Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Драгиша Слијепчевић, Милан Станић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Милоша Мандића из Сиска, Република Хрватска, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 3. јуна 2010. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Милоша Мандића изјављена против пресуде Врховног суда Србије Рев. 2921/07 од 16. јануара 2008. године због повреде права на правично суђење, права на правно средство и права на рехабилитацију и накнаду штете, зајемчених одредбама чл. 32, 36. и 35. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Милош Мандић из Сиска, Република Хрватска, је преко пуномоћника Оливере Јованић, адвоката из Суботице, 5. маја 2008. године изјавио уставну жалбу против пресуде Врховног суда Србије Рев. 2921/07 од 16. јануара 2008. године, због повреде права гарантованих чл. 21, 22, 23, 25, 26, 27, 28, 29, 30, 32, 35, 36, 39. и 57. Устава Републике Србије.
У уставној жалби се, између осталог, наводи да је подносилац уставне жалбе поднео Општинском суду у Суботици тужбу против Републике Србије за накнаду штете настале услед незаконитог лишења слободе подносиоца од стране припадника МУП РС. Даље се наводи да су одлучујући о основаности тужбеног захтева, судови погрешно применили материјално право на штету тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, јер су утврдили да је потраживање накнаде нематеријалне штете застарело. Према мишљењу подносиоца, посебно је Врховни суд Србије одлучујући о ревизији “изгубио из вида чињеницу да је штета проузрокована извршењем кривичног дела“ и да је у конкретном случају требало применити одредбу члана 377. став 1. Закона о облигационим односима, а не члана 376. Закона.
Подносилац је навео и да је у парничном поступку који је претходио подношењу уставне жалбе учињена битна повреда одредаба парничног поступка, с обзиром да је тужену Републику Србију заступао заменик Републичког јавног правобраниоца, а не сам Републички јавни правобранилац, као и да је парнични суд „повредио начело материјалне истине из чл. 7. ... (јер) при одлучивању о накнади материјалне штете (није имао) у виду зараде које тужилац потражује, јер терет доказивања у парници није само на странкама, већ је суд дужан да се стара о правилном и потпуном утврђивању чињеничног стања, па зато и има одређена овлашћења из чл. 7. ст. 3. и 4. ЗПП-а, а независно од предлога странака, сходно одлуци Савезног суда Гзс. 41/77“.
Подносилац сматра да му је оспореном пресудом Врховног суда Србије Рев. 2921/07 од 16. јануара 2008. године повређено право на судску заштиту гарантовано одредбом члана 22. став 1. Устава, право на правично суђење гарантовано одредбом члана 32. став 1. Устава, право на рехабилитацију и накнаду штете гарантовано одредбом члана 35. став 1. Устава, као и право на једнаку заштиту права и на правно средство гарантовано одредбама члана 36. Устава.
У уставној жалби се наводи и да при „незаконитом хапшењу жалилац није био обавештен о природи и разлозима дела за које се терети, нити о доказима против њега, није му било пружено право на одбрану, на браниоца по избору нити спремање одбране“, као и да му је ускраћена слобода кретања и право на уточиште.
Подносилац уставне жалбе предлаже да Уставни суд усвоји жалбу, поништи оспорену пресуду и “досуди подносиоцу трошкове ове уставне жалбе у износу од 50.000,00 динара“.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари:
Подносилац уставне жалбе је у време хрватске војне акције „Олуја“ августа 1995. године, напустио тадашњу Републику Српску Крајину и избегао је у Републику Србију у село Маскар код Тополе, где се регистровао као избеглица. Из тог села, током августа 1995. године, подносилац је против своје воље одведен од стране припадника Министарства унутрашњих послова Републике Србије и заједно са осталима смештен у аутобус и уз пратњу полиције одвежен у Ердут у Источној Славонији, у тзв. „центар за обуку“ паравојне формације под командом Жељка Ражнатовића - Аркана, где је провео око три месеца, током којих је трпео разна понижења. До децембра 1995. године подносилац је боравио и у јединици која је била распоређена у селу Мирковци поред Винковаца, без ратних дејстава, где су копали ровове и држали стражу, након чега је поново живео у селу Маскар код Тополе све до 12. априла 2000. године, када се вратио у Републику Хрватску.
Подносилац уставне жалбе је током 2004. године поднео тужбу против тужене Републике Србије, ради накнаде нематеријалне и материјалне штете.
Општински суд у Суботици је 27. фебруара 2007. године донео пресуду П. 884/04 којом је делимично усвојен тужбени захтев тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, и обавезана тужена да тужиоцу исплати одређени износ за претрпљене душевне болове због умањења животне активности, док је део тужбеног захтева преко тог износа до траженог износа одбијен. Одбијени су и тужбени захтеви за накнаду нематеријалне штете за претрпљени и будући страх, за повреду угледа и части, за повреду слободе, за повреду права личности, као и за накнаду материјалне штете на име принудног и присилног рада и за уплату доприноса ПИО, а све у опредељеним износима.
Против ове пресуде обе странке су изјавиле жалбе. Окружни суд у Суботици је 28. маја 2008. године донео пресуду Гж. 622/07 којом је жалбу тужиоца делимично усвојио, а жалбу туженог као основану усвојио, те је укинуо наведену пресуду Општинског суда у Суботици у делу одлуке којим је обавезана тужена да тужиоцу на име накнаде нематеријалне штете за душевне болове због умањења опште животне активности исплати одређени износ и у том делу предмет вратио на поновно суђење. У ставу другом изреке жалба тужиоца је у преосталом делу одбијена као неоснована и потврђена првостепена пресуда у делу којим је одбијен захтев тужиоца за накнаду нематеријалне штете за претрпљени и будући страх, за повреду угледа и части, за повреду слободе, за повреду права личности, као и за накнаду материјалне штете на име принудног и присилног рада.
Оспореном пресудом Врховног суда Србије Рев. 2921/07 од 16. јануара 2008. године одбијена је као неоснована ревизија тужиоца изјављена против у става другог изреке пресуде Окружног суда у Суботици Гж. 622/07 од 28. маја 2007. године. У образложењу ревизијске пресуде је, поред осталог, наведено да је правилан закључак нижестепених судова да је тужбени захтев за накнаду материјалне и нематеријалне штете, у смислу одредбе члана 376. Закона о облигационим односима, застарео, будући да је тужба поднета по протеку рока од пет година од дана када је штета настала. Оцењујући наводе из ревизије којима се указује на погрешну примену материјалног права, односно да је у конкретном случају код оцене застарелости потраживања требало да се примени одредба члана 377. Закона о облигационим односима, Врховни суд Србије је нашао да је правилан закључак другостепеног суда који је изразио став да није било основа за примену члана 377. Закона о облигационим односима, јер се рокови застарелости из те законске одредбе примењују и теку само према физичком лицу – учиниоцу кривичног дела које за штету одговара по основу кривице, а не и према правном лицу које за штету одговара уместо њега на основу члана 172. Закона о облигационим односима.
4. Одредбама Устава на чију повреду се позива подносилац уставне жалбе утврђено је: да су пред Уставом и законом сви једнаки, да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације, да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (члан 21.); да свако има право на судску заштиту ако му је повређено или ускраћено неко људско или мањинско право зајемчено Уставом, као и право на уклањање последица које су повредом настале, да грађани имају право да се обрате међународним институцијама ради заштите својих слобода и права зајемчених Уставом (члан 22.); да је људско достојанство неприкосновено и да су сви дужни да га поштују и штите, да свако има право на слободан развој личности, ако тиме не крши права других зајемчена Уставом (члан 23.); да је физички и психички интегритет неповредив, да нико не може бити изложен мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању, нити подвргнут медицинским или научним огледима без свог слободно датог пристанка (члан 25.); да нико не може бити држан у ропству или у положају сличном ропству, да је сваки облик трговине људима забрањен, да је забрањен принудни рад, да се сексуално или економско искоришћавање лица које је у неповољном положају сматра принудним радом, да се принудним радом не сматра рад или служба лица на издржавању казне лишења слободе, ако је њихов рад заснован на принципу добровољности, уз новчану надокнаду, рад или служба лица на војној служби, као ни рад или служба за време ратног или ванредног стања у складу са мерама прописаним приликом проглашења ратног или ванредног стања (члан 26.); да свако има право на личну слободу и безбедност, да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом, да се лице које је лишено слободе од стране државног органа одмах, на језику који разуме, обавештава о разлозима лишења слободе, о оптужби која му се ставља на терет као и о својим правима и има право да без одлагања о свом лишењу слободе обавести лице по свом избору, да свако ко је лишен слободе има право жалбе суду, који је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање на слободу ако је лишење слободе било незаконито, да казну која обухвата лишење слободе може изрећи само суд (члан 27.); да се према лицу лишеном слободе мора поступати човечно и с уважавањем достојанства његове личности, да је забрањено свако насиље према лицу лишеном слободе, да је забрањено изнуђивање исказа (члан 28.); да се лицу лишеном слободе без одлуке суда, одмах саопштава да има право да ништа не изјављује и право да не буде саслушано без присуства браниоца кога само изабере или браниоца који ће му бесплатно пружити правну помоћ ако не може да је плати, да лице лишено слободе без одлуке суда мора без одлагања, а најкасније у року од 48 часова, бити предато надлежном суду, у противном се пушта на слободу (члан 29.); да лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка, да ако није саслушано приликом доношења одлуке о притвору или ако одлука о притвору није извршена непосредно по доношењу, притворено лице мора у року од 48 часова од лишења слободе да буде изведено пред надлежни суд, који потом поново одлучује о притвору, да се писмено и образложено решење суда о притвору уручује притворенику најкасније 12 часова од притварања, а одлуку о жалби на притвор суд доноси и доставља притворенику у року од 48 часова (члан 30.); да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца, да ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница, окривљени се пушта на слободу, да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом, да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (члан 31.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега, да се свакоме јемчи право на бесплатног преводиоца, ако не говори или не разуме језик који је у службеној употреби у суду и право на бесплатног тумача, ако је слеп, глув или нем, да се јавност може искључити током читавог поступка који се води пред судом или у делу поступка, само ради заштите интереса националне безбедности, јавног реда и морала у демократском друштву, као и ради заштите интереса малолетника или приватности учесника у поступку, у складу са законом (члан 32.); да ко је без основа или незаконито лишен слободе, притворен или осуђен за кажњиво дело има право на рехабилитацију, накнаду штете од Републике Србије и друга права утврђена законом, да свако има право на накнаду материјалне или нематеријалне штете коју му незаконитим или неправилним радом проузрокује државни орган, ималац јавног овлашћења, орган аутономне покрајине или орган јединице локалне самоуправе, да закон одређује услове под којима оштећени има право да захтева накнаду штете непосредно од лица које је штету проузроковало (члан 35.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе, да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36.); да свако има право да се слободно креће и настањује у Републици Србији, да је напусти и да се у њу врати, да се слобода кретања и настањивања и право да се напусти Република Србија могу ограничити законом, ако је то неопходно ради вођења кривичног поступка, заштите јавног реда и мира, спречавања ширења заразних болести или одбране Републике Србије, да се улазак странаца у Републику Србију и боравак у њој уређује законом, да странац може бити протеран само на основу одлуке надлежног органа, у законом предвиђеном поступку и ако му је обезбеђено право жалбе и то само тамо где му не прети прогон због његове расе, пола, вере, националне припадности, држављанства, припадности одређеној друштвеној групи, политичког мишљења или где му не прети озбиљно кршење права зајемчених овим уставом (члан 39.); да странац који основано страхује од прогона због своје расе, пола, језика, вероисповести, националне припадности или припадности некој групи или због својих политичких уверења, има право на уточиште у Републици Србији, да се поступак за стицање уточишта уређује законом (члан 57.).
Законом о облигационим односима ("Службени лист СФРЈ", бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и "Службени лист СРЈ", бр. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 и 44/99) (у даљем тескту: ЗОО) прописано је: да правно лице одговара за штету коју његов орган проузрокује трећем лицу у вршењу или у вези са вршењем својих функција, да ако за одређени случај није што друго у закону одређено, правно лице има право на накнаду од лица које је штету скривило намерно или крајњом непажњом, да то право застарева у року од шест месеци од дана исплаћене накнаде штете (члан 172.); да потраживање накнаде проузроковане штете застарева за три године од кад је оштећеник дознао за штету и за лице које је штету учинило, а да у сваком случају ово потраживање застарева за пет година од кад је штета настала (члан 376. ст. 1. и 2.); да кад је штета проузрокована кривичним делом, а за кривично гоњење је предвиђен дужи рок застарелости, захтев за накнаду штете према одговорном лицу застарева кад истекне време одређено за застарелост кривичног гоњења (члан 377. став 1.).
Законом о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 125/04) (у даљем тескту: ЗПП), који је био на снази у време доношења оспорене пресуде, било је прописано: да су странке дужне да изнесу све чињенице на којима заснивају своје захтеве и да предложе доказе којима се утврђују те чињенице, да суд утврђује све чињенице од којих зависи одлука о основаности захтева, да је суд овлашћен да утврди и чињенице које странке нису изнеле и изведе доказе које странке нису предложиле ако из резултата расправљања и доказивања произлази да странке располажу захтевима којима не могу располагати (члан 3. став 3.) или кад је то посебним прописима предвиђено, да суд не може своју одлуку засновати на чињеницама о којима странкама није пружена могућност да се изјасне осим када законом није другачије прописано (члан 7.); да кад одлука суда зависи од претходног решења питања да ли постоји неко право или правни однос, а о том питању још није донео одлуку суд или други надлежни орган (претходно питање), суд може сам решити то питање ако посебним прописима није другачије одређено, а одлука суда о претходном питању има правно дејство само у парници у којој је то питање решено (члан 12.); да је у парничном поступку суд у погледу постојања кривичног дела и кривичне одговорности учиниоца везан за правноснажну пресуду кривичног суда којом се оптужени оглашава кривим (члан 13.).
5. Имајући у виду садржину уставне жалбе, нарочито повреде права на које се формално позива у уставној жалби и наведене уставноправне разлоге, Уставни суд је претходно оценио да се подносилац уставне жалбе у суштини жали на примену материјалног права од стране Врховног суда Србије.
Уставни суд је и у овом уставносудском предмету констатовао да у принципу није надлежан да преиспитује закључке и оцене редовних судова у погледу утврђеног чињеничног стања и начин на који су редовни судови применили право у поступку који је вођен ради одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе. У том смислу, оцењујући постојање повреде права на правично суђење, задатак Уставног суда је да испита да ли је у том поступку, од стране редовних судова, евентуално, дошло до повреде или ускраћивања Уставом гарантованих права и да ли је примена процесног и/или материјалног права била произвољна или дискриминациона, да би указала на очигледну арбитрерност и неправичност у поступању редовних судова, а на штету подносиоца уставне жалбе.
Стога је Уставни суд најпре испитао да ли је поступак који је претходио подношењу уставне жалбе и у коме је донета оспорена пресуда у целини био правичан на начин на који то гарантује одредба члана 32. став 1. Устава, као и да ли је тиме евентуално дошло до повреде права на рехабилитацију и накнаду штете гарантованих одредбом члана 35. став 1. Устава.
У конкретном поступку, Уставни суд је утврдио да је Општински суд у Суботици пресудом П. 884/04 од 27. фебруара 2007. године одлучио да је део тужбеног захтева тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, којим је тражио накнаду штете по основу одговорности државе за штету коју проузрокује њен орган незаконитим лишењем слободе неоснован, јер је истекао како субјективни тако и објективни рок застарелости потраживања накнаде штете. Ова пресуда и заузети став су потврђени пресудом Окружног суда у Суботици Гж. 622/07 од 28. маја 2007. године и оспореном ревизијском пресудом Врховног суда Србије Рев. 2921/07 од 16. јануара 2008. године. По оцени Уставног суда, Врховни суд Србије је у оспореној пресуди за свој став дао јасне, прецизне и логичне закључке, засноване на уставноправно прихватљивој примени материјалног права. Уставни суд није нашао било шта што би указало да су материјалноправни прописи произвољно или неправично примењени на штету подносиоца уставне жалбе, нити има елемената који указују на процесну неправичност у смислу гаранција у оквиру права на правично суђење.
Наиме, испитујући основаност уставне жалбе у овом делу, Уставни суд је пошао од одредбе члана 27. став 1. Устава којом је сваком гарантовано право на личну слободу и безбедност и којом је ограничење тог права, у смислу лишавања слободе, дозвољено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом, као и одредбе члана 35. став 1. Устава којом је, поред осталог, гарантовано право на рехабилитацију и накнаду штете од Републике Србије у случају када је лице без основа и незаконито лишено слободе. Такође, сагласно одредби члана 172. став 1. ЗОО, постоји одговорност државе за штету коју трећем лицу проузрокује њен орган (или службено лице) у вршењу или у вези са вршењем својих функција, која између осталог може настати и услед незаконитог лишења слободе неког лица. Другим речима, на основу наведених одредаба Устава и закона, Суд је оценио да постоји неспорна одговорност Републике Србије за штету насталу услед незаконитог лишења слободе лица извршеног од стране органа Министарства унутрашњих послова, па чак и када су штетне последице наступиле изван територије Републике Србије. Сагласно изложеном, Уставни суд је оценио да је у конкретном случају подносилац уставне жалбе имао правни основ да захтева накнаду штете од Републике Србије, а која је настала услед незаконитог ускраћивања слободе кретања од стране њених органа.
Међутим, један од услова да се пред надлежним судом основано потражује накнада штете настале услед незаконитог лишења слободе јесте и рок у којем се такав захтев може поставити. У конкретном случају, рокови у којима се може потраживати накнада штете утврђени су одредбама члана 376. ст. 1.и 2. и члана 377. став 1. ЗОО, а којима се регулише питање застаревања потраживања накнаде проузроковане штете. Уставни суд је даље утврдио да су одредбама члана 376. ст. 1. и 2. ЗОО прописани субјективни и објективни рок застарелости потраживања накнаде проузроковане штете, који износе три године од сазнања за штету и за лице које је штету причинило, односно пет година од када је штета настала. У случају кад је, пак, штета проузрокована кривичним делом, а за то кривично дело је предвиђен дужи рок застарелости од оног наведеног у члану 376. став 1. ЗОО, захтев за накнаду штете према одговорном лицу у овом случају, сагласно одредби члана 377. став 1. ЗОО, застарева кад истекне време одређено за застарелост кривичног гоњења. Дакле, да би се могао применити дужи – привилеговани рок застарелости потраживања накнаде штете у односу на општи рок, потребно је да је штета проузрокована кривичним делом. При томе, сагласно одредби члана 13. ЗПП, у погледу постојања кривичног дела и кривичне одговорности учиниоца парнични суд је везан за правноснажну пресуду кривичног суда. Стога, према оцени Уставног суда, дужи рок за наступање застарелости потраживања од општег рока прописаног одредбама члана 376. ст. 1. и 2. ЗОО би се могао применити само у случају да је пресудом кривичног суда утврђено постојање кривичног дела чијим је извршењем штета настала. Међутим, како и из навода уставне жалбе произлази да кривични поступак против евентуалних учинилаца кривичног дела никада није ни покренут, то се у конкретном случају, према оцени Уставног суда, примењују општа правила о застарелости потраживања накнаде штете, утврђена одредбама члана 376. ст. 1. и 2. ЗОО.
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је нашао да је Врховни суд Србије извео уставноправно прихватљив закључак када је оценио да се, у конкретном случају, на потраживање подносиоца има применити рок застарелости из члана 376. ст. 1. и 2. ЗОО.
Поред тога, Уставни суд је оценио да је подносиоцу уставне жалбе било омогућено да коришћењем својих процесних права учествује у поступку, предузима законом допуштене радње и улаже правне лекове.
Стога Уставни суд сматра да оспореном пресудом Врховног суда Србије Рев. 2921/07 од 16. јануара 2008. године, у конкретном случају, није повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, као ни право на рехабилитацију и накнаду штете из члана 35. став 1. Устава.
Овакав став је Уставни суд већ заузео у својим одлукама Уж-345/2008, Уж-516/2008 и Уж-583/2008.
Уставни суд констатује да право на судску заштиту из члана 22. став 1. Устава представља један од елемената права на правично суђење, тј. да се одредбом члана 32. став 1. Устава свакоме гарантује, поред осталог, право на покретање поступка пред судом и право на коначно решење спора, тј. на одлуку суда о грађанским правима и обавезама лица које је покренуло поступак (право на приступ суду). Будући да је претходно утврђено да оспореном пресудом Врховног суда Србије није повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење, то је Уставни суд нашао да подносиоцу није повређено ни наведено основно начело зајемчено чланом 22. став 1. Устава.
Испитујући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта одредбе члана 36. став 2. Устава, Уставни суд је оценио да оспореном ревизијском пресудом није повређено право подносиоца уставне жалбе на правно средство. Наиме, Уставни суд је увидом у оспорену пресуду утврдио да је Врховни суд Србије оценио да у другостепеном парничном поступку нису учињене битне повреде поступка на које суд пази по службеној дужности и повреде на које се у ревизији указује, као и да су нижестепени судови правилно применили материјално право када су одбили тужбени захтев подносиоца уставне жалбе. Стога је, по оцени Уставног суда, у поступку по ревизији обезбеђено право подносиоца уставне жалбе зајемчено чланом 36. став 2. Устава.
У погледу навода из уставне жалбе о повреди правила заступања на страни тужене, Уставни суд указује да се, сагласно одредби члана 361. тачка 9) ЗПП, на ову повреду може позивати само она странка која није била заступана сагласно одредбама закона.
У погледу навода о повреди парничног начела материјалне истине, Уставни суд указује да је наведени став Савезног суда на који је указано у уставној жалби био заузет у току примене Закона о парничном поступку из 1977. године, по коме је суд био овлашћен да и сам изводи доказе које странке нису предложиле, ако су ти докази од значаја за одлучивање. Међутим, према Закону о парничном поступку из 2004. године, а који се примењивао у току парничног поступкa који је претходио изјављивању уставне жалбе - одредбама члана 7. прописано је да су станке дужне да изнесу све чињенице на којима заснивају своје захтеве и да предложе доказе којима се утврђују те чињенице, а само изузетно је суд овлашћен да утврди и чињенице које странке нису изнеле и изведе доказе које странке нису предложиле, ако из резултата расправљања и доказивања произлази да странке располажу захтевима којима не могу располагати (члан 3. став 3. ЗПП) или кад је то посебним прописим предвиђено, што примену тзв. истражног начела у парничном поступку своди на изузетак од генерално усвојеног процесног начела диспозиције странака.
Такође, Уставни суд је закључио да уставна жалба не садржи уставноправне разлоге који би указивали да су оспореном пресудом Врховног суда Србије повређена права подносиоца уставне жалбе зајемчена чл. 21. и 23, чл. 25. до 29, члана 36. став 1, чл. 39. и 57. Устава, што је неопходна законска претпоставка за испитивање основаности уставне жалбе.
6. У односу на наводе уставне жалбе да при „незаконитом хапшењу жалилац није био обавештен о природи и разлозима дела за које се терети, нити о доказима против њега, није му било пружено право на одбрану, на браниоца по избору нити спремање одбране“, као и да му је ускраћена слобода кретања и право на уточиште, Уставни суд је оценио да уставна жалба у овом делу није допуштена. Наиме, према ставу Устваног суда, а на основу одредаба члана 170. Устава, члана 84. став 1. и члана 113. ст. 2. и 3. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07), уставна жалба се може изјавити само против појединачног акта који је донет или радње која је извршена након проглашења Устава, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом.
Имајући у виду да је уставна жалба у овом делу изјављена против радњи припадника Министарства унутрашњих послова Републике Србије од августа 1995. године, дакле радњи које су извршене пре ступања на снагу важећег Устава од 8. новембра 2006. године, Уставни суд је уставну жалбу у овом делу одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 4) Закона о Уставном суду, јер ratione temporis не постоје претпоставке утврђене Уставом и Законом за вођење поступка.
7. Имајући у виду изнето, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, одбио као неосновану уставну жалбу подносиоца изјављену против пресуде Врховног суда Србије Рев. 1665/07 од 28. новембра 2007. године.
На основу свега наведеног и одредаба члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08 и 27/08), Суд је донео Одлуку као у изреци.
|
|
|
ПРЕДСЕДНИК УСТАВНОГ СУДА др Боса Ненадић |