Преглед документа Уж-893/2008

  • Уж-893/2008
  • 22.06.2010.
  • "Службени гласник РС", борј 69/2010
  • Одлука о усвајању
  • Кривично право
  • Члан 30.Став 2; Члан 36.Став 2; Члан 27.Став 3; Члан 30.Став 3
  • Вероника Тормаш
  • - повреда права из члана 30. став 2. Устава (у преосталом делу одбијање - није повређено право на правно средство из члана 36. став 2. Устава, нити права из члана 27. став 3. и члана 30. став 3. Устава)

Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, мр Милан Марковић, др Драгиша Слијепчевић, Милан Станић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Веронике Тормаш из Аде, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 22. јуна 2010. године, донео је

 

О Д Л У К У

            1. Усваја се уставна жалба Веронике Тормаш и утврђује да je радњама Окружног суда у Суботици у предмету К. 39/07 повређено право подноситељке уставне жалбе из члана 30. став 2. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбија као неоснована.

            2. Ова одлука објавиће се у „Службеном гласнику Републике Србије“.

 

О б р а з л о ж е њ е

 

            1. Вероника Тормаш из Аде је 28. јула 2008. године, преко пуномоћника Виктора Јухаса Ђурића, адвоката из Суботице, поднела уставну жалбу против радњи Окружног суда у Суботици и Врховног суда Србије, због повреде права зајемчених „одредбама члана 27. став 4, члана 30. ст. 2. и 4. и члана 36. став 2. Устава Републике Србије“. Из садржине уставне жалбе, Суд је утврдио да се повреде права које подноситељка наводи односе на одредбе члана 27. став 3, члана 30. ст. 2. и 3. и члана 36. став 2.  Устава Републике Србије.

            Подноситељка уставне жалбе наводи да се против ње водио кривични поступак пред Окружним судом у Суботици у предмету К. 39/07, због кривичног дела из члана 247. став 1. Кривичног законика. На главни претрес који је био заказан за 9. јун 2008. године подноситељка није приступила, те је решењем Окружног суда у Суботици К. 39/07 од 10. јуна 2008. године према њој одређен притвор на основу одредбе члана 142. став 2. тачка 1) Законика о кривичном поступку, јер се крије. По наведеном решењу о одређивању притвора лишена је слободе 4. јула 2010. године, а пред веће Окружног суда у Суботици изведена је тек 23. јула 2008. године, на заказани главни претрес, када јој је притвор решењем и укинут. Сматра да је, имајући у виду да није саслушана приликом доношења одлуке о притвору, односно да одлука о притвору није извршена непосредно по доношењу, морала бити изведена пред надлежни суд у року од 48 сати од лишења слободе. Како је лишена слободе 4. јула 2008. године, а изведена пред суд тек 23. јула 2008. године, сматра да јој је повређено право зајемчено одредбом члана 30. став 2. Устава, јер је вишеструко премашен рок од 48 сати прописан наведеном уставном одредбом.  

            Такође, подноситељка у уставној жалби истиче да је њен бранилац у наведеном кривичном поступку 16. јуна 2008. године, исти дан када је примио решење о одређивању притвора К. 39/07 од 10. јуна 2008. године, против решења изјавио жалбу Врховном суду Србије, јер није покушано принудно довођење подноситељке, као блажа мера за обезбеђење њеног присуства на главном претресу у односу на притвор, али да до дана подношења уставне жалбе одлуку о жалби није примио. Стога верује да одлука о жалби није ни донета, чиме Врховни суд не само да није хитно одлучио, већ уопште није одлучио о изјављеној жалби, чиме је повредио право подноситељке уставне жалбе на слободу и безбедност, право на “брзу одлуку по жалби” и право на правно средство из члана 27. став 3, члана 30. став 3. и члана 36. став 2. Устава.

           2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи др­жав­них органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Ус­та­вом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.

            У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања ос­но­ва­но­сти уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Ус­тав­ни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и оба­ве­за­ма под­но­сиоца ус­тав­не жал­бе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.   

            3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену као доказ уз уставну жалбу, одговор Окружног суда у Суботици и списе предмета Окружног суда у Суботици К. 39/07, те утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:

            Пред Окружним, сада Вишим судом у Суботици у току је кривични поступак против подноситељке уставне жалбе (и још једног лица) у предмету К. 39/07, због постојања основане сумње да је извршила кривично дело омогућавање уживања опојних дрога из члана 247. став 1. Кривичног законика и кривично дело неовлашћена производња, држање и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 3. Кривичног законика.

            Подноситељка уставне жалбе је приликом првог појављивања пред Окружним судом у Суботици, на записнику о саслушању пред истражним судијом Ки. 12/07 од 6. марта 2007. године, изјавила да је пријављена у Ади, улица Кошут Лајоша број 60, а да борави у Ади, на адреси 8. октобра број 79 код М.Т.

            Оптужница Окружног јавног тужилаштва у Суботици Кт. 2/07 од 11. маја 2007. је подноситељки уручена преко Полицијске станице Ада, на адреси Ада, улица Кошут Лајоша број 60, јер претходно није успела редовна достава.

            Од прве наредбе за заказивање главног претреса, 26. септембра 2007. године, до доношења решења о одређивању притвора 10. јуна 2008. године, подноситељки уставне жалбе није могао бити уручен ни један позив ни на адреси пребивалишта, нити на адреси боравишта. У неколико наврата је полицијским станицама Ада и Сента налагано да подноситељки уставне жалбе уруче позив на обе адресе, као и да установе где подноситељка станује и о томе обавесте суд. Из свих извештаја Министарства унутрашњих послова упућених Окружном суду у Суботици (ПС Сента број 13214-3810 од 3. октобра 2007, ПС Ада број 214-809/07 од 31. октобра 2007. године, ПИ Ада број 214-648/08 од 21. маја 2008. године) произлази да подноситељка има пријављено пребивалиште у Ади, улица Кошут Лајоша број 60, да нема пријављено боравиште на другој адреси, као и да није могла бити пронађена на датим адресама. 

            На главни претрес који је био заказан за 9. јун 2008. године окривљена, овде подноситељка уставне жалбе није приступила и претресно веће Окружног суда у Суботици је из извештаја Министарства унутрашњих послова - Полицијске испоставе Ада од 21. маја 2008. године утврдило да подноситељка није пронађена на адреси пребивалишта, да већ дуже време на истој не живи и да се не зна где се налази. Заменик јавног тужиоца је предложио да се према подноситељки уставне жалбе одреди притвор, на основу одредбе члана 142. став 2. тачка 1) Законика о кривичном поступку, јер се крије. Бранилац окривљене је изјавио да сматра да нема законских услова за одређивање притвора, с обзиром на то да није покушано принудно довођење окривљене.

            Подноситељки уставне жалбе одређен је притвор решењем већа Окружног суда у Суботици К. 39/07 од 10. јуна 2008. године, на основу одредбе члана 142. став 2. тачка 1) тада важећег Законика о кривичном поступку. У образложењу решења је, поред осталог, наведено да „како је неспорно да оптуженој у досадашњем току поступка није уручен ни један од позива за главни претрес, а провером путем Полицијске управе Ада иста није пронађена на пријављеним адресама становања нити пак на некој другој адреси на подручју Аде и Сенте, оправдано је закључити да се иста крије те је из тог разлога потребно одредити притвор према њој, по основу разлога из члана 142. став 2. тачка 1) Законика о кривичном поступку ради обезбеђења њеног присуства главном претресу и несметаног вођења кривичног поступка у односу на њу.“

            Бранилац окривљене, овде подноситељке уставне жалбе, је 16. јуна 2008. године примио наведено решење Окружног суда у Суботици К. 39/07 и истог дана предао преко Окружног суда у Суботици, за Врховни суд Србије, жалбу против решења о одређивању притвора. У изјављеној жалби је, поред осталог, наведено да Окружни суд у Суботици није покушао принудно довођење окривљене као блажу меру за обезбеђење њеног присуства, иако је та мера могла да обезбеди присуство окривљене на главном претресу и његово несметано одржавање.

            По налогу председника већа Окружног суда у Суботици, списи предмета К. 39/07 су прослеђени Врховном суду Србије 18. јуна 2008. године ради одлучивања о изјављеној жалби браниоца.

            Врховни суд Србије је решењем Кж. II 1535/08 од 20. јуна 2008. године одбио као неосновану жалбу браниоца против решења Окружног суда у Суботици К. 39/07 од 10. јуна 2008. године, наводећи да „имајући у виду да оптуженој у досадашњем току поступка није могао бити уручен позив за главни претрес, па ни преко радника Полицијске управе из Аде, јер на пријављеним адресама становања није пронађена, а провером путем Полицијске управе Ада није нађена ни на једној другој адреси на подручју Аде и Сенте, оправдано закључује првостепени суд да се окривљена крије и да су у конкретном случају испуњени сви законом предвиђени услови за одређивање притвора по основу одредбе члана 142. став 2. тачка 1) Законика о кривичном поступку ради обезбеђења њеног присуства на главном претресу и несметаног вођења кривичног поступка у односу на њу“. Врховни суд Србије се посебно изјаснио и на наводе браниоца да је првостепени суд повредио одредбу члана 133. Законика о кривичном поступку, тако што је применио тежу меру за обезбеђење присуства окривљене и несметано вођење кривичног поступка, истичући да „оптужена ни по расписаној потерници није пронађена“, те да се не доводи у сумњу правилност и законитост побијаног решења.

            Списи предмата К. 39/07 су враћени Окружном суду у Суботици 27. јуна 2008. године.

            Дана 27. јуна 2008. године Окружни суд у Суботици је примио допис Дома за старе и пензионере из Мола од 25. јуна 2008. године, потписан од стране директора Дома, у коме је, поред осталог, наведено: да се подноситељка уставне жалбе налазила у тој установи од 7. августа 2007. године до 10. децембра 2007. године; да се од 10. децембра 2007. године до 18. марта 2008. године налазила на лечењу од болести зависности у Београду; да се од 18. марта 2008. године поново налази на смештају у том дому; да подноситељка, по сопственом казивању, није примила ни један позив суда, нити је знала да је против ње подигнута оптужница, а да је спремна за сарадњу са судом; да се одмах по пријему решења о одређивању притвора јавила полицији телефоном и суду лично. Такође, Окружни суд у Суботици је замољен да све позиве подноситељки шаље на адресу Дома, а да ће та установа обавестити суд чим јој престане смештај у истој.

            Министарство унутрашњих послова - Полицијска испостава Ада је дописом 214-776/08 од 23. јуна 2008. године, који је примљен у Окружном суду у Суботици 30. јуна 2008. године, обавестио суд да је подноситељка уставне жалбе пронађена у Молу, у Дому за старе и пензионере, те да јој је уручено решење о притвору. У допису је такође наведено да се у прилогу доставља уредно потписана доставница о пријему решења о одређивању притвора од стране подноситељке, али се она не налази у списима предмета Окружног суда у Суботици К. 39/07.

            Министарство унутрашњих послова – Полицијска управа Кикинда је 7. јула 2008. године, дописом број 03-233-77/08 који је послат факсом, обавестило Окружни суд у Суботици да је 4. јула 2008. године у 15.00 часова подноситељка уставне жалбе „пронађена“, „након чега је спроведена у Окружни затвор Суботица – Одељење притвора, по достављеном решењу о одређивању притвора“.

            Председник поступајућег већа Окружног суда у Суботици у предмету К. 39/07 је 8. јула 2008. године донео наредбу којом је наложено Министарству унутрашњих послова – Полицијској управи Кикинда да повуче потерницу према подноситељки уставне жалбе. Ова наредба је отправљена из суда 9. јула 2008. године, када је председник судећег већа Окружног суда у Суботици и заказао главни претрес за 23. јул 2008. године.

            Након одржаног главног претреса 23. јула 2008. године, Окружни суд у Суботици је решењем К. 39/07 према подноситељки уставне жалбе укинуо притвор и наложио да се одмах пусти на слободу. У образложењу решења је, поред осталог, наведено да је на главном претресу одржаном 23. јула 2008. године неспорно утврђено на којој адреси се налази оптужена и да се није налазила у бекству, већ у социјалној установи у Молу, те да више не егзистира основ по коме је притвор одређен.

            4. Одредбом члана 27. став 3. Устава утврђено је да свако ко је лишен слободе има право жалбе суду, који је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање на слободу ако је лишење слободе било незаконито.

            Чланом 30. Устава је утврђено да, ако није саслушано приликом доношења одлуке о притвору или ако одлука о притвору није извршена непосредно по доношењу, притворено лице мора у року од 48 часова од лишења слободе да буде изведено пред надлежни суд, који потом поново одлучује о притвору (став 2.) и да се писмено и образложено решење суда о притвору уручује притворенику најкасније 12 часова од притварања, а да одлуку о жалби на притвор суд доноси и доставља притворенику у року од 48 часова (став 3.).

            Према одредби члана 36. став 2. Устава, свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу.

            Закоником о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05 и 49/07) (у даљем тексту Законик), који је важио у време предузимања оспорених радњи Окружног суда у Суботици, било је  прописано: да пре доношења правноснажне пресуде или решења о кажњавању, окривљени може бити ограничен у својој слободи и другим правима само под условима које одређује овај законик (члан 1. став 2.); да трајање притвора мора бити сведено на најкраће потребно време (члан 16. став 3.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером; да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору; да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 141. ст. 1. до 3.).

            Одредбом члана 142. став 2. тачка 1) Законика било је прописано да ако постоји основана сумња да је одређено лице учинило кривично дело, а не постоје услови за притвор из става 1. овог члана, у циљу несметаног вођења кривичног поступка, притвор се против тог лица може одредити ако се крије или ако се не може утврдити његова истоветност, или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства.

            Одредбом члана 89. став 2. Законика, поред осталог, било је прописано да ће се окривљени поучити да је дужан да се одазове позиву и да одмах саопшти сваку промену адресе или намеру да промени боравиште, а упозориће се и на последице ако по томе не поступи.

            Осталим одредбама Законика о кривичном поступку које су од значаја за одлучивање, било је прописано: да се после предаје оптужнице суду, до завршетка главног претреса, притвор може, по прибављеном мишљењу јавног тужиоца, кад се поступак води по његовом захтеву, одредити или укинути само решењем већа (члан 146. став 1.); да о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа ако овим закоником није другачије одређено, а да решавајући о жалби, суд може решењем одбацити жалбу као неблаговремену или као недозвољену, одбити жалбу као неосновану, или уважити жалбу и решење преиначити или укинути, и по потреби, предмет упутити на поновно одлучивање (члан 401. ст. 1. и 3.).

            5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта садржине зајемченог права из члана 30. став 2. Устава, а полазећи од претходно утврђених чињеница и околности, те одредаба Законика о кривичном поступку, Уставни суд је констатовао следеће:

            Против подноситељке уставне жалбе у току је кривични поступак пред Вишим судом у Суботици, раније Окружним судом, у предмету К. 39/07, по оптужници Окружног јавног тужилаштва у Суботици, због кривичног дела омогућавање уживања опојних дрога из члана 247. став 1. Кривичног законика и кривичног дела неовлашћена производња, држање и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 3. Кривичног законика. Притвор је према подноситељки уставне жалбе одређен 10. јуна 2008. године, решењем Окружног суда у Суботици К. 39/07, на основу одредбе члана 142. став 2. тачка 1) Законика, јер је суд закључио да се подноситељка, као окривљена у кривичном поступку крије, пошто јој нису могли бити уручени позиви за главни претрес ни на једној од две адресе којима је суд располагао. При томе, надлежни суд је у више наврата пре доношења решења о одређивању притвора позивао подноситељку са обе адресе, а такође је покушавао да јој позиве уручи преко полиције. Подноситељка уставне жалбе је по наведеном решењу о одређивању притвора лишена слободе 4. јула 2008. године, о чему је Окружни суд у Суботици обавештен 7. јула 2008. године, а 9. јула су, по налогу председника поступајућег већа, послати позиви за главни претрес заказан за 23. јул 2008. године. Након одржаног главног претреса, према подноситељки уставне жалбе је укинут притвор, јер је утврђено на којој адреси се подноситељка налази, те да није била у бегству.

            Следом изнетог, Уставни суд је утврдио да је лишење слободе подноситељке уставне жалбе спроведено у складу са уставним и законским одредбама, али да је од лишења слободе подноситељке до њеног извођења пред суд прошло 18 дана, односно 15 дана рачунајући од када је Окружни суд званично од стране Министарства унутрашњих послова обавештен да је подноситељка лишена слободе и да се налази у притвору.

            Уставни суд је становишта да је Окружни суд у Суботици имао оправдане разлоге да закључи да се подноситељка заиста крије и одредио јој је притвор у складу са чланом 142. став 2. тачка 1) Законика о кривичном поступку. Њено привођење претходно није наредио, јер ова мера у конкретном случају не би могла обезбедити присуство окривљене на главном претресу. Ово из разлога што је надлежни суд више пута, на обе адресе из списа које је подноситељка дала суду, покушавао да јој упути позиве и преко полиције. Подноситељка ни на тај начин није пронађена. При томе, подноситељка није обавестила суд да се налази на лечењу у Дому, иако је имала законску обавезу да суду одмах саопшти сваку промену адресе или намеру да промени боравиште док је кривични поступак против ње у току, на шта је била упозорена приликом првог саслушања код истражног судије, као и о последицама супротног поступања. Дакле, притвор према подноситељки није био нити незаконит, нити произвољан, јер је одређен како би се извела пред надлежни суд ради несметаног вођења кривичног поступка услед постојања основанe сумњe да је извршила кривична дела која су јој оптужницом стављена на терет (видети одлуку Европског суда за људска права у предмету Вренчев против Србије од 23. септембра 2008. године, став 60. и 61.)

            Међутим, и поред чињенице да је притвор према подноситељки уставне жалбе одређен решењем надлежног суда, у поступку и из разлога предвиђених законом, Уставни суд је утврдио да, у конкретном случају, није поштован Уставом утврђени рок од 48 сати од лишења слободе да извођења подноситељке пред надлежни суд, ради поновног одлучивања о притвору. При томе, Уставни суд наглашава да чињеница да је притвор према подноситељки уставне жалбе одредио суд на законит начин, није од значаја за другачију одлуку Суда. Овакав став заузео је и Европски суд за људска права када је навео да „чак и када је домаћи суд првобитно одредио притвор, то не искључује накнадну примену наведеног захтева хитности ако, између осталог, оптужени није саслушан приликом разматрања његовог притвора и да се, на пример, период од петнаест дана од када је подносилац представке стављен у притвор, на основу судског решења, до његовог личног саслушања пред судијом сматрао несагласним са чланом 5. став 3. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (видети предмет McGoff против Шведске од 26. октобра 1984. године, став 27.), као и да „законито ухапшен појединац или појединац осумњичен да је починио кривично дело мора, према члану 5. став 3. Конвенције, бити заштићен одређеном судском контролом, која мора да испуни захтев хитности, као и да та контрола мора бити аутоматска, односно да не зависи од претходне представке лица о коме је реч, те да притворено лице мора лично бити изведено пред судију или другог службеника овлашћеног по закону који може да одлучи, односно нареди његово или њено пуштање на слободу у току суђења (видети предмет McKay против Уједињеног Краљевства од 3. октобра 2006. године, ст. 33, 34. и 35.).

            Уважавајући претходне наводе, Уставни суд констатује да је у конкретном случају подноситељка уставне жалбе изведена пред суд ради саслушања 18 дана након лишења слободе, односно 15 дана од када је Окружни суд у Суботици о томе обавештен. Такође, поступајући суд је пропустио да цени извештај Дома за старе и пензионере из Мола о разлозима због којих подноситељки нису уручени судски позиви за главни претрес, који се налазио у судским списима. У том извештају је наводено да разлог неуручења судских позива подноситељки уставне жалбе није било њено скривање, већ нарушено здравствено стање које је изискивало потребу за стационарним лечењем. И поред јасне обавезе, суд није по притварању подноситељке уставне жалбе извршио било какву контролу и проверу основаности разлога због којих је лишена слободе, већ је то учинио тек на главном претресу, када је нашао да више не стоје разлози због којих јој је притвор одређен. Међутим, суд је о овим околностима био дужан да подноситељку уставне жалбе саслуша у року од 48 часова од лишења слободе и поново одлучи  о притвору, с обзиром да није могла бити саслушана приликом доношења одлуке о притвору, нити је одлука о притвору извршена непосредно по доношењу, јер је окривљена у то време била недоступна суду.

            Стога је Уставни суд утврдио да је подноситељки уставне жалбе радњама Окружног суда у Суботици повређено право зајемчено одредбом члана 30. став 2. Устава.

            6. Оцењујући наводе и разлоге из уставној жалбе са становишта одредбе члана 36. став 2. Устава и цитираних одредаба Законика о кривичном поступку, Уставни суд је нашао да оспореним радњама Окружног суда у Суботици и Врховног суда Србије у поступку одлучивања по жалби браниоца окривљене, овде подноситељке уставне жалбе, против решења о одређивању притвора, није повређено њено уставно право на које се у уставној жалби позвала.

            Уставни суд је утврдио да је о жалби браниоца окривљене, овде подноситељке уставне жалбе, која је изјављена 16. јуна 2008. године против решења о одређивању притвора Окружног суда у Суботици К. 39/07 од 10. јуна 2008. године, одлучено решењем Врховног суда Србије Кж. II 1535/08 од 20. јуна 2008. године, у року од два дана од када су списи предмета заједно са жалбом том суду достављени, те је уставна жалба у овом делу очигледно без основа. Чињеница да у списима предмета Окружног суда у Суботици не постоји доказ да је бранилац подноситељке уставне жалбе примио решење Врховног суда којим је његова жалба одбијена као неоснована, није од значаја за другачију одлуку овог суда.

            Како подноситељка повреду права из члана 27. став 3. и члана 30. став 3. Устава заснива на повреди права на правно средство, то се изнета оцена Уставног суда о неоснованости уставне жалбе односи и на ове истакнуте повреде. Уставни суд при томе истиче да у тренутку подношења жалбе браниоца против решења о одређивању притвора, подноситељка уставне жалбе није ни била лишена слободе, тако да се наводи „да суд не само да није хитно одлучио, већ није уопште одлучио о жалби“, као и да „суд није одлуку о жалби на притвор донео и доставио притворенику у року од 48 сати“, не могу ни довести у вези са истакнутим повредама, јер у тренутку доношења решења о одређивању притвора подноситељка уставне жалбе још увек није имала положај притвореника у уставном значењу овог појма – као лица које се већ налази у притвору.

            Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, сагласно одредбама члана 89. ст. 1. и 2. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07), одлучио као у тачки 1. изреке.

            7. Уставни суд је оценио да се правично задовољење подноситељке уставне жалбе због утврђене повреде Уставом зајемченог права, у овом случају оствари објављивањем Одлуке Уставног суда у „Службеном гласнику Републике Србије“, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду.

            8. На основу изложеног и одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Суд је донео Одлуку као у изреци.

 

                                                                     ПРЕДСЕДНИК

                                                                      УСТАВНОГ СУДA

                                                                        др Боса Ненадић