Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, др Драгиша Слијепчевић, Милан Станић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Маре Шиљак из Крагујевца, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 1. јула 2010. године, донео је
O Д Л У К У
1. Одбија се као неоснована уставна жалба Маре Шиљак изјављена против решења Врховног суда Србије Рев. II 687/08 од 14. маја 2008. године.
2. Одбацује се уставна жалба Маре Шиљак изјављена против пресуде Општинског суда у Крагујевцу П. 798/05 од 25. маја 2007. године и пресуде Окружног суда у Крагујевцу Гж1. 685/07 од 25. децембра 2007. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Мара Шиљак из Крагујевца је 23. јула 2008. године поднела Уставном суду уставну жалбу против пресуде Општинског суда у Крагујевцу П. 798/05 од 25. маја 2007. године, пресуде Окружног суда у Крагујевцу Гж1. 685/07 од 25. децембра 2007. године и решења Врховног суда Србије Рев. II 687/08 од 14. маја 2008. године, због повреде права из чл. 18, 19, 20, 21, 22, 23, 25, 34. и 36. Устава Републике Србије и права из члана 5. Универзалне декларације о људским правима Уједињених нација. Подноситељка уставне жалбе је поднеском од 11. августа 2009. године истакла и да је оспореним актима повређено њено право на правично суђење и суђење у разумном року зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава.
У уставној жалби се наводи да је подноситељка, као запослена, поднела тужбу против Основне школе “Свети Сава“ из Крагујевца ради поништаја решења тужене о њеном удаљењу са рада. Истиче се да је Врховни суд Србије погрешно поступио када је ревизију подноситељке уставне жлабе одбацио као недозвољену, јер се, у конкретном случају, водио спор о постојању радног односа, у смислу одредбе члана 439. Закона о парничном поступку. Предлаже се да Уставни суд усвоји уставну жалбу и поништи оспорене акте.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подноситељке уставне жалбе повређено или ускраћено њено Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари:
Тужиља Мара Шиљак (овде подноситељка уставне жалбе) је поднела Општинском суду у Крагујевцу тужбу против тужене Основне школе “Свети Сава“ из Крагујевца, ради поништаја решења директора тужене бр. 01-875 од 13. септембра 2005. године и одлуке школског одбора тужене бр. 01-1129 од 7. новембра 2005. године (акти тужене којима је одлучено о удаљењу тужиље са рада).
Општински суд у Крагујевцу је 25. маја 2007. године донео оспорену пресуду П. 798/05, којом је одбијен тужбени захтев тужиље.
Поступајући по жалби тужиље, Окружни суд у Крагујевцу је оспореном пресудом Гж1. 685/07 од 25. децембра 2007. године одбио жалбу и потврдио првостепену пресуду.
Одлучујући о ревизији тужиље изјављеној против другостепене пресуде, Врховни суд Србије је 14. маја 2008. године донео оспорено решење Рев. II 687/08, којим је одбацио ревизију као недозвољену. У образложењу оспореног решења је наведено: да је, у конкретном случају, ревизија тужиље недозвољена, јер је изјављена против пресуде против које се по закону не може поднети; да је у овој правној ствари предмет спора тужбени захтев за поништај решења тужене којим је тужиља удаљена са рада; да је према одредби члана 439. Закона о парничном поступку, ревизија дозвољена у парницама о споровима о заснивању, постојању и престанку радног односа и да је другостепена пресуда у овој правној ствари донета у спору о законитости акта који се не односи на спорове из наведене законске одредбе.
4. Уставна жалба је, поред осталог, поднета због повреде забране мучења, окрутног, нехуманог или понижавајућег поступка или кажњавања утврђене одредбом члана 5. Универзалне декларације о људским правима Уједињених нација. Имајући у виду да се одредба члана 25. став 2. Устава садржински не разликује од одредбе члана 5. Универзалне декларације, Уставни суд је постојање повреде наведене забране ценио у односу на одредбу Устава. Такође, будући да су одредбе чл. 18, 19. и 20. Устава начелног карактера, Уставни суд је разматрао уставну жалбу са становишта других права зајемчених Уставом, на чију се повреду у уставној жалби указује.
Одредбама Устава, које су меродавне у овој уставноправној ствари, утврђено је: да су пред Уставом и законом сви једнаки; да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације; да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета; да се не сматрају дискриминацијом посебне мере које Република Србија може увести ради постизања пуне равноправности лица или групе лица која су суштински у неједнаком положају са осталим грађанима (члан 21.); да свако има право на судску заштиту ако му је повређено или ускраћено неко људско или мањинско право зајемчено Уставом, као и право на уклањање последица које су повредом настале и да грађани имају право да се обрате међународним институцијама ради заштите својих слобода и права зајемчених Уставом (члан 22.); да је људско достојанство неприкосновено и сви су дужни да га поштују и штите и да свако има право на слободан развој личности, ако тиме не крши права других зајемчена Уставом (члан 23.); да је физички и психички интегритет неповредив и да нико не може бити изложен мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању, нити подвргнут медицинским или научним огледима без свог слободно датог пристанка (члан 25.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се нико не може огласити кривим за дело које, пре него што је учињено, законом или другим прописом заснованим на закону није било предвиђено као кажњиво, нити му се може изрећи казна која за то дело није била предвиђена и да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда (члан 34. ст. 1. и 3.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.).
Одредбама Закона о парничном поступку (“Службени гласник РС“, број 125/04) (у даљем тексту: ЗПП), које су од значаја за оцену основаности уставне жалбе, било је прописано: да ревизија није дозвољена о имовинскоправним споровима кад се тужбени захтев односи на потраживање у новцу, на предају ствари или извршење неке друге чинидбе, ако вредност предмета спора побијаног дела правноснажне пресуде не прелази 500.000 динара (члан 394. став 2.); да је ревизија, поред осталог, недозвољена ако је изјављена против пресуде против које се по закону не може поднети, осим из члана 393. овог закона (члан 401. став 2. тачка 5)); да ће неблаговремену, непотпуну или недозвољену ревизију одбацити ревизијски суд решењем ако то, у границама својих овлашћења (члан 401), није учинио првостепени суд (члан 404.); да је ревизија дозвољена у парницама о заснивању, постојању и престанку радног односа (члан 439.).
Одредбама члана 128. Закона о основама система образовања и васпитања (“Службени гласник РС“, бр. 62/03, 64/03, 58/04, 62/04, 79/05 и 101/05), који је важио у време подношења тужбе у овој правној ствари, је било прописано: да се наставник, васпитач или стручни сарадник удаљава са рада због учињене теже повреде радне обавезе до окончања дисциплинског поступка и да је, ако директор не удаљи наставника, васпитача или стручног сарадника, школски одбор дужан да донесе одлуку о удаљењу из става 1. овог члана.
Одредбама Закона о раду (“Службени гласник РС“, бр. 24/05, 61/05 и 54/09), које се супсидијарно примењују на радне односе у школама као образовним установама и којима је ближе уређена мера удаљења запосленог са рада, је прописано: да запослени може да буде привремено удаљен са рада ако је против њега покренут кривични поступак због кривичног дела учињеног на раду или у вези са радом или ако је учинио повреду радне обавезе која угрожава имовину веће вредности утврђене општим актом или уговором о раду и ако је природа повреде радне обавезе, односно кршења радне дисциплине, или понашање запосленог такво да не може да настави рад код послодавца пре истека рока из члана 180. став 1. и члана 181. став 2. овог закона (члан 165.); да удаљење из члана 165. овог закона може да траје најдуже три месеца, а по истеку тог периода послодавац је дужан да запосленог врати на рад или да му откаже уговор о раду ако за то постоје оправдани разлози из члана 179. тач. 2) - 4) овог закона (члан 167.); да за време привременог удаљења запосленог са рада у смислу чл. 165. и 166. овог закона, запосленом припада накнада зараде у висини једне четвртине, а ако издржава породицу у висини једне трећине основне зараде (члан 168. став 1.); да послодавац може запосленом за повреду радне обавезе или непоштовање радне дисциплине у смислу члана 179. тач. 2) и 3) овог закона да, уместо отказа уговора о раду, изрекне меру привременог удаљења са рада без накнаде зараде, ако сматра да постоје олакшавајуће околности или да повреда радне обавезе, односно радне дисциплине, није такве природе да запосленом треба да престане радни однос и да мера удаљења са рада из става 1. овог члана може да се изрекне у трајању од једног до три радна дана (члан 170).
Према члану 84. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07), уставна жалба се може изјавити у року од 30 дана од дана достављања појединачног акта, односно од дана предузимања радње којом се повређује или ускраћује људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом.
5. Разматрајући наводе и разлоге изнете у уставној жалби са становишта цитираних одредаба Устава и закона, Уставни суд је оценио да оспореним решењем Врховног суда Србије, донетим у поступку по ревизији изјављеној против правноснажне парничне пресуде, није повређено право подноситељке уставне жалбе на једнаку законску заштиту и правично суђење.
Оцењујући да ли је у конкретном случају Врховни суд Србије произвољно применио релевантне одредбе ЗПП када је нашао да је недозвољена ревизија подноситељке уставне жалбе, Уставни суд је најпре имао у виду природу аката тужене, чија је законитост испитивана у предметном радном спору. Наиме, решење о удаљењу (суспензији) запосленог са рада представља меру привременог карактера за којом посежу послодавци услед одређеног понашања запосленог (теже повреде радних обавеза, кршење радне дисциплине итд.), а све у циљу несметаног одвијања процеса рада и вођења поступка који претходи доношењу решења о отказу, односно ради вођења и окончања дисциплинског поступка, у смислу одредбе члана 128. став 1. Закона о основама система образовања и васпитања. У таквим процесним ситуацијама, запослени имају право на накнаду зараде (осим у случају привременог удаљења са рада без накнаде зараде из члана 170. Закона о раду) и, с обзиром на суштину и правно дејство наведеног акта, доношењем решења о удаљењу запосленог са рада се не доводи у питање постојање радног односа запосленог коме је мера удаљења изречена. Полазећи од наведеног, Уставни суд је утврдио да радни спор који је претходио подношењу уставне жалбе не спада у парнице у којима је ревизија увек дозвољена без обзира на вредност спора, у смислу одредбе члана 439. ЗПП.
Супротно томе, Уставни суд сматра да је ревизија недозвољена у споровима о поништају решења о удаљењу запосленог са рада и да је, изузимајући спорове о заснивању, постојању и престанку радног односа, наведени ванредни правни лек дозвољен само у радним споровима који се односе на новчана потраживања, када се примењује општи услов допуштености ревизије из члана 394. став 2. ЗПП. Имајући у виду карактер предметног радног спора, Уставни суд је оценио да је Врховни суд Србије извео уставноправно прихватљив закључак када је нашао да је ревизија подноситељке уставне жалбе недозвољена. Поред тога, Уставни суд је утврдио да је оспорено решење донео Уставом и законом установљен суд, у границама своје надлежности и у поступку спроведеном у складу са законским прописима. По оцени Уставног суда, оспорено решење је засновано на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног процесног права. Врховни суд Србије је образложио своје правно становиште у овој правној ствари, тако да се не може сматрати да је то правно становиште последица произвољног тумачења од стране суда и неприхватљиве примене меродавног права. Стога, Уставни суд сматра да оспореним решењем Врховног суда Србије, у конкретном случају, није повређено право подноситељке уставне жалбе на једнаку законску заштиту из члана 21. став 2. Устава и право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
Уставни суд констатује да право на судску заштиту из члана 22. став 1. Устава представља један од елемената права на правично суђење, односно да се одредбом члана 32. став 1. Устава свакоме гарантује, поред осталог, право на покретање поступка пред судом и право на коначно решење спора, тј. на одлуку суда о грађанским правима и обавезама лица које је покренуло поступак (право на приступ суду). Ова гаранција подразумева да физичка и правна лица у Републици Србији имају право да поднесу тужбу суду ради заштите грађанских субјективних права и да парнични суд одлучи о основаности њихових тужбених захтева. Такође, наведеном уставном одредбом је зајемчено двостепено одлучивање, односно могућност преиспитивања првостепене судске одлуке, али се не гарантује и право на подношење ванредних правних средстава. Случајеви у којима се могу поднети ванредна правна средства, услови и начин њиховог подношења, уређују се законом. С обзиром на наведено, а имајући у виду да у предметном парничном поступку ревизија била недозвољена, Уставни суд је нашао да оспореним решењем Врховног суда Србије није повређено право подноситељке уставне жалбе зајемчено чланом 22. став 1. Устава.
Такође, Уставни суд је закључио да уставна жалба не садржи уставноправне разлоге који би указивали на то да су оспореним решењем Врховног суда Србије повређена права подноситељке уставне жалбе зајемчена одредбама чл. 23, 25, 34. и члана 36. став 1. Устава, што је неопходна претпоставка за испитивање основаности тврдњи подноситељке.
Из свих изнетих разлога, Уставни суд је одбио уставну жалбу као неосновану у делу којим се оспорава решење Врховног суда Србије Рев. II 687/08 од 14. маја 2008, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, те је одлучено као у тачки 1. изреке.
6. Оцењујући благовременост уставне жалбе у односу на оспорене пресуде Општинског суда у Крагујевцу П. 798/05 од 25. маја 2007. године и Окружног суда у Крагујевцу Гж1. 685/07 од 25. децембра 2007. године, Уставни суд је пошао од чињенице да су доношењем оспорене другостепене пресуде, у конкретном случају, исцрпљена сва правна средства која су подноситељки уставне жалбе стајала на располагању у предметном парничном поступку, јер ревизија као ванредно правно средство по закону није била дозвољена. По ставу Уставног суда, у случају када у парничном поступку ревизија није дозвољена, благовременост уставне жалбе се цени у односу на дан достављања другостепене судске одлуке којом је парница правноснажно окончана.
С обзиром на наведено, а имајући у виду да је подноситељка уставне жалбе оспорену другостепену пресуду Окружног суда у Крагујевцу примила пре 14. маја 2008. године када је Врховни суд Србије донео решење Рев. II 687/08, а да је уставну жалбу изјавила 23. јула 2008. године, Уставни суд је закључио да је уставна жалба у овом делу неблаговремена, јер је поднета по истеку рока прописаног одредбом члана 84. став 1. Закона о Уставном суду. Стога је Суд одбацио уставну жалбу у делу којим се оспорава пресуда Општинског суда у Крагујевцу П. 798/05 од 25. маја 2007. године и пресуда Окружног суда у Крагујевцу Гж1. 685/07 од 25. децембра 2007. године, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 2) Закона о Уставном суду, те је одлучено као у тачки 2. изреке.
7. Сходно изнетом, Уставни суд је, на основу одредаба члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08 и 27/08), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић