Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, Милан Станић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Весне Крнетић из Сутјеске, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 17. јуна 2010. године, донео је
О Д Л У К У
1. Одбија се као неснована уставна жалба Весне Крнетић изјављена против пресуде Општинског суда у Зрењанину П. 2242/07 од 14. новембра 2007. године и пресуде Окружног суда у Зрењанину Гж. 206/08 од 4. марта 2008. године.
2. Одбацује се уставна жалба Весне Крнетић изјављена против решења Републичког завода за здравствено осигурање - Филијале за Средњобанатски округ Зрењанин број 04-180/43/07 од 2. јула 2007. године и решења Републичког завода за здравствено осигурање - Покрајинског завода за здравствено осигурање Нови Сад број 03-54-323/2007 од 4. септембра 2007. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Весна Крнетић из Сутјеске је 15. априла 2008. године, преко пуномоћника Јудите Варади и Константина Ранкова, адвоката из Зрењанина, поднела Уставном суду уставну жалбу против аката наведених у изреци.
Иако се формално позива на више повреда Устава Републике Србије, Повеље о заштити људских и мањинских права и Закона о здравственом осигурању, подноситељка уставне жалбе се у суштини жали на повреду права на здравствену заштиту из члана 68. Устава и права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава. Наиме, подноситељка сматра да су јој наведена права повређена, јер су поступајући државни органи оспореним актима одбили њен захтев за новчану накнаду за плаћање трошкова лечења у износу од 9.000,00 динара.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорене акте и документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари:
Подноситељка уставне жалбе је поднела Филијали Републичког завода за здравствено осигурање за Средњобанатски округ у Зрењанину захтев за новчану накнаду за плаћене трошкове лечења у Специјалној гинеколошкој болници „Београд“ у Београду, у износу од 9.000,00 динара, који захтев је оспореним решењем првостепеног управног органа број 04-180/43/07 од 2. јула 2007. године одбијен као неоснован.
Одлучујући о жалби подноситељке, Републички завод за здравствено осигурање - Покрајински завод за здравствено осигурање Нови Сад је донео оспорено другостепено решење број 03-54-323/2007 од 4. септембра 2007. године, којим је одбио жалбу подноситељке као неосновану.
Подноситељка је потом 3. октобра 2007. године поднела тужбу против Републичког завода за здравствено осигурање - Филијале за Средњобанатски округ Зрењанин, којом је тражено да се обавеже тужени да јој плати износ од 9.000,00 динара на име главнице дуга, са законском затезном каматом од 1. јануара 2007. године. Општински суд у Зрењанину је оспореном пресудом П. 2242/07 од 14. новембра 2007. године одбио тужбени захтев подноситељке. На основу утврђеног чињеничног стања и применом одредаба члана 68. ст. 1 и 3. Устава Републике Србије и одредаба чл. 53, 144. и 183. Закона о здравственом осигурању, у образложењу оспорене првостепене пресуде је, поред осталог, наведено да тужени није обавезан да плати тужиљи тражени износ, јер нису испуњени сви услови који су прописани Законом о здравственом осигурању за накнаду плаћених трошкова лечења из средстава обавезног здравственог осигурања које је осигурано лице (подноситељка уставне жалбе) платило. Наиме, поступајући суд је утврдио да тужени са приватном клиником у којој је лечена подноситељка нема закључен уговор о пружању здравствених услуга, да подноситељка није имала упут специјалисте за лекарску интервенцију којој се подвргла и констатовао да је надлежна лекарска комисија утврдила да наведена интеренција није била хитна у смислу члана 53. Закона о здравственом осигурању, те да је тужбени захтев подноситељке уставне жалбе неоснован.
Оспореном пресудом Окружног суда у Зрењанину Гж. 206/08 од 4. марта 2008. године одбијена је као неоснована жалба подноситељке и потврђена побијана првостепена пресуда. У образложењу ове пресуде је, поред осталог, наведено да је заштита спорног права не припада тужиљи на основу одредаба члана 68. Устава, јер „из става 3. овог члана јасно следи да се право не црпи директно из Устава, већ да се остварује на начин и под условима предвиђеним законом“. Другостепени суд је утврдио и да је првостепена пресуда донета без битних повреда одредаба парничног поступка, као и да је на утврђено чињенично стање правилно примењено материјално право.
4. Одредбама Устава у односу на које је оцењивана основаност уставне жалбе утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако има право на заштиту свог физичког и психичког здравља, да деца, труднице, мајке током породиљског одсуства, самохрани родитељи са децом до седме године и стари остварују здравствену заштиту из јавних прихода, ако је не остварују на други начин, у складу са законом, да се здравствено осигурање, здравствена заштита и оснивање здравствених фондова уређује законом и да Република Србија помаже развој здравствене и физичке културе (члан 68.).
Законом о здравственом осигурању ("Службени гласник РС", бр. 107/05, 109/05 и 106/06) прописано је: да осигурано лице остварује право на здравствену заштиту на начин и по поступку утврђеним овим законом и прописима донетим за спровођење овог закона, као и да трошкове здравствене заштите која се остварује мимо начина и поступка утврђеног у складу са ставом 1. овог члана сноси осигурано лице (члан 144. ст. 1. и 2.); да се здравственим установама, односно приватној пракси са којима није закључен уговор о пружању здравствених услуга могу из средстава обавезног здравственог осигурања платити само здравствене услуге пружене осигураним лицима при указивању хитне медицинске помоћи, по ценама утврђеним актом из члана 55. овог закона, као и да ако је осигурано лице платило за пружену хитну медицинску помоћ здравственој установи, односно приватној пракси из става 1. овог члана, има право на накнаду плаћених трошкова из средстава обавезног здравственог осигурања до износа цене пружене здравствене услуге, утврђене актом из члана 55. овог закона (члан 183.); да је хитна медицинска помоћ, у смислу овог закона, непосредна - тренутна медицинска помоћ која се пружа да би се избегло довођење осигураног лица у животну опасност, односно непоправљиво или озбиљно слабљење или оштећење његовог здравља или смрт, да се под хитном медицинском помоћи, у смислу овог закона, сматра и медицинска помоћ која се пружи у току од 12 сати од момента пријема осигураног лица да би се избегао очекивани настанак хитног медицинског стања, да неопходна здравствена заштита, у смислу овог закона, обухвата здравствену заштиту која је одговарајућа, односно потребна за дијагностику, односно лечење болести или повреда осигураног лица, која је у складу са стандардима добре медицинске праксе у земљи и која није пружена, на захтев осигураног лица или здравственог радника, ради стављања осигураног лица у повољнији положај у односу на друга осигурана лица, односно ради стицања посебних користи за здравствену установу, приватну праксу или здравственог радника и да хитну и неопходну здравствену заштиту у поступку остваривања права осигураних лица из обавезног здравственог осигурања утврђују стручно-медицински органи у поступку остваривања права (члан 53.).
Правилником о начину и поступку остваривању права из обавезног здравственог осигурања („Службени гласник РС“, бр. 116/06, 16/07, 38/07, 45/07, 97/07 и 127/07), који је важио у време доношења оспорених аката, било је прописано: да осигурано лице остварује здравствену заштиту у здравственој установи, односно код другог даваоца здравствених услуга (у даљем тексту: давалац услуга), који има седиште на подручју матичне филијале са којим је закључен уговор о пружању здравствене заштите и да осигурано лице остварује здравствену заштиту и код здравствене установе, односно код другог даваоца здравствених услуга ван подручја матичне филијале под условима прописаним Законом и овим правилником (члан 15. ст. 1. и 2.); да се осигураном лицу обезбеђује право на слободан избор даваоца услуга са којим је матична филијала закључила уговор о пружању здравствене заштите, односно слободан избор лекара (у даљем тексту: изабрани лекар) у складу са законом и овим правилником (члан 16.); да хитна медицинска помоћ јесте непосредна - тренутна медицинска помоћ која се пружа да би се избегло довођење осигураног лица у животну опасност, односно непоправљиво или озбиљно слабљење или оштећење његовог здравља или смрт, да се под хитном медицинском помоћи сматра и медицинска помоћ која се пружа у току од 12 сати од момента пријема осигураног лица да би се избегао очекивани настанак хитног медицинског стања, да се хитна медицинска помоћ пружа на месту медицинске хитности или код даваоца услуга, са или без упута изабраног лекара као и у случају када осигурано лице није у могућности да поднесе доказ о својству осигураног лица, под условима прописаним Законом и овим правилником и да хитну медицинску помоћ пружа осигураним лицима најближи давалац услуга, односно приватна пракса, без обзира да ли је закључен уговор о пружању здравствених услуга (члан 51.).
5. Имајући у виду садржину уставне жалбе, нарочито повреде права на које се формално позива у уставној жалби и наведене уставноправне разлоге, Уставни суд је претходно оценио да је подноситељка уставне жалбе у суштини незадовољана исходом парничног поступка у коме су донете оспорене пресуде, те да се првенствено жали на примену меродавног материјалног права. Стога је Уставни суд најпре испитао да ли је поступак који је претходио подношењу уставне жалбе и у коме су донете оспорене пресуде у целини био правичан на начин на који то гарантује одредба члана 32. став 1. Устава.
Оцењујући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта назначених одредаба Устава, Закона и подзаконског акта, у делу у коме се оспоравају пресуде Општинског суда у Зрењанину и Окружног суда у Зрењанину, Уставни суд је утврдио да oспореним пресудама није повређено уставно право подноситељке уставне жалбе на правично суђење.
Уставни суд је и у овом поступку претходно констатовао да у начелу није надлежан да преиспитује закључке и оцене редовних судова у погледу утврђеног чињеничног стања и начин на који су редовни судови применили право у поступку који је вођен ради одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе. У том смислу, задатак Уставног суда је да испита да ли је у том поступку, од стране редовних судова, евентуално дошло до повреде или ускраћивања Уставом гарантованих права и да ли је примена процесног и/или материјалног права била произвољна или дискриминациона, тако да би указала на очигледну арбитрерност и неправичност у поступању редовних судова, а на штету подносиоца уставне жалбе. Дакле, Уставни суд код оцене навода уставне жалбе о повреди овог права, сагледавајући спроведени поступак као јединствену целину, утврђује да ли је исти био вођен на начин који је подносиоцу уставне жалбе осигурао право на правично суђење.
У конкретном случају, Уставни суд је оценио да је Општински суд у Зрењанину, након поступка спроведеног у складу са законом, те извођења и оцене релевантних доказа, у складу са одредбом члана 8. Закона о парничном поступку ("Службени гласник РС", број 125/04), утврдио да је неоснован тужбени захтев тужиље, овде подноситељке уставне жалбе, којим је тражена новчана накнада (рефундација) плаћених трошкова лечења из средстава обавезног здравственог осигурања. Уставни суд је оценио да су Општински суд у Зрењанину, а потом и Окружни суд у Зрењанину одлучујући о поднетој жалби, за своје ставове дали јасне, прецизне и логичне закључке, засноване на примени меродавног материјалног права. Уставни суд није нашао ништа што би указало да су материјалноправни прописи произвољно или неправично примењени на штету подноситељке уставне жалбе. Другим речима, сама околност да подноситељка уставне жалбе није задовољана исходом предметног парничног поступка не значи истовремено да јој у конкретном поступку пред првостепеним и другостепеним судом није било обезбеђено правично суђење.
Такође, Уставни суд није нашао било који елемент који би указивао на процесну неправичност у смислу гаранција у оквиру права на правично суђење. Наиме, оспорени поступак је управо вођен поводом тужбе подноситељке уставне жалбе којом је тражена исплата тужбеним захтевом потраживаног дуга, чиме јој је омогућен приступ суду. По оцени Уставног суда, тужиљи је током поступка пред првостепеним судом било омогућено да предлаже доказе, као и да одговори на наводе и доказе супротне стране, а из документације достављене Уставном суду не произлази да је у односу на туженог била другачије третирана. Подноситељка уставне жалбе је даље имала могућност да изјави жалбу, о којој је мериторно одлучивао надлежни другостепени суд који је у образложењу навео разлоге за своју одлуку, односно разлоге због којих жалбени наводи нису могли да доведу до другачијег решавања конкретне правне ствари. С обзиром да је подноситељки уставне жалбе било омогућено да коришћењем својих процесних права учествује у поступку, предузима законом допуштене радње и улаже правне лекове, Уставни суд је утврдио да није било повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
У вези навода из уставне жалбе да је оспореним пресудама повређено право на здравствену заштиту, које подноситељка дефинише као „право на лечење“, Уставни суд је оценио да је уставна жалба и у овом делу неоснована. Приликом своје оцене, Уставни суд је пошао од гаранција које Устав у члану 68. ст. 1. и 3. утврђује за ово право и констатовао да Устав сваком лицу гарантује право на заштиту физичког и психичког интегритета, утврђујући, поред осталог, да се здрваствена заштита уређује законом. Устав у ставу 2. истог члана начелно утврђује, и то искључиво за одређене категорије лица (децу, труднице, мајке током породиљског одсуства, самохране родитеље са децом до седме године и старе), да ће право на здравствену заштиту остваривати из јавних прихода, осим ако га не остварују на други начин, и то у складу са законом. Дакле, Устав штити и гарантује право на здравствену заштиту на начин и под условима прописаним законом, при чему не садржи гаранцију „права на бесплатно лечење“, тј. права на здравствену заштиту на терет средстава обавезног здравственог осигурања за „свако лице“ и у сваком појадиначном случају, независно од прописа који уређују ову област.
У конкретном случају, по оцени Уставног суда, подноситељка уставне жалбе је остварила право на здравствену заштиту на начин и под условима прописаним Законом о здравственом осигурању. Околност да подноситељка уставне жалбе сматра да јој припада „право на бесплатно лечење“, као и да је незадовољна одлукама државних органа којима је одбијен њен захтев за новчану накнаду плаћених трошкова лечења из средстава обавезног здравственог осигурања, односно да јој нису „рефундирани“ трошкови лечења, не значи да је дошло до повреде права на здравствену заштиту.
Имајући у виду изнето, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", број 109/07), у овом делу одбио као неосновану уставну жалбу подноситељке изјављену против пресуде Општинског суда у Зрењанину П. 2242/07 од 14. новембра 2007. године и пресуде Окружног суда у Зрењанину Гж. 206/08 од 4. марта 2008. године и решио као у тачки 1. изреке.
6. У погледу дела уставне жалбе којим су оспорена решења Републичког завода за здравствено осигурање - Филијале за Средњобанатски округ Зрењанин број 04-180/43/07 од 2. јула 2007. године и Републичког зовода за здравствено осигурање - Покрајинског завода за здравствено осигурање Нови Сад број 03-54-323/2007 од 4. септембра 2007. године, Уставни суд је оценио да уставна жалба у овом делу неблаговремена.
Наиме, према члану 84. став 1. Закона о Уставном суду, уставна жалба се може изјавити у року од 30 дана од дана достављања појединачног акта, односно од дана предузимања радње којом се повређује или ускраћује људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом.
Имајући у виду да је уставна жалба изјављена против аката који су подноситељки достављени најкасније 3. октобра 2007. године, када је поднела тужбу Општинском суду у Зрењанину, а да је уставну жалбу изјавила 15. априла 2008. године, Уставни суд је утврдио да је уставна жалба у овом делу неблаговремена, јер није поднета у законом прописаном року. Стога је Суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 2) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у овом делу и решио као у тачки 2. изреке.
7. Полазећи од свега изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 84. Пословника о раду Уставног суда (''Службени гласник РС'', бр. 24/08 и 27/08), донео Одлуку као у изреци.
|
|
|
ПРЕДСЕДНИК УСТАВНОГ СУДА др Боса Ненадић |