Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, Милан Станић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Станка Милојевића из Алексинца, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 17. јуна 2010. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Станка Милојевића изјављена против решења Општинског суда у Алексинцу К. 400/07 од 18. децембра 2007. године и решења Окружног суда у Нишу Кж. 183/08 од 14. фебруара 2008. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Станкo Милојевић из Алексинца изјавио је, преко Општинског суда у Алексинцу, 13. марта 2008. године уставну жалбу против решења Општинског суда у Алексинцу К. 400/07 од 18. децембра 2007. године и решења Окружног суда у Нишу Кж. 183/08 од 14. фебруара 2008. године, због „кршења прописаних закона Србије, кршења прописаних чланова Устава Србије, чл. 22, 32, 33, 36, 145, кршења Законика о кривичном поступку и то члана 35, члана 368. став 1. тачка 6), члан 368. став 1. тачка 2), члан 274. став 1. тачка 1) и чланa 375“. Подносилац наводи да је Општинском суду у Алексинцу поднео приватну кривичну тужбу против Б.С, судије тог суда, због кривичних дела увреде и клевете, које је именовани извршио тиме што је, као поступајући судија, подносиоца уставне жалбе, у својству окривљеног, огласио кривим за кривично дело клевете у кривичном поступку тог суда К. 277/07 и осудио га на новчану казну у износу од 20.000 динара. Подносилац даље наводи да је Општински суд у Алексинцу ову приватну тужбу одбио решењем К. 400/07 од 18. децембра 2007. године. Како је Окружни суд у Нишу, својим решењем Кж. 183/08 од 14. фебруара 2008. године, одбио као неосновану жалбу подносиоца против овог решења, подносилац сматра да су му оспореним актима повређена права гарантована Уставом, јер судија Општинског суда у Алексинцу, у предмету К. 400/07, „није смео да суди колеги истог суда“, а „ свесно је подржао фалсификате у пресуди К. 277/07“. Указује да је Окружни суд у Нишу своје решење Кж. 183/08 образложио нетачним наводима, јер у поступку К. 277/07 „окривљени је фалсификовао исказе сведока, приложене доказе-документа, а неке није хтео да прими јер му истина не одговара“, па је, на основу наведеног, подносиоца уставне жалбе огласио кривим. Истиче да га Окружни суд у Нишу није обавестио о седници већа по жалби, иако је то подносилац у својој жалби захтевао. Сматра да су му, на описани начин, повређена људска права гарантована Уставом.
Поступајући по налогу Уставног суда, председник Окружног суда у Нишу се у свом допису Су. 74/08 од 16. јуна 2008. године изјаснио на наводе из уставне жалбе, истичући да у конкретном случају нема повреда назначених одредаба Устава, с обзиром да је подносиоцу уставне жалбе омогућено да у судском поступку штити своја права, да је одлуке донео независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, а да му ни право на једнаку заштиту права и на правно средство није ускраћено, с обзиром да је своје право искористио изјавивши жалбу на првостепено решење, о којој је одлучивао другостепени суд. Сматра да подносиоцу уставне жалбе нису повређена ни посебна права окривљеног, јер се ова права гарантују само окривљеном, док је подносилац у спроведеном кривичном поступку имао својство приватног тужиоца.
Општински суд у Алексинцу је, такође поступајући по налогу Уставног суда, уз свој допис Су. 1/09-55 од 17. септембра 2009. године, доставио списе предмета К. 400/07.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Члан 82. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", број 109/07) је по својој садржини истоветан одредби члана 170. Устава.
3. Из навода уставне жалбе, те увидом у оспорена решења и списе предмета Општинског суда у Алексинцу К. 400/07, Уставни суд је утврдио следеће чињенице које су од утицаја на одлучивање у овој уставносудској ствари:
Подносилац уставне жалбе, у својству приватног тужиоца, поднео је 15. новембра 2007. године Општинском суду у Алексинцу приватну кривичну тужбу против Б.С, судије Општинског суда у Алексинцу, због кривичних дела увреде из члана 170. став 1. и клевете из члана 171. став 1. Кривичног законика, које је именовани наводно извршио тиме што је, као судећи судија, подносиоца уставне жалбе, у кривичном поступку тог суда К. 277/07, огласио кривим за кривично дело клевете извршено против Б.М. и осудио га на новчану казну у износу од 20.000 динара.
По захтеву за изузеће судије В.С. коме је додељен предмет К. 400/07, председник Општинског суда у Алексинцу је 11. децембра 2007. године донео решење којим је усвојио овај захтев и предмет је доделио у рад судији Н.Ц.
Поступајући судија Н.Ц. је 18. децембра 2007. године, на основу члана 441. ст. 1. и 2. у вези члана 274. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку, донео оспорено решење којим је ван главног претреса одбио приватну тужбу подносиоца уставне жалбе, сматрајући да кривична дела за која је поднета приватна кривична тужба нису кривична дела, јер немају обележја кривичних дела одређених законом. По закључку суда, окривљени Б.С. је у предмету Општинског суда у Алексинцу К. 277/07 поступао као судија у оквиру редовног обављања делатности, који је након изведених доказа донео пресуду којом је приватног тужиоца – овде подносиоца уставне жалбе, огласио кривим. С обзиром да је окривљени за своју пресуду дао образложење, поступајући суд је заузео становиште да на страни окривљеног нема умишљаја да вређа или клевета подносиоца уставне жалбе. Стога је суд утврдио да нема елемената кривичних дела за која је гоњење предузето, због чега је предметну кривичну тужбу одбио.
Подносилац уставне жалбе је, као приватни тужилац, против првостепеног решења Општинског суда у Алексинцу К. 400/07 изјавио жалбу Окружном суду у Нишу, због битних повреда одредаба кривичног поступка, повреде кривичног закона и одлуке о трошковима, изричито захтевајући да, сходно члану 375. Законика о кривичном поступку, буде обавештен о седници жалбеног већа.
Окружни суд у Нишу је 14. фебруара 2008. године донео оспорено решење Кж. 183/08, којим је одбио као неосновану жалбу приватног тужиоца, заузимајући став да је првостепени суд правилно донео своју одлуку када је утврдио да у радњама окривљеног нема обележја кривичних дела која му се стављају на терет приватном кривичном тужбом, јер радње које му се стављају на терет не садрже противправност као општи елемент кривичног дела у питању. У свом образложењу другостепени суд није навео да ли је о седници већа обавестио приватног кривичног тужиоца који је у року предвиђеном за жалбу, односно у својој жалби, захтевао да буде обавештен о тој седници.
4. Устав у члану 32. став 1. утврђује да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Законик о кривичном поступку ("Службени лист СРЈ", бр. 70/01 и 68/02 и "Службени гласник РС", бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09 и 72/09), у члану 375. став 1. прописује да ће се о седници већа обавестити онај оптужени или његов бранилац, оштећени као тужилац, приватни тужилац или њихов пуномоћник који је у року предвиђеном за жалбу или за одговор на жалбу захтевао да буде обавештен о седници или је предложио одржавање претреса пред другостепеним судом, као и да председник већа или веће може одлучити да се о седници већа обавесте странке и кад нису то захтевале или да се о седници обавести и странка која то није захтевала, ако би њихово присуство било корисно за разјашњење ствари. Одредбом чл. 433. став 1. истог Законика прописано је да ће се у поступку за кривична дела за која је као главна казна прописана новчана казна или затвор до пет година, примењивати одредбе чл. 434. до 448. овог законика, а уколико у овим одредбама није нешто посебно прописано, примењиваће се сходно остале одредбе овог законика. Одредба члана 448. став 1. Законика прописује да ће се, кад другостепени суд решава о жалби против пресуде донесене по скраћеном поступку којом је изречена казна затвора, о седници већа обавестити странке и бранилац окривљеног у смислу члана 374. став 2. и члана 375. став 1. овог законика, а у осталим случајевима, само ако председник већа или веће нађе да би присуство странака било корисно за разјашњење ствари.
5. Подносилац уставне жалбе истиче повреде права из чл. 22, 32, 33, 36. и 145. Устава.
У вези повреде права на присуствовање радњама у поступку, као елемента права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд констатује да одредба члана 448. став 1. Законика о кривичном поступку искључује примену одредбе члана 375. став 1. овог законика, јер се у конкретном случају ради о скраћеном кривичном поступку. Како другостепени суд није решавао о жалби против пресуде којом је изречена казна затвора (што би за последицу имало обавезу председника већа или већа да о седници обавести странке), већ о решењу којим је приватна тужба подносиоца одбијена, стога, по констатацији Уставног суда, није постојала ни обавеза председника већа или већа, прописана одредбом члана 448. став 1. Законика, да о седници већа обавести странке, па ни подносиоца уставне жалбе као приватног тужиоца. Како се радило о скраћеном а не редовном кривичном поступку, правно је неутемељен став подносиоца уставне жалбе да је требало применити одредбу члана 375. став 1. Законика о кривичном поступку.
У односу на остале у уставној жалби истакнуте повреде права, Уставни суд констатује: да је чланом 22. Устава успостављено начело судске заштите људских и мањинских права и слобода, које се увек разматра скупа с појединачном повредом Уставом зајемчених права; да се чланом 145. Устава успостављају начела везана за судску одлуку; да се чланом 33. Устава гарантују посебна права искључиво окривљеном у кривичном поступку; да се чланом 36. Устава гарантује право на једнаку заштиту права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе, као и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу. Подносилац уставне жалбе је у предметном кривичном поступку као приватни тужилац имао статус странке, а жалбу је, као правно средство које му је било на располагању, искористио и о њој је другостепени суд донео мериторну одлуку.
6. Имајући у виду све наведено, Уставни суд је одбио уставну жалбу као неосновану, сагласно члану 89. став 1. Закона о Уставном суду.
7. Полазећи од изложеног, Уставни суд је, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, решио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић