Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, др Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Зорана Стојића из Чачка, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 26. новембра 2009. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Зорана Стојића изјављена против радњи нечињења Другог општинског суда у Београду у предмету П. 1307/06 и Окружног суда у Београду у предмету Гж. 516/07.
О б р а з л о ж е њ е
1. Зоран Стојић из Чачка, преко пуномоћника Снежане Јовчић, адвоката из Београда, поднео је Уставном суду 12. децембра 2008. године уставну жалбу, због повреде принципа забране дискриминације и повреде права на суђење у разумном року, зајемчених одредбама члана 21. и члана 32. став 1. Устава Републике Србије, као и због повреде права из члана 6. став 1. и члана 14. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, и то у парничном поступку који је вођен пред Другим општинским судом у Београду у предмету П. 1307/06 и поступка који је вођен пред Окружним судом у Београду у предмету Гж. 516/07.
Подносилац уставне жалбе је навео да је 25. октобра 2006. године Други општински суд у Београду донео пресуду П. 1307/06 којом је усвојен његов тужбени захтев и обавезана тужена да му накнади штету, да је затим 30. новембра 2006. године тужена изјавила жалбу која је неколико месеци касније прослеђена Окружном суду у Београду и заведена под бројем Гж. 516/07, да се он неколико пута обраћао ургенцијама председнику Окружног суда у Београду, али да до дана подношења уставне жалбе није донета одлука по жалби, нити је одговорено на његове ургенције. Сматра да је оваквим радњама нечињења Другог општинског суда у Београду и Окружног суда у Београду повређено његово право на суђење у разумном року. Такође, истиче да су судови, с обзиром на то да је он веома болестан и инвалид, требали да имају у виду његово здравствено стање. Дискриминаторски став судова се, по његовом мишљењу, огледа у томе што су се „судови у својим поступањима понашали као да је он особа без инвалидитета".
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права или слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право, односно слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у списе предмета Другог општинског суда у Београду П. 1307/06 и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овој уставносудској ствари:
Подносилац уставне жалбе је 1. септембра 2004. године поднео тужбу против тужене Државне заједнице Србија и Црна Гора - Министарства одбране, ради накнаде нематеријалне штете на име претрпљених физичких болова, на име претрпљеног страха, на име наружености и на име умањења опште животне активности.
Други општински суд у Београду је 9. септембра 2004. године наложио пуномоћнику тужиоца да у року од осам дана достави доказе приложене уз тужбу у још једном примерку, за супротну страну, па је након што је пуномоћник тужиоца поступио по налогу 1. октобра 2004. године и након што је 19. новембра 2004. године тужена доставила одговар на тужбу, заказао прво рочиште за главну расправу за 23. новембар 2004. године, које је и одржано и на коме је одређено извођење доказа вештачењем. Пуномоћник тужиоца је 2. децембра 2004. године доставио доказ о уплати трошкова вештачења, а вештак др Зоран Ђурић је 21. марта 2005. године доставио налаз и мишљење, док је вештак др Александар Павловић свој налаз и мишљење доставио 25. априла 2005. године, након чега је тужилац повукао део тужбеног захтева, а тужена оспорила налаз и мишљење судског вештака др Зорана Ђурића. У току овог поступка заказано је још шест рочишта (27. септембра 2005. године, 21. фебруара, 17. маја, 21. јуна, 27. септембра и 25. октобра 2006. године). На рочишту одржаном 27. септембра 2005. године донето је решење да је за поступак у предметној правној ствари надлежан судија појединац, с обзиром на то да је вредност предмета спора 950.000,00 динара, па је писмени отправак наведеног решења достављен законском заступнику тужене 30. септембра 2005. године а који је на ово решење имао право жалбе у року од 15 дана од дана његовог достављања. Судски вештаци су поднеском од 29. новембра 2005. године усагласили своје налазе и мишљења, а 30. децембра 2005. године тужилац је поднеском прецизирао тужбени захтев. Након ургенције пуномоћника тужиоца, суд је заказао рочиште за главну расправу за 21. фебруар 2006. године на коме је донето решење да се тужба сматра повученом, с обзиром на то да странке, иако уредно позване нису приступиле рочишту. Пуномоћник тужиоца искористио је право и поднео предлог за враћање у пређашње стање, а након што је овај предлог усвојен, заказана су четири рочишта од којих само једно није одржано и то због нестанка електричне енергије, док су на осталим рочиштима изведени докази саслушањем вештака, прибављена је оригинална медицинска документације и 25. октобра 2006. године закључена је главна расправа.
Првостепена пресуда П. 1307/06, којом је тужбени захтев усвојен у целини, донета је 25. октобра 2006. године, након две године једног месеца и 25 дана од подношења тужбе, а писмени отправак пресуде експедован је пуномоћнику тужиоца и законском заступнику тужене 16. новембра 2006. године, дакле 21 дан од дана доношења.
Против пресуде Другог општинског суда у Београду П. 1307/06 законски заступник тужене је изјавио жалбу 29. новембра 2006. године, док се пуномоћник тужиоца се 14. децембра 2006. године одрекао права на одговор на жалбу. Окружни суд у Београду је пресудом Гж. 516/07 од 19. јуна 2008. године одбио жалбу законског заступника тужене и потврдио првостепену пресуду П. 1307/06. Другостепена пресуда је експедована странкама 13. јануара 2009. године и достављена законском заступнику тужене 19. јануара 2009. године, а пуномоћнику тужиоца 20. јануара 2009. године.
Укупно трајање овог парничног поступка, од дана подношења тужбе, до дана достављања подносиоцу уставне жалбе пресуде којом се поступак правноснажно окончава, износило је четири године четири месеца и 20 дана.
4. Одредбама Устава на чију повреду се указује у уставној жалби, утврђено је: да су пред уставом и законом сви једнаки, да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације и да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког идентитета (члан 21. ст. 1, 2. и 3.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.).
Како се уставном жалбом указује и на повреду права из члана 6. став 1. и члана 14. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, Уставни суд констатује да одредбе Устава Републике Србије на чију повреду се позива подносилац уставне жалбе гарантују права која су по својој садржини истоветна означеним правима Европске конвенције, те се оценом да ли су повређена права из члана 21. и члана 32. став 1. Устава истовремено врши и оцена повреде права гарантованих овом конвенцијом.
Законом о парничном поступку („Службени гласник РС", број 125/04) прописано је: да странка има право да суд одлучи о њеним захтевима и предлозима у разумном року и да је суд дужан да настоји да се поступак спроведе без одуговлачења и са што мање трошкова (члан 10. ст. 1. и 2.); да ако са рочишта за главну расправу неоправдано изостану и тужени и тужилац, тужба се сматра повученом (члан 296. став 2.); да ако странка пропусти рочиште или рок за предузимање неке радње у поступку и услед тога изгуби право на предузимање те радње, суд ће тој странци на њен предлог дозволити да накнадно изврши ту радњу (враћање у пређашње стање) кад постоје оправдани разлози за пропуштање (члан 111. став 1.); да се о предлогу за враћање у пређашње стање одлучује, по правилу, без расправе (члан 115. став 3.).
5. Период у односу на који је Уставни суд надлежан да испитује повреду права на суђење у разумном року започео је 8. новембра 2006. године, када је ступио на снагу Устав Републике Србије који установљава уставну жалбу као правно средство за заштиту Уставом зајемчених људских или мањинских права и слобода, међу којима је и право свакога да суд о његовим правима и обавезама одлучи у разумном року. Међутим, полазећи од тога да судски поступак представља јединствену целину, која започиње покретањем поступка, а завршава се доношењем одлуке којом се поступак трајно окончава, Уставни суд налази да се за утврђивање разумне дужине трајања парничног поступка у конкретном случају мора узети у обзир и стање предмета на дан 8. новембра 2006. године, тако да је за оцену евентуалног постојања повреде права подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року релевантно укупно време трајања поступка од дана подношења тужбе општинском суду 1. септембра 2004. године.
Поред тога, Уставни суд указује да је разумна дужина трајања судског поступка релативна категорија, која зависи од низа чињеница и мора се проценити у сваком појединачном случају, према његовим специфичним околностима. Сложеност чињеничних и правних питања у конкретном предмету, понашање подносиоца уставне жалбе као странке у поступку, понашање надлежних судова који воде поступак и природа захтева, односно значај повређеног права за подносиоца, основни су чиниоци који утичу на оцену дужине трајања поступка и одређују да ли је поступак окончан у оквиру разумног рока или не.
Испитујући наведене критеријуме од значаја за утврђивање повреде права на суђење у разумном року у конкретном случају, Уставни суд је мишљења да је предметни спор био сложен у погледу чињеница које је требало утврдити, односно у погледу утврђивања постојања, а потом и одређивања процента умањења опште животне активности, претрпљених физичких болова и претрпљеног страха, као и постојања наружености код подносиоца уставне жалбе, а што су све биле чињенице које је било неопходно утврдити да би се могло одлучити о тужбеном захтеву подносиоца уставне жалбе. Утврђивање наведених чињеница захтевало је извођење доказа од стране два судска вештака, усаглашавање њихових налаза и мишљења, затим њихово саслушавање, као и прибављање медицинске документације. Узимајући у обзир наведено, Уставни суд је оценио да се може сматрати да је предметни спор био сложен.
Што се тиче понашања Другог општинског суда у Београду пред којим је вођен првостепени парнични поступак, Уставни суд је увидом у целокупан ток поступка утврдио да је суд одмах по подношењу тужбе почео да предузима радње у поступку, налагањем пуномоћнику подносиоца уставне жалбе да приложене доказе достави у потребном броју примерака и достављањем тужбе на одговор туженој страни, да је прво рочиште за главну расправу одржано 23. новембра 2004. године, непуна три месеца од подношења тужбе, односно неколико дана након достављања одговора на тужбу, да је на првом рочишту суд одредио извођење кључних доказа вештачењем и то од стране два вештака медицинске струке, једног чији је задатак био да дâ налаз и мишљење у погледу врсте и тежине задобијених повреда и претрпљеног физичког бола подносиоца уставне жалбе као тужиоца и другог, чији је задатак био да се изјасни у односу на претрпљени страх и наступеле „трајне последице у психичкој сфери тужиоца". Уставни суд је даље утврдио да из списа предмета следи да постоје одређени периоди у току трајања првостепеног поступка у којима нису заказивана и одржавана рочишта за главну расправу, а који су трајали по неколико месеци. Тако ниједно рочиште није заказано у периоду од 23. новембра 2004. године до 27. септембра 2005. године. Међутим, Уставни суд оцењује да се овај период не може сматрати неактивношћу и неоправданом спорошћу поступајућег суда, пошто се и за ово време суд активно бавио предметом, јер је у овом предмету од подносиоца уставне жалбе прибављен доказ о уплати трошкова вештачења, за ово време су сачињени налази и мишљења оба судска вештака, пуномоћник подносиоца уставне жалбе је доставио поднесак којим повлачи део тужбеног захтева са чијом садржином је требало да се упозна тужена страна, а законски заступник тужене је поднеском оспорио налаз и мишљење судског вештак. И у периоду од 27. септембра 2005. године до 21. фебруара 2006. године, рочиште није одржано, јер за то нису постојали процесни услови, али је и у том периоду суд активно поступао, јер је по његовом налогу извршено усаглашавање налаза и мишљења вештака, а такође пуномоћник тужиоца је прецизирао тужбени захтев, са чиме је требало да се упозна тужена страна. Коначно, Уставни суд налази да за незаказивање рочишта од 21. фебруара до 21. јуна 2006. године одговорност не може да сноси суд, јер је до застоја у току поступка у овом периоду дошло искључиво услед понашања тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе. Имајући у виду наведено, Уставни суд налази да у означеним периодима није било основа да суд заказује рочишта, јер није било услова да се на њима предузимају одговарајуће процесне радње, а што је једини циљ њиховог заказивања и одржавања. Како је, осим у наведеним периодима, Други општински суд у Београду у овом поступку рочишта заказивао редовно и у кратким временским размацима и на њима ефикасно спровео доказни поступак, уз наведено предузимање радњи и ван рочишта, првостепени поступак у предмету П 1307/06 окончан је у року од нешто више од две године и то усвајањем преиначеног тужбеног захтева подносиоца уставне жалбе у целини.
Уставни суд je разматрао и трајање поступка пред Окружним судом у Београду и утврдио да је овај суд своју одлуку којом је потврдио првостепену пресуду донео у року од једне године шест месеци и 20 дана од дана изјављивања жалбе туженог. Пропуст који се, по оцени Уставног суда, може ставити на терет Окружног суда у Београду је то што је другостепена пресуда странкама експедована тек у року од шест месеци од дана доношења. Другостепена одлука уручена је подносиоцу уставне жалбе 20. јануара 2009. године, односно нешто више од месец дана након подношења уставне жалбе.
Уставни суд оцењује да је, са друге стране, подносилац уставне жалбе за период од четири месеца својим понашањем делимично допринео трајању поступка пред првостепеним судом. Наиме, сагласно правилима и начелима која регулишу положај суда и понашање странака у парничном поступку, напредовање у спору пре свега зависи од иницијативе и активности, односно ефикасности самих странака. Подносилац уставне жалбе, по мишљењу Уставног суда, није био у потпуности ефикасан у предметном поступку, а његова неефикасност се огледа како у неподношењу тужбе и доказа уз тужбу у довољном броју примерака, тако посебно у томе што подносилац уставне жалбе, односно његов пуномоћник, иако уредно позван, није приступио на рочиште заказано за 21. фебруар 2006. године, што је имало за последицу доношење решења којим се тужба сматра повученом, након чега је уследио предлог подносиоца уставне жалбе за враћање у пређашње стање, потом и одлагање рочишта ради достављања оригиналне медицинске документације, такође, од стране подносиоца уставне жалбе.
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је оценио да подносиоцу уставне жалбе у поступку који се водио у предмету Другог општинског суда у Београду П. 1307/06 и у предмету Окружног суда у Београду Гж. 516/07, а који је укупно од дана подношења тужбе до дана достављања другостепене пресуде којом је парнични поступак правоснажно окончан у корист подносиоца уставне жалбе, трајао нешто више од четири године и четири месеца, није повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава.
6. У погледу навода подносиоца уставне жалбе да су се судови у оспореном поступку према њему понашали као да је он особа без инвалидитета иако је он инвалид, чиме је учињена повреда принципа забране дискриминације из члана 21. Устава, Уставни суд констатује да изнети наводи нису поткрепљени ниједним аргументом, а сам Уставни суд увидом у списе предмета није утврдио да је било којом предузетом радњом или донетом одлуком поступајућих судова подносилац уставне жалбе дискриминисан по било ком основу, па ни по основу свог физичког стања. Стога Уставни суд оцењује да нема основа за прихватање навода подносиоца уставне жалбе о учињеној повреди забране дискриминације.
7. С обзиром на наведено, Уставни суд је оценио да је уставна жалба неоснована, те да је треба одбити на основу одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду («Службени гласник РС», број 109/07).
Сагласно одредби члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Суд је одлучио као у изреци.
|
|
|
ПРЕДСЕДНИК др Боса Ненадић |