Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Драгиша Слијепчевић, Милан Станић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Данила Златановића из Ћуприје, на основу члана 167. став 4. у вези чланa 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 17. јуна 2010. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Данила Златановића изјављена против закључка Трговинског суда у Крагујевцу 1. Ст. 17/07 од 28. септембра 2007. године, решења Трговинског суда у Крагујевцу VIII Р. 342/07 од 18. октобра 2007. године, решења Трговинског суда у Крагујевцу VIII Р. 342/07 од 13. новембра 2007. године и решења Вишег трговинског суда IX Пвж. 797/07 од 6. децембра 2007. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Данило Златановић из Ћуприје је 14. фебруара 2008. године Уставном суду поднео уставну жалбу против закључка Трговинског суда у Крагујевцу 1. Ст. 17/07 од 28. септембра 2007. године, решења Трговинског суда у Крагујевцу VIII Р. 342/07 од 18. октобра 2007. године, решења Трговинског суда у Крагујевцу VIII Р. 342/07 од 13. новембра 2007. године и решења Вишег трговинског суда IX Пвж. 797/07 од 6. децембра 2007. године, због повреде права из чл. 21, 36, 142. и 149. Устава Републике Србије.
Подносилац уставне жалбе сматра да је Трговински суд у Крагујевцу решењем стечајног већа VIII Р. 342/07 од 18. октобра 2007. године угрозио његово право на жалбу, а такође и његов правни интерес повериоца, јер је пре покретања стечајног поступка над стечајним дужником стекао статус разлучног повериоца обезбеђењем свог потраживања. Подносилац истиче да је у свим оспореним актима дошло до повреде наведених уставних права, наводећи само садржину оспорених појединачних аката.
2. Према члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У поступку пружања уставносудске заштите поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено његово Уставом зајемчено право или слобода.
Одредбама Устава на чију повреду подносилац уставне жалбе указује је утврђено: да су пред Уставом и законом сви једнаки и да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (члан 21. ст. 1. и 2.); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. став 1.); да су судови самостални и независни у свом раду и да суде на основу Устава, закона и других општих аката, када је то предвиђено законом, општеприхваћених правила међународног права и потврђених међународних уговора (члан 142. став 2.); да је судија у вршењу судијске функције независан и потчињен само Уставу и закону (члан 149. став 1.).
3. Увидом у списе предмета, Уставни суд је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Оспореним закључком Трговинског суда у Крагујевцу 1. Ст. 17/07 од 28. септембра 2007. године усвојена је коначна табела и утврђена листа признатих и оспорених потраживања поверилаца стечајног дужника ГИП "Царичин град" а.д. Ћуприја, у којој је под редним бројем 12. као поверилац одређен подносилац уставне жалбе. У поуци о правном леку наведено је да против овог закључка приговор стечајном већу могу поднети стечајни управник и стечајни поверилац у делу свог оспореног потраживања у року од пет дана од дана достављања, односно објављивања на огласној табли суда. Оспореним решењем стечајног већа Трговинског суда у Крагујевцу VIII Р. 342/07 од 18. октобра 2007. године одбијен је као неоснован приговор подносиоца уставне жалбе, као стечајног повериоца, изјављен против наведеног закључка. У образложењу решења се наводи да је стечајни поверилац био дужан да докаже да је стекао заложно право на покретним стварима стечајног дужника, што он није доказао, па је потребно да то учини у редовном парничном поступку.
Оспореним решењем Трговинског суда у Крагујевцу VIII Р. 342/07 од 13. новембра 2007. одбачена је као недозвољена жалба стечајног повериоца, овде подносиоца уставне жалбе, изјављена против решења VIII Р. 342/07 од 18. октобра 2007. године. У образложењу решења се наводи да је чланом 11. тачка 6. Закона о стечајном поступку одређен делокруг поступања стечајног већа, односно да стечајно веће одлучује о приговорима против одлука и закључака стечајног судије. Оспореним решењем Вишег Трговинског суда IX Пвж. Бр. 797/07 од 6. децембра 2007. године одбијена је жалба повериоца као неоснована и потврђено је решење Трговинског суда у Крагујевцу VIII Р. бр. 342/07 од 13. новембра 2007. године. У образложењу наведеног решења стоји: да се против закључка стечајног судије о признатим и оспореним потраживањима изјављује приговор о коме одлучује стечајно веће; да је у конкретном случају поверилац изјавио приговор о коме је одлучило стечајно веће тако што је приговор одбило као неоснован; да је одлучивањем стечајног већа о приговору против закључка стечајног судије исцрпљена двостепеност у поступку по правном леку из члана 94. у вези са чланом 32. Закона о стечајном поступку, с обзиром на то да је тим Законом изричито предвиђено који правни лек се изјављује и ко о истом одлучује.
4. За одлучивање Уставног суда о поднетој уставној жалби од значаја су одредбе Закона о стечајном поступку ("Службени гласник РС", број 84/04) који је важио у време подношења уставне жалбе, а којим су били уређени услови и начин покретања и спровођења стечајног поступка.
Чланом 11. Закона био је одређен делокруг стечајног већа, а тачком 6) овог члана било је прописано да стечајно веће одлучује о приговорима против одлука и закључака стечајног судије; чланом 31. Закона било је одређено да се против закључка може поднети приговор у складу са тим законом, а чланом 32. Закона да се против решења може изјавити жалба стечајном већу уколико је тим законом одређена апелациона надлежност стечајног већа, односно другостепеном суду, ако овим законом није другачије одређено.
Одредбом члана 38. Закона било је одређено да повериоци који имају заложно право или право намирења на стварима или правима о којима се воде јавне књиге или регистри имају право на намирење на тој ствари или праву (став 1.); да разлучни повериоци имају право намирења из средстава стечених продајом имовине на којој су стекли разлучна права (став 2.); да разлучна права стечена извршењем или обезбеђењем за последњих 60 дана пре покретања стечајног поступка ради принудног намирења или обезбеђења престају да важе и такви повериоци нису разлучни повериоци (став 5.).
У делу VII Закона било је уређено утврђивање потраживања у стечајном поступку и то на следећи начин: да повериоци подносе пријаве потраживања писмено суду (члан 90. став 1.); да после истека рока за пријављивање стечајни судија истовремено доставља све пријаве потраживања стечајном управнику, који утврђује ваљаност, обим и исплатни ред сваког потраживања и о томе у прописаном року сачињава листу признатих и оспорених потраживања, коју је, у одређеном року, дужан јавно да истакне, с тим што има обавезу да изврши личну доставу обавештења оним повериоцима чија су потраживања оспорена и да на захтев таквог повериоца, заједно са њим поново прегледа његову пријаву са додатним доказима и да после тога одлучи коначно да ли ће признати или оспорити потраживање (члан 92.); да се поверилац чије је потраживање оспорено упућује на парницу ради утврђивања оспореног потраживања, коју може да покрене у року од осам дана од дана пријема закључка стечајног судије о оспореним потраживањима (члан 96. став 1.); да стечајни поверилац који докаже своје оспорено потраживање у парници на коју је упућен (пре доношења одлуке о деоби) има право да тражи исправљање табеле у листи утврђених потраживања, а поверилац који је упућен на парницу, али парница није окончана, у фази доношења решења за главну деобу стечене масе (члан 94. став 9.); да подноси доказ да је покренуо парнични поступак, на основу чега се износ који би добио да његово потраживање није оспорено, издваја у сразмери одређеној решењем о главној деоби до правноснажног окончања парнице (члан 118).
5. Анализирајући оспорене појединачне акте са становишта наведених одредаба Закона о стечају, Уставни суд је утврдио да спровођење стечајног поступка обухвата и утврђивање потраживања која су стечајни повериоци пријавили и то без обзира о каквом се потраживању ради и шта је његов основ, што може имати за последицу да поједина потраживања буду оспорена. Наиме, могуће је да буде оспорено и потраживање које је утврђено правоснажном и извршном пресудом, јер дуг може бити измирен не само од стране стечајног дужника, већ и од стране трећег лица кроз накнадно успостављање других пословних односа између повериоца и дужника и сл. Из тих разлога Закон не прави разлику међу повериоцима с обзиром на то да ли се потраживања пријављују на основу извршне исправе или не. Полазећи од природе и сврхе стечајног поступка, Уставни суд је оценио да када нема неспорних доказа да је потраживање остало неизмирено, његово оспоравање је у интересу заштите како самог стечајног дужника, тако и осталих стечајних поверилаца. Уставни суд је, такође, утврдио да Закон обезбеђује заштиту и повериоцу чије је потраживање оспорено и то тако што му даје могућност да у року од осам дана покрене парницу у којој ће утврдити постојање свог оспореног потраживања према стечајном дужнику, као и тиме што му у случају покретања парнице у стечајној маси "резервише" део који би му припао према решењу о главној деоби као да му потраживање није оспорено и тај резервисани износ се издваја до правноснажног окончања парнице.
Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби, Уставни суд је утврдио да оспореним актима нису повређена Уставом зајемчена права подносиоца уставне жалбе на која се позива. Ово стога што су оспорени појединачни акти донети у законито спроведеном поступку, у коме је подносиоцу уставне жалбе било омогућено да активно учествује и у коме је подносилац упућен да своја права стечајног повериоца заштити и оствари на Законом прописан начин. Наиме, подносиоцу је било омогућено коришћење расположивих законских правних средстава, односно било му је омогућено улагање приговора против првостепеног закључка.
Стога, по оцени Уставног суда не стоје наводи подносиоца који се односе на повреду начела двостепеног одлучивања у поступку. Трговински суд у Крагујевцу и Виши трговински суд су приликом доношења оспорених одлука у конкретном стечајном поступку поступали потпуно у складу са одредбама чл. 11, 31. и 32. Закона о стечајном поступку који је важио у време њиховог доношења, а којима је био јасно одређен делокруг одлучивања стечајног већа и другостепеног суда.
На основу стога наведеног Уставни суд је утврдио да у стечајном поступку који је претходио подношењу уставне жалбе подносиоцу није било ускраћено право на правно средство, које је у поступку и користио, те да није дошло до повреде његовог права из члана 36. став 2. Устава.
Уставни суд констатује да одредбама чл. 21, 142. и 149. Устава, на чију повреду се уставном жалбом такође указује, нису утврђена појединачна људска права и слободе већ уставна начела, која подносилац уставне жалбе није довео у везу са повредом неког зајемченог права, те да стога у спроведеном уставносудском поступку није оцењивао евентуалну повреду означених начела.
Полазећи од изложеног, Уставни суд је, на основу одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", број 109/07), уставну жалбу одбио као неосновану.
7. Сагласно одредби члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, одлучено је као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић