Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Драгиша Слијепчевић, Милан Станић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Предузећа за производњу, промет, услуге и занатство „DD SH AGROTRADE“ експорт - импорт из Приштине, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 9. јуна 2010. године донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Предузећа за производњу, промет, услуге и занатство „DD SH AGROTRADE“ експорт-импорт из Приштине изјављена против пресуде Врховног суда Србије Прев. 400/07 од 12. фебруара 2008. године и утврђује да је наведеном судском одлуком повређено право подносиоца уставне жалбе на имовину зајемчено одредбом члана 58. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбија као неоснована.
2. Поништава се пресуда Врховног суда Србије из тачке 1. и одређује да Врховни касациони суд донесе нову одлуку о ревизији тужене Републике Србије, изјављеној против пресуде Вишег трговинског суда Пж. 9147/06 од 9. августа 2007. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Предузеће за производњу, промет, услуге и занатство „DD SH AGROTRADE“ експорт-импорт из Приштине, преко пуномоћника Стојадина Митића, адвоката из Ниша, поднело је Уставном суду 24. јуна 2008. године уставну жалбу против ревизијске пресуде наведене у изреци, због повреде права зејемчених одредбама чл. 58. и 76. Устава Републике Србије. Подносилац уставне жалбе се истовремено позива и на повреду одредаба члана 1. Протокола 1 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода.
У уставној жалби се наводи да је Предузеће „DD SH AGROTRADE" обављало трговинску делатност до 24. марта 1999. године, када је цео простор Спортско пословног центра „Боро и Рамиз" у Приштини, где се налазио и магацин тог предузећа са разном непрехрамбеном робом, запосела Војска Југославије и без икаквог правног основа обила магацин и узела затечену робу велике вредности. При том се истиче да је наведено одузимање робе Савезно министарство за одбрану третирало као „ратни плен" и да је Војска Југославије током ратног стања 1999. године узимала робу само из магацина у Приштини који су били у власништву припадника албанске националне мањине. С тим у вези, подносилац указује да је Врховни суд Србије оспореном пресудом усвојио ревизију тужене и одбио тужбени захтев тужиоца - подносиоца уставне жалбе којим је тражио да му тужена страна исплати износ од 4.100.356,60 динара, са затезном каматом почев од 19. децембра 2005. године па до коначне исплате, чиме је преиначио пресуде Трговинског суда у Нишу П. 967/2006 од 5. октобра 2006. године и Вишег трговинског суда Пж. 9147/06 од 9. августа 2007. године, којима је делимично усвојен тужбени захтев подносиоца и обавезана тужена страна да подносиоцу исплати напред наведени износ. Ово из разлога што је Врховни суд Србије оценио да је радњом Војске Југославије тужиоцу учињена штета из члана 154. став 3. Закона о облигационим односима, па је потраживање подносиоца уставне жалбе застарело, јер су протекле три године од доспелости предметног потраживања за утужење. Како, према мишљењу подносиоца уставне жалбе, у конкретном случају, не постоји ниједан од законских основа за проузроковање штете, већ се радило о накнади која се плаћа по основу Уредбе о организовању и извршавању материјалне обавезе, у ком случају наведено потраживање застарева за 10 година, то је оспореном пресудом Врховног суда Србије повређено како његово право на имовину зајемчено одредбама члана 58. Устава Републике Србије и члана 1. Протокола 1 уз Европску конвенцију, тако и начело забране дискриминације због припадности националној мањини утврђено чланом 76. Устава. Полазећи од наведеног предложио је да Уставни суд поступи по Уставу и закону и на тај начин заштити уставна и законска права подносиоца ове жалбе, те да поништи оспорену ревизијску пресуду и обавеже Републику Србију да му надокнади вредност робе одузете од стране Војске Југославије у износу од 4.100.356,60 динара са законском затезном каматом од 11. јуна 1999. године до исплате.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредба члана 82. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС", број 109/07) је по својој садржини истоветна одредби члана 170. Устава.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у целокупну документацију достављену у прилогу уставне жалбе, на основу чега је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овом уставносудском предмету:
Предузеће за производњу, промет, услуге и занатство „DD SH AGROTRADE“ експорт - импорт из Приштине, чији је власник Артан Дурићи из Приштине, поднело је 4. јануара 2006. године тужбу Трговинском суду у Нишу против тужене Републике Србије, као правног следбеника Државне заједнице Србија и Црна Гора, МО, ВП 1097 Ниш, ради исплате дуга.
Пресудом Трговинског суда у Нишу П. 967/2006 од 5. октобра 2006. године, ставом првим изреке обавезана је тужена Република Србија, правни следбеник ДЗ СЦГ, МО ВП 1097 Ниш да тужиоцу, овде подносиоцу уставне жалбе, исплати износ од 4.100.356,60 динара, са затезном каматом почев од 19. децембра 2005. године па до коначне исплате, као и да му накнади трошкове парничног поступка у износу од 401.206,00 динара, а све у року од 8 дана од дана пријема пресуде. Ставом другим изреке исте пресуде одбијен је тужбени захтев тужиоца за исплату затезне камате на износ главног дуга од 4.100.356,60 динара, за период од 11. јуна 1999. године па до 18. децембра 2005. године. У спроведеном поступку, Трговински суд у Нишу је утврдио да је, према записнику о примопредаји магацина у Спортско пословном центру „Боро и Рамиз" у Приштини од 11. јуна 1999. године, финансијска полиција извршила издавање заплењене робе за потребе Војске Југославије. Записником је, такође, констатовано да су преузети и издати прашак за прање, сапуни, биљна маст и детерџенти за судове из тужиочевог магацина број 19, као и да је из магазина „Бућај“ пребачена одређена количина козметичких производа, која се предаје управи Спортско пословног центра, док средства затечена у канцеларији овог магацина нису узета, осим једног компјутера без штампача и једног телефакса који су такође дати на употребу Војсци Југославије. По налажењу првостепеног трговинског суда, предметна роба је одузета по основу Уредбе о организовању и извршавању материјалне обавезе („Службени лист СРЈ", брoj 36/98), донете на основу чл. 30. и 39. тада важећег Закона о одбрани. Чланом 39. Закона о одбрани одређено је да се одредбе чл. 24, 26, 27, 29. и 30. овог Закона (које се односе на права и дужности грађана у одбрани земље) о давању материјалних средстава за одбрану земље односе и на предузећа и друга правна лица. Чланом 27. овог Закона прописано је да ако за време ратног стања јединице Војске Југославије не могу на редован начин да се снабдевају неопходном храном, погонским материјалом, огревом и другим средствима, Савезно министарство за одбрану, на захтев старешине Војске Југославије на положају команданта батаљона, може наредити да грађани или њихова домаћинства дају напред наведена неопходна материјална средства, а што значи да је таква могућност обавезивања на предају истих предвиђена и за предузећа и друга правна лица. У смислу наведеног, а при околности да је Уредбом о организовању и извршавању материјалне обавезе, којом је ближе уређено организовање и извршавање материјалне обавезе грађана, предузећа и других правних лица, односно власника ствари, и то тако што је одредбом члана 4. тачка 12. Уредбе предвиђена обавеза власника ствари да за потребе одбране земље предају друге потребне ствари, као и прехрамбене производе, сагласно одредбама Закона о одбрани, по налажењу првостепеног суда, на предметни однос страна у спору не може се применити институт стицања без основа. Полазећи од изнетог, као и чињенице да је предметна роба тужиоца одузета и предата Војсци Југославије за потребе исте у условима ратног стања, тужиоцу припада накнада вредности несталих реквирираних стари, сагласно одредбама члана 19. Уредбе о организовању и извршавању материјалне обавезе, а у вези са чланом 29. Закона о одбрани. Будући да Уредбом није уређено питање доспелости обавезе тужене на плаћање ове накнаде, Трговински суд у Нишу је оценио да је истакнути приговор тужене о застарелости потраживања неоснован, јер је тужба поднета 4. јануара 2005. године, односно пре истека општег рока застарелости од 10 година, сагласно одредби члана 371. Закона о облигационим односима. Такође је првостепени суд утврдио да Уредба о организовању и извршавању материјалне обавезе, која је се примењује на конкретан материјалноправни однос, не уређује питање доспелости обавезе туженика на плаћање накнаде, па се, у конкретном случају, примењују одредбе члана 324. став 2. у вези члана 277. став 1. Закона о облигационим односима, што значи да тужиоцу припада право на камату почев од 19. децембра 2005. године, када се туженик први пут обратио туженој са захтевом за исплату накнаде вредности одузете робе. С обзиром на наведено, првостепени суд је делимично усвојио тужбени захтев тужиоца, те је одлучио као у изреци.
Виши трговински суд је, одлучујући о жалбама тужиоца и тужене против наведене првостепене пресуде Трговинског суда у Нишу, донео пресуду Пж. 9147/06 од 9. августа 2007. године, којом је: у ставу првом изреке одбио жалбу тужиоца и потврдио првостепену пресуду у ставу другом изреке, ставом другим изреке одбио жалбу тужене и потврдио првостепену пресуду у ставу првом изреке, док је ставом трећим изреке одбио захтев тужиоца за накнаду трошкова другостепеног поступка. Другостепени суд је у образложењу пресуде, поред осталог, истакао да је у конкретном случају првостепени суд правилно усвојио тужбени захтев за износ од од 4.100.356,60 динара са затезном каматом почев од 19. децембра 2005. године па до коначне исплате, будући да је роба тужиоцу одузета на основу члана 29. Закона о одбрани и члана 19. Уредбе о организовању и извршавању материјалне обавезе, као подзаконског акта. Такође је наведено да је првостепени суд правилно одбио приговор застарелости потраживања из разлога које је тај суд навео, као и да тужиоцу нису досуђени трошкови другостепеног поступка, јер није усвојена његова жалба.
Одлучујући о ревизији тужене изјављеној против пресуде Вишег трговинског суда Пж. 9147/06 од 9. августа 2007. године, Врховни суд Србије је на седници одржаној 12. фебруара 2008. године, донео оспорену пресуду Прев. 400/07, којом је у ставу првом изреке усвојио ревизију тужене, у ставу другом изреке одбио тужбени захтев тужиоца, док је у ставу трећем изреке наведене ревизијске пресуде обавезао тужиоца да туженој надокнади парничне трошкове у износу од 90.000,00 динара, у року од 8 дана. У образложењу ове пресуде је наведено да је ревизијски суд утврдио да је правни основ тужиочевог захтева накнада штете из члана 154. став 3. Закона о облигационим односима, а да потраживање накнаде штете сагласно члану 376. Закона о облигационим односима, застарева најкасније истеком објективног рока од пет година од када је штета настала, па је у том смислу Врховни суд Србије оценио да је основан приговор застарелости потраживања истакнут од стране тужене у првостепеном поступку, јер је штета настала 11. јуна 1999. године, када је могао тужилац да сазна за штету и лице које је штету учинило, а тужилац се обратио туженом за накнаду штете 19. децембра 2005. године и тужбу поднео 4. јануара 2006. године, чиме је потраживање тужиоца застарело.
4. Одредбама Устава на чију повреду се уставном жалбом позива, утврђено је: да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона, да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне, као и да се законом може ограничити начин коришћења имовине (члан 58. ст. 1. до 3.); да се припадницима националних мањина јемчи равноправност пред законом и једнака законска заштита, као и да је забрањена било каква дискриминација због припадности националној мањини (члан 76. ст. 1. и 2.).
Законом о одбрани („Службени лист СРЈ", бр. 43/94, 11/95, 28/96, 44/99 и 3/02) било је прописано: да ако за време ратног стања јединице Војске Југославије не могу на редован начин да се снабдевају неопходном храном, погонским материјалом, огревом и другим средствима, Савезно министарство за одбрану на захтев старешине Војске Југославије на положају команданта батаљона, њему равном или вишем положају, може наредити да грађани или њихова домаћинства дају неопходна материјална средства (члан 27. став 1.); да власнику материјалних средстава узетих за потребе одбране земље припада накнада (члан 29.); да Савезна влада одређује материјална средства, прописује евиденцију тих средстава, начин њиховог узимања и висину накнаде за допремање и коришћење, као и поступак за утврђивање накнаде за оштећена, уништена или нестала средства узета за потребе одбране земље (члан 30.).
Уредбом о организовању и извршавању материјалне обавезе („Службени лист СРЈ", бр. 36/98, 32/99 и 9/01) било је прописано: да су власници ствари дужни да, за потребе одбране земље, предају друге потребне ствари (производе од посебног интереса за одбрану земље) (члан 4. тачка 11.); да ствари из члана 4. ове Уредбе пописују и о њима воде евиденцију надлежни подручни органи Савезног министарства за одбрану на основу евиденције коју воде органи управе надлежни за имовину, унутрашње послове, јавне приходе и други државни органи (члан 5.); да су власници ствари дужни да надлежном подручном органу, на његов захтев, ставе на увид податке и исправе о стварима из члана 4. ове уредбе и да му омогуће преглед ствари ради пописа и вођења евиденције (члан 6. став 1.); да ако се за поједине ствари из става 1. овог члана не води евиденција или подаци из те евиденције нису потпуни, надлежни подручни орган врши преглед тих ствари и устројава њихову евиденцију (члан 6. став 2.); да за коришћење ствари из члана 4. ове уредбе власнику ствари припада накнада одређена Тарифом за одређивање накнаде за коришћење пописаних ствари за потребе Војске и друге потребе одбране земље која је одштампана уз ову уредбу и чини њен саставни део (члан 19. став 1.). Према одредби тачке 6. Тарифе за одређивање накнада за коришћење пописаних ствари за потребе војске и друге потребе одбране земље, за коришћење ствари које нису наведене у Тарифи примењује се проценат који је утврђен за најсличније ствари из Тарифе.
Законом о облигационим односима („Службени лист СФРЈ", бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „Службени лист СРЈ", бр. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 и 44/99) прописано је: да ко другоме проузрокује штету дужан је накнадити је, уколико не докаже да је штета настала без његове кривице (члан 154. став 1.); да се за штету без обзира на кривицу одговара у другим случајевима предвиђеним законом (члан 154. став 3.); да је штета умањење нечије имовине (обична штета) и спречавање њеног повећања (измакла корист), као и наношење другоме физичког или психичког бола или страха (нематеријална штета) (члан 155.); да ће суд досудити оштећенику накнаду у новцу кад он то захтева, изузев ако околности датог случаја оправдавају успостављање ранијег стања (члан 185. став 4.); да дужник долази у доцњу кад не испуни обавезу у року одређеном за испуњење, а ако рок за испуњење није одређен, дужник долази у доцњу кад га поверилац позове да испуни обавезу, усмено или писмено, вансудском опоменом или започињањем неког поступка чија је сврха да се постигне испуњење обавезе (члан 324. ст. 1. и 2.); да потраживања застаревају за десет година, ако законом није одређен неки други рок застарелости (члан 371.); да потраживање накнаде проузроковане штете застарева за три године од када је оштећеник дознао за штету и за лице које штету учинило а у сваком случају ово потраживање застарева за пет година од кад је штета настала (члан 376. ст. 1. и 2.).
5. Оцењујући наводе и разлоге изнете у уставној жалби са становишта цитираних одредаба Устава, Закона о одбрани, Закона о облигационим односима и Уредбе о организовању и извршењу материјалне обавезе, Уставни суд је утврдио да је оспореном пресудом Врховног суда Србије повређено Уставом зајемчено право подносиоца уставне жалбе на имовину. Наиме, у оспореној ревизијској пресуди Врховног суда Србије, констатовано је да је радњом Војске Југославије, чији су правни следбеници имали својство тужених у предметном спору, учињеном на основу овлашћења из Закона о одбрани и Уредбе о организовању и извршавању материјалне обавезе, умањена имовина правног лица - овде подносиоца уставне жалбе за вредност одузете робе, у ком смислу је дефинисана обична штета (damnum emergens) у члану 155. Закона о облигационим односима. Имајући у виду да је штета за тужиоца настала 11. јуна 1999. године, када је могао сазнати за штету и лице које је штету учинило, а да се тужилац обратио туженом за накнаду штете 19. децембра 2005. године и тужбу поднео 4. јануара 2006. године, Врховни суд Србије је нашао да је основан приговор застарелости потраживања истакнут од тужене у првостепеном поступку, због чега је преиначио другостепену пресуду и одбио тужбени захтев тужиоца.
По оцени Уставног суда, да би се спорни правни однос могао решавати по прописима који регулишу накнаду штете, пре свега мора да постоји штета на имовини тужиоца, која може бити обична штета или измакла корист, а која по свом настанку може бити из уговора, из скривљене (деликтне) штетне радње или настала без обзира на кривицу (проузрокована опасном ствари или делатношћу). У конкретном случају не постоји ни један од наведених основа за проузроковање штете, јер између страна у спору не постоји уговор, нити је у понашању тужене било противправности, пошто је тужиоцу роба из магацина одузета (реквирирана) за законом предвиђене потребе одбране земље у условима проглашеног ратног стања. Самим тим, питање накнаде тужиоцу за одузету робу, која је потрошне и заменљиве природе, мора бити регулисано применом одговарајућих одредаба Закона о одбрани и Уредбе о организовању и извршавању материјалне обавезе, уз поштовање уставног начела да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне.
Наведеним законским и подзаконским одредбама је установљено право на накнаду за одузету робу. За остваривање тог права није прописан посебан рок. Стога се, у циљу правичног пресуђења овог спора, мора оценити могућност пружања судске заштите истакнутог потраживања подносиоца уставне жалбе у складу са одредбом члана 371. Закона о облигационим односима. Међутим, Врховни суд Србије у оспореној одлуци није ценио могућност пружања судске заштите подносиоцу у границама општег рока застарелости потраживања. С тим у вези, Уставни суд је становишта да дати разлози у оспореној пресуди Врховног суда за примену посебног рока застарелости који се односи на правни институт накнаде штете, нису уставноправно прихватљиви, јер се из релевантних чињеница не може извести закључак о правној утемељености израженог става да је утужено потраживање подносиоца застарело.
Из свега наведеног, Уставни суд је закључио да је оспореном пресудом Врховног суда Србије Прев. 400/07 од 12. фебруара 2008. године повређено право подносиоца уставне жалбе на имовину из члана 58. Устава, којим се јемчи мирно уживање имовине и других имовинских права стечених на основу закона, као и да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне. Стога је Суд уставну жалбу у овом делу усвојио и, као меру отклањања последица утврђене повреде Уставом зајемченог права, поништио оспорену ревизијску пресуду Врховног суда Србије, уз одређивање да Врховни касациони суд, који је преузео надлежност Врховног суда Србије по ванредним правним лековима у парничном поступку, донесе нову одлуку о ревизији тужене, сагласно одредбама члана 89. ст. 1. и 2. Закона о Уставном суду.
При томе, по оцени Уставног суда, у нижестепеним пресудама Трговинског суда у Нишу и Вишег трговинског суда је изнето уставноправно прихватљиво становиште да је роба подносиоцу уставне жалбе одузета за време трајања ратног стања, на основу цитираних одредаба Закона о одбрани и Уредбе о организовању и извршавању материјалне обавезе, те да се у погледу доцње дужника имају применити одредбе члана 324. став 2. у вези 277. став 1. Закона о облигационим односима, тако да су првостепени и другостепени суд правилно одлучили када су тужиоцу утврдили да право на камату припада почев од 19. децембра 2005. године, када се тужилац први пут обратио туженом са захтевом за исплату накнаде вредности одузете робе.
Уставни суд је, истовремено, одбио уставну жалбу у делу у коме је посебно указано на повреду права подносиоца уставне жалбе зајемченог чланом 76. Устава, из разлога што подносилац уставне жалбе, као правно лице, не може имати својство националне мањине, будући да се оно као лично својство по логици ствари, везује искључиво за физичка лица. Што се тиче тврдње подносиоца да је Војска Југославије током ратног стања 1999. године узимала робу само из магацина у Приштини који су били у власништву припадника албанске националне мањине, Уставни суд указује да је период у коме се у Републици Србији остварује уставносудска заштита повређених или ускраћених људских или мањинских права и слобода почео да тече 8. новембра 2006. године, ступањем на снагу Устава Републике Србије. Наиме, тек је важећи Устав у члану 170. установио уставну жалбу као посебно правно средство за заштиту Уставом зајемчених права и слобода, која се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, тако да предметни наводи подносиоца, ratione temporis, нису од значаја за одлучивање Суда у овој правној ствари.
6. На основу изложеног и одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић