Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, мр Милан Марковић, др Драгиша Слијепчевић, Милан Станић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Далибора Димовића из Хајдукова, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 22. јуна 2010. године, донео је
О Д Л У К У
2. Одлуку објавити у "Службеном гласнику Републике Србије".
О б р а з л о ж е њ е
1. Далибор Димовић из Хајдукова поднео је Уставном суду 28. августа 2009. године, преко пуномоћника Виктора Јухаса Ђурића, адвоката из Суботице, уставну жалбу против радњи Министарства унутрашњих послова Републике Србије – Полицијске управе у Суботици од 20. августа 2009. године и против решења Окружног суда у Суботици Кв. 186/09 од 25. августа 2009. године, због повреде права на претпоставку невиности зајемченог одредбом члана 34. став 3. Устава Републике Србије.
У уставној жалби се наводи да је 20. августа 2009. године на интернет страници Министарства унутрашњих послова Републике Србије објављено саопштење, које су преузела и објавила средства јавног информисања, у којем је наведено да су „20. августа 2009. године припадници Полицијске управе у Суботици одредили меру задржавања Далибору Д. (20) из Суботице, због постојања основане сумње да је извршио кривично дело разбојништва. Осумњичени је почетком августа, пресрео оштећену М.Ц. на улици и у покушају да јој отргне кесу коју је држала у руци одгурнуо, приликом чега је М.Ц. пала и задобила лакше телесне повреде, док се Далибор са њеним стварима удаљио возилом, којим је управљало за сада непознато лице“. Подносилац уставне жалбе сматра да се тиме што је у цитираном тексту обавештења наведено и да је „осумњичени почетком августа, пресрео оштећену М.Ц. на улици и у покушају да јој отргне кесу коју је држала у руци одгурнуо, приликом чега је М.Ц. пала и задобила лакше телесне повреде, док се Далибор са њеним стварима удаљио возилом, којим је управљало за сада непознато лице“, као коначно утврђена чињеница износи да је он извршио кривично дело. Како у време објављивања овог саопштења не само да није донета правноснажна пресуда за наведено кривично дело, већ ни решење о спровођењу истраге против њега, то подносилац уставне жалбе истиче да му је на овај начин повређено право на претпоставку невиности.
Подносилац уставне жалбе даље наводи да је оспореним решењем Окружног суда у Суботици Кв. 186/09 од 25. августа 2009. године одбијена као неоснована жалба његовог браниоца изјављена против решења истражног судије Окружног суда у Суботици Ки. 79/09 од 24. августа 2009. године, којим је према њему одређен притвор на основу одредбе члана 142. став 2. тач. 2) и 5) Законика о кривичном поступку. Истиче да је у образложењу оспореног решења, између осталог, наведено да је: „правилно истражни судија нашао и да постоје околности које указују да би окривљени могао ометати поступак утицањем на сведоке...који још увек нису саслушани, као и на саучесника који још увек није идентификован, али је окривљеном несумњиво познат, па би свакако могао и имао интереса на исте утицати“, чиме му је повређено право на претпоставку невиности. Ово из разлога што је, по мишљењу подносиоца, констатацијом „као и на саучесника који још увек није идентификован, али је окривљеном несумњиво познат“ веће Окружног суда у Суботици имплицитно већ утврдило као чињеницу да је Далибор Димовић био на лицу места и у “заједници” са НН извршиоцем договорио и извршио кривично дело.
Предложио је да Уставни суд утврди повреду права на претпоставку невиности и да му досуди накнаду нематеријалне штете.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Припадници Полицијске управе у Суботици су 20. августа 2009. године према подносиоцу уставне жалбе одредили меру задржавања због постојања основа сумње да би извршио кривично дело разбојништва. Истог дана је на интернет страници Министарства унутрашњих послова Републике Србије објављено саопштење, у коме је наведено да су „20. августа 2009. године припадници Полицијске управе у Суботици одредили меру задржавања Далибору Д. (20) из Суботице, због постојања основане сумње да је извршио кривично дело разбојништва. Осумњичени је почетком августа, пресрео оштећену М.Ц. на улици и у покушају да јој отргне кесу коју је држала у руци одгурнуо, приликом чега је М.Ц. пала и задобила лакше телесне повреде, док се Далибор са њеним стварима удаљио возилом, којим је управљало за сада непознато лице“.
Окружно јавно тужилаштво у Суботици је актом Кт. 114/09 од 21. августа 2009. године поднело захтев за спровођење истраге Окружном суду у Суботици против подносиоца уставне жалбе, због постојања основане сумње да би као саизвршилац извршио кривично дело разбојништва из члана 206. став 3. у вези са ставом 1. и у вези са чланом 33. Кривичног законика. Решењем истражног судије Окружног суда у Суботици Ки. 79/09 од 21. августа 2009. године одлучено је да се против подносиоца уставне жалбе спроведе истрага због наведеног кривичног дела и одређен му је притвор, на основу одредаба тадашњег члана 142. став 2. тач. 2) и 5) Законика о кривичном поступку. Против решења о одређивању притвора бранилац подносиоца уставне жалбе је 24. августа 2009. године изјавио жалбу. Разматрајући наведену жалбу, кривично ванпретресно веће Окружног суда у Суботици је 25. августа 2009. године донело оспорено решење Кв. 186/09 којим је жалба одбијена као неоснована.
У образложењу оспореног решења Окружног суда у Суботици се, поред осталог, наводи да је истражни судија Окружног суда у Суботици правилно нашао ''и да постоје околности које указују да би окривљени могао ометати поступак утицањем на сведока – оштећену М.Ц, сведока Д.О. који још увек нису саслушани, као и на саучесника који још увек није идентификован, али је окривљеном несумњиво познат, па би свакако могао и имао интереса на исте утицати. Све ово представља особите околности у том правцу и стога ово веће налази оправданим одређивање притвора према окривљеном по основу прописаном у одредби члана 142. став 2. тачка 2) Законика о кривичном поступку''.
4. Одредбом члана 34. став 3. Устава утврђено је да свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда.
Закоником о кривичном поступку ("Службени лист СРЈ", бр. 70/01 и 68/02 и "Службени гласник РС", бр. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 122/08 и 20/09) (у даљем тексту: ЗКП), у тексту који је важио у време доношења оспореног решења било је прописано да ће се свако сматрати невиним док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком надлежног суда (члан 3. став 1.), као и да, ако постоји основана сумња да је одређено лице учинило кривично дело, а не постоје услови за притвор из става 1. овог члана, у циљу несметаног вођења кривичног поступка, притвор се против тог лица може одредити ако постоје околности које указују да ће уништити, сакрити, изменити или фалсификовати доказе или трагове кривичног дела или ако особите околности указују да ће ометати поступак утицањем на сведоке, саучеснике или прикриваче и ако је за кривично дело прописана казна затвора преко десет година и ако је то оправдано због начина извршења или других посебно тешких околности кривичног дела (члан 142. став 2. тач. 2) и 5)).
5. Уставни суд је, оцењујући садржину оспореног решења ванпретресног већа Окружног суда у Суботици, утврдио да из садржине дела оспореног решења произлази да се као утврђена узима чињеница да је подносилац уставне жалбе, као осумњичени против кога се води истражни поступак пред Окружним судом у Суботици, извршио кривично дело које му је захтевом за спровођење истраге стављено на терет. Како у тренутку доношења оспореног решења, кривични поступак у коме се разматра постојање кривичног дела и кривице подносиоца уставне жалбе није правноснажно окончан, већ се налази у фази истраге, Уставни суд оцењује да се делом наведене формулације из оспореног решења повређује Уставом зајемчено право подносиоца да се сматра невиним док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда.
Ово из разлога што је Окружни суд у оспореном решењу, образлажући своју одлуку да се одбије као неоснована жалба браниоца окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе против решења о одређивању притвора, поред осталог, навео да је: „правилно истражни судија нашао и да постоје околности које указују да би окривљени могао ометати поступак утицањем на ..., као и на саучесника који још увек није идентификован, али је окривљеном несумњиво познат, па би свакако могао и имао интереса на исте утицати“.
Ставом да је подносиоцу уставне жалбе саучесник „несумњиво познат“, поступајући суд је са извешношћу утврдио чињеницу о чијем постојању се може расправљати тек на главном претресу. На тај начин суд је прекорачио границе основане сумње у оквиру којих се одлучивање о постојању законских разлога за одређивање притвора може кретати и уједно је, извођењем закључка о одлучној чињеници у погледу извршења кривичног дела пре него што је о њој расправљано на главном претресу, повредио претпоставку невиности окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе.
Уставни суд је приликом оцене навода уставне жалбе и доношења одлуке у овом уставносудском предмету, имао у виду и праксу Европског суда за људска права у Стразбуру, према којој је претпоставка невиности повређена ако судска одлука која се односи на лице које је оптужено за кривично дело одражава мишљење да је криво пре него што се његова кривица докаже по закону. Довољно је да, у одсуству званичне одлуке, постоји одређено мишљење које указује да суд сматра оптуженог кривим, док ће преурањено изношење таквог једног мишљења од стране суда неизбежно прекршити наведену претпоставку (пресуде у предметима: Deweer против Белгије од 27. фебруара 1980, године, Minelli против Швајцарске од 25. марта 1983. године, Allenet de Ribemont против Француске од 10. фебруара 1995. године, Karakas and Yesilirmark против Турске од 28. јуна 2005. године и Матијашевић против Србије од 19. септембра 2006. године).
6. Оцењујући наводе и разлоге изнете у уставној жалби са становишта одредбе члана 34. став 3. Устава и цитираних одредаба Законика у доносу на саопштење Министарства унутрашњих послова Републике Србије, Уставни суд је утврдио да оспореним саопштењем није повређено Уставом зајемчено право подносиоца на које се позвао.
Уставни суд сматра да Министарство унутрашњих послова својим саопштењем објављеним 20. августа 2009. године на интернет страници није подносиоца прогласио кривим пре него што је то доказано по закону. Наводи из оспореног саопштења, да је „због постојања основане сумње“ задржано лице јер је „осумњичено“ да је извршило кривично дело, а да при том није презименом и адресом идентификовано лице о коме је реч, по оцени Уставног суда, не могу представљати повреду претпоставке невиности и не одражавају мишљење да је задржано лице криво, нити се са потпуном извесношћу може препознати да се ради управо о подносиоцу уставне жалбе.
7. На основу свега изложеног, Уставни суд је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе оспореним судским решењем повређено право на претпоставку невиности, зајемчено одредбом члана 34. став 3. Устава, па је уставну жалбу у том делу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС", број 109/07), док је у преосталом делу уставну жалбу одбио као неосновану.
Уставни суд је одлучио да се правично задовољење подносиоца уставне жалбе због констатоване повреде Уставом зајемченог права, у овом случају, оствари објављивањем Одлуке у "Службеном гласнику Републике Србије".
8. Стога је Уставни суд, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић