Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, др Драгиша Слијепчевић, Милан Станић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Добривоја Џипковића из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 8. јула 2010. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Добривоја Џипковића и утврђује да је у поступку који се водио пред Четвртим општинским судом у Београду у предмету П1. 978/01 повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбија као неоснована.
2. Утврђује се право подносиоца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете, коју може остварити на начин предвиђен одредбама члана 90. Закона о Уставном суду.
О б р а з л о ж е њ е
1. Добривоје Џипковић из Београда је 23. марта 2009. године, преко пуномоћника - адвоката Татјане Суџум из Београда, поднео уставну жалбу против пресуде Четвртог општинског суда у Београду П1. 978/01 од 12. јула 2007. године, пресуде Окружног суда у Београду ГжI. 5856/07 од 21. маја 2007. године и пресуде Врховног суда Србије Рев II 1337/08 од 26. новембра 2008. године, због повреде права на правично суђење и права на суђење у разумном року зајемчених одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије и повреде права на рад зајемченог одредбама члана 60. Устава.
У уставној жалби је наведено да су судови одбили тужбени захтев подносиоца уставне жалбе којим је тражио да се поништи решење туженог „Галеника“ а.д, којим је тужиоцу престао радни однос, образлажући своје одлуке чињеницом да тужилац није могао засновати радни однос на неодређено време због тога што његово радно место није оглашено пре заснивања радног односа, како је то било прописано чланом 9. Закона о радним односима који је био на снази у време ступања тужиоца на рад и престанка рада. Даље је наведено да су судови правни основ за доношење решења којим му је престао радни однос код туженог „Галеника“ а.д. пронашли у одредби члана 108. став 1. тачка 1) Закона о радним односима, према којој запосленом престаје радни однос независно од његове воље отказом уговора о раду од стране послодавца, ако у року од годину дана од дана заснивања радног односа утврди да је засновао радни однос супротно одредбама закона. Такође је наведено да је подносилац пре него што је закључио уговор о раду на неодређено време 6. маја 2001. године, био у радном односу код туженог од 6. новембра 2000. године по основу уговора о раду на одређено време, тако да је према мишљењу подносиоца уставне жалбе, рок од једне године протекао и уговор о раду му стога није могао бити отказан, јер су рад на одређено и неодређено време у нашем позитивном праву изједначени. Поред тога, подносилац сматра да је засновао радни однос у складу са одредбом члана 14. став 1. тачка 8) Закона о радним односима, те да му радни однос није могао престати ако је кривицом послодавца заснован супротно закону. Подносилац такође сматра да је требало применити Закон о раду из 2001. године који је повољнији за њега као тужиоца. Предложио је да Уставни суд поништи оспорене пресуде и да му, због чињенице да је парнични поступак трајао осам година, досуди правичну накнаду због повреде права на суђење у разумном року.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредбом члана 32. став 1. Устава јемчи се сваком право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама члана 60. Устава је утврђено: да се јемчи право на рад, у складу са законом (став 1.), да свако има право на слободан избор рада (став 2.), да су свима, под једнаким условима, доступна све радна места (став 3.), да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа и да се нико тих права не може одрећи (став 4.).
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу, као и спис предмета Четвртог општинског суда у Београду П1. 978/01 и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудскоj ствари:
Подносилац уставне жалбе је 28. новембра 2001. године Четвртом општинском суду у Београду поднео тужбу против „Галенике“ а.д, којом је тражио да суд поништи као незаконито решење туженог број 174887 од 12. новембра 2001. године и да наложи туженом да врати тужиоца у радни однос на радно место на коме је радио до доношења побијаног решења. До доношења првостепене пресуде, укупно су била одржана три припремна рочишта и 16 рочишта за главну расправу. Два рочишта за главну расправу су била одложена јер тужилац није приступио, док је суд на рочишту 14. октобра 2004. године донео решење којим је утврђено да поступак мирује због тога што тужилац није приступио на рочиште, иако је био уредно позван. Мировање парничног поступка је трајало три месеца.
Четврти општински суд у Београду је 12. јула 2007. године донео оспорену пресуду П1. 978/01 којом је одбијен тужбени захтев тужиоца у целини. Писмени отправак пресуде је достављен тужиоцу 25. септембра 2007. године.
Поступајући по жалби тужиоца од 1. октобра 2007. године, Окружни суд у Београду је 21. маја 2008. године донео оспорену пресуду ГжI. 5868/07 којом је потврђена пресуда Четвртог општинског суда у Београду П1. 978/01 од 12. јула 2007. године, а жалба тужиоца одбијена као неоснована. У образложењу пресуде је, поред осталог, наведено да из чињеничног стања утврђеног пред првостепеним судом следи: да је решењем туженог број 174887 од 12. новембра 2001. године констатовано да тужилац није засновао радни однос код туженог у складу са законом, те да му се прекида радни однос; да је тужилац основаност свог потраживања засновао на тврдњи да је код туженог засновао радни однос на неодређено време у смислу одредбе члана 13. Закона о радним односима, јер је код туженог на истим пословима непрекидно радио дуже од годину дана, тачније од 6. новембра 2000. године до 12. новембра 2001. године, а на основу уговора о раду број 174887 од 6. новембра 2000. године, 2. фебруара 2001. године и 6. маја 2001. године које је закључио са привременим органом туженог; да је првостепени суд ценио све изведене доказе и чињеницу да у периоду од 5. октобра 2000. године до јуна месеца 2001. године код туженог није објављен ниједан јавни оглас нити конкурс за заснивање радног односа, што је утврђено из извештаја Националне службе за запошљавање; да је тужени Националној служби за запошљавање поднео две пријаве о слободним радним местима за послове в.д. помоћника генералног директора за техничке системе од 23. новембра 2000. године и 8. марта 2001. године, али са напоменом да не жели да поменуто радно место буде оглашено, јер је у питању радно место на одређено време до 90 дана и да је радни однос већ заснован са Добривојем Џипковићем на одређено време до 90 дана; да је првостепени суд нашао да је тужилац радни однос код туженог засновао супротно одредбама чл. 3. и 9. Закона о радним односима, јер у ситуацији када није било јавног оглашавања, не може бити ни преображаја радног односа са одређеног времена на неодређено време, налазећи да је спорно решење туженог од 12. новембра 2001. године засновано на закону; да су постојали законски услови да тужиоцу буде утврђено да није засновао радни однос код туженог, односно да му буде отказан уговор о раду у смислу одредбе члана 108. став 1. тачка 11) Закона о радним односима, јер без јавног оглашавања нема радног односа, већ само фактичког рада, а фактички рад ни под којим условима не може довести до преображаја радног односа на неодређено време. Даље је наведено да је првостепени суд на правилно и потпуно утврђено чињенично стање правилно применио материјално право. Другостепени суд је сматрао да рад тужиоца код туженог у периоду од 6. новембра 2000. године до 6. маја 2001. године није могао довести до преображаја радног односа на неодређено време, како је то правилно нашао првостепени суд, имајући у виду да се и радни однос на одређено време у смислу члана 9. Закона о радним односима заснивао јавним оглашавањем.
Оспореном пресудом Врховног суда Србије Рев. II 1337/08 од 26. новембра 2008. године одбијена је као неоснована ревизија тужиоца изјављена против пресуде Окружног суда у Београду ГжI. 5856/07 од 21. маја 2007. године. У образложењу ревизијске пресуде је, inter alia, наведено да је директор туженог законито поступио када је у року од годину дана од дана закључења уговора о раду на неодређено време, донео одлуку о престанку радног односа тужиоца због непрописног заснивања, због тога што је тужилац радни однос засновао супротно одредбама чл. 9. до 12. Закона о радним односима („Службени гласник РС“, број 55/96), који је био на снази у време закључења уговора о раду и доношења побијаног решења, без јавног оглашавања слободног радног места и без доношења одлуке о избору кандидата. Даље је наведено да чињеница да је тужилац са туженим први уговор о раду закључио 6. новембра 2000. године не утиче на законитост побијане одлуке. Наиме, тужилац је радни однос на неодређено време код туженог засновао 6. маја 2001. године, када је са туженим закључио уговор о раду на неодређено време, па се од тог датума рачуна и рок од годину дана за доношење решења, применом члана 108. став 1. тачка 11) Закона о радним односима, што је у конкретном случају и учињено.
4. За одлучивање о овој уставној жалби од значаја су одредбе Закона о радним односима („Службени гласник РС“, број 55/96), Закона о парничном поступку („Службени лист СФРЈ“, бр. 4/1977, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 и 35/91 и "Службени лист СРЈ", бр. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 и 3/02) и Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 125/04).
Законом о радним односима било је прописано: да слободно радно место и услове за рад на том радном месту послодавац пријављује организацији обавезног социјалног осигурања надлежној за послове запошљавања (у даљем тексту: организација за запошљавање), да је организација за запошљавање дужна да, најдоцније у року од пет дана од дана пријема пријаве, слободно радно место јавно огласи у средствима јавног информисања и на огласној табли (у даљем тексту: оглас), а да за радна места за која се захтева стручна спрема нижа од трећег степена, оглас може да се објави и само на огласној табли организације за запошљавање, те да оглас из става 2. овог члана садржи нарочито: назив и седиште послодавца, назив радног места, услове за рад на радном месту и рок у коме се подносе пријаве, који не може бити краћи од осам дана од дана објављивања огласа, као и да пријаву на оглас, у смислу става 3. овог члана, кандидати подносе послодавцу (члан 9. ст. 1. до 4.); да избор између пријављених кандидата врши директор, као и да је директор дужан да, у року од 30 дана од дана истека рока за подношење пријава, обавести учеснике огласа о резултатима избора (члан 10.); да је надлежни орган код послодавца дужан да са лицем које заснива радни однос закључи уговор о раду пре ступања на рад и да га пријави организацијама обавезног социјалног осигурања, у складу са законом (члан 11. став 1.), да се уговор о раду закључује у писаном облику и садржи одредбе о дану почетка рада, заради, условима рада, радном месту на коме се заснива радни однос, могућности распоређивања на друго радно место у току трајања радног односа и о другим питањима, обавезама и одговорностима на раду и у вези са радом, да уговор о раду не може да садржи одредбе којима се запосленом дају мања права или утврђују неповољнији услови рада од права и услова који су утврђени законом, односно колективним уговором, да ако уговор о раду такве одредбе садржи, оне су ништаве, а уместо њих примењују се одговарајуће одредбе закона, односно колективног уговора, као и да запослени остварује права, обавезе и одговорности из радног односа од дана почетка рада (члан 11. ст. 1. до 4.); да директор заснива радни однос на основу одлуке о избору, уговором о раду који закључују орган који га бира, односно поставља и директор (члан 12.); да запослени који је засновао радни однос на одређено време заснива радни однос на неодређено време, ако запосленом кога је замењивао престане радни однос или кад привремено повећани обим рада постане трајан (члан 13. став 3.); да радни однос може да се заснује без јавног оглашавања на радним местима која се, у смислу овог закона, не сматрају слободним на одређено време, ако због хитности посла није могуће спровести поступак јавног оглашавања, уз посредовање организације за запошљавање, али не дуже од 90 радних дана (члан 14. став 1. тачка 8)); да у остваривању права, обавеза и одговорности запослених, у складу са законом и колективним уговором, директор отказује уговор о раду, односно доноси решење о престанку радног односа (чл. 108. до 110.) (члан 137. став 1. тачка 17)); да запосленом престаје радни однос независно од његове воље отказом уговора о раду, од стране послодавца, ако се у року од годину дана од дана заснивања радног односа утврди да је засновао радни однос супротно одредбама закона (члан 109. став 1. тачка 11)).
Раније важећим Законом о парничном поступку, који је био на снази у време покретања предметног парничног поступка, било је прописано: да је суд дужан да настоји да се поступак спроведе без одуговлачења и са што мање трошкова и да онемогући сваку злоупотребу права која странкама припадају у поступку (члан 10.); да у поступку у парницама из радних односа, а нарочито при одређивању рокова и рочишта, суд ће увек обраћати нарочиту пажњу на потребу хитног решавања радних спорова (члан 434.).
Законом о парничном поступку из 2004. године је прописано: да странка има право да суд одлучи о њеним захтевима и предлозима у разумном року, као и да је суд дужан да настоји да се поступак спроведе без одуговлачења и са што мање трошкова (члан 10.); да се пресуда мора писмено израдити у року од осам дана од доношења (члан 341.); да ће у поступку у парницама из радних односа, а нарочито приликом одређивања рокова и рочишта, суд увек обраћати нарочиту пажњу на потребу хитног решавања радних спорова (члан 435.).
5. Оцењујући период у односу на који је Уставни суд надлежан да испитује повреду права на суђење у разумном року, Уставни суд је утврдио да је период оцене разумности дужине трајања овог судског поступка који спада у надлежност Уставног суда почео 8. новембра 2006. године, ступањем на снагу Устава Републике Србије, којим се установљава уставна жалба као правно средство за заштиту повређених или ускраћених људских или мањинских права и слобода и који свакоме јемчи право на јавно расправљање о његовим правима и обавезама у разумном року. Међутим, имајући у виду да парнични поступак по својој природи представља јединствену и недељиву целину, који започиње подношењем тужбе, а завршава се доношењем одлуке којом се поступак окончава, Уставни суд је на становишту да се ради утврђивања оправданости дужине трајања парничног поступка у конкретном случају мора узети у обзир и стање предмета на дан 8. новембра 2006. године, до када је предмет био нерешен непуних пет година, тако да је за оцену постојања повреде права подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року битан цео протекли период, од дана подношења тужбе Четвртом општинском суду у Београду 28. новембра 2001. године, па до 26. новембра 2008. године када је донета пресуда Врховног суда Србије Рев. II 1337/08.
Када је реч о дужини трајања судског поступка, Уставни суд је утврдио да је парнични поступак укупно трајао седам година.
Наведено трајање парничног поступка само по себи указује да поступак није окончан у оквиру разумног рока, посебно имајући у виду да се ради о спору проистеклом из радног односа. Ипак, при утврђивању разумног временског трајања судског поступка, мора се поћи од чињенице да поступак зависи од низа чинилаца и који се процењује у сваком појединачном случају. Сложеност чињеничних и правних питања у одређеном предмету, понашање подносиоца уставне жалбе као странке у поступку, понашање судова који воде поступак и природа захтева, односно значај расправљаног права за подносиоца, основни су чиниоци који утичу на оцену временског трајања парничног поступка и одређују да ли је тај поступак окончан у оквиру разумног рока или не.
Испитујући наведене критеријуме за утврђивање повреде права на суђење у разумном року у конкретном случају, Уставни суд је из приложене документације закључио да у овом парничном предмету није било изузетно сложених правних и чињеничних питања која би захтевала обиман и дуготрајан доказни поступак.
Оцењујући понашање подносиоца уставне жалбе, Уставни суд је утврдио да је подносилац, као тужилац у парници, одговоран за мировање поступка које је трајало три месеца и које је уследило након његовог недоласка на рочиште за главну расправу од 14. октобра 2004. године, на које је био уредно позван, као и због чињенице да су два рочишта за главну расправу, заказана за 12. децембра 2005. године и 26. априла 2007. године, одложена на захтев тужиоца. С обзиром на то да се не ради о озбиљнијем продужењу парнице које се може ставити на терет подносиоцу, Уставни суд оцењује да подносилац није значајније допринео непримерено дугом трајању предметног парничног поступка.
Предмет спора је несумњиво био од изузетног значаја за подносиоца уставне жалбе, јер се њиме решавало питање постојања радног односа подносиоца код туженог, као послодавца.
Разлози непримерено дугом трајању предметног парничног поступка леже у неефикасном поступању Четвртог општинског суда у Београду, који у појединим ситуацијама није поступао у роковима прописаним законом и није користио сва процесна овлашћења која су му стајала на располагању да се парнични поступак спроведе без одуговлачења, посебно јер се у овом случају радило о решавању радног спора.
Уставни суд нарочито истиче чињеницу да је Четврти општински суд у Београду осам пута тражио да се Национална служби за запошљавање изјасни да ли је спроведен поступак оглашавања за радно место в. д. помоћника генералног директора за технички систем. Наиме, у периоду од 18. априла 2006. године, па до закључења главне расправе 12. јула 2007. године, суд de facto није поступао чекајући одговоре и вршећи преписку са Националном службом за запошљавање, која је на тражење суда пет пута одговарала на исти начин – да је послодавац (тужени у парничном поступку) у својој пријави регистарски број 7018110018357, навео да се пријава о слободном радном месту не оглашава, те да стога пријава о слободном радном месту није оглашена јер је тако навео послодавац у пријави. У вези са изнетим, Уставни суд констатује да се приликом одлучивања о томе да ли је поштована гарантија суђења у разумном року, узима у обзир свако одуговлачење поступка које се може приписати држави, јер је држава одговорна за кашњења која су проузроковали сви њени управни или судски органи. Другим речима, за постојање повреде права на суђење у разумном року, није од значаја да ли је одуговлачење судског поступка узроковано поступањем суда или другог државног органа који је требао да достави доказе везане за предметни поступак. Уставни суд налази да је и пракса Европског суда за људска права у Стразбуру сличног становишта. Наиме, у предмету Zimmermann аnd Steiner против Швајцарске (пресуда од 13. јула 1983. године, број апликације 8737/79, став 29.), Европски суд је заузео став да су државе дужне да организују своје правне системе тако да судовима омогуће да поштују захтеве члана 6. став 1. Европске конвенције, укључујући ту и захтев који се односи на расправу у разумном року.
Поред тога, Четврти општински суд у Београду је прекорачио рок за писмену израду своје одлуке утврђен наведеном одредбом члана 341. Закона о парничном поступку. Наиме, пресуда П1. 978/01 је донета на рочишту на коме је закључена главна расправа 12. јула 2007. године, а писмени отправак пресуде достављен је тужиоцу 25. септембра 2007. године, два и по месеца након њеног доношења.
6. Уставноправна оцена спроведеног поступка у овој грађанскоправној ствари, заснована на пракси Уставног суда, као и Европског суда за људска права, потврђује да је у конкретном случају повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року. Уставни суд је закључио да је поступање Четвртог општинског суда у Београду у највећој мери довело до тога да радни спор, који је по својој природи хитан, траје седам година.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је, на основу одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду (''Службени гласник РС'', број 109/07), уставну жалбу усвојио и утврдио да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року зајемчено чланом 32. став 1. Устава.
На основу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоца уставне жалбе због констатоване повреде права оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете, на начин предвиђен одредбама члана 90. Закона.
7. Одлучујући о делу уставне жалбе који се односи на повреду права на правично суђење, такође зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава, као и повреду права на рад зајемченог одредбама члана 60. Устава, Уставни суд налази да оспореним пресудама Четвртог општинског суда у Београду П1. 978/01 од 12. јула 2007. године, Окружног суда у Београду ГжI. 5856/07 од 21. маја 2007. године и Врховног суда Србије Рев II 1337/08 од 26. новембра 2008. године, нису повређена наведена уставна права подносиоца, имајући у виду да су оспорене пресуде засноване на чињеничном стању које је утврђено на основу доказног поступка спроведеног у складу са законским одредбама, у коме је између осталог, саслушан тужилац као парнична странка и извршен увид у релевантне писмене доказе. Поред тога, Уставни суд сматра да су редовни судови дали јасне и потпуне разлоге због чега сматрају да је директор туженог поступио законито када је у року од годину дана од дана закључења уговора о раду на неодређено време, донео одлуку о престанку радног односа тужиоцу због непрописног заснивања, због тога што је тужилац радни однос засновао супротно одредбама чл. 9. до 12. Закона о радним односима који је био на снази у време закључења уговора о раду и доношења побијаног решења, без јавног оглашавања слободног радног места и без доношења одлуке о избору кандидата. Дакле, и према оцени Уставног суда, поступак заснивања радног односа на неодређено време у конкретном случају је морао бити поштован. Наводи из уставне жалбе у којима се истиче да су рад на одређено и рад на неодређено време садржински изједначени су тачни, због тога што се разликују само у временском одређењу. Међутим, када се ради о примени одредбе члана 109. став 1. тачка 11) Закона о радним односима, у овом случају се мора узети у обзир дан закључења уговора о раду на неодређено време (6. мај 2001. године), јер је тим актом радни однос заснован супротно одредбама закона, тако да није од утицаја чињеница да је пре тога подносилац уставне жалбе имао са послодавцем закључен уговор о раду на одређено време. Такође, Уставни суд оцењује да је у овом случају ирелевантно да ли одговорност за незаконито заснивање радног односа лежи на послодавцу или запосленом, овде подносиоцу уставне жалбе. Поред тога, разматрајући основаност навода уставне жалбе у којима је истакнуто да су судови морали да примене одредбе Закона о раду ("Службени гласник РС", бр. 70/01 и 73/01), које су повољније за подносиоца уставне жалбе, Уставни суд оцењује да овакви наводи немају утемељења ни у прелазним и завршним одредбама, нити у било којим другим одредбама наведеног закона.
Уставни суд је оценио да су оспорене пресуде донели Уставом и законом установљени судови, у границама својих надлежности, након поступка спроведеног у складу са законским одредбама, те да се оспорене пресуде заснивају на уставноправно прихватљивом тумачењу и примени меродавног материјалног права.
На основу изложеног у овој тачки образложења, Уставни суд је уставну жалбу изјављену против пресуда Четвртог општинског суда у Београду П1. 978/01 од 12. јула 2007. године, Окружног суда у Београду ГжI. 5856/07 од 21. маја 2007. године и Врховног суда Србије Рев II 1337/08 од 26. новембра 2008. године одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, одлучујући као у делу тачке 1. изреке.
8. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић