Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, Милан Станић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Милана Радовановића из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 9. јуна 2010. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Милана Радовановића изјављена против пресуде Окружног суда у Београду Гж.I 4583/08 од 1. октобра 2008. године и утврђује повреда права на правично суђење зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбија као неоснована.
2. Одлуку објавити у „Службеном гласнику Републике Србије“.
О б р а з л о ж е њ е
1. Милан Радовановић из Београда је 22. децембра 2008. године, преко пуномоћника Јовице Косића, адвоката из Београда, Уставном суду поднео уставну жалбу против пресуде Окружног суда у Београду Гж.I 4583/08 од 1. октобра 2008. године, због повреде начела забране дискриминације и повреде права на правично суђење, зајемчених одредбама члана 21. ст. 1. и 2. и члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је наведено да, након окончања штрајка 28. новембра 2004. године, послодавац подносиоца уставне жалбе - JAT Airways није поступио сагласно закљученим преговорима и донетој одлуци од 29. новембра 2004. године, те се стога подносилац уставне жалбе обратио Четвртом општинском суду у Београду, подношењем тужбе ради исплате разлике зараде. Четврти општински суд у Београду је 28. марта 2008. године донео пресуду П1. 536/08 којом је одбио тужбени захтев подносиоца уставне жалбе. Поступајући по жалби тужиоца, Окружни суд у Београду је 1. октобра 2008. године донео оспорену пресуду Гж.I 4583/08 којом је одбио као неосновану жалбу подносиоца и потврдио првостепену пресуду.
Подносилац уставне жалбе сматра да је Окружни суд у Београду погрешном применом материјалног права, конкретно позивањем на одредбе Закона о јавним предузећима и обављању делатности од општег интереса, а занемаривањем одредаба Закона о раду, оспореном пресудом повредио његово Уставом зајемчено право на правично суђење. Посебно је истакао да је тужени својом вољом потписао споразум "у преговарању ради окончања штрајка" и донео одлуку "у поступку извршења споразума", а да је накнадно негирао "створено право тужиоца стварањем квази правне ситуације којом покушава да "легализује" - оправда своје незаконито поступање и тиме се неосновано обогати на рачун тужиоца". Подносилац је навео и да му је уговором о раду утврђена висина основне зараде и могућност да се тако утврђена зарада увећа на име стимулације одлуком послодавца, а да Закон о раду не прецизира, нити ограничава послодавца да у политици зарада примени сва мерила која одговарају његовом схватању расподеле зарада, као битног елемента пословања. Стога подносилац уставне жалбе сматра да је одређивање висине појединачних зарада или стимулација део пословне политике предузећа, те да је из тих разлога суд у оспореној пресуди своју одлуку засновао на погрешној примени материјалног права. Подносилац је даље истакао да је дискриминисан у свом праву да дође до правичне одлуке, јер су у одређеним правноснажно окончаним поступцима вођеним пред Четвртим општинским судом у Београду и Окружним судом у Београду усвојени тужбени захтеви његових колега, при истом чињеничном и правном основу.
Из наведених разлога подносилац је предложио да Уставни суд усвоји уставну жалбу и поништи оспорену пресуду Окружног суда у Београду.
2. У одговору Окружног суда у Београду на уставну жалбу, који је Уставном суду достављен 27. априла 2009. године, истакнуто је да је Окружни суд поводом жалби у предметима покренутим по тужбама запослених у Јавном предузећу ЈАТ Airways, углавном доносио одлуке тако што је потврђивао првостепене одлуке којима је одбијен тужбени захтев или тако што је преиначио пресуде у којима је такав тужбени захтев усвајан. Према наводима в.д. председника тог суда, само је једно веће Одељења за радне спорове, од три, односно четири колико их је било у 2007. години, односно у 2008. години, доносило другачије пресуде. Такође је наведено да је на седници Одељења за радне спорове тог суда, а поводом различитог одлучивања при истом чињеничном и правном основу, заузето правно схватање према коме споразум закључен између директора и синдиката јавног предузећа, у погледу одредаба којима се уређују односи на тему увећања зарада у виду стимулације, повећања њене новчане вредности ... мора да испуњава услове из одредби члана 3, 4. и 5. Уредбе о висини зараде у јавним предузећима и стим у вези бити закључен уз сагласност Владе Републике Србије, или од ње накнадно одобрен“. Такође је наведено да околност што је одређено веће тог суда у одређеном периоду усвајало тужбене захтеве из ове врсте спора, може водити повреди права на правично суђење, али је истакнуто да таквим поступањем суда није вршена никаква дискриминација.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је из садржине уставне жалбе и на основу увида у приложене доказе утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овом уставносудском предмету:
Подносилац уставне жалбе је поднео тужбу Четвртом општинском суду у Београду против свог послодавца Јавног предузећа JAT Airways, ради исплате разлике зараде за новембар и децембар 2004. године, наводећи да је генерални директор тог предузећа 28. новембра 2004. године, након окончања преговора са штрајкачким одбором, са представницима самосталног синдиката код тог послодавца потписао споразум, а да је 29. новембра 2004. године, у извршавању тог споразума донео одлуку број 2741, којом је предвиђено да тужиоцу припада утужени износ, а на име разлике зараде коју је примио за новембар и децембар 2004. године до пуног износа зараде која му припада у складу са наведеним споразумом и одлуком. Даље је навео да му у означеном периоду зарада није исплаћена у складу са овом одлуком, те да је на име разлике зараде тужени послодавац дужан да му исплати износе коначно опредељене тужбеним захтевом.
Четврти општински суд у Београду је 28. марта 2008. године донео пресуду П1. 536/08 којом је одбио тужбени захтев. У образложењу ове пресуде је, поред осталог, наведено да је у току поступка утврђено да Влада Републике Србије није дала сагласност на споразуме закључене 13. јуна и 28. новембра 2004. године између туженог и Самосталног синдиката инжењера ваздухопловства Србије, као ни на одлуку генералног директора број 2741 од 29. новембра 2004. године, која је донета ради извршавања споразума од 28. новембра 2004. године, а како наведена сагласност прописана Уредбом о висини зараде у јавним предузећима није дата и „пошто генерални директор јавног предузећа чији је оснивач Влада Републике Србије није овлашћен да без сагласности оснивача са Самосталним синдикатом ваздухопловства Србије уређује међусобни однос у погледу исплата зарада, односно посебне стимулације, то је суд тужбени захтев одбио“.
Против ове пресуде тужилац, овде подносилац уставне жалбе је изјавио жалбу.
Одлучујући о жалби тужиоца, Окружни суд у Београду је 1. октобра 2008. године донео оспорену пресуду Гж.I 4583/08, којом је одбио као неосновану жалбу тужиоца и потврдио пресуду Четвртог општинског суда П1. 536/08 од 28. марта 2008. године. У образложењу ове пресуде је наведено, између осталог, да је првостепени суд правилно и потпуно утврдио чињенично стање и да је на тако утврђено чињенично стање правилно применио материјално право, дајући у свему разлоге које у битном прихвата и другостепени суд. Такође је истакнуто да је назначеним споразумом измењен колективни уговор туженог, а што је могло бити остварено само под условима прописаним тада важећим Законом о раду („Службени гласник РС“, бр. 70/01 и 73/01), који је одредбом члана 146. прописао да појединачни колективни уговор за јавна предузећа и јавне службе закључује оснивач или орган који он овласти, репрезентативни синдикат код послодавца и директор, те како у конкретном случају оснивач није био учесник назначеног споразума, такав споразум је непостојећи акт.
Пресудом Четвртог општинског суда у Београду П1. 1273/05 од 16. децембра 2005. године усвојен је тужбени захтев тужиоца В. М. из Београда и обавезан је тужени JAT Airways да тужиоцу исплати на име разлике зараде коју је примио за новембар и децембар 2004. године одређене новчане износе, са припадајућом законском затезном каматом.
Поступајући по жалби туженог предузећа JAT Airways, Окружни суд у Београду је донео пресуду Гж.I 1080/06 од 31. маја 2006. године којом је одбио жалбу туженог као неосновану и потврдио пресуду Четвртог општинског суда у Београду П1. 1237/05 од 16. децембра 2006. године. Окружни суд у Београду је у образложењу ове пресуде истакао, између осталог, да „су без утицаја наводи жалбе туженог да Влада утврђује масу зараде, те да је тужени дужан да се придржава аката којима се проводи буџетска и економска политика Владе Републике Србије, управо имајући у виду Одлуку генералног директора број 2741 од 29. новембра 2004. године“.
Окружни суд у Београду је појединим својим одлукама (на пример: пресуде Окружног суда у Београду Гж.I 3823/06 од 18. октобра 2006. године, Гж.I 2345/06 од 22. новембра 2006. године и Гж.I 2473/06 од 28. јуна 2006. године) потврђивао пресуде Четвртог општинског суда у Београду којима су усвојени тужбени захтеви тужилаца који су се налазили у идентичним чињеничним и правним ситуацијама (парнични поступци Четвртог општинског суда у Београду у предметима: П1. 689/05, П1. 1208/05, П1. 1234/05, П1. 1258/05, П1. 1308/05, П1. 1314/05, П1. 1316/05).
У току поступка пред Уставним судом, Европски суд за људска права је 1. децембра 2009. године објавио пресуду у предмету Винчић и други против Србије. Предмет је формиран поводом 31 појединачне представке апликаната који су били чланови Самосталног синдиката JAT Airways и који су водили парничне поступке пред Четвртим општинским судом у Београду и Окружним судом у Београду, због неисплаћене разлике зараде утврђене споразумом закљученим између тог синдиката и послодавца и одлуком генералног директора предузећа JAT Airways. Подносиоци представки су се, по члану 6. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода жалили на „флагрантно недоследну судску праксу Окружног суда у Београду у вези са исплатом истих накнада по основу рада“. Према утврђеном чињеничном стању у наведеној пресуди Европског суда, одређени подносиоци уставне жалбе су „имали успеха“ код Четвртог општинског суда у Београду, али су сви подносиоци представки били неуспешни у жалбеном поступку пред Окружним судом у Београду, који је у образложењима пресуда утврдио да генерални директор предузећа JAT Airways није био овлашћен да одобри исплату предметне накнаде без изричитог одобрења Владе. Европски суд је утврдио и да је Окружни суд у Београду у најмање 17 других пресуда „пресудио у корист колега подносилаца представки“, без обзира на чињеницу што су њихови захтеви засновани на истим чињеницама и односили су се на идентична правна питања. Окружни суд у Београду је у образложењима ових пресуда наводио да је предузеће JAT Airways морало да се придржава споразума од 28. новембра 2004. године, као и одлуке генералног директора од 29. новембра 2004. године. Европски суд је нашао „да иако се могу прихватити одређена одступања у тумачењу као природно својствена сваком правосудном систему који је, као и систем у Србији, заснован на мрежи првостепених и другостепених судова који имају надлежност на одређеној територији, у предметним случајевима у којима противречна тумачења проистичу из исте судске надлежности, тј. судске праксе Окружног суда у Београду који је суд последње инстанце у овом питању (видети, mutatis mutandis, Tudor Tudor против Румуније, број 21911/03, став 29, 24. март 2009. године) и укључује недоследно пресуђивање о захтевима многих лица у идентичним ситуацијама, чак и после усвајања „мишљења“ Окружног суда од 27. септембра 2006. године. Пошто ове противречности нису институционално решене, све је то створило стање сталне несигурности, што је заузврат морало смањити поверење јавности у правосуђе, при чему је то поверење, јасно, једно од основних компоненти државе засноване на владавини права. Суд, према томе, налази, а да не сматра да је прикладно да проглашава који су стварни исход требало да имају парнице подносилаца представки (видети, mutatis mutandis, Garcia Ruiz против Шпаније [ВВ], број 30544/96, став 28, ECHR, 1999-I), да их је предметна судска несигурност сама по себи лишила правичног суђења пред Окружним судом у Београду. Због тога је дошло до повреде члана 6. став 1. по овом основу (видети, mutatis mutandis, Tudor Tudor против Румуније, цитиран у горњем тексту, став 32, 24. март 2009. године)“. Поводом захтева подносилаца представки којим су тражили да се „туженој држави наложи да исплати, из својих средстава, одговарајуће суме које су тражили у њиховим парницама покренутим против предузећа JAT Airways“, Европски суд је ове захтеве одбацио, уз образложење да, имајући у виду утврђену повреду и разлоге због којих је то учинио (правна сигурност), као и с обзиром на одредбе члана 422. тачка 10) Закона о парничном поступку од 2004. године (којим је као разлог за понављање поступка предвиђен случај када је Европски суд у међувремену донео пресуду у односу на Србију у вези са истим или сличним правним питањем), није у надлежности тог суда да проглашава који је стварни исход требало да имају парнице подносилаца представки.
4. Одредбама Устава на чију се повреду подносилац устaвне жалбе позива утврђено је: да су пред Уставом и законом сви једнаки, као и да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (члан 21. ст. 1. и 2.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
За оцену основаности навода уставне жалбе од значаја су одредбе следећих прописа:
Законом о раду ("Службени гласник РС", бр. 70/01 и 73/01), који је важио у време настанка спорног односа, било је прописано: да запослени има право на одговарајућу зараду, која се утврђује у складу са законом, општим актом или уговором о раду, да се запосленом гарантује једнака зарада за исти рад или рад исте вредности који остварује код послодавца, да зараду, у смислу става 1. овог члана, чини зарада коју је запослени остварио за обављени рад и време проведено на раду, увећана зарада, накнада зараде и друга примања, осим накнаде трошкова из члана 89. овог закона и других примања из члана 90. став 1. овог закона, као и да се општим актом или уговором о раду утврђују елементи за одређивање зараде и начин утврђивања зараде (члан 81.); да запослени има право на увећану зараду, у складу са општим актом или уговором о раду, за прековремени рад, рад на дан празника који је нерадни дан, ноћни рад и рад у сменама, а да се општим актом или уговором о раду могу утврдити и други случајеви у којима запослени има право на увећану зараду (члан 82.).
Законом о јавним предузећима и обављању делатности од општег интереса ("Службени гласник РС", бр. 25/2000 и 25/02), који је важио у време настанка спорног односа, било је прописано: да је јавно предузеће предузеће које обавља делатност од општег интереса, а које оснива држава, односно јединица локалне самоуправе или аутономна покрајина (члан 1. став 1.); да су делатности од општег интереса, у смислу овог закона, делатности које су као такве одређене законом у области, између осталог, ваздушног саобраћаја (члан 2. став 1.); да делатност од општег интереса обављају јавна предузећа (члан 3. став 1.); да јавно предузеће оснива Република Србија и да право оснивача из става 1. овог члана остварује Влада Републике Србије (члан 4. ст. 1. и 2.). Одредбама члана 22. овог закона било је прописано: да јавно предузеће за сваку календарску годину доноси годишњи програм пословања и доставља га оснивачу јавног предузећа ради давања сагласности најкасније до 1. децембра текуће године за наредну годину (став 2.); да се Програм сматра донетим када на њега сагласност да оснивач јавног предузећа (став 3.); да програм, поред осталог, нарочито садржи: планиране изворе прихода и позиције расхода по наменама, планирани начин расподеле добити јавног предузећа, елементе за целовито сагледавање политике цена производа и услуга, као и политике зарада и запослености у том предузећу, који се утврђују у складу са политиком пројектованог раста цена и зарада коју утврђује Влада за годину за коју се Програм доноси (став 4.); да Влада, до доношења Програма, може да уреди услове и начин обрачуна укупног износа средстава за зараде у јавним предузећима и предузећима чији је оснивач јавно предузеће (став 5.).
На основу овлашћења из члана 22. став 5. Закона о јавним предузећима и обављању делатности од општег интереса, Влада је донела Уредбу о висини зарада у јавним предузећима ("Службени гласник РС", бр. 127/03 и 126/04). Овом уредбом, која је такође била на снази у време настанка спорног правног односа, било је прописано да се зараде у јавним предузећима и предузећима која су основала јавна предузећа (у даљем тексту: предузећа) обрачунавају и исплаћују у складу са овом уредбом почев од исплата за месец јануар 2004. године (члан 1.). Одредбом члана 2. Уредбе било је прописано шта чини укупан износ средстава за зараде исплаћен за месец децембар 2003. године, док је одредбом члана 3. било прописано да предузећа до доношења Програма пословања за 2004. годину обрачунавају и исплаћују зараде за јануар и наредне месеце 2004. године највише до укупног износа средстава за зараде утврђеног у члану 2. ове уредбе. Одредбом члана 4. став 2. Уредбе било је прописано да предузеће чији је оснивач Република, укупан износ средстава за обрачун и исплату зарада може да увећа уз сагласност Владе, на предлог министарства надлежног за послове финансија, министарства надлежног за послове рада и министарства надлежног за одговарајућу област. Овом уредбом било је прописано и: да ће се, ако се контролом утврди да је предузеће извршило исплату зарада за одређени месец у већем износу од утврђеног у складу са овом уредбом, извршити умањење зарада за више исплаћени износ наредног месеца за који се врши исплата (члан 9.); да су управни одбор и директор предузећа одговорни за исплату у складу са овом уредбом, а да ће оснивач предузећа предузети одговарајуће мере у складу са законом, ако предузеће врши исплату зарада супротно одредбама ове уредбе (члан 10.). Одредбом члана 12. ове уредбе било је прописано да се исплата зарада супротно одредбама ове уредбе, санкционише као привредни преступ.
5. Имајући у виду садржину уставне жалбе, нарочито повреду права на коју се позива подносилац у уставној жалби и наведене уставноправне разлоге, Уставни суд је оценио да се подносилац у суштини жали на примену материјалног права и различито поступање судова и одлучивање Окружног суда у Београду поводом исте чињеничне и правне ситуације.
Уставни суд указује да се правом на правично суђење, утврђеним одредбом члана 32. став 1. Устава, грађанима јемчи, пре свега, да ће поступак у коме се одлучује о њиховим правима и обавезама бити спроведен на начин да им кроз независност и непристрасност суда, јавно расправљање, равноправно учешће у поступку, одлучивање у разумном року, применом и поштовањем прописаних правила поступка, буде омогућено правично суђење.
Уставни суд и у овом уставносудском предмету констатује да у поступку по уставној жалби није надлежан да преиспитује закључке и оцене редовних судова у погледу утврђеног чињеничног стања, као ни начин на који су редовни судови применили право у поступку ради одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе. Задатак Уставног суда је, међутим, да испита да ли је у конкретном поступку од стране редовних судова дошло до повреде или ускраћивања Уставом зајемчених права и слобода и да ли је примена процесног, односно материјалног права била произвољна или дискриминациона, чиме би указала на очигледну арбитрерност и неправичност у поступању редовних судова, а на штету подносиоца уставне жалбе, а тиме и на повреду права на правично суђење. Дакле, оцена правилности примењеног материјалног права је, пре свега, у надлежности редовних судова више инстанце, који ту контролу врше у законом прописаном поступку. Међутим, како и погрешна примена материјалног права на штету подносиоца уставне жалбе може довести до повреде права на правично суђење, то је у одређеним ситуацијама, које првенствено зависе од уставноправних разлога наведених у уставној жалби, Уставни суд властан да у поступку по уставној жалби цени и да ли је са становишта примене материјалног права повређено право на правично суђење.
Сагласно изложеном, Уставни суд је у конкретном случају прво пошао од оцене основаности навода из уставне жалбе који се односе на различито поступање судова поводом исте чињеничне и правне ситуације, а касније испитивао поступак који је претходио подношењу уставне жалбе, односно да ли је примена материјалног права у том поступку била произвољна или дискриминациона, чиме би указала на очигледну арбитрерност и неправичност у поступању редовних судова, а на штету подносиоца уставне жалбе.
6. У погледу навода подносиоца уставне жалбе о различитом поступању надлежних судова у Београду, посебно Окружног суда у Београду, који је, као суд последње инстанце у конкретном случају, у истој чињеничној и правној ситуацији донео различите пресуде, са становишта одредбе члана 32. став 1. Устава, Уставни суд оцењује да је таква пракса Окружног суда у Београду у погледу заштите права на исплату зараде супротна принципу правне сигурности (о повреди права на правну сигурност видети пресуде Европског суда за људска права: Santos Pinto против Португалије од 20. маја 2008. године и Beian против Румуније од 6. децембра 2007. године). Стога је Уставни суд, полазећи од одредбе члана 32. став 1. Устава, утврдио да је различитом оценом Окружног суда у Београду, датом тако што је у одређеним случајевима правноснажно усвајао тужбени захтев, а у осталим такав захтев правноснажно одбијао, а при потпуно истој чињеничној и правној ситуацији, повређено право подносиоца уставне жалбе на правну сигурност, као елемента права на правично суђење. Уставни суд указује да је оваква оцена Уставног суда у складу са оценом Европског суда за људска права у предмету Винчић и други против Србије, коју је Европски суд донео уз констатацију да није у његовој надлежности да процењује који су стварни исход требало да имају парнице подносилаца представки.
Уставни суд указује да је овакав став заузео и у предметима Уж-143/2007 и Уж-147/2007, када је, поред осталог, утврдио повреду права на правну сигурност, као елемента права на правично суђење зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава. У овим предметима Уставни суд је утврдио да су Општински и Окружни суд у Новом Пазару у идентичној чињеничној и правној ситуацији донели различите одлуке о основаности тужбених захтева појединих тужилаца и на тај начин подносиоце уставних жалби довели у неравноправан положај у пружању судске заштите њиховог права на накнаду зараде, у односу на лице чији је тужбени захтев усвојен.
Оцењујући постојање повреде права на правично суђење са становишта навода уставне жалбе о погрешној примени материјалног права, а полазећи од утврђених чињеница и околности и материјалноправних одредаба прописа који су од значаја за оцену Уставног суда, Уставни суд је утврдио следеће:
Сагласно наведеним одредбама Закона о раду, сваки запослени је имао право на одговарајућу зараду, при чему се запосленом гарантовала једнака зарада за исти рад или рад исте вредности који остварује код послодавца. Одредбама овог закона је, такође, било прописано да се под појмом "зарада" подразумева и увећана зарада, с тим да увећање зараде које је било предмет спора пред судом, није спадало у Законом прописане случајеве када запосленом припада право на увећану зараду, већ је одредбом члана 82. став 2. Закона била предвиђена могућност да се општим актом или уговором о раду могу утврдити и други случајеви у којима би запослени имао право на увећану зараду.
Међутим, како је тужени, у конкретном случају, јавно предузеће чији је оснивач Република Србија и чије је пословање, укључујући и обрачун и исплату зарада, било регулисано Законом о јавним предузећима и обављању делатности од општег интереса, као и Уредбом донетом за извршавање овог закона, сагласно напред наведеним одредбама Закона и Уредбе, тужени, под претњом прописаних санкција, није могао самостално, без сагласности надлежног државног органа, у име оснивача, да доноси опште акте којима се уређује питање зарада, нити да врши обрачун и исплату увећаних зарада без претходно добијене сагласности Владе. Према оцени Уставног суда, имајући у виду изнето, али и чињеницу да је одредбама члана 22. Закона о јавним предузећима и обављању делатности од општег интереса прописано да јавно предузеће послује на основу претходно донетог програма пословања, који мора да садржи све позиције расхода за читаву наредну календарску годину, по наменама, дакле и за зараде, и елементе за целовито сагледавање политике зарада у истом предузећу, као и да на овакав програм Влада мора да дâ сагласност, те имајући у виду и да је Влада на основу изричитог законског овлашћења, наведеном Уредбом прецизно уредила питање зарада у јавним предузећима, не могу се прихватити као основани наводи уставне жалбе да "чињеница да је тужени јавно предузеће ништа не мења у његовом пословању, односно правима и дужностима према запосленима, јер је реч о уговорном односу, односно овлашћењу пословодства - генералног директора да стимулише радника и одреди висину зараде".
Из изнетог следи да, у погледу утврђивања зарада у јавном предузећу, однос послодавца и запосленог јесте уговорни однос, али само у оквиру прописаних правила и ограничења. Дакле, по оцени Уставног суда, оснивач јавног предузећа нема овлашћење да одређује висину појединачне зараде или стимулације за сваког запосленог, али када збир појединачних зарада и стимулација утиче на укупну масу зарада, односно на њено увећање, а што је било у конкретном случају, јер увећање зарада одређеним запосленима није било праћено смањењем зарада другим запосленима код туженог или смањењем укупног броја запослених, чиме би се једино могла очувати иста (пројектована) маса зарада, то сагласно члану 4. став 2. Уредбе, свако такво увећање појединачних зарада и стимулација подлеже сагласности Владе.
На основу свега изнетог, Уставни суд оцењује да је оспорена пресуда Окружног суда у Београду заснована на примени меродавног материјалног права и да се образложење пресуде темељи на уставноправно прихватљивом тумачењу прописа који су од значаја за решавање спорне правне ствари, те да материјално право није било примењено на штету подносиоца уставне жалбе. Уставни суд је имао у виду и то да је током првостепеног парничног поступка утврђено да је споразум који је генерални директор туженог закључио са Самосталним синдикатом, а који је био основ за доношење одлуке генералног директора о обрачуну и исплати посебне стимулације, изричито предвиђао да се посебна стимулација по основу остварених резултата у трећем кварталу 2004. године исплаћује само запосленима који су чланови тог синдиката, и то према списку овереном од стране овлашћеног лица тог синдиката. Како је наведени основ за обрачун и исплату посебне стимулације, а тиме и за потраживање увећане зараде по овом основу, супротан принудним прописима, у конкретном случају одредби члана 12. тада важећег Закона о раду, јер међу запосленима код туженог ствара дискриминацију по основу чланства у одређеном синдикату, стављајући, супротно изричитој законској забрани, подносиоца уставне жалбе у повољнији положај од запослених који раде на истим пословима, а нису чланови синдиката који је са генералним директором закључио споразум, то Уставни суд налази да и ова околност додатно указује да примена материјалног права у оспореној пресуди није довела до повреде права подносиоца уставне жалбе на правично суђење.
Међутим, с обзиром на то да је Уставни суд оценио да је сама чињеница да је исти суд, Окружни суд у Београду, поводом идентичне чињеничне и правне ситуације доносио различите одлуке, створила правну несигурност код подносиоца уставне жалбе, то је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07), уставну жалбу усвојио и утрвдио да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава.
С обзиром на то да је, у конкретном случају, Уставни суд оценио да оспореном судском одлуком материјално право није било примењено на штету подносиоца уставне жалбе, односно да је оспорена одлука Окружног суда у Београду заснована на примени меродавног материјалног права, Уставни суд је оценио да објављивање ове одлуке у "Службеном гласнику Републике Србије" представља правичан вид задовољења подносиоца уставне жалбе због утврђене повреде права, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду.
Уставни суд још једном наглашава да није надлежан за уједначавање судске праксе редовних судова, али с обзиром на свој Уставом утврђени положај, као државни орган који штити људска и мањинска права и слободе, указује да је у интересу остваривања Уставом зајемченог права на правично суђење неопходно да надлежни редовни судови, у ситуацијама када налазе да дотадашња судска пракса није у складу са меродавним материјалним правом, пре доношења одлуке, предузму све радње предвиђене одговарајућим процесним законима, како би Врховни касациони суд, као највиши суд у Републици, заузео став о спорном правном питању и тиме допринео уједначавању судске праксе.
6. Одлучујући о постојању повреде начела забране дискриминације из члана 21. Устава, Уставни суд је утврдио да нема основа за тврдњу да је оспореним одлукама подносилац уставне жалбе на било који начин дискриминисан, иако је Окружни суд у Београду у идентичним ситуацијама различито поступао. У уставној жалби нису пружени докази да је подносиоцу због неког његовог личног својства повређено људско или мањинско право зајемчено Уставом, што је неопходна претпоставка да би се могла утврдити повреда начела забране дискриминације.
7. С обзиром на наведено, Уставни суд је, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић