Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Драгиша Слијепчевић, Милан Станић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Миливоја Јовановића из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 14. јула 2010. године, донео је
О Д Л У К У
1. Одбија се као неоснована уставна жалба Миливоја Јовановића изјављена због повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава Републике Србије у поступку који се водио пред Петим општинским судом у Београду у предмету П. 125/05.
2. Одбија се као неоснована уставна жалба Миливоја Јовановића изјављена против пресуде Петог општинског суда у Београду П. 123/05 од 28. новембра 2005. године, пресуде Окружног суда у Панчеву Гж. 1175/06 од 31. јануара 2007. године и пресуде Врховног суда Србије Рев. 3136/07 од 4. марта 2008. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Миливоје Јовановић из Београда је, преко пуномоћника Горана Цветића, адвоката из Београда, 10. маја 2008. године поднео Уставном суду уставну жалбу због повреде права на правично суђење и суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава у поступку који се водио пред Петим општинским судом у Београду у предмету П. 125/05, као и против пресуде Врховног суда Србије Рев. 3136/07 од 4. марта 2008. године, због повреде уставних права из чл. 18. и 58. Устава.
Подносилац уставне жалбе наводи да је тужбом од 18. јануара 2002. године тражио да му суд досуди износ од 1.470.000 динара на основу неоснованог обогаћења туженог, који је без икаквог правног основа присвојио поткровље стамбене зграде у Ул. Вукице Митровић 24 у Београду и адаптирао га у стан, износ од 330.000 динара на основу измакле добити као облика штете која му је нанета радњама туженог и износ од 480.000 динара на име неоснованог обогаћења туженог, који је без правног основа присвојио 15,60 м2 простора на мансарди непосредно испод спорног поткровља, који је тужени адаптирао у предворје и степенишни простор и припојио стану у поткровљу. Подносилац сматра да наведени простори узурпирани од стране туженог представљају заједнички део стамбене зграде, у смислу члана 19. став 2. Закона о основама својинскоправних односа.
Подносилац уставне жалбе детаљно образлаже и оспорава утврђено чињенично стање у оспореној ревизијској пресуди, као и примену материјалног права на тако утврђено чињенично стање, наводећи да не постоји ниједан доказ за тврдњу у ревизијској пресуди да је у току поступка утврђено да су покојни родитељи туженог, као бивши власници стамбене зграде у Ул. Вукице Митровић 24. у Београду, дајући 1960. године сагласност туженом за изградњу стана на мансарди имали вољу да цео тавански простор припадне туженом. Такође, наводи да се све повреде истакнуте у погледу ревизијске пресуде односе и на обе нижестепене пресуде, јер се и њима крше уставна права истакнута у уставној жалби.
Такође, подносилац уставне жалбе сматра да је поступак дуго трајао, да није окончан у оквиру разумног рока и да је дужини поступка од преко шест година превасходно допринела пристрасност судова који су "измишљали" нове разлоге да би поступак трајао што дуже и да би пресудили у корист туженог, јер је снаха туженог судија, те да је то имало одлучујућег утицаја на судске одлуке.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
Одредбама члана 18. став 1. Устава утврђено је да се људска и мањинска права зајемчена Уставом непосредно примењују.
Одредбом члана 32. став 1. Устава је утврђено да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама члана 58. Устава је утврђено: да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (став 1.); да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне (став 2.); да се законом може ограничити начин коришћења имовине (став 3.); да је одузимање или ограничење имовине ради наплате пореза и других дажбина или казни, дозвољено само у складу са законом (став 4.).
3. У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у списе предмета П. 130/02 Трећег општинског суда у Београду и списе предмета П. 123/05 Петог општинског суда у Београду и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари:
Подносилац уставне жалбе је поднео тужбу Трећем општинском суду у Београду 18. јануара 2002. године, против туженог Милоша Јовановића из Београда, због неоснованог обогаћења и измакле добити. У тужби је наведено да је тужени без правног основа узурпирао део поткровља у Ул. Вукице Митровић 24 у Београду, који му не припада и на тај начин се неосновано обогатио.
Пред Трећим општинским судом у Београду, а касније и пред Петим општинским судом у Београду, укупно је било заказано 13 рочишта за главну расправу, од којих пет рочишта није одржано.
Рочиште од 9. септембра 2002. године је одложено и наложено је извођење доказа саслушањем тужиоца и туженог као парничних странака; рочиште од 23. октобра 2002. године није одржано због спречености поступајућег судије; рочиште од 18. децембра 2002. године је одложено због одређивања увиђаја на лицу места; рочиште од 30. маја 2003. године није одржано због службене спречености поступајућег судије; рочиште од 5. јуна 2003. године је одложено без навођења разлога; рочиште од 23. октобра 2003. године је одложено ради прибављања списа Одељења за комуналне, стамбене и имовинске послове општине Врачар; рочиште од 26. децембра 2003. године није одржано због спречености поступајућег судије; рочиште од 12. марта 2004. године је одложено ради прибављања извештаја општине Врачар; рочиште од 16. априла 2004. године је одложено без навођења разлога. Тужилац је 22. априла 2004. године поднео захтев Врховном суду Србије за промену месно надлежног суда и решењем Врховног суда Србије П. 569/04 од 28. октобра 2004. године за суђење у овој правној ствари одређен је Пети општински суд у Београду. У поступку пред тим судом, рочиште од 16. фебруара 2005. године није одржано због спречености поступајућег судије; рочиште од 10. марта 2005. године није одржано, јер је заказан увиђај суда на лицу места за 23. март 2005. године; рочиште од 28. марта 2005. године је одложено због вештачења од стране вештака грађевинске струке; рочиште од 6. октобра 2005. године је одложено без навођења разлога; рочиште од 28. октобра 2006. је одложено због налагања вештаку да поступи по налогу суда за допунско вештачење; на рочишту од 28. новембра 2005. године донето је решење да је главна расправа закључена.
Пресудом Петог општинског суда у Београду П. 123/05 од 28. новембра 2005. године одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се тужени обавеже да му исплати конкретан новчани износ на име неоснованог обогаћења и на име изгубљене добити и тужилац је обавезан да исплати туженом парничне трошкове, а одлучујући по жалби тужиоца, Окружни суд у Панчеву је пресудом Гж. 1175/06 од 31. јануара 2007. године одбио жалбу као неосновану и потврдио првостепену пресуду. У поступку по ревизији тужиоца, пресудом Врховног суда Србије Рев. 3136/07 од 4. марта 2008. године одбијена је као неоснована ревизија коју је овај изјавио против другостепене пресуде.
У образложењу ревизијске пресуде наведено је да нижестепене одлуке садрже јасне разлоге о одлучним чињеницама које су сагласне стању у списима и изведеним доказима. У пресуди је истакнуто: да су правилно нижестепени судови закључили да у конкретном случају нема основа да се тужени обавеже да тужиоцу исплати тражену новчану накнаду, како по основу неоснованог обогаћења, тако и по основу изгубљене добити, те су правилно применили материјално право када су тужбени захтев одбили у целости као неоснован; да стицање без основа (неосновано обогаћење), према одредби члана 210. Закона о облигационим односима значи увећање или уштеду у имовини једног лица уз смањење имовине другог лица настале на допуштен начин, али без правног основа; да када је неки део имовине једног лица прешао на било који начин у имовину неког другог лица, а тај прелаз нема свој основ у неком правном послу или у закону, стицалац је дужан да га врати, а када то није могуће, да накнади вредност постигнутих користи; да у овом случају нема места примени наведеног правног института, са разлога што је у току поступка утврђено да су родитељи туженог, као бивши власници породичне стамбене зграде, још 1960. године дали сагласност туженом за изградњу стана на мансарди и да је њихова воља била да тавански простор припадне туженом; да je таква воља манифестована и од стране парничних странака касније кроз деобу - развргнуће имовинске заједнице коју су они са сада пок. мајком тужиоца извршили као сувласници; да су следствено томе правилно нижестепени судови закључили да тавански простор није представљао заједничку недељиву својину тужиоца, његове пок. мајке и туженог као сопственика станова у наведеној стамбеној згради, па су неосновани ревизијски наводи да тај простор представља посебан део зграде у смислу члана 19. став 2. Закона о основним својинско-правним односима, који тужиоцу даје за право да од туженог потражује неосновано обогаћење и изгубљену добит због претварања таванског простора у стамбени простор; да се тужилац и његова пок. мајка нису противили извођењу спорних радова од стране туженог на таванском простору; да уколико би се и прихватило да се ради о томе да је тај простор представљао заједничку просторију која се налазила у згради са више станова, непредузимање одговарајућих радњи од стране тужиоца и његове мајке у управном поступку у циљу спречавања претварања такве просторије у стамбену јединицу има се сматрати као да је дата сагласност за такве радње тужиоца; да у таквој ситуацији нема ни неоснованог обогаћења на страни туженог нити изгубљене добити на страни тужиоца, због претварања дела таванског простора од стране туженог у стамбени простор; да такође нема неоснованог обогаћења на страни туженог, а на штету тужиоца, због коришћења спорног простора површине 15,60м2, који представља функционалну целину са станом у поткровљу, јер се ради о простору који је раније чинио саставни део стана туженог на мансарди, а кога је тужени изградио сопственим средствима.
Закон о парничном поступку ("Службени лист СФРЈ", бр. 4/77, 36/77, (6/80), 36/80, (43/82 и 72/82), 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 и 35/91 и "Службени лист СРЈ", бр. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 и 3/02), који је био на снази у време покретања парничног поступка, прописивао је: да је суд дужан да настоји да се поступак спроведе без одуговлачења и са што мање трошкова и да онемогући сваку злоупотребу права која странкама припадају у поступку (члан 10.); да је свака странка дужна да изнесе чињенице и предложи доказе на којима заснива свој захтев или којим побија наводе и доказе противника (члан 219.); да доказивање обухвата све чињенице које су важне за доношење одлуке, а који ће се докази извести ради утврђивања одлучних чињеница решава суд (члан 220.); да ако суд на основу изведених доказа (члан 8.) не може са сигурношћу да утврди неку чињеницу, о постојању чињенице закључиће применом правила о терету доказивања (члан 221.).
Законом о парничном поступку ("Службени гласник РС", број 125/04), који се примењује од 23. фебруара 2005. године, прописано је: да странка има право да суд одлучи о њеним захтевима и предлозима у разумном року, а да је суд дужан да настоји да се поступак спроведе без одуговлачења и са што мање трошкова (члан 10. ст. 1. и 2.).
Законом о основама својинскоправних односа ("Службени лист СФРЈ", бр. 6/80 и 36/90, "Службени лист СРЈ", број 29/98 и "Службени гласник РС", број 115/05) је прописано: да физичка и правна лица могу имати право својине на стамбеним зградама, становима, пословним зградама, пословним просторијама, пољопривредном земљишту и другим непокретностима, осим на природним богатствима која су у државној својини (члан 9.); да више лица имају право сусвојине на неподељеној ствари када је део сваког од њих одређен сразмерно према целини (идеални део) (члан 13.); да сувласник има право да ствар држи и да је користи заједно са осталим сувласницима сразмерно свом делу, не повређујући права осталих сувласника (члан 14.); да сувласници имају право да заједнички управљају стварима, да је за предузимање послова редовног управљања стварима потребна сагласност сувласника чији делови заједно чине више од половине вредности ствари, да ако се у случајевима из става 2. овог члана не постигне сагласност, а предузимање посла је неопходно за редовно одржавање ствари, о томе одлучује суд, као и да је за предузимање послова који прелазе оквир редовног управљања (отуђење целе ствари, промена намене ствари, издавање целе ствари у закуп, заснивање хипотеке на целој ствари, заснивање стварних службености, веће поправке и сл.) потребна сагласност свих сувласника (члан 15.); да право својине на посебном делу зграде може постојати на стану, пословној просторији или гаражи, односно гаражном месту, као и да на заједничким деловима зграде и уређајима у згради власници посебних делова зграде имају право заједничке недељиве својине (члан 19.).
Одредбом члана 18. став 1. Закона о одржавању стамбених зграда ("Службени гласник РС", бр. 44/95, 46/98, 1/01 и 101/05) прописано је да скупштина зграде сагласношћу власника станова и других посебних делова зграде којима припада више од половине укупне површине станова и других посебних делова зграде може донети одлуку о извођењу радова на санацији равног крова односно кровне конструкције, којом се сагласно прописима о планирању и уређењу простора и изградњи објеката, може изградити, односно адаптирати нови стан. У ставу 2. истог члана овог закона је прописано да скупштина зграде може одлучити да радове из става 1. овог члана изводи неко од власника станова, односно других посебних делова у згради, односно неко од чланова њиховог породичног домаћинства односно треће лице ако утврди да власници станова односно других пословних делова зграде, или чланови њихових породичних домаћинстава нису за то заинтересовани.
4. Период оцене разумности дужине трајања предметног судског поступка који спада у надлежност Уставног суда, ratione temporis, почео је дана 8. новембра 2006. године, када је проглашен и ступио на снагу Устав Републике Србије, који установљава уставну жалбу као правно средство за заштиту повређених или ускраћених људских права и слобода и свакоме јемчи право на јавно расправљање и одлучивање о његовим правима и обавезама у разумном року. Међутим, Уставни суд сматра да се ради утврђивања оправданости дужине трајања поступка мора узети у обзир и стање предмета на дан 8. новембра 2006. године, до када је предмет био нерешен скоро пет година, тако да је за оцену постојања повреде права подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року релевантан цео протекли период, од дана подношења тужбе -18. јануара 2002. године, па до 4. марта 2008. године када је донета ревизијска пресуда, односно 11. априла 2008. године када је иста уручена пуномоћнику подносиоца уставне жалбе.
Нема сумње да је разумна дужина судског поступка релативна категорија, која зависи од низа чинилаца и мора се проценити у сваком појединачном случају, према његовим специфичним околностима. Сложеност чињеничних и правних питања у конкретном предмету, понашање подносиоца уставне жалбе као странке у поступку, понашање надлежних органа власти -судова који воде поступак и природа захтева, односно значај предмета спора за подносиоца, основни су чиниоци који утичу и на оцену дужине судског поступка.
Оцењујући спроведени поступак у предметној грађанскоправној ствари, уважавајући при томе судску праксу и критеријуме Уставног суда, као и међународних институција за заштиту људских права, Уставни суд је утврдио да подносиоцу уставне жалбе није повређено право на суђење у разумном року зајемчено чланом 32. став 1. Устава. Ово из разлога што се радило о парници у којој је требало расправити релативно сложена чињенична и правна питања, која захтевају одговарајући доказни поступак, у којој су рочишта за главну расправу редовно заказивана, првостепена пресуда је постала правоснажна року од пет година након подношења тужбе, а ревизијска пресуда је донета годину дана после доношења другостепене пресуде и уручена је пуномоћнику подносиоца уставне жалбе месец дана после њеног доношења. Дакле, по оцени Уставног суда, не може се сматрати неразумно дугим роком шестогодишње трајање парничног поступка, које укључује и поступак по ванредном правном средству, што се такође сматра и стандардима међународних институција за заштиту људских права.
На основу свега изнетог, Уставни суд је становишта да подносиоцу уставне жалбе није повређено право зајемчено у члану 32. став 1. Устава да се о његовом праву у парничном поступку који се пред Петим општинским судом у Београду водио под бројем П. 123/05 одлучи у разумном року. Уставни суд је, стога, уставну жалбу одбио као неосновану у тачки 1. изреке, у складу са одредбом члана 89. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", број 109/07).
5. У погледу истицања повреде других уставних права наведених у уставној жалби, Уставни суд налази да су оспорене пресуде образложене и да оцена првостепеног, другостепеног и Врховног суда Србије није последица произвољног тумачења или неприхватљиве примене материјалног меродавног права, па Суд стога закључује да је предметни парнични поступак вођен на начин којим је подносиоцу било омогућено право на правично суђење. По оцени Уставног суда, а у смислу одредаба Закона о одржавању стамбених зграда, не стоје наводи подносиоца да је туженом била потребна сагласност других сувласника за адаптацију тавана у стамбени простор, имајући у виду да је он био већински власник, односно да му је припадало више од половине стамбеног простора у згради. Самим тим, не може ни постојати неосновано обогаћење на његовој страни, како сматра подносилац уставне жалбе, за шта су у оспореној пресуди дати правно утемељени разлози. Такође, подносиоцу је било омогућено да коришћењем својих процесних права учествује у поступку, предузима законом допуштене радње и улаже правне лекове. По налажењу Уставног суда, оспорене пресуде су засноване на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног материјалног права, тако да изнети ставови судова не указују на повреду права на правично суђење, већ су израз субјективног схватања подносиоца уставне жалбе.
Уставни суд је оценио да су о тужби, жалби и ревизији подносиоца уставне жалбе одлучивали Уставом и законом установљени судови који су након законито спроведеног поступка и у границама своје надлежности дала ваљано образложење одлуке. Имајући у виду изнето, Уставни суд је утврдио да није повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава.
Такође, Уставни суд је закључио да право на имовину подносиоца уставне жалбе није могло бити повређено оспореним пресудама, будући да се чланом 58. Устава јемчи мирно уживање својине и других имовинских права само ако су она стечена на основу закона. Европски суд за људска права је, такође, у више наврата изнео став да се делокруг члана 1. Протокола број 1 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода примењује једино на постојећу имовину и "не гарантује право на стицање имовине" (пресуда у предмету Marcks v. Belgium, 1979.), те да сваки подносилац представке мора бити у стању да докаже постојање права на имовину у питању, како би био жртва повреде Конвенције (пресуда у предмету Agrotexim And Others v. Greece, 1995.).
Уставни суд налази да уставна жалба не садржи посебне разлоге и доказе који потврђују наводе о повреди уставних начела из члана 18. Устава, тако да, по оцени Уставног суда назначена начела нису ни повређена. Наиме, у вези са наводима о повреди ових начела подносилац се није позвао на неки од принципа садржаних у наведеним уставним одредбама, већ наводну повреду везује за повреду права на правично суђење, при чему се Уставни суд већ изјаснио због чега до повреде означеног права подносиоца у конкретном случају није дошло.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је и у овом делу одбио уставну жалбу као неосновану, у смислу члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, и одлучио као у тачки 2. изреке.
6. С обзиром на изнето, Уставни суд, је на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић