Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Драгиша Слијепчевић, Милан Станић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Иштвана Коломпара, на издржавању казне у КПЗ Сремска Митровица и Драгана Коломпара из Сенте, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 14. јула 2010. године, донео је
О Д Л У К У
1. Одбија се као неснована уставна жалба Иштвана Коломпара и Драгана Коломпара изјављена против пресуде Врховног суда Србије Кзп. 43/08 од 11. јуна 2008. године.
2. Одбацује се уставна жалба Иштвана Коломпара и Драгана Коломпара изјављена против пресуде Окружног суда у Суботици К. 151/05 од 13. фебруара 2006. године и пресуде Врховног суда Србије Кж. I 709/06 од 31. октобра 2006. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Иштван Коломпар, на издржавању казне у КПЗ Сремска Митровица и Драган Коломпар из Сенте, поднели су 27. октобра 2008. године уставну жалбу, преко пуномоћника - адвоката Виктора Јухаса Ђурића из Суботице, против пресуде Окружног суда у Суботици К. 151/05 од 13. фебруара 2006. године, пресуде Врховног суда Србије Кж. I 709/06 од 31. октобра 2006. године и пресуде Врховног суда Србије Кзп. 43/08 од 11. јуна 2008. године, због повреде права на правично суђење и повреде посебних права окривљеног из члана 32. став 1. и члана 33. ст. 2. и 5. Устава Републике Србије, а Драган Коломпар и због повреде права на правно средство из члана 36. став 2. Устава.
Подносиоци уставне жалбе наводе да се против њих водио кривични поступак пред Окружним судом у Суботици због кривичног дела разбојништва из члана 206. став 3. у вези става 1. Кривичног законика. Пресудом Окружног суда у Суботици К. 151/05 од 13. фебруара 2006. године, подносиоци уставне жалбе су оглашени кривим за наведено кривично дело и осуђени на затворске казне. Против првостепене пресуде су изјавили жалбе Врховном суду Србије, који је 31. октобра 2006. године, пресудом Кж. I 709/06, одбио као неосноване жалбе и потврдио пресуду Окружног суда у Суботици. По пријему другостепене пресуде, браниоци подносилаца уставне жалбе поднели су Врховном суду Србије захтев за испитивање законитости правноснажне пресуде Окружног суда у Суботици К. 151/05 од 13. фебруара 2006. године и пресуде Врховног суда Србије Кж. I 709/06 од 31. октобра 2006. године, због повреде одредаба кривичног поступка из члана 368. став 1. тачка 10) Законика о кривичном поступку и повреде права на одбрану осуђеног. Врховни суд Србије је, одлучујући о поднетом захтеву, 11. јуна 2008. године донео пресуду Кзп. 43/08 којом су захтеви одбијени као неосновани.
Подносиоци уставне жалбе сматрају да у пресуди Врховног суда Србије Кзп. 43/08 од 11. јуна 2008. године нису оцењени најважнији наводи захтева за испитивање законитости правноснажних пресуда, и то, у односу на Иштвана Коломпара - да су записници о његовом саслушању као осумњиченог пред полицијом у Суботици од 11. септембра 2002. године и пред истражним судијом Окружног суда у Суботици од истог датума незаконито прибављени докази, јер, поред осталог, „није упозорен да све што изјави се може користити против њега као доказ на суду, нису потписани сви листови записника у полицији, није му омогућено да га брани адвокат кога сам изабере“, а у односу на Драгана Коломпара - да није могао на главном претресу да поставља питања Иштвану Коломпару јер се бранио ћутањем, а осуђен је „искључиво или претежно на исказу Иштвана Коломпара од 11. септембра 2002. године“ датим пред полицијом у Суботици и пред истражним судијом Окружног суда у Суботици. Из наведеног изводе оцену да је Врховни суд Србије повредио право подносилаца уставне жалбе на правично суђење, право на одбрану и право да испитују сведоке оптужбе из члана 32. став 1. и члана 33. ст. 2. и 5. Устава, а Драгану Коломпару и право на жалбу из члана 36. став 2. Устава.
Предложили су да Уставни суд утврди повреду наведених права и да се суђење против њих понови.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Против подносилаца уставне жалбе вођен је кривични поступак пред Окружним судом у Суботици који је правноснажно окончан.
Окружни суд у Суботици је 13. фебруара 2006. године донео оспорену пресуду К. 151/05 којом су подносиоци уставне жалбе оглашени кривим због извршења кривичног дела разбојништва из члана 206. став 3. у вези става 1. Кривичног законика и осуђени на затворске казне.
Врховни суд Србије је 31. октобра 2006. године донео оспорену пресуду Кж. I 709/06 којом су одбијене као неосноване изјављене жалбе окривљених и њихових бранилаца и потврђена пресуда Окружног суда у Суботици К. 151/05 од 13. фебруара 2006. године.
Подносиоци уставне жалбе су потом преко бранилаца поднели захтев за испитивање законитости правноснажних пресуда Окружног суда у Суботици К. 151/05 од 13. фебруара 2006. године и Врховног суда Србије Кж. I 709/06 од 31. октобра 2006. године. У захтеву за испитивање законитости правноснажних пресуда подносиоци уставне жалбе су, поред осталог, навели да захтев подносе „због повреде одредаба кривичног поступка прописаних у члану 368. став 1. тачка 10) Законика о кривичном поступку, јер се пресуда заснива на доказу на коме се не може заснивати, и то на записнику о саслушању осумњиченог Коломпар Иштвана пред Секретаријатом унутрашњих послова у Суботици 11. септембра 2002. године (те да је тиме повређено и право на одбрану, јер је саслушању био присутан бранилац који није имао решење о постављењу за браниоца по службеној тужности, нити га је осумњичени хтео за свог браниоца), као и да се пресуда заснива на отиску прста окривљеног Драгана Коломпара који није фотографисан, а вештачење папиларних линија је обавило лице које није стручно и које је пристрасно. Такође су навели да захтев заснивају на повредама права на одбрану осуђених на главном претресу, као и на повредама кривичног поступка у жалбеном поступку.
Врховни суд Србије је, одлучујући о поднетом захтеву, донео 11. јуна 2008. године оспорену пресуду Кзп. 43/08 којом су одбијени као неосновани захтеви бранилаца осуђених – овде подносилаца уставне жалбе за испитивање законитости правноснажних пресуда Окружног суда у Суботици К. 151/05 од 13. фебруара 2006. године и Врховног суда Србије Кж. I 709/06 од 31. октобра 2006. године. У образложењу оспорене пресуде Врховни суд, поред осталог, наводи: „да Врховни суд налази да се исказ Иштвана Коломпара дат у СУП Суботица 11. септембра 2002. године може користити као доказ у кривичном поступку, будући да је исти упозорен у смислу члана 226. ст. 8. и 9. ЗКП, то јесте да је на саслушању код истражног судије био упозорен да своју одбрану може изнети у присуству браниоца кога сам ангажује, или му га ангажује неко од блиских сродника, или у присуству браниоца кога му суд одреди по службеној дужности, па је овај окривљени изјавио да би желео себи ангажовати браниоца али да за то нема новца и да би волео да га у том поступку брани адвокат Д.С. који је био присутан приликом његовог саслушања од стране радника СУП и да је у присуству овог браниоца оптужени изјавио сагласно као на записнику при саслушању у полицији, идентично описујући начин извршења кривичног дела од стране оптужених“. Стога је Врховни суд закључио да се очигледно не ради о повредама кривичног поступка, нити о доказу на коме се не може заснивати судска одлука у смислу члана 368. став 1. тачка 10) ЗКП. Даље је наведено „да Врховни суд налази да наводи бранилаца осуђених у вези са начином проналаска отиска прста, вештачење од стране вештака М.В, непоуздани искази сведока Р.Р. и Л.Д, неприхватање саслушања предложених сведока, сумња у начин проналажења трагова и обављања нађене ДНК анализе, јесу чињенична питања која су у току поступка разјашњена. Како оспоравање чињеничних закључака првостепеног суда, које је као правилне прихватио и другостепени суд, представља побијање чињеничног стања, а по том основу се у смислу члана 430. ЗКП не може поднети захтев за испитивање законитости правноснажних пресуда, то су поднети захтеви, напред образложени, неосновани“. На крају, Врховни суд констатује „да се у конкретном случају није појавила знатна сумња у истинитост наведених одлучних чињеница утврђених нападнутим одлукама, како се то неосновано у захтевима бранилаца окривљених жели приказати“.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава зајемчено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама члана 33. Устава на чију повреду се позивају подносиоци уставне жалбе зајемчено је да свако ко је окривљен за кривично дело има право на одбрану и право да узме браниоца по свом избору, да с њим несметано општи и да добије примерено време и одговарајуће услове за припрему одбране (став 2.), као и да свако коме се суди за кривично дело има право да сам или преко браниоца износи доказе у своју корист, испитује сведоке оптужбе и да захтева да се, под истим условима као сведоци оптужбе и у његовом присуству, испитују и сведоци одбране (став 5.).
Одредбом члана 36. став 2. Устава сваком се јемчи право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу.
Закоником о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05 и 49/07) (У даљем тексту: ЗКП), који је важио у време доношења оспорене пресуде по ванредном правном средству, било је прописано: да овај законик утврђује правила са циљем да нико невин не буде осуђен, а да се учиниоцу кривичног дела изрекне кривична санкција под условима које предвиђа кривични закон и на основу законито спроведеног поступка (члан 1.); да судови суде у границама своје стварне надлежности одређене законом (члан 23.); да окривљени који је правноснажно осуђен на безусловну казну затвора или малолетничког затвора може поднети захтев за испитивање законитости правноснажне пресуде због повреде закона у случајевима предвиђеним овим закоником (члан 428. став 1.); да о захтеву за испитивање законитости правноснажне пресуде решава суд одређен законом (члан 429.).
Одредбама члана 430. ЗКП прописано је да се захтев за испитивање законитости правноснажне пресуде може поднети у следећим случајевима: због повреде кривичног закона на штету осуђеног прописане у члану 369. став 1. тач. 1) до 4) и тачки 6) овог законика, или због повреде из тачке 5) тог члана ако се прекорачење овлашћења односи на одлуку о казни, мери безбедности или одузимању имовинске користи; због повреде одредаба кривичног поступка прописаних у члану 368. став 1. тач. 1), 5), 8), 9) и 10) овог законика, или због учествовања у решавању у другом, односно трећем степену судије или судије-поротника који се морао изузети (члан 40. тач. 1) до 5)), или због тога што је окривљеном, противно његовом захтеву, ускраћено да на главном претресу или претресу пред другостепеним судом употребљава свој језик (члан 9); због повреде права осуђеног на одбрану на главном претресу или због повреде одредаба кривичног поступка у жалбеном поступку, ако је та повреда била од утицаја на доношење правилне пресуде.
Према одредбама члана 368. став 1. тачка 10) ЗКП битна повреда одредаба кривичног поступка, поред осталог, постоји ако се пресуда заснива на доказу на коме се по одредбама овог законика не може заснивати.
Чланом 226. ЗКП, поред осталог, било је прописано: да ако орган унутрашњих послова у току прикупљања обавештења оцени да позвани грађанин може бити сматран осумњиченим, дужан је да га одмах обавести о делу за које се терети и основама сумње, о праву да узме браниоца који ће присуствовати његовом даљем саслушању, да није дужан да без браниоца одговара на постављена питања, те да му, у случају задржавања (члан 229) предочи права прописана у члану 5. овог законика и омогући коришћење права прописаних у члану 228. став 1. овог законика (став 8.); да ако осумњичени, у присуству адвоката, пристане да да исказ, орган унутрашњих послова ће га саслушати према одредбама овог законика о саслушању окривљеног, да ће о саслушању осумњиченог, орган унутрашњих послова обавестити надлежног јавног тужиоца који може присуствовати његовом саслушању, као и да се записник о овом саслушању не издваја из списа и може се користити као доказ у кривичном поступку (став 9.).
Законом о уређењу судова („Службени гласник РС“, бр. 63/01, 42/02, 27/03, 103/03, 29/04, 101/05 и 46/06), који се примењивао у време доношења оспорених пресуда, било је прописано да веће од седам судија Врховног суда Србије одлучује о правном средству изјављеном на одлуку већа Врховног суда Србије (члан 29. став 2.).
5. Приликом одлучивања Уставни суд је испитивао да ли је одлукама и радњама редовних судова дошло до повреде или ускраћивања уставних права и да ли је примена закона била произвољна и дискриминаторска, односно да ли је поступак као целина био правичан и да ли је доказни поступак злоупотребљен на штету подносилаца уставне жалбе.
Имајући у виду изнето, као и наводе уставне жалбе, Уставни суд је првенствено оцењивао да ли су у поступку пред Врховним судом Србије по поднетом захтеву за испитивање законитости правноснажних пресуда Окружног суда у Суботици К. 101/06 и Врховног суда Србије Кж. I 1621/07 отклоњене евентуалне повреде учињене пред првостепеним и другостепеним судом, те да ли је у поступку по овом ванредном правном леку дошло до повреде Уставом зајемчених права на које се подносиоци уставне жалбе позивају.
6. Уставом зајемченим правом на правично суђење се гарантује да ће поступак бити вођен и окончан у разумном року од стране надлежног, независног и непристрасног суда, образованог на основу закона, у коме ће се јавно расправити и одлучити о правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка и о оптужбама против неког лица. Уставни суд је утврдио да је оспорену пресуду Врховног суда Србије Кзп. 43/08 од 11. јуна 2008. године донео законом установљен суд, у прописаном већу од седам судија, који је поступао у границама своје надлежности и у складу са тада важећим законима.
Из навода садржаних у образложењу оспорене пресуде Врховног суда Србије Кзп. 43/08, по оцени Уставног суда, недвосмислено произлази да се Врховни суд Србије, одлучујући о наводима из захтева за испитивање законитости правноснажних пресуда у границама предвиђеним законом, детаљно изјаснио о свим наводима из захтева и дао образложене правне аргументе зашто сматра да су захтеви подносилаца неосновани. Изнети ставови и разлози за доношење такве одлуке, по мишљењу Уставног суда, нису последица произвољног тумачења и самовољне примене меродавног материјалног и процесног права. Напротив, оцена Уставног суда је да је саслушање подносиоца уставне жалбе, као осумњиченог, у предкривичном поступку пред истражним судијом било спроведено у складу са гаранцијама из члана 32. став 1. Устава. Ово из разлога што је подносилац уставне жалбе изјавио да нема новца да себи ангажује браниоца, те да жели да га брани адвокат Д.С. који је био присутан и његовом претходном саслушању у полицији.
Полазећи од изнетог, Суд је утврдио да се оспорена пресуда заснива на поступку који је спроведен сагласно одредбама закона којим се уређује кривични поступак и на уставноправно прихватљивом тумачењу права и не указује на повреду права на правично суђење подносиоцима уставне жалбе.
7. У односу на истакнуту повреду посебних права окривљеног зајемчених одредбама члана 33. ст. 2. и 5. Устава, Уставни суд је оценио да подносиоци уставне жалбе нису навели у чему се тачно састоји наведена повреда у оспореној пресуди Врховног суда Србије Кзп. 43/08 од 11. јуна 2008. године. Суд је, према садржини наведеног права, утврдио да је у поступку одлучивања о захтеву за испитивање законитости правноснажне пресуде, Врховни суд Србије одржао седницу већа о којој су уредно обавештени подносиоци уставне жалбе и њихови браниоци, али нису приступили, из чега произлази да је подносиоцима уставне жалбе омогућено право на одбрану и право да узму браниоца по свом избору. Из цитираних одредаба Законика о кривичном поступку произлази да се у поступку по захтеву за испитивање законитости правноснажне пресуде не испитују сведоци одбране и оптужбе, тако да се повреда права из члана 33. став. 5. Устава не може ни односити на поступак по овом ванредном правном леку. Сходно изнетом, Уставни суд је утврдио да пресудом Врховног суда Србије Кзп. 43/08 од 11. јуна 2008. године подносиоцима уставне жалбе нису повређена посебна права окривљеног.
8. Подносилац уставне жалбе Драган Коломпар такође истиче и повреду права на правно средство. Право на правно средство из члана 36. став 2. Устава гарантује сваком право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу. Дакле, овом одредбом Устава утврђено је право на двостепеност у одлучивању, ради контроле законитости и правилности првостепених судских одлука. У Законику о кривичном поступку било је прописано у којим случајевима и под којим условима се могу поднети ванредна правна средства, чиме се додатно осигуравало инстанционо испитивање правноснажних судских одлука.
Из предметне уставне жалбе произлази да је подносилац изјавио жалбу против првостепене пресуде Окружног суда у Суботици К. 151/05, о којој је одлучивао Врховни суд Србије пресудом Кж. I 709/06. Такође, неспорно је да је подносилац уставне жалбе поднео и ванредни правни лек, захтев за испитивање законитости правноснажних пресуда Окружног суда у Суботици и Врховног суда Србије, о коме је одлучивао Врховни суд Србије. Из наведеног недвосмислено произлази да подносиоцу уставне жалбе у спроведеном кривичном поступку није повређено право на правно средство, зајемчено чланом 36. став 2. Устава.
Следом изнетог, Уставни суд је, на основу одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07), одлучио као у тачки 1. изреке.
9. Поводом оспоравања појединачних аката наведених у тачки 2. изреке, Уставни суд је утврдио следеће:
Према одредби члана 82. став 1. Закона о Уставном суду, који је ступио на снагу 6. децембра 2007. године, уставна жалба се може изјавити против појединачног акта или радње државног органа или организације којој је поверено јавно овлашћење, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства или је законом искључено право на њихову судску заштиту.
Одредбом члана 84. став 1. Закона о Уставном суду прописано је да се уставна жалба може изјавити у року од 30 дана од дана достављања појединачног акта, односно од дана предузимања радње којом се повређује или ускраћује људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом.
Према одредбама члана 113. ст. 2. и 3. Закона, уставна жалба се може изјавити и против појединачног акта или радње државног органа или организације којој је поверено јавно овлашћење, а којим је повређено или ускраћено људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом, ако је тај акт или радња извршена од дана проглашења Устава до дана ступања на снагу овог закона, те да се уставна жалба у том случају може изјавити у року од 30 дана од дана ступања на снагу овог закона.
Из наведених одредаба Устава и Закона произилази да се уставна жалба може изјавити само против појединачног акта који је донет или радње која је извршена након проглашења Устава Републике Србије, 8. новембра 2006. године.
Пресудом Врховног суда Србије Кж. I 709/06 од 31. октобра 2006. године, потврђена је пресуда Окружног суда у Суботици К. 151/05 од 13. фебруара 2006. године којом су подносиоци уставне жалбе оглашени кривим и осуђени на затворске казне, чиме је кривични поступак вођен против подносилаца правноснажно окончан.
Како су наведени акти донети пре ступања на снагу Устава, то је Суд утврдио да ratione temporis не постоје претпоставке утврђене Уставом и Законом за вођење поступка и одлучивање и на основу одредбе члана 36. став 1. тачка 4) Закона о Уставном суду, у тачки 2. изреке уставну жалбу у овом делу одбацио.
10. Одлука Уставног суда по поднетој уставној жалби донета је на основу одредаба члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр.24/08 и 27/08).
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић