У образложењу оспорене другостепене пресуде се наводи да је начин на који је трећетужени формулисао питање и време објављивања текста са непримереним и неистинитим информацијама - констатацијама, тачније тврдња да се Душан Спасојевић проводио код тужиоца на базенима који су у власништву тужиоца, довео до повређивања тужиоца као породичног човека и у својој средини познатог привредника, те да је првостепени суд правилно закључио да су тиме повређени углед и част, људско достојанство и приватност тужиоца и да постоји правни основ за обавезивање тужених да солидарно тужиоцу накнаде нематеријалну штету за претрпљене душевне болове због повреде угледа и части. Међутим, по оцени другостепеног суда, на тако правилно утврђено чињенично стање, првостепени суд је погрешно применио материјално право досуђивањем накнаде у износу од 300.000,00 динара, јер по оцени другостепеног суда, 150.000,00 динара представља правичну накнаду којом се у конкретном случају постиже жељена сатисфакција, а да досуђивање већег износа не би било у складу са природом и друштвеном сврхом ове накнаде.
4. Одредбама члана 46. Устава, на чију повреду се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: да се јемчи слобода мишљења и изражавања, као и слобода да се говором, писањем, сликом или на други начин траже, примају и шире обавештења и идеје (став 1.); да се слобода изражавања може законом ограничити, ако је то неопходно ради заштите права и угледа других, чувања ауторитета и непристрасности суда и заштите јавног здравља, морала демократског друштва и националне безбедности Републике Србије (став 2.).
За доношење одлуке у овој правној ствари од значаја су и одредбе Закона о облигационим односима ("Службени лист СФРЈ", бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и "Службени лист СРЈ", бр. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 и 44/99), којима је прописано следеће: да ко другоме проузрокује штету дужан је накнадити је, уколико не докаже да је штета настала без његове кривице (члан 154. став 1.); да кривица постоји када је штетник проузроковао штету намерно или непажњом (члан 158.); да ће суд за претрпљене физичке болове, за претрпљене душевне болове због умањења животне активности, наружености, повреде угледа, части, слободе или права личности, смрти блиског лица као и за страх, ако нађе да околности случаја, а нарочито јачина болова и страха и њихово трајање то оправдава, досудити правичну новчану накнаду, независно од накнаде материјалне штете као и у њеном одсуству и да ће приликом одлучивања о захтеву за накнаду нематеријалне штете, као и о висини њене накнаде, суд водити рачуна о значају повређеног добра и циљу коме служи та накнада, али и о томе да се њоме не погодује тежњама које нису спојиве са њеном природом и друштвеном сврхом (члан 200.).
5. Оцењујући наводе и разлоге изнете у уставној жалби са становишта цитираних одредаба Устава и закона, Уставни суд је утврдио да оспореним пресудама Општинског суда у Шапцу и Окружног суда у Шапцу није повређена Уставом гарантована слобода изражавања подносиоца уставне жалбе.
Наиме, приликом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд је пошао од гаранција које Устав предвиђа у одредби члана 46. став 1. Устава и констатовао да Устав сваком лицу јемчи слободу мишљења и изражавања, као и слободу да се говором, писањем, сликом или на други начин траже, примају и шире обавештења и идеје. Међутим, ове слободе нису апсолутне, будући да је Устав у ставу 2. истог члана предвидео могућност њиховог ограничења, и то под следећим условима: 1) да је такво ограничење изричито прописано законом; 2) да ограничење мора служити заштити таксативно набројаних права других или заштити вредности демократског друштва, односно да је извршено са легитимним циљем и 3) да је таква врста ограничења неопходна и потребна у демократском друштву. Другим речима, до ограничења остваривања наведених слобода које не представља повреду истих, може доћи једино и само због оправдане и неопходне потребе заштите неког другог права или јавног интереса.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је претходно констатовао да је, у конкретном случају, оспореним пресудама ограничена слобода изражавања подносиоца уставне жалбе. Међутим, питање је да ли та врста ограничења представља истовремено и повреду (недозвољено мешање), односно да ли су оспореним пресудама испуњени напред наведени услови за дозвољено ограничење слободе изражавања подносиоца уставне жалбе.
Испитујући испуњеност првог услова, Уставни суд је утврдио да је ограничење слободе изражавања подносиоца било засновано на тумачењу и примени наведених одредаба Закона о облигационим односима, на које су се судови и позвали у оспореним пресудама, а за које је Уставни суд оценио да су довољно прецизне и предвидљиве и са чијом садржином је подносилац уставне жалбе, као новинар, могао бити упознат (о „квалитету“ закона којим се прописује ограничење слободе изражавања види пресуду Европског суда за људска права у предмету Sunday Times против Велике Британије, бр. 6538/74, од 26. априла 1979. године, став 49).
Оцењујући да ли је наведено мешање у слободу изражавања подносиоца било оправдано, јер је служило заштити једног или више Уставом предвиђених права или интереса, Уставни суд је утврдио да су оспореним пресудама судови ограничили слободу изражавања подносиоца правдајући је заштитом права и угледа другог лица. Наиме, у образложењима оспорених пресуда је наведено да циљ усвајања тужбеног захтева и досуђивања новчане накнаде нематеријалне штете лежи у „праву на накнаду нематеријалне штете“ која је настала због повреде угледа и части тужиоца. По оцени редовних судова, до повреде части и угледа је дошло постављањем спорног питања-констатације на начин на који је то подносилац учинио, за које су судови оценили да представља чињеницу чију је истинитост подносилац уставне жалбе могао доказивати током парничног поступка, а што је он пропустио да учини. Наиме, судови су утврдили да је начин на који је подносилац формулисао питање са непримереним и неистинитим информацијама - констатацијама, односно тврдњама, довео до повређивања тужиоца као породичног човека и у својој средини познатог привредника, те да су тиме повређени углед и част, људско достојанство и приватност тужиоца.
С тим у вези, Уставни суд је оценио да заштита части и угледа другог лица, као циљ ограничења слободе изражавања, представља Уставом дозвољен основ за такво ограничење. Такође, Уставни суд је оценио да су у оспореним пресудама судови довољно образложили начин на који су утврдили да је до ограничења слободе изражавања подносиоца уставне жалбе дошло ради заштита угледа и права другог лица.
Приликом испитивања трећег услова, Уставни суд је примењујући принцип пропорционалности, оцењивао да ли је овакво мешање у слободу изражавања подносиоца, а ради заштите части и угледа другог лица, заиста било и неопходно. Наиме, у ситуацији када постоје два или више супростављених права или интереса, чије уживање је гарантовано Уставом, задатак је редовних судова да ценећи околности конкретног случаја успоставе равнотежу између тих супростављених права, или да уколико дају превагу једном праву над другим, своју одлуку детаљно образложе, посебно водећи рачуна о значају, садржини и границама тих права.
Имајући у виду чињенице конкретног случаја, Уставни суд је претходно констатовао да слобода изражавања новинара и слобода медија подразумева и дужност новинара и медија да јавности пруже и саопште, у доброј намери, информације о свим питањима од јавног значаја, те да се тиме између осталог, обезбеђују и информације које су битне за формирање ставова и мишљења јавности о идејама и понашању јавних личности и политичара, чак и када то подразумева штетне изјаве о појединцима (о значају слободе изражавања новинара види пресуду Европског суда за људска права у предмету Lingens против Аустрије, бр. 9815/82, од 8. јула 1986. године, ст. 41 и 42; о саопштавању информација у доброј вери и етици новинара види пресуду Европског суда за људска права у случају Stoll против Швајцарске, бр. 69698/01, од 10. децембра 2007. године, став 103). То истовремено значи и да је граница прихватљиве критике шира уколико се информације саопштене јавности односе на политичаре или јавне личности (о овоме види пресуду Lingens против Аустрије, став 42). С друге стране, слобода изражавања односи се на саоштавање и ширење како чињеница, тако и вредносних судова, при чему чињенице подлежу доказивању, а вредносни судови и мишљења не (о разлици имеђу чињеница и мишљења/вредносних судова видети пресуду у предмету Jerusalem против Аустрије, бр. 26958/95, од 27. фебруара 2001. године, ст. 42 и 43).
С обзиром на наведено, Уставни суд је утврдио да су у оспореним пресудама судови, у циљу успостављања правичне равнотеже између супротстављених права тужиоца и трећетуженог (овде подносиоца уставне жалбе), ценили околности конкретног случаја, посебно значај, садржину и границе супротстављених права. Тако су судови претходно констатовали да је спорно питање било изречено као „констатација“, односно чињеница, да је доказивање чињенице да ли је Душан Спасојевић долазио на базене тужиоца било кључно за утврђивање одговорности подносиоца за изношење ове информације, јер је могла нанети штету тужиоцу уколико је неистинита, те да је терет доказивања исте био на подносиоцу. Како подносилац уставне жалбе није предлагао доказе о томе, судови су ову чињеничну тврдњу третирали као неистину. На основу наведеног, као и садржине спорног питања, начина на који је оно изречено, контекста целог интервјуа, као и актуелне ситуације у држави, судови су даље закључили да је навођење имена тужиоца у спорном питању – констатацији могло произвести само негативан став јавности о личним и моралним квалитетима тужиоца, те да с обзиром на то да се између њих двојице води више судских поступака, помињање тужиочевог имена у наведеном контексту није било случајно. Другим речима, иако је у конкретном случају постојало и право и дужност подносиоца, као новинара, да пружи јавности информацију која је актуелна и за коју јавност има оправдани интерес да зна, начин на који је то саопштено довео је у питање „добру намеру“ подносиоца, јер су судови оценили да се сврха новинарског извештавања и слобода изражавања могла остварити уз више новинарске пажње, односно и без помињања имена лица чији су углед и част нарушени. На основу наведеног, судови су усвојили тужбени захтев тужиоца и солидарно обавезали подносиоца да, са остала три тужена, на име накнаде штете због повреде угледа и части исплате износ од 150.000,00 динара. Тиме се, по оцени судова у конкретном случају, постигла нужна сатисфакција тужиоцу, која има за циљ накнаду штете настале због повреда угледа и части, а што је и у складу са природом и друштвеном сврхом ове накнаде.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је нашао да је ограничење слободе изражавања подносиоца било неопходно ради заштите части и угледа другог лица. Наиме, Уставни суд је оценио да су судови у оспореним пресудама детаљно образложили због чега су постојали оправдани разлози да се ограничи слобода изражавања подносиоца, посебно водећи рачуна о значају, садржини и границама права оба лица. Такође, Уставни суд је оценио и да висина правноснажно досуђене накнаде штете, као и чињеница да подносилац уставне жалбе солидарно одговара са остала три тужена лица, представља правичну меру ограничења права подносиоца, али и за накнаду услед повреде права части и угледа трећег лица.
Како је у оспореном парничном поступку успостављена правична равнотежа и пропорционалност између две супротстављене вредности - права на слободу изражавања и заштите части и угледа појединца, то, по оцени Уставног суда, уставна жалба није основана.
Уставни суд је, сагласно одредби члана 49. став 2. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07), одлучио да ову одлуку објави у "Службеном гласнику Републике Србије", имајући у виду значај који има за заштиту Уставом гарантованих људских права и грађанских слобода.
6. Полазећи од изложеног, Уставни суд је утврдио да је уставна жалба неоснована, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу одбио.
На основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић