Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, Милан Станић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Добривоја Дуњића из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 9. јуна 2010. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Добривоја Дуњића изјављена против пресуде Окружног суда у Београду Гж1. 5406/08 од 18. фебруара 2009. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Добривоје Дуњић из Београда је 30. марта 2009. године, преко пуномоћника Јовице Косића, адвоката из Београда, Уставном суду поднео уставну жалбу против пресуде Окружног суда у Београду Гж1. 5406/08 од 18. фебруара 2009. године, због повреде начела забране дискриминације и повреде права на правично суђење, зајемчених одредбама члана 21. ст. 1. и 2. и члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је наведено да, након окончања штрајка 28. новембра 2004. године, послодавац подносиоца уставне жалбе - JAT Airways, није поступио сагласно закљученим преговорима и донетој одлуци од 29. новембра 2004. године, те се стога подносилац уставне жалбе обратио Четвртом општинском суду у Београду, подношењем тужбе ради исплате разлике зараде. Четврти општински суд у Београду је 9. јула 2008. године донео пресуду П1. 145/08 којом је одбио тужбени захтев подносиоца уставне жалбе. Одлучујући о жалби тужиоца, Окружни суд у Београду је 18. фебруара 2009. године донео оспорену пресуду Гж1. 5406/08, којом је одбио као неосновану жалбу подносиоца и потврдио првостепену пресуду.
Подносилац уставне жалбе да сматра да је Окружни суд у Београду погрешном применом материјалног права, конкретно позивањем на одредбе Закона о јавним предузећима и обављању делатности од општег интереса, а занемаривањем одредаба Закона о раду, оспореном пресудом повредио његово Уставом зајемчено право на правично суђење. Посебно је истакао да је тужени својом вољом потписао споразум "у преговарању ради окончања штрајка" и донео одлуку "у поступку извршења споразума", а да је накнадно негирао "створено право тужиоца стварањем квази правне ситуације којом покушава да "легализује" - оправда своје незаконито поступање и тиме се неосновано обогати на рачун тужиоца". Подносилац је навео и да, сходно уговору о раду који је он закључио са послодавцем, директор доноси одлуку о величини зараде и утврђује реперни износ зараде за инжењере друге групе, као и да Закон о раду не прецизира, нити ограничава послодавца да у политици зарада примени сва мерила која одговарају његовом схватању расподеле зарада, као битног елемента пословања. Стога подносилац уставне жалбе сматра да је суд у оспореној пресуди своју одлуку засновао на погрешној примени материјалног права и да је погрешним тумачењем права и овлашћења на релацији радник – послодавац, „ускратио“ права запосленом и тиме омогућио да се судска одлука заснује на „недозвољеним располагањима странака“, чиме је тужилац „отвореном дискриминацијом и привилеговањем ЈАТ-а“ ускраћен за остваривање свог права.
Из наведених разлога подносилац је предложио да Уставни суд усвоји уставну жалбу и поништи оспорену пресуду Окружног суда у Београду.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је из садржине уставне жалбе и на основу увида у доказе приложене уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овом уставносудском предмету:
Подносилац уставне жалбе је поднео тужбу Четвртом општинском суду у Београду против свог послодавца Јавног предузећа JAT Airways, ради исплате разлике зараде за 2005. годину, са припадајућом затезном каматом, наводећи да је генерални директор предузећа 28. новембра 2004. године, након окончања преговора са штрајкачким одбором, са представницима самосталног синдиката код тог послодавца, чији је и он члан, потписао споразум број 2470, а да је 29. новембра 2004. године, у извршавању тог споразума донео одлуку број 2741, о исплати посебне стимулације и утврдио начин коначног обрачуна зарада до доношења појединачног колективног уговора. Даље је навео да Влада није ставила ван снаге наведени споразум и одлуку директора, затим да споразум није ништав, јер га је потписао генерални директор туженог, сходно законским овлашћењима, те да тужиоцу припада утужени износ на име разлике зараде, па је предложено да суд усвоји тужбени захтев.
Четврти општински суд у Београду је 9. јула 2008. године донео пресуду П1. 145/08, којом је одбио тужбени захтев као неоснован. У образложењу ове пресуде истакнуто је да се, имајући у виду да је тужени јавно предузеће чији је оснивач Република Србија, на исплату зараде запосленима у том предузећу примењују одредбе Уредбе о висини зарада у јавним предузећима (“Службени гласник РС“, број 127/03). Такође је, поред осталог, наведено да је у току поступка „утврђено да ни Влада Републике Србије ни надлежно министарство нису дали сагласност на споразум који је у име туженог закључио генерални директор са Самосталним синдикатом инжењера ваздухопловства Србије, као ни на одлуку генералног директора број 2741 од 29. новембра 2004. године, која је донета ради извршавања споразума од 28. новембра 2004. године, а како основ тужбеног захтева представља управо тај споразум и одлука генералног директора туженог бр. 2741 од 29.11.2004. године, која је донета при извршењу Споразума бр. 2740 од 28.11.2004. године, те како је тим актима повећана зарада код туженог, то споразум није закључен у складу са Уредбом о висини зарада у јавним предузећима, па је исти ништав у смислу чл. 103. ст. 1. ЗОО-а, обзиром да ... директор јавног предузећа нема овлашћење да без сагласности оснивача одреди право на стимулацију одређене категорије запослених преко дозвољеног износа средстава за ту годину, то је суд одбио постављени тужбени захтев“.
Против ове пресуде тужилац, овде подносилац уставне жалбе, је изјавио жалбу.
Одлучујући о жалби тужиоца, Окружни суд у Београду је 18. фебруара 2009. године донео пресуду оспорену Гж1. 5406/08, којом је одбио жалбу као неосновану и потврдио пресуду Четвртог општинског суда П1. 145/08 од 9. јула 2008. године. У образложењу ове пресуде је наведено, између осталог, да је првостепени суд правилно и потпуно утврдио чињенично стање и да је на тако утврђено чињенично стање правилно применио материјално право, дајући за своју одлуку разлоге које прихвата и другостепени суд. Такође је истакнуто да „у конкретном случају Влада Републике Србије није дала сагласност на исплату увећане стимулативне зараде у ЈАТ-у по Споразуму закљученом између Самосталног синдиката ваздухопловства Србије и Генералног директора туженог, од јуна и новембра 2004. године, нити на Одлуку директора туженог о исплати увећане зараде, па су код такве правне регулативе ови акти правно непостојећи, односно неважећи акти на основу којих тужилац неосновано потражује исплату ... како је то правилно оценио првостепени суд“.
4. Одредбама Устава на чију повреду подносилац уставне жалбе указује, утврђено је: да су пред Уставом и законом сви једнаки, као и да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (члана 21. ст. 1. и 2); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.).
За оцену основаности навода уставне жалбе од значаја су одредбе следећих прописа:
Законом о раду ("Службени гласник РС", бр. 70/01 и 73/01), који је важио у време настанка спорног односа, било је прописано: да запослени има право на одговарајућу зараду, која се утврђује у складу са законом, општим актом или уговором о раду, да се запосленом гарантује једнака зарада за исти рад или рад исте вредности који остварује код послодавца, да зараду, у смислу става 1. овог члана, чини зарада коју је запослени остварио за обављени рад и време проведено на раду, увећана зарада, накнада зараде и друга примања, осим накнаде трошкова из члана 89. овог закона и других примања из члана 90. став 1. овог закона, као и да се општим актом или уговором о раду утврђују елементи за одређивање зараде и начин утврђивања зараде (члан 81.); да запослени има право на увећану зараду, у складу са општим актом или уговором о раду, за прековремени рад, рад на дан празника који је нерадни дан, ноћни рад и рад у сменама, а да се општим актом или уговором о раду могу утврдити и други случајеви у којима запослени има право на увећану зараду (члан 82.).
Законом о јавним предузећима и обављању делатности од општег интереса ("Службени гласник РС", бр. 25/2000 и 25/02), који је важио у време настанка спорног односа, било је прописано: да је јавно предузеће предузеће које обавља делатност од општег интереса, а које оснива држава, односно јединица локалне самоуправе или аутономна покрајина (члан 1. став 1.); да су делатности од општег интереса, у смислу овог закона, делатности које су као такве одређене законом у области, између осталог, ваздушног саобраћаја (члан 2. став 1.); да делатност од општег интереса обављају јавна предузећа (члан 3. став 1.); да јавно предузеће оснива Република Србија и да право оснивача из става 1. овог члана остварује Влада Републике Србије (члан 4. ст. 1. и 2.). Одредбама члана 22. овог закона било је прописано: да јавно предузеће за сваку календарску годину доноси годишњи програм пословања и доставља га оснивачу јавног предузећа ради давања сагласности најкасније до 1. децембра текуће године за наредну годину (став 2.); да се Програм сматра донетим када на њега сагласност да оснивач јавног предузећа (став 3.); да програм, поред осталог, нарочито садржи: планиране изворе прихода и позиције расхода по наменама, планирани начин расподеле добити јавног предузећа, елементе за целовито сагледавање политике цена производа и услуга, као и политике зарада и запослености у том предузећу, који се утврђују у складу са политиком пројектованог раста цена и зарада коју утврђује Влада за годину за коју се Програм доноси (став 4); да Влада, до доношења Програма, може да уреди услове и начин обрачуна укупног износа средстава за зараде у јавним предузећима и предузећима чији је оснивач јавно предузеће (став 5.).
На основу овлашћења из члана 22. став 5. Закона о јавним предузећима и обављању делатности од општег интереса, Влада је донела Уредбу о висини зарада у јавним предузећима ("Службени гласник РС", бр. 127/03 и 126/04). Овом уредбом, која је такође била на снази у време настанка спорног правног односа, било је прописано да се зараде у јавним предузећима и предузећима која су основала јавна предузећа (у даљем тексту: предузећа) обрачунавају и исплаћују у складу са овом уредбом почев од исплата за месец јануар 2004. године (члан 1.). Одредбом члана 2. Уредбе било је прописано шта чини укупан износ средстава за зараде исплаћен за месец децембар 2003. године, док је одредбом члана 3. било прописано да предузећа до доношења Програма пословања за 2004. годину обрачунавају и исплаћују зараде за јануар и наредне месеце 2004. године највише до укупног износа средстава за зараде утврђеног у члану 2. ове уредбе. Одредбом члана 4. став 2. Уредбе било је прописано да предузеће чији је оснивач Република, укупан износ средстава за обрачун и исплату зарада може да увећа уз сагласност Владе, на предлог министарства надлежног за послове финансија, министарства надлежног за послове рада и министарства надлежног за одговарајућу област. Овом уредбом било је прописано и: да ће се, ако се контролом утврди да је предузеће извршило исплату зарада за одређени месец у већем износу од утврђеног у складу са овом уредбом, извршити умањење зарада за више исплаћени износ наредног месеца за који се врши исплата (члан 9.); да су управни одбор и директор предузећа одговорни за исплату у складу са овом уредбом, а да ће оснивач предузећа предузети одговарајуће мере у складу са законом, ако предузеће врши исплату зарада супротно одредбама ове уредбе (члан 10.). Одредбом члана 12. Уредбе било је прописано да се исплате зарада супротно одредбама ове уредбе, санкционише као привредни преступ.
5. Имајући у виду садржину уставне жалбе, нарочито повреду права на коју се позива подносилац у уставној жалби и наведене уставноправне разлоге, Уставни суд је оценио да подносилац у суштини указује на погрешну примену материјалног права у оспореној пресуди.
Уставни суд указује да се правом на правично суђење, зајемченим одредбом члана 32. став 1. Устава, грађанима јемчи, пре свега, да ће поступак у коме се одлучује о њиховим правима и обавезама бити спроведен на начин да им кроз независност и непристрасност суда, јавно расправљање, равноправно учешће у поступку, одлучивање у разумном року, применом и поштовањем прописаних правила поступка, буде омогућено правично суђење.
Уставни суд и у овој уставносудској ствари констатује да у поступку по уставној жалби није надлежан да преиспитује закључке и оцене редовних судова у погледу изведених доказа и утврђеног чињеничног стања, као ни начин на који су редовни судови применили право у поступку ради одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе. Задатак Уставног суда је, међутим, да испита да ли је у том поступку од стране редовних судова дошло до повреде или ускраћивања Уставом зајемчених права и слобода и да ли је примена процесног, односно материјалног права била произвољна или дискриминациона, чиме би указала на очигледну арбитрерност и неправичност у поступању редовних судова, а на штету подносиоца уставне жалбе, а тиме и на повреду права на правично суђење. Дакле, оцена правилне примене материјалног права је, пре свега, у надлежности редовних судова, који ту контролу врше у законом прописаном поступку. Међутим, како и погрешна примена материјалног права на штету подносиоца уставне жалбе може довести до повреде права на правично суђење, то је у одређеним ситуацијама, које првенствено зависе од уставноправних разлога наведених у уставној жалби, Уставни суд властан да у поступку по уставној жалби цени и да ли је са становишта примене материјалног права, повређено право на правично суђење.
Уставни суд наглашава да је поводом уставних жалби других лица запослених у ЈАТ-Аirways, поднетих против одлука Окружног суда у Београду, а које су донете на основу тужбених захтева проистеклих из идентичне правне и чињеничне ситуације, ценио и повреду права на правну сигурност као елемента права на правично суђење (видети, измешу осталог, Одлуку Уж-1147/2008), али, у конкретном случају, подносилац уставне жалбе није захтевао оцену и тог елемента права на правично суђење.
6. Оцењујући постојање повреде права на правично суђење са становишта навода уставне жалбе о погрешној примени материјалног права, а полазећи од утврђених чињеница и околности и материјалноправних одредаба прописа који су од значаја за оцену Уставног суда, Уставни суд је утврдио да подносиоцу уставне жалбе пресудом Окружног суда у Београду Гж. 5496/08 није повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава.
Наиме, сагласно наведеним одредбама Закона о раду, сваки запослени је имао право на одговарајућу зараду, при чему се запосленом гарантовала једнака зарада за исти рад или рад исте вредности који остварује код послодавца. Одредбама овог закона такође је било прописано да се под појмом "зарада" подразумева и увећана зарада, с тим да увећање зараде које је било предмет спора пред судом, није спадало у Законом прописане случајеве када запосленом припада право на увећану зараду, већ је одредбом члана 82. став 2. Закона била предвиђена могућност да се општим актом или уговором о раду могу утврдити и други случајеви у којима би запослени имао право на увећану зараду.
Међутим, како је тужени у конкретном случају јавно предузеће чији је оснивач Република Србија и чије је пословање, укључујући и обрачун и исплату зарада, било регулисано Законом о јавним предузећима и обављању делатности од општег интереса, као и Уредбом донетом за извршавање овог закона, сагласно напред наведеним одредбама Закона и Уредбе, тужени, под претњом прописаних санкција, није могао да самостално, без сагласности надлежног државног органа, доноси опште акте којима се уређује питање зарада, нити да врши обрачун и исплату увећаних зарада, без претходно добијене сагласности Владе. Према оцени Уставног суда, имајући у виду изнето, али и чињеницу да је одредбама члана 22. Закона о јавним предузећима и обављању делатности од општег интереса прописано да јавно предузеће послује на основу претходно донетог програма послодавца, који мора да садржи све позиције расхода за читаву наредну календарску годину, по наменама, дакле и за зараде, и елементе за целовито сагледавање политике зарада у истом предузећу, као и да на овакав програм Влада мора да дâ сагласност, те имајући у виду и да је Влада на основу изричитог законског овлашћења, наведеном уредбом прецизно уредила питање зарада у јавним предузећима, не могу се прихватити као основани наводи уставне жалбе да "чињеница да је тужени јавно предузеће ништа не мења у његовом пословању, односно правима и дужностима према запосленима, јер је реч о уговорном односу, односно овлашћењу пословодства - генералног директора да стимулише радника и одреди висину зараде".
Из изнетог следи да, у погледу утврђивања зарада у јавном предузећу, однос послодавца и запосленог јесте уговорни однос, али само у оквиру прописаних правила и ограничења. Дакле, по оцени Уставног суда, оснивач јавног предузећа нема овлашћење да одређује висину појединачне зараде или стимулације сваког запосленог, али када збир појединачних зарада и стимулација утиче на укупну масу зарада, односно на њено увећање, а што је било у конкретном случају, јер увећање зарада одређеним запосленима није било праћено смањењем зарада другим запосленима код туженог или смањењем укупног броја запослених, чиме би се једино могла очувати иста маса зарада, то сагласно члану 4. став 2. Уредбе, свако такво увећање појединачних зарада и стимулација подлеже сагласности Владе.
На основу свега изнетог, Уставни суд оцењује да је оспорена пресуда Окружног суда у Београду заснована на примени меродавног материјалног права и да се образложење пресуде темељи на уставноправно прихватљивом тумачењу прописа који су од значаја за решавање спорне правне ствари, те да материјално право није било примењено арбитрерно, на штету подносиоца уставне жалбе.
7. Оцењујући повреду начела забране дискриминације из члана 21. Устава, Уставни суд је утврдио да нема основа за тврдњу да је оспореном одлуком подносилац уставне жалбе на било који начин дискриминисан. У уставној жалби нису пружени докази да је подносиоцу због неког његовог личног својства повређено људско или мањинско право зајемчено Уставом, што је неопходна претпоставка да би се могла утврдити повреда начела забране дискриминације, већ подносилац своју аргументацију о постојању ове повреде темељи на погрешној примени закона и погрешном тумачењу права и овлашћења.
8. С обзиром на наведено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07), уставну жалбу одбио као неосновану, те је, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона, одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић