Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Драгиша Слијепчевић, Милан Станић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Драгослава Петровића из Прокупља, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 15. јула 2010. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Драгослава Петровића и утврђује се да је у ванпарничном поступку који се водио пред Општинским судом у Нишу у предмету 1Р. 305/06 (иницијално 1.Р. 157/01)повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
2. Усваја се уставна жалба Драгослава Петровића и утврђује да је решењем Општинског суда у Нишу 1Р. 305/06 од 5. децембра 2006. године, решењем Окружног суда у Нишу Гж. 797/07 од 28. фебруара 2007. године и решењем Врховног суда Србије Рев. 1667/07 од 21. фебруара 2008. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбија као неоснована.
3. Поништава се решење Врховног суда Србије Рев. 1667/07 од 21. фебруара 2008. године, па се одређује да Врховни касациони суд донесе нову одлуку по ревизији подносиоца уставне жалбе изјављеној против другостепеног решења из тачке 2.
4. Одлука ће се објавити у „Службеном гласнику Републике Србије“.
О б р а з л о ж е њ е
1. Драгослав Петровић из Прокупља је 24. априла 2008. године, преко пуномоћника, адвоката Жарка Вујовића из Ниша, поднео Уставном суду уставну жалбу против решења Општинског суда у Нишу 1Р. 305/06 од 5. децембра 2006. године, решења Окружног суда у Нишу Гж. 797/07 од 28. фебруара 2007. године и решења Врховног суда Србије Рев. 1667/07 од 21. фебруара 2008. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, права на правно средство из члана 36. став 2. Устава, права на поштовање приватног и породичног живота из члана 8. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода и повреде забране дискриминације из члана 14. Европске конвенције.
Подносилац уставне жалбе наводи да му је решењем Команде гарнизона Ниш – Стамбена комисија Инт. бр. 4-1340/4 од 24. јула 1995. године додељен четворособан стан у закуп на неодређено време и да је, с обзиром на то да наведени орган није хтео да закључи уговор о закупу стана у смислу одредаба Закона о становању, поднео Општинском суду у Нишу предлог за доношење решења које замењује уговор о закупу стана. Истиче да је ванпарнични поступак трајао седам година, па сматра да му је повређено и право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава. По мишљењу подносиоца уставне жалбе, поступајући судови су у предметном ванпарничном поступку повредили његово право на правично суђење, јер су прихватили све наводе противника предлагача а нису ценили доказе које је подносилац предложио и из којих произлази да је “он поднео жалбу против решења ВП 1410 Ниш Уп1. бр. 4-1340/00-60 од 14. јула 2000. године, којим је поништено правоснажно решење о додели стана у закуп“, што је све имало утицаја на одлуку о основаности предлога у овој правној ствари. Предлаже да Уставни суд усвоји уставну жалбу и поништи оспорена решења.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у списе предмета Општинског суда у Нишу 1Р. 305/06 у коме су донета оспорена решења и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари:
Предлагач Драгослав Петровић, овде подносилац уставне жалбе, је 23. априла 2001. године поднео Општинском суду у Нишу предлог против противника предлагача Савезне Републике Југославије – ВП 5374 Ниш за доношење решења које замењује уговор о закупу стана на неодређено време. У предлогу је, поред осталог, наведено: да је на основу решења противника предлагача Инт. бр. 4-1340/4 од 24. јула 1995. године предлагач добио у закуп на неодређено време стан у Нишу и да је противник предлагача одбио да изврши ово решење и закључи са предлагачем уговор о закупу; да је противник предлагача по службеној дужности покренуо понављање управног поступка у коме је предлагачу додељен стан у закуп и донео решење Инт. бр. 1340/6 од 17. јануара 1997. године, којим је поништено решење о додели стана предлагачу у закуп на неодређено време и да је решењем другостепеног органа Инт. бр. 6-7/95 од 3. јула 1997. године одбијена жалба предлагача и потврђено првостепено решење; да је поступајући по тужби предлагача у управном спору, Врховни војни суд у Београду усвојио тужбу и поништио наведено првостепено и другостепено решење и да је, самим тим, „оснажено“ решење о додели стана предлагачу у закуп на неодређено време; да је предлагач 21. фебруара 2001. године упутио захтев противнику предлагача да са њим закључи уговор о закупу стана, али да до данас није добио никакав одговор. Предмет је заведен под бројем 1Р. 157/01.
Општински суд у Нишу је 25. октобра 2001. године донео решење 1Р. 157/01, којим је одбио предлог предлагача за доношење решења које замењује уговор о закупу стана на неодређено време. У образложењу првостепеног решења је наведено: да је одредбом члана 47. став 1. Закона о становању прописано да лице, коме је правоснажном одлуком додељен на коришћење стан, закључује уговор о закупу тог стана; да је на основу спроведеног доказног поступка првостепени суд утврдио да предлагач нема правноснажну одлуку којом му је додељен стан у смислу наведене одредбе, јер је решењем противника предлагача Уп1. бр. 4-1340/00-60 од 14. јула 2000. године поништено решење о додели стана предлагачу у закуп на неодређено време.
Одлучујући о жалби предлагача, Окружни суд у Нишу је решењем Гж. 2985/01 од 24. децембра 2001. године укинуо првостепено решење, па је предмет вратио првостепеном суду на поновни поступак и одлучивање. У образложењу другостепеног решења је наведено: да је чињенично стање непотпуно и неправилно утврђено и да првостепени суд није ценио пресуду Врховног војног суда Уп. 668/01 од 27. септембра 2001. године, којом је усвојена тужба предлагача и поништен закључак Више стамбене комисије противника предлагача (другостепени орган) Уп-2 бр. 8-2/01 од 21. фебруара 2001. године; да ће у поновном поступку првостепени суд извршити увид у наведену пресуду и закључак и утврдити које је акте донео противник предлагача након доношења пресуде Врховног војног суда од 27. септембра 2001. године.
У поновном поступку је предмет заведен под бројем 1Р. 5/02, а првостепени суд је заказао 12 рочишта за расправу, од којих је одржао 10 рочишта. Рочиште заказано за 13. март 2003. године није одржано због спречености пуномоћника предлагача, а рочиште од 19. септембра 2003. године није одржано због немогућности судске управе да обезбеди присуство судије поротника. С обзиром да учесници у поступку нису имали нових предлога за извођење доказа, првостепени суд је на рочишту од 23. априла 2003. године закључио расправу у овој правној ствари. Председник већа је поново отворио расправу у овом предмету, јер је у току поступка већања и гласања утврдио да није комплетирана документација која је битна за доношење одлуке.
Општински суд у Нишу је решењем 1Р. 5/02 од 15. октобра 2003. године одбио предлог предлагача за доношење решења које замењује уговор о закупу стана на неодређено време, са истим образложењем као и претходни пут.
Поступајући по жалби предлагача, Окружни суд у Нишу је решењем Гж. 83/04 од 20. јануара 2004. године укинуо првостепено решење и предмет вратио првостепеном суду на поновни поступак и одлучивање. У образложењу другостепеног решења је наведено: да је првостепени суд непотпуно и неправилно утврдио чињенично стање и да је неоснован закључак првостепеног суда да нема правноснажног решења о додели стана; да је решење о додели стана противник предлагача донео 24. јула 1995. године и да је оно постало коначно и правноснажно; да је решењем противника предлагача Инт. бр. 1340/6 од 17. јануара 1997. године поништено решење о додели стана, али да је та одлука поништена пресудом Врховног војног суда и да стога не постоји правноснажна одлука којом је поништено решење о додели стана; да ће, у том смислу, у поновном поступку првостепени суд утврдити да ли је одлука о поништају решења о додели стана постала коначна и правноснажна и да, уколико не постоји таква одлука, постоји решење о додели стана на основу кога би првостепени суд требало да донесе решење које ће заменити уговор о закупу стана.
У поновном поступку је предмет заведен под бројем 1Р. 25/04, а првостепени суд је заказао шест рочишта за расправу, од којих је четири одржао. Рочиште заказано за 25. март 2004. године није одржано јер пуномоћник противника предлагача није доставио одговарајуће писмене исправе, а рочиште од 25. маја 2004. године није одржано због спречености пуномоћника противника предлагача. С обзиром да учесници у поступку нису имали нових предлога за извођење доказа, првостепени суд је на рочишту од 9. јула 2004. године закључио расправу у овој правној ствари. Општински суд у Нишу је 28. јула 2004. године поново отворио расправу у овом предмету, јер је у току поступка већања и гласања утврђено да није извршено вештачење на околност висине закупнине за предметни стан.
Општински суд у Нишу је 11. новембра 2004. године донео решење 1Р. 25/04, којим је усвојио предлог предлагача и овим решењем заменио уговор о закупу стана између предлагача и противника предлагача. У образложењу првостепеног решења је наведено: да је првостепени суд поступио по налогу из решења Окружног суда у Нишу Гж. 83/04 од 20. јануара 2004. године; да су коначним решењем ВП Београд 1313 Уп-2 бр. 93/04 од 19. марта 2004. године оснажени закључци Инт. бр. 4-1340/3 од 5. јуна 1995. и Инт. бр. 4-1340/05 од 20. новембра 1998. године, на основу којих је предлагач стекао право на доделу стана и да је, стога, суд усвојио предлог предлагача.
Поступајући по жалби пуномоћника противника предлагача, Окружни суд у Нишу је решењем Гж. 641/05 од 30. марта 2005. године одбио жалбу и потврдио првостепено решење, прихватајући у целини образложење првостепеног суда.
Пуномоћник противника предлагача је 18. маја 2005. године изјавио ревизију против решења Окружног суда у Нишу Гж. 641/05 од 30. марта 2005. године, а предлагач је 17. јуна 2005. године поднео одговор на ревизију. Првостепени суд је 16. септембра 2005. године доставио списе предмета Врховном суду Србије, ради одлучивања о ревизији противника предлагача.
Врховни суд Србије је решењем Рев. 2503/05 од 23. марта 2006. године укинуо решење Општинског суда у Нишу 1Р. 25/04 од 11. новембра 2004. године и решење Окружног суда у Нишу Гж. 641/05 од 30. марта 2005. године, па је вратио предмет првостепеном суду на поновни поступак и одлучивање. У образложењу ревизијског решења је наведено да је због погрешне примене материјалног права чињенично стање непотпуно утврђено и да нижестепени судови нису утврдили каква је правна судбина решења ВП 1410 Ниш Уп1. бр. 4-1340/00-60 од 14. јула 2000. године, којим је поништено решење о додели стана предлагачу у закуп на неодређено време, те је битно утврдити да ли је против тог решења изјављена жалба и да ли је о њој одлучивано. Врховни суд Србије је 19. јуна 2006. године проследио списе предмета Окружном суду у Нишу са ревизијским одлуком.
У поновном поступку је предмет заведен под бројем 1Р. 305/06. Општински суд у Нишу је 5. децембра 2006. године донео оспорено решење 1Р. 305/06, којим је одбио предлог предлагача за доношење решења које замењује уговор о закупу стана на неодређено време. У образложењу оспореног првостепеног решења је наведено: да је решењем ВП 1410 Ниш Уп.1.бр.4-1340/00-60 од 14. јула 2000. године поништено решење Команде гарнизона Ниш Инт. бр. 4-1340/4 од 24. јула 1995. године, којим је предлагачу додељен у закуп на неодређено време четворособан стан у Нишу; да из писмених исправа које је приложио пуномоћник противника предлагача произлази да предлагач није поднео жалбу против наведеног решења ВП 1410 Ниш од 14. јула 2000. године, тако да ни решење о додели предметног стана није на снази; да из Службене белешке ВП 1410 Ниш произлази да је предлагач одбио да потпише пријем спорног решења од 14. јула 2000. године; да је из свега наведеног првостепени суд закључио да је неоснован предлог предлагача, јер у конкретном случају не постоји коначна одлука о додели стана као правни основ за закључење уговора о закупу стана на неодређено време, у смислу члана 47. Закона о становању.
Поступајући по жалби предлагача, Окружни суд у Нишу је оспореним решењем Гж. 797/07 од 28. фебруара 2007. године одбио жалбу и потврдио првостепено решење, прихватајући у целини образложење првостепеног суда и истичући да су неосновани жалбени наводи „јер чињеница да противник предлагача није одлучио о жалби предлагача против спорног решења ВП 1410 Ниш од 14. јула 2000. године указује да није окончан поступак код противника предлагача и да самим тим нема коначне одлуке о додели стана“.
Одлучујући о ревизији предлагача изјављеној против другостепеног решења, Врховни суд Србије је оспореним решењем Рев. 1667/07 од 21. фебруара 2008. године одбио ревизију као неосновану. У образложењу оспореног ревизијског решења је истакнуто: да су неосновани ревизијски наводи да су нижестепени судови погрешно применили материјално право; да је решењем ВП 1313 Београд Уп. 2. бр. 93/04 од 19. марта 2004. године, којим су оснажени закључак Команде гарнизона Ниш Инт. бр. 4-1340/3 од 5. јуна 1995. и закључак ВП 1410 Ниш Инт. бр. 4-1340/05 од 20. новембра 1998. године, предлагачу утврђено само право на доделу четворособног стана у гарнизону Ниш, али није утврђено право на доделу предметног стана и да, стога, предлагач нема коначно решење о додели стана у закуп на неодређено време.
4. Уставна жалба је, поред осталог, поднета због повреде забране дискриминације из члана 14. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода. Имајући у виду да се одредба члана 21. став 3. Устава садржински не разликује од одредбе члана 14. Европске конвенције, Уставни суд је постојање повреде наведене забране ценио у односу на цитирану одредбу Устава.
Одредбама Устава на чију се повреду у уставној жалби позива је утврђено: да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (члан 21. став 3.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. став 2.).
Одредбом члана 8. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода је прописано да свако има право на поштовање свог приватног и породичног живота, дома и преписке и да се јавне власти неће мешати у вршење овог права сем ако то није у складу са законом и неопходно у демократском друштву у интересу националне безбедности, јавне безбедности или економске добробити земље, ради спречавања нереда или криминала, заштите здравља или морала, или ради заштите права и слобода других.
Одредбама Закона о ванпарничном поступку (“Службени гласник СРС“, бр. 25/82 и 48/88 и “Службени гласник РС“, бр. 46/95 и 18/05), које су од значаја за одлучивање у овој правној ствари, је прописано: да изостанак појединих учесника са рочишта не спречава суд да даље поступа, ако у појединим случајевима законом није друкчије одређено и да се у стамбеним стварима у којима се решава о станарском праву или о појединим овлашћењима која чине садржину станарског права одлука увек доноси на основу расправе на рочишту (члан 11. ст. 2. и 4.); да се у ванпарничном поступку одлуке доносе у облику решења и да решење против кога је дозвољена посебна жалба и решење другостепеног суда, мора бити образложено (члан 18.); да се у ванпарничном поступку сходно примењују одредбе Закона о парничном поступку, ако овим или другим законом није друкчије одређено (члан 30. став 2.).
Одредбама Закона о парничном поступку (“Службени гласник СФРЈ“, бр. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 и 35/91 и “Службени лист СРЈ“, бр. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 и 3/02) (у даљем тексту: раније важећи ЗПП), који је важио у време подношења предлога у овој правној ствари и који се сходно примењивао на овај ванпарнични поступак, било је прописано: да је суд дужан да настоји да се поступак спроведе без одуговлачења и са што мање трошкова и да онемогући сваку злоупотребу права која странкама припадају у поступку (члан 10.); да ће, осим случајева посебно предвиђених у овом закону, суд одредити прекид поступка ако је одлучио да сам не решава о претходном питању (члан 213. став 1. тачка 1)); да ће, кад веће сматра да је предмет расправљен тако да се може донети одлука, председник већа саопштити да је главна расправа закључена и после тога ће се веће повући на већање и гласање ради доношења одлуке (члан 304. став 1.); да веће може у току већања и гласања одлучити да се закључена главна расправа поново отвори ако је то потребно ради допуне поступка или разјашњења појединих важних питања (члан 305.); да је дужност председника већа да се стара да се предмет спора свестрано претресе али да се услед тога поступак не одуговлачи, тако да се расправа по могућности доврши на једном рочишту (члан 311. став 2.); да када веће одлучи да се одложи рочиште за главну расправу, председник већа ће се старати да се за следеће рочиште прибаве сви докази чије је извођење одређено за то рочиште и да се изврше друге припреме како би се расправа могла завршити на том рочишту (члан 314. став 1.).
Закон о парничном поступку (“Службени гласник РС“, број 125/04) (у даљем тексту: ЗПП), који је ступио на снагу 23. фебруара 2005. године и који се од тог датума сходно примењивао на овај ванпарнични поступак, има садржински сличне одредбе са наведеним одредбама раније важећег ЗПП које се односе на ефикасно поступање суда и разлоге за прекид поступка, а осталим одредбама које су од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари је прописано: да суд одлучује по свом уверењу које ће чињенице узети као доказане, на основу савесне и брижљиве оцене сваког доказа засебно и свих доказа заједно, као и на основу резултата целокупног поступка (члан 8.); да се пресуда мора писмено израдити у року од осам дана од доношења и да у сложенијим предметима суд може одложити писмену израду пресуде за још 15 дана (члан 341. став 1.); да ће се, поред осталог, и одредбе члана 341. сходно примењивати на решења (члан 354.); да битна повреда одредаба парничног поступка увек постоји ако пресуда има недостатака због којих се не може испитати, а нарочито ако је изрека пресуде неразумљива, ако противречи сама себи или разлозима пресуде, или ако пресуда нема уопште разлога или у њој нису наведени разлози о битним чињеницама, или су ти разлози нејасни или противречни, или ако о битним чињеницама постоји противречност између онога што се у разлозима пресуде наводи о садржини исправа, записника о исказима датим у поступку и самих тих исправа или записника или изведеним доказима (члан 361. став 2. тачка 12)); да ће примерак благовремене, потпуне и дозвољене ревизије председник већа првостепеног суда доставити противној странци у року од осам дана и да у року од 15 дана од дана достављања ревизије противна странка може поднети суду одговор на ревизију, те да ће по пријему одговора, или по протеку рока за одговор, председник већа првостепеног суда доставити ревизију и одговор на ревизију, са свим списима, ревизијском суду преко другостепеног суда, у року од 15 дана (члан 402. ст. 1, 3. и 4.).
5. Испитујући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта Уставом зајемченог права на суђење у разумном року, а полазећи од утврђених чињеница и околности које се односе на оспорени судски поступак, Уставни суд је утврдио да је ванпарнични поступак покренут 23. априла 2001. године подношењем предлога Општинском суду у Нишу, а да је окончан доношењем решења Врховног суда Србије Рев. 1667/07 од 21. фебруара 2008. године.
Оцењујући период у односу на који је Уставни суд надлежан да испитује повреду права на суђење у разумном року, Суд је констатовао да је период у коме се грађанима Србије јемче права и слободе утврђене Уставом и обезбеђује уставносудска заштита у поступку по уставној жалби почео да тече 8. новембра 2006. године, даном ступања на снагу Устава Републике Србије. Међутим, полазећи од тога да судски поступак по својој природи представља јединствену целину која започиње покретањем поступка а завршава се доношењем одлуке којом се поступак окончава, Уставни суд је оценио да се ради утврђивања оправданости дужине трајања поступка мора узети у обзир и стање предмета на дан 8. новембра 2006. године и да су, у конкретном случају, испуњени услови да се приликом оцене разумности рока узме у обзир целокупан период трајања предметног судског поступка.
Када је реч о дужини оспореног ванпарничног поступка, Уставни суд је утврдио да је он трајао шест година и 10 месеци, што само по себи указује на чињеницу да поступак није окончан у оквиру разумног рока. Међутим, полазећи од тога да је појам разумног трајања судског поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а пре свега од сложености чињеничних и правних питања у конкретном предмету, понашања подносиоца уставне жалбе као учесника у поступку, понашања надлежних судова који воде поступак и природе захтева, односно значаја права о коме се расправља за подносиоца, Уставни суд је испитивао да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на овако дуго трајање поступка.
При томе, Уставни суд је оценио да у овом предмету није било сложених чињеничних питања која су проузроковала дуже трајање ванпарничног поступка. Наиме, првостепени суд је, одлучујући о основаности предлога подносиоца уставне жалбе, требало само да утврди да ли подносилац има правноснажну одлуку о додели стана у закуп на неодређено време, у смислу одредбе члана 47. став 1. Закона о становању. Анализирајући да ли је било сложених правних питања у овом предмету, Уставни суд је имао у виду да је противник предлагача по службеној дужности покренуо понављање поступка у коме је претходно донето решење Команде гарнизона Ниш Инт. бр. 4-1340/4 од 24. јула 1995. године и да је у поновном поступку решењем ВП 1410 Ниш Уп.1.бр.4-1340/00-60 од 14. јула 2000. године поништено наведено решење којим је подносиоцу уставне жалбе додељен стан у закуп на неодређено време, па је у предметном ванпарничном поступку ваљало утврдити и правну судбину донетог решења у поновном поступку, односно требало је испитати да ли је оно постало коначно и правоснажно. Ипак и поред постојања наведених спорних правних питања која су допринела дужини трајања поступка у овој правној ствари, Уставни суд сматра да је Општински суд у Нишу могао да искористи овлашћење из члана 213. став 1. тачка 1) раније важећег ЗПП и прекине ванпарнични поступак док се не реши претходно питање.
Уставни суд је закључио да је подносилац уставне жалбе имао легитиман интерес да поступајући судови хитно одлуче о основаности његовог предлога, јер је то било од директног утицаја на решавање стамбеног питања подносиоца.
Испитујући понашање подносиоца уставне жалбе, Уставни суд је утврдио да је он незнатно допринео дужини трајања ове ванпарнице. Наиме, рочиште за расправу од 13. марта 2003. године је одложено из разлога који се може приписати у одговорност подносиоцу уставне жалбе, јер његов пуномоћник није приступио на рочиште.
Уставни суд је оценио да је погрешно и неделотворно поступање судова пред којима је вођен ванпарнични поступак првенствено утицало на неоправдано и неразумно дуго трајање решавања овог предмета. Најпре, у периоду од 25. јуна до 6. децембра 2002. године, Општински суд у Нишу није одржао ниједно расправно рочиште, нити је предузимао друге процесне радње у циљу брзог разрешења ове ванпарничне ствари. Уставни суд је утврдио да је већина рочишта за расправу одложена без кривице подносиоца уставне жалбе. Немогућност судске управе да обезбеди присуство судије поротника, спреченост пуномоћника противника предлагача да приступи на рочиште и да достави одређене писмене исправе као доказе, по оцени Уставног суда, не представљају објективне разлоге који би оправдали пролонгирање овог поступка и директно се могу приписати у одговорност првостепеном суду, посебно имајући у виду да, сагласно одредби члана 11. став 2. Закона о ванпарничном поступку, изостанак појединих учесника са рочишта не спречава суд да даље поступа. Треба истаћи и да је у два наврата, након што је закључио расправу, Општински суд у Нишу поново отворио расправљање у овој правној ствари (23. априла 2003. године и 28. јула 2004. године) у циљу допуне поступка. Овом приликом Уставни суд наглашава да је у таквој процесној ситуацији од изузетне важности да суд у најкраћем могућем року закаже рочиште за нову расправу, потпуно расправи преостала спорна питања у тој ванпарничној ствари и утврди битне чињенице за оцену основаности предлога. Супротно томе, првостепени суд је наредно рочиште одржао 9. јуна 2003. године, те одлучио решењем 1Р. 5/02 тек 15. октобра 2003. године (у другом случају наредно рочиште је одржао 19. октобра 2004. године, а решење 1Р. 25/04 донео 11. новембра 2004. године). У прилог тврдњи о неделотворном поступању првостепеног суда говори и чињеница да је по пријему одговора подносиоца уставне жалбе на ревизију од 17. јуна 2005. године, Општински суд у Нишу доставио списе предмета Врховном суду Србије преко Окружног суда у Нишу тек 16. септембра 2005. године, иако је био дужан да то учини у року од 15 дана, у смислу одредбе члана 402. став 4. ЗПП.
Ипак, одговорност првостепеног ванпарничног суда за неоправдано продужење поступка се првенствено огледа у томе што су три првостепена решења у овој правној ствари била укинута, што је имало за последицу враћање предмета првостепеном суду на поновни поступак и одлучивање. Заузимање неутемељеног правног становишта у овом предмету и непоступање Општинског суда у Нишу по налозима судова више инстанце, по оцени Уставног суда, представљају пресудне разлоге за прекомерну дужину трајања ванпарничног поступка који је претходио подношењу уставне жалбе. Уставни суд је имао у виду и став Европског суда за људска права, по коме чињеница да се више пута налаже понављање разматрања једног предмета пред нижом инстанцом може, сама по себи, открити озбиљни недостатак у правном систему државе (видети пресуду Pavlyulynets против Украјине од 6. септембра 2005. године). Полазећи од одредаба члана 341. став 1. и члана 354. ЗПП које се односе на рок за писмену израду решења, Уставни суд је нашао да је и Врховни суд Србије допринео дужем трајању ове ванпарнице, јер је ревизијско решење Рев. 2503/05 од 23. марта 2006. године проследио другостепеном суду тек 19. јуна 2006. године.
Уставноправна оцена спроведеног поступка у овој правној ствари, заснована на пракси и стандардима овог суда, као и Европског суда за људска права, потврђује да је у конкретном случају повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року.
Имајући у виду све изнете разлоге, Уставни суд је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року у ванпарничном поступку који се водио пред Општинским судом у Нишу у предмету 1Р. 305/06, па је у том делу уставну жалбу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду (“Службени гласник РС“, број 109/07), и одлучио као у тачки 1. изреке.
6. Разматрајући остале наводе подносиоца уставне жалбе о повреди права на правично суђење, Уставни суд је најпре констатовао да је у поступку по уставној жалби надлежан само да утврђује да ли је појединачним актом или радњом државног органа или организације којој је поверено јавно овлашћење дошло до повреде или ускраћивања људских или мањинских права и слобода зајемчених Уставом, односно да није надлежан да испитује законитост одлука редовних судова и врши оцену утврђених чињеница и изведених доказа у поступку који је претходио подношењу уставне жалбе, а на којима се заснива оспорена судска одлука. Задатак Уставног суда је да испита да ли је ванпарнични поступак у целини био правичан на начин утврђен чланом 32. став 1. Устава.
Међутим, с обзиром на то да приликом одлучивања у поступку по уставној жалби Уставни суд уважава и праксу међународних институција за заштиту људских права, треба истаћи став Европског суда за људска права у Стразбуру по коме самом судском одлуком може бити повређено нечије право на правично суђење уколико постоји очигледна нелогичност, неразумност или самовољност у поступању суда приликом доношења одлуке (видети пресуду Canela Santiago против Шпаније од 4. октобра 2001. године). У том смислу, ваља нагласити да пропуст суда да размотри аргументе странке у поступку такође може довести до повреде права на правично суђење (видети пресуду Quadrelli против Италије од 11. јануара 2000. године).
У наведеном контексту, један од елемената права на правично суђење је и право на образложену судску одлуку и оно подразумева обавезу суда да наведе јасне, довољне и разумљиве разлоге на којима заснива своју одлуку, чиме се истовремено даје гаранција странки да је суд размотрио њене наводе и доказе које је истакла у поступку и да се таква одлука може испитати по жалби. При томе, оваква обавеза не значи да је суд дужан да у одлуци да детаљне одговоре на сва постављена питања и изнете аргументе. Мера у којој постоји обавеза давања образложења зависи од природе одлуке и инстанционе надлежности суда који одлуку доноси. Имајући у виду да првостепени суд утврђује чињенично стање битно за доношење одлуке и да оцењује доказе о постојању битних чињеница, Уставни суд налази да је Општински суд у Нишу имао обавезу да у образложењу оспореног решења 1Р. 305/06 од 5. децембра 2006. године изнесе кључне аргументе учесника у поступку на којима су темељили основаност својих захтева или предлога и да, у случају постојања одређених доказа који потврђују, односно негирају неку битну чињеницу, да разлоге за тврдњу да су одређени докази веродостојни, а други нису. Полазећи од претходно наведеног, Уставни суд је извршио увид у списе овог предмета и утврдио следеће чињенице од значаја за оцену да ли је постојало нелогично, неразумно и самовољно поступање првостепеног суда приликом доношења оспореног решења: да је 9. августа 2006. године подносилац уставне жалбе поднео Општинском суду у Нишу поднесак у коме је, у смислу налога из решења Врховног суда Србије Рев. 2503/05 од 23. марта 2006. године, истакао да је поднео жалбу против решења ВП 1410 Ниш Уп1. бр. 4-1340/00-60 од 14. јула 2000. године и приложио следеће доказе – жалбу насловљену као “упозорење на незаконит поступак Стамбене комисије ВП 1410 Ниш“ од 17. октобра 2000. године, потврду о извршеном достављању наведене жалбе од 18. октобра 2000. године, упозорење на ћутање администрације од 20. новембра 2001. године, ургенцију због ћутања администрације од 31. децембра 2001, 1. фебруара 2002. и 24. фебруара 2003. године и захтев за поступање по жалби од 8. фебруара 2006. године; да је 24. октобра 2006. године, у прилог својим тврдњама, подносилац уставне жалбе доставио првостепеном суду и закључак Више Стамбене комисије ВП 1313 Београд Уп-2 бр. 474-2/2001 од 11. децембра 2001. године; да је првостепени суд у записнику са рочишта за расправу од 15. новембра 2006. године констатовао да из приложених доказа произлази да је подносилац уставне жалбе примио спорно решење и да је изјавио жалбу против њега; да је оспореним решењем 1Р. 305/06 од 5. децембра 2006. године одбијен предлог подносиоца уставне жалбе за доношење решења које замењује уговор о закупу стана на неодређено време, са образложењем да је првостепени суд извршио увид у обавештење Министарства одбране – Сектор за људске ресурсе – Управа за кадрове бр. 31422-52/01 од 6. септембра 2006. године и закључио да је подносилац уставне жалбе одбио да прими спорно решење и да, самим тим, није изјавио ни жалбу против њега; да из образложења оспореног решења произлази да Општински суд у Нишу није ценио наводе и доказе подносиоца уставне жалбе у односу на кључне чињенице на којима је засновао своју одлуку.
С обзиром на наведено, Уставни суд сматра да је првостепени суд требало да испита одлучне наводе подносиоца уставне жалбе, да оцени доказе који му иду у прилог, доведе наведене доказе у везу са доказима које је предложио противник предлагача, те да, изводећи закључак о постојању одређених чињеница, образложи зашто су једни докази веродостојни, а други нису. Према томе, првостепени суд се морао суочити са доказима који иду у прилог подносиоцу уставне жалбе и образложити да ли им верује или не. Стога, по оцени Уставног суда, Општински суд у Нишу у конкретном случају није дао јасне, довољне и уставноправно прихватљиве разлоге у погледу свих чињеница које су од значаја за доношење одлуке у овој правној ствари, те образложење оспореног решења 1Р. 305/06 од 5. децембра 2006. године не задовољава стандарде правичног суђења, успостављене уставносудском праксом и праксом Европског суда за људска права.
Имајући у виду да се у поступку по уставној жалби испитује да ли је ванпарнични поступак у целини био правичан, Уставни суд је разматрао да ли су судови више инстанце у поступцима по правним лековима уклонили очигледно произвољне и арбитрерне пропусте првостепеног суда. Наиме, подносилац уставне жалбе је, поред осталог, у жалби против решења Општинског суда у Нишу 1Р. 305/06 од 5. децембра 2006. године истакао да првостепени суд није ценио његове наводе и да је учинио битну повреду правила поступка из члана 361. став 2. тачка 12) ЗПП, јер су “разлози о битним чињеницама противуречни између онога што се разлозима побијаног решења наводи о садржини исправа и самих тих исправа, записника и изведених доказа“. Окружни суд у Нишу је оспореним решењем Гж. 797/07 од 28. фебруара 2007. године одбио жалбу и потврдио првостепено решење, прихватајући у целини образложење првостепеног суда и истичући да су неосновани жалбени наводи, јер “заправо и да није противник предлагача одлучивао о жалби коју је изјавио предлагач како он тврди, то указује на чињеницу да поступак није окончан код противника предлагача, па самим тим и нема одлуке о додели стана“. Полазећи од тога, Уставни суд сматра да је, у случају када Општински суд у Нишу није испитао наводе и ценио доказе подносиоца уставне жалбе који су истакнути у првостепеном поступку, Окружни суд у Нишу морао изричито да одговори на спорна питања (видети пресуду Ruiz Torija против Шпаније од 9. децембра 1994. године). Такође, по оцени Уставног суда, другостепени суд је извео уставноправно неприхватљив и произвољан закључак да не постоји коначна одлука о додели стана, јер у ситуацији кад о изјављеној жалби против спорног решења (о поништају одлуке о додели стана) није одлучивано, такво решење није постало коначно и правноснажно и не производи правно дејство. Стога, Уставни суд налази да, у конкретном случају, Окружни суд у Нишу није дао јасне, недвосмислене, довољне и уставноправно прихватљиве разлоге за своје правно становиште.
Испитујући даље да ли је Врховни суд Србије у поступку по ревизији на уставноправно прихватљив начин образложио оспорено решење Рев. 1667/07 од 21. фебруара 2008. године, Уставни суд је имао у виду да суд највише правне инстанце приликом одлучивања о ванредним правним лековима има ограничена надзорна овлашћења и да се не бави испитивањем чињеница и оценом доказа, већ искључиво цени законитост одлука нижестепених судова. У том смислу, Врховни суд Србије није имао обавезу да одговори на све наводе подносиоца уставне жалбе који су истакнути у ревизији. Ипак, с обзиром на нелогично и произвољно поступање првостепеног суда у овој правној ствари, Уставни суд је оценио да паушално истицање да “у спроведеном поступку нису учињене битне повреде на које се у ревизији указује“ а без навођења конкретних, јасних и довољних разлога у том погледу (посебно у погледу непостојања битне повреде правила поступка из члана 361. став 2. тачка 12) ЗПП, имајући у виду очигледне пропусте првостепеног суда), само по себи, не чини оспорено решење Рев. 1667/07 од 21. фебруара 2008. године образложеним са становишта права на правично суђење. Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је оценио да је оспореним решењима повређено право подносиоца уставне жалбе на образложену судску одлуку као елемента права на правично суђење, па је и у том делу уставну жалбу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, и одлучио као у тачки 2. изреке.
Разматрајући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта одредбе члана 36. став 2. Устава, Уставни суд је оценио да оспореним решењима није повређено право подносиоца уставне жалбе на правно средство. Наиме, Окружни суд у Нишу је оспореним решењем Гж. 797/07 од 28. фебруара 2007. године одлучио о жалби подносиоца уставне жалбе против решења Општинског суда у Нишу 1Р. 305/06 од 5. децембра 2006. године, док је оспореним решењем Врховног суда Србије Рев. 1667/07 од 21. фебруара 2008. године одлучено о ревизији подносиоца изјављеној против другостепеног решења. Стога је, по оцени Уставног суда, у другостепеном ванпарничном поступку и поступку по ревизији обезбеђено право подносиоца уставне жалбе зајемчено чланом 36. став 2. Устава. Из изнетих разлога, Уставни суд је уставну жалбу у овом делу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, и одлучио као у делу тачке 2. изреке.
Испитујући повреду начела забране дискриминације из члана 21. Устава, Суд је закључио да су неосноване тврдње подносиоца уставне жалбе да је у предметном ванпарничном поступку на било који начин дискриминисан. Наиме, у уставној жалби нису пружени уставноправно прихватљиви аргументи и докази који би указали да је подносиоцу уставне жалбе због неког личног својства повређено људско или мањинско право зајемчено Уставом, што је неопходна претпоставка да би се могла утврдити повреда начела забране дискриминације.
7. Уставни суд је оценио да се штетне последице учињене повреде права на правично суђење могу отклонити једино поништајем решења Врховног суда Србије Рев. 1667/07 од 21. фебруара 2008. године, како би у поновном поступку Врховни касациони суд, као сада надлежан суд за поступање по ванредним правним лековима, донео нову и образложену одлуку о ревизији подносиоца уставне жалбе изјављеној против решења Окружног суда у Нишу Гж. 797/07 од 28. фебруара 2007. године, те је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучио као у тачки 3. изреке.
Имајући у виду да подносилац уставне жалбе није тражио накнаду нематеријалне штете, Уставни суд је, на основу члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, у тачки 4. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоца због констатоване повреде права на суђење у разумном року, оствари објављивањем ове одлуке у “Службеном гласнику Републике Србије“.
С обзиром на то да је у овој уставноправној ствари утврђено да је оспореним решењима донетим у ванпарничном поступку повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење и суђење у разумном року, те чињеницу да ће решење Окружног суда у Нишу Гж. 797/07 од 28. фебруара 2007. године бити поново предмет испитивања у поступку по ревизији пред Врховним касационим судом, Уставни суд се у конкретном случају није посебно бавио испитивањем тврдњи подносиоца уставне жалбе о повреди његовог права на дом и поштовање приватног и породичног живота.
8. Сходно изнетом, Уставни суд је, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић