Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Драгиша Слијепчевић, Милан Станић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Марка Мркића из Панчева, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 14. јула 2010. године, донео је
О Д Л У К У
2. Ова одлука објавиће се у „Службеном гласнику Републике Србије“.
О б р а з л о ж е њ е
1. Марко Мркић из Панчева изјавио је 28. јануара 2010. године, преко пуномоћника Предрага Б. Басарића, адвоката из Панчева, уставну жалбу против решења Министарства унутрашњих послова-Полицијска управа Панчево Ку. 1996/09 од 28. децембра 2009. године и решења Општинског суда у Панчеву Кри. 303/09 од 29. децембра 2009. године, због повреде права на слободу и безбедност зајемченог одредбом члана 27. став 1. Устава Републике Србије.
Према наводима подносиоца уставне жалбе, 28. децембра 2009. године, око 12,00 сати, позван је телефоном да дође у просторије Полицијске управе у Панчеву, што је одмах и учинио. По обављеном саслушању, Полицијска управа у Панчеву је донела оспорено решење о његовом задржавању Ку. 1996/09, у трајању до 48 сати, уз образложење да постоје разлози за задржавање из члана 142. став 2. тач. 1, 2. и 3. Законика о кривичном поступку. Против овог решења изјавио је жалбу истражном судији Општинског суда у Панчеву, наводећи да је за кривична дела поводом којих је саслушан предвиђена казна затвора до пет година, за која дела се по одредбама Законика о кривичном поступку спроводи скраћени поступак, те да стога његово задржавање није могло бити одређено из разлога наведених у ожалбеном решењу. Истражни судија Општинског суда у Панчеву је решењем Кри. 303/09 од 29. децембра 2009. године жалбу одбио као неосновану. Подносилац уставне жалбе сматра да му је оспореним решењима повређено право на слободу и безбедност, јер је задржан из разлога који се не могу применити у скраћеном кривичном поступку. Посебно истиче да се одмах одазвао позиву Полицијске управе и да не постоји могућност да понови кривична дела за која је осумњичен, пошто је реч о свршеним делима, а он при томе више нема својство службеног лица.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овом уставносудском предмету:
- оспореним решењем Министарства унутрашњих послова-Полицијска управа Панчево Ку. 1996/09 од 28. децембра 2009. године је према подносиоцу уставне жалбе као осумњиченом, одређено задржавање у трајању до 48 сати, које му се рачуна од 28. децембра 2009. године од 16,00 часова када је лишен слободе;
- у образложењу оспореног решења је, поред осталог, наведено да постоји основана сумња да је осумњичени извршио кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 359. став 1. Кривичног законика и кривично дело фалсификовање службене исправе из члана 357. став 1. Кривичног законика, те да му се задржавање одређује на основу одредбе члана 142. став 2. тач. 1), 2) и 3) Законика о кривичном поступку “из разлога постојања околности које указују на опасност од бекства, да ће уништити, сакрити, изменити или фалсификовати доказе, утицати на сведоке и саучеснике, те да ће поновити кривично дело”;
- бранилац осумњиченог, овде подносиоца уставне жалбе је против решења о задржавању изјавио жалбу истражном судији Општинског суда у Панчеву у којој је, између осталог, навео: да је осумњичени задржан из разлога који се не могу применити у скраћеном поступку, те да је његово лишење слободе незаконито; да је за оба кривична дела за која се терети осумњичени запрећена казна затвора до пет година за која се спроводи скраћени поступак; да се притвор у скраћеном поступку може одредити у циљу несметаног вођења кривичног поступка против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело - ако се крије или ако се не може утврдити његова истоветност или ако постоје друге околности које очигледно указују на опасност од бекства, и ако је у питању кривично дело за које се може изрећи казна затвора од три године, а особите околности указују да ће окривљени довршити покушано кривично дело или да ће извршити кривично дело којим прети или да ће поновити кривично дело;
- истражни судија Општинског суда у Панчеву је оспореним решењем Кри. 303/09 од 29. децембра 2009. године одбио жалбу браниоца осумњиченог против решења о задржавању као неосновану, уз образложење да “су основани разлози предвиђени чланом 142. став 2. тач. 1, 2. и 3. Законика о кривичном поступку за задржавање осумњиченог до 48 сати, јер постоје околности које указују на опасност да ће приведени боравком на слободи ометати поступак тако што ће утицати на сведоке, саучеснике, да ће покушати прикрити доказе и тиме онемогућити даљи ток поступка”.
4. Одредбом члана 27. став 1. Устава, на чију повреду подносилац уставне жалбе указује, зајемчено је да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом.
Закоником о кривичном поступку (''Службени лист СРЈ'', бр. 70/01 и 68/02 и Службени гласник РС'', бр. 58/04, 85/05, 115/05, 85/05, 49/07, 122/08, 20/09 и 72/09) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да овлашћена службена лица органа унутрашњих послова могу неко лице лишити слободе ако постоји ма који разлог предвиђен у члану 142. овог законика за одређивање притвора, али су дужна да такво лице без одлагања спроведу надлежном истражном судији, осим у случају из члана 229. овог законика и да ће приликом довођења, овлашћено службено лице органа унутрашњих послова обавестити истражног судију о разлозима и о времену лишења слободе (члан 227. став 1.); да лице лишено слободе према члану 227. став 1, као и осумњиченог из члана 226. ст. 7. и 8, орган унутрашњих послова може изузетно задржати ради прикупљања обавештења (члан 226. став 1.) или саслушавања најдуже 48 сати од часа лишења слободе, односно одазивања на позив, да о задржавању орган унутрашњих послова одмах, а најкасније у року од два сата, доноси и задржаном лицу уручује решење, да у решењу морају бити наведени дело за које се осумњичени терети, основи сумње, дан и час лишења слободе или одазивања позиву, као и време почетка задржавања, да против решења о задржавању осумњичени и бранилац имају право жалбе, која се одмах доставља истражном судији, да је истражни судија дужан да о жалби одлучи у року од четири сата од пријема жалбе и да жалба не задржава извршење решења, да је орган унутрашњих послова дужан да о задржавању одмах обавести истражног судију, а да истражни судија може захтевати да му орган унутрашњих послова одмах спроведе задржано лице и да осумњичени има права предвиђена у члану 226. став 8. овог законика (члан 229. ст. 1. до 5.).
Одредбом члана 142. став 1. ЗКП прописано је да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело, поред осталог, ако се крије или ако се не може утврдити његова истоветност, или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства (став 1.), ако постоје околности које указују да ће уништити, сакрити, изменити или фалсификовати доказе или трагове кривичног дела или ако особите околности указују да ће ометати поступак утицањем на сведоке, вештаке, саучеснике или прикриваче (став 2.) и ако особите околности указују да ће поновити кривично дело, или довршити покушано кривично дело, или да ће учинити кривично дело којим прети (став 3.).
Скраћени поступак предвиђен је у глави XXVI ЗКП и чланом 433. је прописано да ће се у поступку за кривична дела за која је као главна казна прописана новчана казна или затвор до пет година, примењивати одредбе чл. 434. до 448. овог законика, а уколико у овим одредбама није нешто посебно прописано, примењиваће се сходно остале одредбе овог законика.
Одредбом члана 436. став 1. ЗКП предвиђено је да се притвор може одредити, у циљу несметаног вођења кривичног поступка против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело - ако се крије или ако се не може утврдити његова истоветност или ако постоје друге околности које очигледно указују на опасност од бекства (став 1.) и ако је у питању кривично дело за које се може изрећи казна затвора од три године, а особите околности указују да ће окривљени довршити покушано кривично дело или да ће извршити кривично дело којим прети или да ће поновити кривично дело (став 2.).
Кривичним закоником Републике Србије („Службени гласник РС", бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09) прописано је: да ће се службено или одговорно лице које искоришћавањем свог службеног положаја или овлашћења, прекорачењем границе свог службеног овлашћења или невршењем своје службене дужности прибави себи или другом физичком или правном лицу какву корист, другом нанесе какву штету или теже повреди права другог, казнити затвором од шест месеци до пет година (Злоупотреба службеног положаја – члан 359. став 1.); да ће се службено лице које у службену исправу, књигу или спис унесе неистините податке или не унесе важан податак или својим потписом, односно службеним печатом овери службену исправу, књигу или спис са неистинитом садржином или које својим потписом, односно службеним печатом омогући прављење службене исправе, књиге или списа са неистинитом садржином, казнити затвором од три месеца до пет година (Фалсификовање службене исправе – члан 357. став 1.).
5. Доносећи одлуку у овом уставносудском предмету, Уставни суд, као и у својим ранијим одлукама (видети, поред осталих, Одлуку Уж - 314/2007 од 23. априла 2009. године, став 6.) наглашава да је, са аспекта заштите људских права, право на слободу једно од основних људских права зајемчених Уставом и да како притвор, тако и полицијско задржавање, представљају посебно осетљиве мере његовог ограничења. Уставом је утврђено да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом, из чега се намећу два мерила законитости лишења слободе. Прво, да неко лице може бити лишено слободе само из разлога предвиђених законом, и друго, да то мора бити учињено у складу са законом прописаним поступком.
У конкретном случају, Уставни суд је утврдио следеће:
Оспореним решењем Министарства унутрашњих послова – Полицијске управе Панчево Ку. 1996/09 од 28. децембра 2008. године, према подносиоцу уставне жалбе, као осумњиченом, одређено је задржавање у трајању до 48 сати које му се рачуна од 28. децембра 2009. године од 16,00 часова. У образложењу решења је, поред осталог, наведено да је подносилац осумњичен за кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 359. став 1. Кривичног законика и кривично дело фалсификовање службене исправе из члана 357. став 1. Кривичног законика, те да је задржавање одређено сходно члану 142. став 2. тач. 1), 2) и 3) ЗКП, “из разлога постојања околности које указују на опасност од бекства, да ће уништити, сакрити, изменити или фалсификовати доказе, утицати на сведоке и саучеснике, те да ће поновити кривично дело”.
Одлучујући о жалби браниоца осумњиченог, овде подносиоца уставне жалбе против решења о задржавању, истражни судија Општинског суда у Панчеву је оспореним решењем Кри. 303/09 од 29. децембра 2009. године жалбу одбио као неосновану. У образложењу решења је наведено да „су основани разлози предвиђени чланом 142. став 2. тач. 1, 2. и 3. Законика о кривичном поступку за задржавање осумњиченог до 48 сати, јер постоје околности које указују на опасност да ће приведени боравком на слободи ометати поступак тако што ће утицати на сведоке, саучеснике, да ће покушати прикрити доказе и тиме онемогућити даљи ток поступка”.
За кривична дела због којих је подносилац уставне жалбе у својству осумњиченог задржан у полицији, предвиђена је казна затвора до пет година. ЗКП прописује да ће се у поступку за кривична дела за која је као главна казна прописана новчана казна или затвор до пет година, примењивати одредбе које се односе на скраћени поступак.
Разлози због којих се може одредити притвор лицу које је осумњичено за кривична дела за која је предвиђена новчана казна или казна затвора до пет година су прописани у тач. 1) и 2) члана 436 став 1. ЗКП (обезбеђење присуства окривљеног – ако се крије или ако се не може утврдити његова истоветност или ако постоје друге околности које очигледно указују на опасност од бекства, као и спречавање нове криминалне делатности – ако особите околности указују да ће окривљени довршити покушано кривично дело или да ће извршити кривично дело којим прети или да ће поновити кривично дело, под условом да је у питању кривично дело за које се може изрећи казна затвора од три године).
6. По оцени Уставног суда, из наведеног, као и из цитираних одредаба ЗКП које се односе на овлашћења органа преткривичног поступка, произлази да је лишење слободе подносиоца уставне жалбе извршено у складу са поступком предвиђеним Закоником. Ово из разлога што је подносилац лишен слободе од стране овлашћених службених лица Полицијске управе Панчево и задржан је ради прикупљања обавештења и саслушања најдуже 48 сати од часа лишења слободе. Притом је о задржавању Полицијска управа Панчево донела и задржаном лицу, овде подносиоцу уставне жалбе, односно његовом браниоцу уручила решење у року краћем од два часа и у образложењу решења навела дело за које се осумњичени терети, основе сумње, дан и час лишења слободе, као и време почетка задржавања.
Међутим, у образложењу решења Полицијске управе Панчево се као разлози његовог задржавања наводе разлози из члана 142. став 2. тач. 1), 2) и 3) ЗКП, који се односе на редовни кривични поступак. Иако је бранилац осумњиченог изјавио жалбу против решења о задржавању, истражни судија Општинског суда у Панчеву је у оспореном решењу Кри. 303/09 задржавање подносиоца уставне жалбе оценио законитим, образложивши га разлозима спречавања доказне опструкције (“из разлога постојања околности које указују да ће уништити, сакрити, изменити или фалсификовати доказе, утицати на сведоке и саучеснике), који разлози уопште нису предвиђени као основ за одређивање притвора у одредбама ЗКП о скраћеном поступку. При томе, разлоге за задржавање осумњиченог због постојања околности које указују на евентуалну опасност од бекства и на бојазан да ће осумњичени поновити кривично дело, истражни судија није навео нити образложио. Уставни суд наглашава да су надлежни судови приликом доношења одлуке о лишењу слободе, у случају када утврде да постоје разлози за лишење слободе осумњиченог, дужни да детаљно образложе разлоге за задржавање или притвор (Види: пресуду Kurt против Турске, 24276/94 од 25. маја 1998. године и пресуду Bayorkina против Русије, 69481/01 од 27. јула 2006. године). Арбитрерно лишавање слободе постоји онда када надлежни органи не образложе на задовољавајући начин разлоге због којих је лишавање слободе било неопходно (Види: пресуду Kay против Велике Британије, од 1. марта 1994, став 31.).
Полазећи од тога да је оспореним првостепеним решењем Полицијске управе Панчево подносиоцу уставне жалбе одређено задржавање из разлога који се односе на редовни, а не на скраћени кривични поступак, а да у другостепеном поступку истражни судија Општинског суда у Панчеву то није ценио, нити је оспореним другостепеним решењем отклонио очигледне недостатке првостепеног решења, иако је на њих у жалби указивано, већ је основ за задржавање подносиоца у полицији нашао у одредби ЗКП која се не може применити код притвора у скраћеном поступку, Уставни суд је, на основу одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду (''Службени гласник РС'', број 109/07), уставну жалбу усвојио и утврдио да је подносиоцу уставне жалбе оспореним актима повређено право на слободу и безбедност зајемчено чланом 27. став 1. Устава.
7. Уставни суд је у тачки 2. изреке, сагласно члану 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучио да се правично задовољење подносиоца уставне жалбе због констатоване повреде Уставом зајемченог права оствари објављивањем Одлуке Уставног суда у „Службеном гласнику Републике Србије“.
8. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић