Уставни суд, у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Лидије Кисић из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 22. јула 2010. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Лидије Кисић изјављена против пресуде Окружног суда у Београду Гж. I 3693/08 од 27. августа 2008. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Лидија Кисић из Београда је 1. децембра 2008. године, преко пуномоћника Љубише Љ. Живковића, адвоката из Београда, поднела уставну жалбу против пресуде Окружног суда у Београду Гж. I 3693/08 од 27. августа 2008. године, због повреде начела забране дискриминације и права на правично суђење зајемчених одредбама члана 21. ст. 1. и 2. и члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
Подноситељка уставне жалбе наводи да је запослена на неодређено време у Јавном предузећу за ваздушни саобраћај „JAT AIRWAYS“ на радном месту „Старија STW/STD“. У том својству је са послодавцем закључила уговор о раду и анекс уговора о раду, са важношћу од 1. априла 2002. године, којим анексом је утврђен уговорени део зараде на основу броја сати налета у току месеца. Међутим, како се наводи, без икаквог правног основа, послодавац је у периоду од децембра 2004. године до фебруара 2006. године престао да подносиоцу исплаћује неспорно остварене сате налета. Из наведеног разлога, подноситељка уставне жалбе је поднела тужбу ради исплате Четвртом општинском суду у Београду. Након окончаног доказног поступка, Четврти општински суд у Београду је 29. фебруара 2008. године донео пресуду П. I 2167/07 којом је, у ставу један изреке, делимично усвојио њен тужбени захтев и обавезао туженог да јој не име дела неисплаћене зараде исплати новчане износе за остварене сате налета и то за децембар 2004. године, фебруар 2005. године и март 2005. године, док је у ставу два изреке одбио тужбени захтев за исплату опредељених новчаних износа по основу неспорно остварених сати налета за период од априла 2005. године до фебруара 2006. године. Окружни суд у Београду је пресудом Гж. I 3693/08 од 27. августа 2008. године потврдио првостепену пресуду у ставу један и два изреке.
Подноситељка уставне жалбе даље наводи да је по истом правном и чињеничном основу Четврти општински суд у Београду доносио пресуде којима је усвајао у целости тужбене захтеве других тужилаца у другим предметима, које пресуде су потврђене од стране Окружног суда у Београду. Из наведеног закључује да су тужиоци у тим предметима остварили право на исплату новчаних износа на основу остварених сати налета, а да то право њој није признато, из чега произлази да је дискриминисана у односу на остале раднике и да јој је доношењем оспорене пресуде повређено право на правично суђење.
Предложила је да Уставни суд усвоји уставну жалбу и да утврди да су јој повређена „права из члана 21. ст. 1. и 2. и то забрана дискриминације и члана 32. став 1. Устава и то право на правично суђење у поступку пред Окружним судом у Београду у предмету Гж. I 3693/08, као и да се поништи пресуда окружног суда у Београду Гж. I 3693/08 од 27. августа 2008. године којом се у ставу један изреке одбија жалба тужиоца“.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или скраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
Одредбом члана 21. Устава утврђено је, поред осталог, да су пред Уставом и законом сви једнаки (став 1.) и да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (став 2.).
Чланом 32. став 1. Устава свакоме је зајемчено право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
Подноситељка уставне жалбе је запослена на неодређено време у Јавном предузећу за ваздушни саобраћај „JAT AIRWAYS“ на радном месту „Старија STW/STD“ које припада „Летачким пословима“. Подноситељка је са послодавцем 24. марта 2002. године закључила уговор о раду 01-2520/7938, а 26. маја 2002. године и анекс уговора о раду 2520/07938/1, са важношћу од 1. априла 2002. године. Сматрајући да јој је од децембра 2004. године до фебруара 2006. године, за сваки месец појединачно, само делимично исплаћен износ предвиђене зараде, поднела је Четвртом општинском суду у Београду тужбу против Јавног предузећа за ваздушни саобраћај „JAT AIRWAYS“, ради исплате неисплаћеног дела зараде, који се односи на остварене сате налета за наведени период.
Четврти општински суд у Београду је 29. фебруара 2008. године донео пресуду П. I 2167/07, којом је у ставу један изреке делимично усвојио тужбени захтев тужиље, овде подноситељке уставне жалбе, и обавезао тужено Јавно предузећа за ваздушни саобраћај „JAT AIRWAYS“ да тужиљи на име дела неисплаћене зараде исплати износ од 16.146,20 динара, са законском затезном каматом почев од 25. јануара 2005. године па до коначне исплате, затим износ од 3.245,20 динара, са законском затезном каматом почев од 25. марта 2005. године, па до исплате и износ од 9.709,00 динара, са законском затезном каматом, почев од 25. априла 2005. године, па до коначне исплате, а све у року од осам дана од дана пријема пресуде. У ставу два изреке пресуде одбијен је тужбени захтев тужиље којим је тражила да се тужени обавеже да јој на име дела неисплаћених зарада исплати опредељене износе за период од априла 2005. године до фебруара 2006. године. У ставу три изреке пресуђено је да свака странка сноси своје трошкове.
У образложењу првостепене пресуде је, поред осталог, наведено:
- да је чланом 6. уговора о раду од 24. марта 2002. године, који су закључиле парничне странке, одређено да ће се уговорени део зараде, који зависи од успешног пословања предузећа и квалитета и резултата рада запосленог, регулисати анексом тог уговора, као и да се уговорени део зараде може одлуком послодавца увећати или умањити на основу утврђених финансијских резултата пословања по периодичном обрачуну и завршном рачуну;
- да је анексом уговора о раду од 26. маја 2002. године одређено да се уговорени део зараде утврђује на основу броја сати налета у току месеца, а да се цена налета утврђује Одлуком генералног директора за сваки месец;
- да је Одлуком о поступку утврђивања уговорене зараде анексом уговора о раду за I и II линију руковођења и летачко особље и уговореног дела зараде осталих запослених број 722/1 од 27. маја 2002. године, одређено да се „летачко-кабинском особљу“ утврђује уговорени део зараде на основу броја сати налета у току месеца за сваког појединца и да се цена налета утврђује одлуком генералног директора;
- да је Одлуком генералног директора број 723/1 од 27. маја 2002. године утврђена цена налета за „Старије STW/STD“;
- да су Одлуком генералног директора број 751 од 13. априла 2005. године стављене ван снаге претходне две поменуте одлуке;
- да је тужени у периоду 2004. и 2005. године пословао са губитком.
На основу овако утврђеног чињеничног стања, Четврти општински суд у Београду је утврдио да је тужбени захтев основан само за период до доношења Одлуке генералног директора број 751 од 13. априла 2005. године, а одбио је тужбени захтев за период од ступања на снагу те одлуке па надаље.
Против наведене пресуде подноситељка уставне жалбе је изјавила жалбу, коју је Окружни суд у Београду, пресудом Гж. I 3693/08 од 27. августа 2008. године, у ставу један изреке одбио као неосновану, док је у ставу два изреке преиначио пресуду првостепеног суда у делу одлуке о трошковима поступка. Окружни суд је закључио да је првостепени суд правилно и потпуно утврдио чињенично стање и правилно применио материјално право, истичући да је „правилно одлучио првостепени суд када је усвојио тужбени захтев тужиље за исплату разлике у заради у спорном периоду од децембра 2004. године до фебруара 2005. године са законском затезном каматом имајући у виду да су износи као и доспелост неспорни јер тужиља има право на увећану зараду у складу са Уговором о раду, Анексом уговора о раду и Одлукама генералног директора туженог број 722/1 и број 723/1 обе од 27. маја 2002. године које су биле на снази у спорном периоду, а с обзиром да су ове одлуке стављене ван снаге Одлуком генералног директора туженог број 751 од 13. априла 2005. године и да од тог датума не производе правно дејство, првостепени суд правилно одлучио као у ставу два изреке пресуде“.
4. Уставни суд налази да су за одлучивање о основаности предметне уставне жалбе од значаја одредбе Закона о раду ("Службени гласник РС", бр. 70/01 и 73/01), који је важио у време када је подноситељка уставне жалбе закључила уговор о раду и анекс овог уговора са послодавцем, као и одредбе Закона о раду ("Службени гласник РС", бр. 24/05 и 61/05), који је важио у време настанка спорног односа.
Раније важећим Законом о раду, и то одредбом члана 81. тог закона, било је прописано: да запослени има право на одговарајућу зараду, која се утврђује у складу са законом, општим актом или уговором о раду (став 1.); да се запосленом гарантује једнака зарада за исти рад или рад исте вредности који остварује код послодавца (став 2.); да зараду, у смислу става 1. овог члана, чини зарада коју је запослени остварио за обављени рад и време проведено на раду, увећана зарада, накнада зараде и друга примања, осим накнаде трошкова из члана 89. овог закона и других примања из члана 90. став 1. овог закона (став 3.); да се општим актом или уговором о раду утврђују елементи за одређивање зараде и начин утврђивања зараде (став 4.). Истовремено, чланом 82. став 2. истог закона било је прописано да општим актом или уговором о раду могу да се утврде и други случајеви у којима запослени има право на увећану зараду.
Чланом 104. став 1. важећег Закона о раду такође је прописнао да запослени има право на одговарајућу зараду, која се утврђује у складу са законом, општим актом и уговором о раду.
Одредбама члана 108. ст. 3. и 4. Закона прописано је да општим актом и уговором о раду могу да се утврде и други случајеви у којима запослени има право на увећану зараду и да основицу за обрачун увећане зараде чини основна зарада утврђена у складу са законом, општим актом и уговором о раду.
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта садржине утврђеног начела забране дискриминације и зајемченог права на правично суђење из члана 21. ст. 1. и 2. и члана 32. став 1. Устава, а полазећи од претходно утврђених чињеница и околности, те одредаба ранијег и сада важећег Закона о раду, Уставни суд је утврдио следеће:
Неспорно је да је подноситељка уставне жалбе запослена на неодређено време у Јавном предузећу за ваздушни саобраћај „JAT AIRWAYS“ на радном месту „Старија STW/STD“ и да је са послодавцем 24. марта 2002. године закључила уговор о раду и 26. маја 2002. године анекс уговора о раду којима је, поред осталог, утврђено да уговорени део зараде зависи од успешног пословања предузећа и да се одлуком послодавца може увећати или умањити на основу утврђених финансијских резултата пословања по периодичном обрачуну и завршном рачуну, као и да се уговорени део зараде утврђује на основу броја сати налета у току месеца и да се цена налета утврђује Одлуком генералног директора за сваки месец.
Такође, неспорно је да је Јавно предузеће за ваздушни саобраћај „JAT AIRWAYS“ у периоду 2004. и 2005. године пословало са губитком и да је генерални директор 13. априла 2005. године донео Одлуку 751, којом је ставио ван снаге Одлуке бр. 722/1 и 723/1 од 27. маја 2002. године, а којима је било одређено да се уговорени део зараде утврђује на основу броја сати налета у току месеца и којима је била утврђена цена налета.
Уставни суд оцењује да из одредаба чл. 81. и 82. раније важећег Закона о раду, као и чл. 104. и 108. Закона о раду који је био на снази у време настанка спорног односа, произлази да се зарада запосленог утврђује на основу закона, општег акта и уговора о раду, као и да зараду чини и увећана зарада, при чему се, поред основа за увећану зараду прописаних законом, општим актом или уговором о раду, могу утврдити и други случајеви у којима запослени има право на увећану зараду. Уставни суд констатује да основ увећане зараде подноситељке уставне жалбе није прописан законом, већ представља случај у коме је послодавац искористио законску могућност да уговором о раду закљученим са запосленим, предвиди увећану зараду по основу месечних остварених сати налета за одређене категорије запослених. С тим у вези, Уставни суд оцењује да је, када користи наведену законску могућност, послодавац овлашћен да својим актом и уговором о раду, утврди и под којим условима ће се право на увећану зараду остваривати. У конкретном случају, тужени, који је послодавац подноситељки уставне жалбе, предвидео је самим уговором о раду који је са подноситељком закључио још 24. марта 2002. године, да уговорени део зараде зависи не само од квалитета и резултата рада запосленог, већ и од успешног пословања предузећа, као и да се овај део зараде може увећати или умањити одлуком послодавца, а на основу утврђених финансијских резултата пословања. Анексом уговора о раду прецизирано је да се уговорени део зараде утврђује на основу броја сати налета у току месеца. Полазећи од изнетог, Уставни суд оцењује да је тужени био овлашћен да због неуспешног рада предузећа стави ван снаге одлуке које су биле основ за обрачун и исплату уговорене (увећане) зараде подноситељке уставне жалбе, те да јој је стога овај део зараде припадао до доношења Одлуке генералног директора туженог број 751 од 13. априла 2005. године.
Уставни суд је посебно ценио наводе подноситељке уставне жалбе да је „по истом правном и чињеничном основу Четврти општински суд у Београду доносио пресуде којима је усвајао у целости тужбене захтеве других тужилаца у другим предметима, које пресуде су потврђене од стране Окружног суда у Београду“, из чега подноситељка закључује да „је дискриминисана у односу на остале раднике и да јој је доношењем оспорене пресуде повређено право на правично суђење“. Увидом у пресуде које су уз уставну жалбу достављене као доказ којим се потврђују изнети наводи, Уставни суд је утврдио да у парничним поступцима у којима су донете пресуде Четвртог општинског суда у Београду П. I 683/06 од 28. новембра 2006. године (потврђена пресудом Окружног суда у Београду Гж. I 2214/07 од 12. децембра 2007. године) и П. I 1614/06 од 22. децембра 2006. године (потврђена пресудом Окружног суда у Београду Гж. I 2216/07 од 12. децембра 2007. године), поступајући судови нису утврђивали, те тако ни ценили, чињеницу да су Одлуке генералног директора туженог бр. 722 и 723, обе од 27. маја 2002. године стављене ван снаге. Са друге стране, из приложене пресуде истог суда П. I 2500/06 од 22. децембра 2006. године (која је потврђена пресудом Окружног суда у Београду Гж. I 3108/07 од 4. јула 2007. године) утврђује се да је суд нашао да су наведене одлуке стављене ван снаге Одлуком број 751 која је донета 13. априла 2006. године (а не 13. априла 2005. године), па је оценио да ова чињеница није од значаја за одлучивање о поднетој тужби. Полазећи од утврђеног, Уставни суд не може да констатује да се оспорени појединачни акт и претходно наведене пресуде заснивају на истом чињеничном и правном стању, а што је неопходан предуслов за утврђивање означених повреда уставног права и Уставом утврђеног начела. Уставни суд истиче да није надлежан да у поступку по уставној жалби цени потпуност и правилност утврђеног чињеничног стања, посебно не у поступцима који се жалбом не оспоравају. Са друге стране, Уставни суд је на основу увида у целокупну документацију утврдио да у парничном поступку у коме је донета оспорена пресуда, у погледу утврђеног чињеничног стања није било повреда које би имале за последицу повреду права на правично суђење подноситељке уставне жалбе.
Полазећи од изнетог, а имајући у виду да се у уставној жалби не указује на то да у поступку који је претходио уставносудском о поднетој тужби подноситељке уставне жалбе није одлучивао независан, непристрасан и законом већ уставновљени суд, нити да о њеном праву није јавно расправљано и одлучено у разумном року, Уставни суд је оценио да нису основани наводи подноситељке уставне жалбе да јој је оспореном пресудом повређено право на правично суђење.
6. Следом наведеног, Уставни суд је уставну жалбу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник“, број 109/07).
На основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Суд је одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић