Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, др Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Велимира Рајковића из Неготина, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 26. новембра 2009. године донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Велимира Рајковића изјављена против решења Националне службе за запошљавање број 0031-10412-293/07 од 28. августа 2007. године и пресуде Врховног суда Србије У. 8437/07 од 12. марта 2009. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Велимир Рајковић из Неготина је 16. маја 2009. године поднео Уставном суду уставну жалбу против решења Националне службе за запошљавање број 0031-10412-293/07 од 28. августа 2007. године, због повреде права на здравствену заштиту из члана 68. Устава, права на социјалну заштиту из члана 69. Устава и права на пензијско осигурање из члана 70. Устава, као и против пресуде Врховног суда Србије У. 8437/07 од 12. марта 2009. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. став. 1. Устава Републике Србије.
Подносилац уставне жалбе наводи да је поднео захтев за признавање права на новчану надокнаду за време незапослености Филијали за запошљавање у Бору, који је одбијен решењем број 104-278/07-0600 од 26. фебруара 2007. године, а решењем Националне службе за запошљавање број 0031-10412-293/07 од 28. августа 2007. године је одбијена његова жалба изјављена против првостепеног решења. Подносилац даље наводи да је против наведеног коначног акта поднео тужбу Врховном суду Србије, који је пресудом У. 8437/07 од 12. марта 2009. године одбио тужбу, са образложењем да је захтев за остваривање права на новчану накнаду поднет после истека рока од 24 месеца од дана престанка осигурања. Сматрајући да је у складу са чланом 115. Закона о запошљавању и осигурању за случај незапослености имао право да 24 месеца користи право на новчану накнаду за време незапослености, а не да се у том року обрати Националној служби за запошљавање, подносилац уставне жалбе је предложио да Уставни суд укине пресуду Врховног суда Србије У. 8437/07 од 12. марта 2009. године, као и решење Националне службе за запошљавање број 0031-10412-293/07 од 28. августа 2007. године.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена дру га правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања осно ва но сти уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено ње гово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у списе предмета Националне службе за запошљавање, Филијала Бор број 104-278/07-0600 и ут вр дио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овој ус тав но суд с кој ствари:
Подносилац уставне жалбе је 1. фебруара 2007. године поднео Националној служби за запошљавање, Филијала Бор захтев за утврђење права на новчану накнаду због незапослености. Подносилац је у захтеву навео да му је радни однос престао решењем о отказу уговора о раду од 4. децембра 2002. године.
Национална служба за запошљавање, Филијала Бор је 26. фебруара 2007. године донела решење број 104-278/07-0600 којим је одбила захтев подносиоца као неоснован. У образложењу решења је наведено да се подносилац изјавом од 23. јула 2002. године определио за исплату једнократне новчане накнаде у висини десет просечних месечних зарада у привреди уз одрицање права на новчану накнаду преко Републичког завода за тржиште рада, да се тиме сагласио са решењем о отказу уговора о раду од 4. децембра 2002. године, те је сходно томе његов захтев за признавање права новчану накнаду за време незапослености неоснован.
По жалби подносиоца, Национална служба за запошљавање је оспореним решењем број 0031-10412-293/07 од 28. августа 2007. године одбила жалбу као неосновану. У образложењу решења је наведено да се нису стекли услови да се подносиоцу уставне жалбе призна право на новчану накнаду из разлога што се подносилац опредељивањем за исплату једнократне новчане накнаде у висини 10 просечних бруто зарада истовремено одрекао права на новчану накнаду за случај незапослености.
Против другостепеног решења, подносилац уставне жалбе је 10. октобра 2007. године поднео тужбу Врховном суду Србије, која је одбијена оспореном пресудом У. 8437/07 од 12. марта 2009. године. У образложењу пресуде је наведено да је тужени орган правилно нашао да је захтев за признавање права на новчану накнаду неоснован, при чему разлог који је тужени орган навео као разлог непризнавања права тужиоцу, с обзиром на чињенично стање утврђено у управном поступку, није правилан. Полазећи од тога да је тужиоцу радни однос престао 4. децембра 2002. године, а да је захтев за остваривање права на новчану накнаду поднео 1. фебруара 2007. године, суд је нашао да оспореним решењем није повређен закон на штету тужиоца, јер је захтев поднео након истека 24 месеца од дана престанка осигурања, који је најдужи период у коме је ово право могло да му буде признато.
4. За оцену навода и разлога из уставне жалбе са становишта Уставом зајемчених права на чију повреду се подносилац уставне жалбе позива, релевантне су следеће уставне и законске одредбе:
Одредбом члана 32. став 1. Устава је утврђено да свако има пра во да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била раз лог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбом члана 68. став 1. Устава је утврђено да свако има право на заштиту свог физичког и психичког здравља.
Одредбом члана 69. став 3. Устава је утврђено да запослени има право на накнаду зараде у случају привремене спречености за рад, као и право на накнаду у случају привремене незапослености, у складу са законом.
Одредбама члана 70. Устава је утврђено да се пензијско осигурање уређује законом (став 1.), а да се Република Србија стара о економској сигурности пензионера (став 2.).
Одредбама члана 110. Закона о запошљавању и осигурању за случај незапослености („Службени гласник РС", бр. 71/03 и 84/04), који је био на снази у време подношења захтева за остваривање права новчану накнаду за случај незапослености, било је прописано: да новчана накнада припада незапосленом од првог дана од дана престанка осигурања, ако се пријави и поднесе захтев Националној служби у року од 30 дана од дана престанка радног односа или престанка осигурања (став 1.); да незапосленом који поднесе захтев Националној служби по истеку 30 дана од дана престанка радног односа или престанка осигурања, новчана накнада припада само за преостало време према утврђеној дужини трајања права на новчану накнаду (став 2.); да право на новчану накнаду нема незапослени који поднесе захтев по истеку времена за које му право на новчану накнаду припада, у складу са овим законом (став 3.).
Одредбама члана 115. став 1. Закона било је прописано да се новчана накнада исплаћује незапосленом: три месеца, ако осигураник има стаж осигурања од једне до пет година (тачка 1)); шест месеци, ако осигураник има стаж осигурања дужи од пет до 15 година (тачка 2)); девет месеци, ако осигураник има стаж осигурања дужи од 15 до 20 година (тачка 3)); 12 месеци, ако осигураник има стаж осигурања дужи од 20 година (тачка 4)); 24 месеца ако осигураник има најмање 20 година стажа осигурања и 61 годину старости (мушкарац), односно 56 година старости (жена) или навршених 38 година стажа осигурања (мушкарац), односно 33 година стажа осигурања (жена) и најмање 51 годину живота (тачка 5)); 24 месеца ако је осигураник старији од 55 година и има стаж осигурања дужи од 25 година (тачка 6)).
Одредбом члана 155. став 2. Закона било је прописано да ће се поступак за остваривање права по основу незапослености који није правоснажно окончан до дана ступања на снагу овог закона окончати у складу са прописима који су били на снази до дана ступања на снагу овог закона.
Према члану 160. Закона, даном ступања на снагу тог закона престао је да важи Закон о запошљавању и остваривању права незапослених лица („Службени гласник РС", бр. 22/92, 73/92, 82/92, 56/93, 67/93, 34/94, 52/96, 46/98 и 29/01).
5. Оцењујући наводе и разлоге изнете у уставној жалби са становишта повреде права на правично суђење зајемченог чланом 32. став 1. Устава, Уставни суд је по спроведеном поступку утврдио да није повређено Уставом зајемчено право подносиоца на које се у жалби позвао.
Наиме, сагласно одредби члана 110. став 3. Закона о запошљавању и осигурању за случај незапослености из 2003. године, право на новчану накнаду није имао незапослени који поднесе захтев по истеку времена за које му право на новчану накнаду припада, у складу са овим законом, при чему је рок за подношење захтева за остваривање права на новчану накнаду почињао да тече од дана престанка осигурања, сагласно одредбама члана 110. ст. 1. и 2. Закона. Такође, из одредаба члана 115. став 1. Закона о запошљавању и осигурању за случај незапослености произлазило је да се новчана накнада исплаћује незапосленом најдуже 24 месеца. С обзиром на чињеницу да је подносиоцу уставне жалбе престало осигурање 4. децембра 2002. године решењем о отказу уговора о раду, а да је захтев за остваривање права на новчану накнаду поднео Националној служби за запошљавање 1. фебруара 2007. године, Уставни суд је нашао да је Врховни суд Србије дао уставноправно прихватљиве разлоге за оцену да подносилац уставне жалбе није имао право на новчану накнаду за време незапослености, имајући у виду да је поднео захтев након истека 24 месеца од дана престанка осигурања.
Уставни суд је утврдио да је о тужби подносиоца уставне жалбе одлучивао законом установљени орган судске власти који је након поступка који је спроведен у складу са одредбама одговарајућег процесног закона, у границама своје надлежности донео образложену одлуку која се заснива на уставноправно прихватљивом тумачењу материјалног права. Полазећи од изнетог, Уставни суд је оценио да није повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава
6. С обзиром на то да је у поступку који је претходио изјављивању уставне жалбе одлучивано о праву подносиоца уставне жалбе на новчану накнаду за време незапослености, а не о правима на здравствену заштиту и пензијско осигурање, то, по оцени Суда, оспореним актом Националне службе за запошљавање нису ни могла да му буду повређена права из чл. 68. и 70. Устава. Такође, Уставни суд налази да уставноправно прихватљива примена одредаба материјалног права, у складу са којим подносилац уставне жалбе није имао право на новчану накнаду за време незапослености, чини неоснованим и наводе из уставне жалбе о повреди права из члана 69. Устава.
Полазећи од изнетог, Уставни суд је уставну жалбу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС", број 109/07).
7. На основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Суд је донео Одлуку као у изреци.
|
|
|
ПРЕДСЕДНИК др Боса Ненадић |