Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, др Драгиша Слијепчевић, Милан Станић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Милена Милетића из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 1. јула 2010. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Милена Милетића изјављена против пресуде Врховног суда Србије Рев. II 1211/07 од 3. априла 2008. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Милен Милетић из Београда је 28. јуна 2008. године, преко пуномоћника Гојка Шаренца, адвоката из Београда, поднео уставну жалбу против пресуде Врховног суда Србије Рев. II 1211/07 од 3. априла 2008. године, због повреде права на рад, зајемченог одредбама члана 60. ст. 1. и 3. Устава Републике Србије.
Подносилац уставне жалбе наводи да је пресудом Трећег општинског суда у Београду П1. 36/03 од 9. марта 2006. године усвојен његов тужбени захтев и поништено решење директора туженог, те је тужени обавезан да тужиоца врати на рад, а пресудом Окружног суда у Београду Гж1. 1845/06 од 10. маја 2007. године је одбијена као неоснована жалба туженог и потврђена пресуда Трећег општинског суда у Београду П1. 36/03 од 9. марта 2006. године. Подносилац даље наводи да су оспореном пресудом Врховног суда Србије Рев. II 1211/07 од 3. априла 2008. године преиначене првостепена и другостепена пресуда, тако што је његов тужбени захтев одбијен као неоснован.
Подносилац уставне жалбе сматра да је оспорена пресуда донета супротно одредби члана 101. став 1. тачка 8) Закона о раду, чиме је повређено његово Уставом зајемчено право на рад и доступност сваког радног места под једнаким условима.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, на основу навода уставне жалбе и извршеног увида у приложену документацију, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Трећи општински суд у Београду је 9. марта 2006. године донео пресуду П1. 36/03, којом је у ставу првом изреке усвојио тужбени захтев тужиоца - овде подносиоца уставне жалбе, па је поништио решење директора туженог Саобраћајног предузећа „Ласта“ а.д. Београд, профитна организација „Приградски саобраћај“ ПО „Ласта - Авала“ из Београда бр. 1127 од 26. децембра 2002. године којим је тужиоцу отказан уговор о раду бр. 330 од 30. маја 2002. године, услед организационих промена у предузећу туженог и престанка потребе за обављањем рада код туженог, те је обавезан тужени да тужиоца врати на рад у року од 8 дана од дана пријема ове пресуде и распореди га на радно место које одговара његовој стручној спреми, знању и радној способности, а у ставу другом изреке је тужени обавезан да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка у досуђеном износу. У првостепеном поступку је утврђено: да је тужилац радио код туженог на радном месту возача аутобуса „Д“ категорије; да је према извештају Управе за безбедност саобраћаја од 16. јула 2001. године тужилац оглашен неспособним за обављање послова возача „Ц“ и „Д“ категорије, а ограничено способним за обављање послова возача „Б“ категорије; да је тужени отказао тужиоцу уговор о раду услед организационих промена у предузећу и престанка потребе за његовим радом, а на основу Правилника о систематизацији послова од 10. децембра 2002. године, којим је смањен број извршилаца на радном месту возача; да је тужени, након што је тужиоцу отказао уговор о раду, у току јануара, фебруара и марта 2003. године примио у радни однос на одређено време одређени број извршилаца - возача аутобуса, а да је у периоду између 27. децембра 2002. године и 16. маја 2003. године одређени број лица ангажовао преко Омладинске задруге за обављање послова кондуктера и да је са тим лицима касније засновао радни однос закључењем уговора о раду. По оцени првостепеног суда, наведени разлози за отказ уговора о раду тужиоца нису постојали, јер је након давања отказа тужиоцу, тужени примио у радни однос одређени број возача на одређено време, као и одређени број кондуктера. Наиме, по оцени суда, тужени није предузео све мере да са тужиоцем регулише радно-правни статус на другачији начин, а не отказом уговора о раду, јер уколико тужени није могао тужиоца, због здравствене способности, да распореди на радно место возача „Ц“ и „Д“ категорије, било је места распоређивању на послове возача са „Б“ категоријом или кондуктера.
Одлучујући о жалби туженог, Окружни суд у Београду је 10. маја 2007. године донео пресуду Гж1. 1845/06, којом је одбио као неосновану жалбу туженог и потврдио пресуду Трећег општинског суда у Београду П1. 36/03 од 9. марта 2006. године.
Врховни суд Србије је одлучујући о ревизији коју је изјавио тужени, 3. априла 2008. године донео оспорену пресуду Рев. II 1211/07, којом је у ставу првом изреке преиначио пресуду Окружног суда у Београду Гж1. 1845/06 од 10. маја 2007. године и пресуду Трећег општинског суда у Београду П1. 36/03 од 9. марта 2006. године, тако што је одбио као неоснован тужбени захтев тужиоца - овде подносиоца уставне жалбе да се поништи решење директора туженог бр. 1127 од 26. децембра 2002. године којим је тужиоцу отказан уговор о раду бр. 330 од 30. маја 2002. године, као и да се обавеже тужени да тужиоца рати на рад и да му накнади трошкове парничног поступка, а у ставу другом изреке је обавезан тужилац да туженом исплати на име трошкова парничног поступка износ од 38.000,00 динара. У образложењу оспорене ревизијске пресуде је наведено да је у нижестепеним пресудама погрешно примењено материјално право када је усвојен тужбени захтев тужиоца, јер су, по оцени Врховног суда, били испуњени услови да тужиоцу престане радни однос по основу члана 101. став 1. тачка 8) тада важећег Закона о раду, будући да је код туженог дошло до организационих промена, да је утврђено да је за радом тужиоца престала потреба и да му је исплаћена отпремнина у складу са чланом 117. Закона о раду.
4. За оцену навода и разлога уставне жалбе са становишта Уставом зајемченог права на рад, на чију повреду се подносилац уставне жалбе позива, релевантне су следеће одредбе Устава и закона:
Одредбама члана 60. Устава Републике Србије, на чију се повреду позива подносилац уставне жалбе, утврђено је да се јемчи право на рад, у складу са законом (став 1.) и да су свима, под једнаким условима, доступна сва радна места (став 3.).
Одредбама члана 101. Закона о раду („Службени гласник РС“, бр. 70/01 и 73/01), који је био на снази у време престанка радног односа подносиоца уставне жалбе, између осталог, било је прописано: да послодавац може запосленом да откаже уговор о раду ако за то постоји оправдани разлог који се односи на радну способност запосленог, његово понашање и потребе послодавца, а што обухвата и случај да је, услед технолошких, економских или организационих промена престала потреба за обављањем одређеног посла (став 1. тачка 8)); да отказ уговора о раду из става 1. тачка 8) овог члана послодавац може дати запосленом само ако не може да му обезбеди обављање других послова, односно да га оспособи за рад на другим пословима (став 3.); да се одредба става 3. овог члана не односи на послодавца који има у радном односу на неодређено време мање од 50 запослених (став 4.); да послодавац не може, у случају отказа уговора о раду запосленом из става 1. тачка 8) овог члана, на истим пословима да запосли друго лице у року од три месеца од дана престанка радног односа (став 5.); да ако пре истека рока из става 5. овог члана настане потреба за обављањем истих послова, предност за закључивање уговора о раду има запослени коме је престао радни однос (став 6.).
Према члану 281. Закона о раду („Службени гласник РС“, бр. 24/05 и 61/05), поступак за отказ уговора о раду који је започет, а није окончан до дана ступања на снагу овог закона, окончаће се по прописима који су били на снази до дана ступања на снагу овог закона.
5. Полазећи од утврђених чињеница и околности конкретног случаја и одредаба материјалног права које су од значаја за решење спорног правног односа и утврђивање постојања повреде Уставом зајемченог права на које се у уставној жалби указује, Уставни суд је нашао следеће:
Подносиоцу уставне жалбе је отказан уговор о раду као последица организационих промена у предузећу и смањења броја извршилаца на радном месту возача аутобуса на коме је и он био запослен, услед чега је престала потреба за његовим радом. Уставни суд констатује да је, сагласно одредби члана 101. став 1. тачка 8) тада важећег Закона о раду, наведени разлог могао бити законски основ за отказ уговора о раду. Са друге стране, одредбама члана 101. ст. 3. и 5. овог закона било је прописано да се отказ уговора о раду из разлога престанка потребе за радом запосленог може дати само ако послодавац не може запосленом да обезбеди обављање других послова, односно да га оспособи за обављање других послова и да у случају отказа уговора о раду по овом основу послодавац не може на истим пословима да запосли друго лице у року од три месеца од дана престанка радног односа запосленог. Из наведеног следи да отказ уговора о раду по овом законском основу може да уследи ако не постоје услови да послодавац запосленом обезбеди остваривање права на рад на новом радном месту на коме недостају извршиоци, и то било тако што је запослени оспособљен за обављање послова тог новог радног места, било што се додатно може оспособити за обављање тих послова. Дакле, предуслов да не дође до отказа уговора о раду услед разлога прописаних чланом 101. став 1. тачка 8) Закона о раду је био да постоје упражњена радна места на којима се обављају други послови које је запослени способан да обавља или се може оспособити да их обавља и то у моменту отказивања уговора о раду. Како је у првостепеном поступку који је вођен пред Трећим општинским судом у Београду утврђено да је Правилником о систематизацији послова туженог смањен број извршилаца како на пословима возача које је обављао подносилац уставне жалбе, тако и на пословима у другим секторима које би евентуално могао да обавља, те да од доношења Правилника до отказа уговора о раду подносиоца уставне жалбе није дошло до пријема у радни однос нових радника на пословима које је он обављао или које би могао да обавља, а што није спорио ни сам подносилац уставне жалбе, то следи да у моменту отказа уговора о раду подносиоцу уставне жалбе није било законских сметњи да му радни однос по овом основу престане.
Са друге стране, у погледу указивања подносиоца уставне жалбе на законску забрану запошљавања другог лица на истим пословима, из члана 101. став 5. тада важећег Закона о раду, а што је, у суштини, био основ да првостепени и другостепени суд усвоје његов тужбени захтев, јер је у спроведеном поступку утврђено да је тужени после отказа уговора о раду подносиоцу уставне жалбе, а пре истека законског рока од три месеца примио у радни однос на одређено време, односно ангажовао по уговору преко Омладинске задруге известан број лица на пословима возача и кондуктера, Уставни суд указује да се одредба става 5. члана 101. Закона о раду не може тумачити независно од одредбе става 6. истог члана. Наиме, одредба става 5. члана 101. Закона о раду забрањује, за одређени период, пријем новог запосленог и то само на исте послове на којима је радило лице за чијим радом је престала потреба, али одредба става 6. овог члана предвиђа да ако пре истека прописаног рока настане потреба за обављањем истих послова, предност за закључивање уговора о раду има запослени коме је престао радни однос. Из наведеног следи да запошљавање нових радника на истим пословима и пре истека рока од три месеца од престанка радног односа запосленог, само по себи, не утиче на законитост претходно датог отказа уговора о раду, већ само запосленом коме је престао радни однос обезбеђује предност при запошљавању.
Из одредаба члана 101. ст. 5. и 6. Закона произлази и то да се за обављање истих послова не може примати ново лице, односно да предност при запошљавању на тим пословима има запослени који их је обављао пре добијања отказа уговора о раду, под условом да је запослени коме је радни однос престао и даље способан да те послове обавља. Како је подносиоцу уставне жалбе отказан уговор о раду као извршиоцу на пословима возача аутобуса „Д“ категорије, а током судског поступка је неспорно утврђено да је још пре отказа уговора о раду он оглашен неспособним за обављање послова возача „Ц“ и „Д“ категорије, дакле управо за обављање послова на којима је био запослен, то у конкретном случају, у односу на подносиоца уставне жалбе послодавац приликом пријема у радни однос нових возача аутобуса није ни могао бити ограничен наведеним одредбама Закона о раду. Поред тога, ангажовање кондуктера по основу уговора са омладинском задругом, што не представља заснивање радног односа, па и пријем одређеног броја кондуктера у радни однос, не могу се сматрати супротним одредбама ст. 5. и 6. члана 101. Закона, јер је подносиоцу уставне жалбе уговор о раду отказан као возачу аутобуса, а не кондуктеру.
Стога се одлука Врховног суда Србије садржана у оспореној пресуди, по оцени Уставног суда, заснива на тумачењу материјалног права које прихвата и Уставни суд, јер су били испуњени услови из Закона о раду чије су се одредбе примењивале у конкретном случају да се подносиоцу уставне жалбе откаже уговор о раду због престанка потребе за његовим радом, а што је било праћено и исплатом отпремнине у складу са чланом 117. Закона. С обзиром на изнето, те чињеницу да се Уставом зајемчено право на рад остварује у складу са законом, Уставни суд је утврдио да наводи уставне жалбе нису основани и да оспореном пресудом Врховног суда Србије није повређено право подносиоца уставне жалбе на рад, зајемчено одредбама члана 60. ст. 1. и 3. Устава, те је уставну жалбу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07).
6. Полазећи од изложеног, Уставни суд је, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, одлучио као у изреци.
|
|
|
ПРЕДСЕДНИК УСТАВНОГ СУДА др Боса Ненадић |