Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Владан Петров, председник Већа и судије др Добросав Миловановић, др Зоран Лончар, др Ранка Вујовић, др Бојан Тубић, др Никола Бањац, др Милан Рапајић и Јелена Деретић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Д. А. из Палиграца код Ниша, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 18. јуна 2026. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Д. А. и утврђује да су у извршном поступку који се води пред Основним судом у Нишу у предмету И. 397/23 подносиоцу уставне жалбе повређена права родитеља из члана 65. Устава Републике Србије.
2. Налаже се Oсновном суду у Нишу и Центру за социјални рад града Ниша да применом свих законских овлашћења омогуће успостављање и одржавање редовног контакта између Д. А. и малолетних Т. А, В. А. и Ј. А, на основу става трећег изреке правноснажне и извршне пресуде Основног суда у Нишу П2. 859/23 од 12. јула 2023. године и правноснажног и извршног решења Основног суда у Нишу П2. 1480/23 од 2. априла 2024. године.
3. Утврђује се право Д. А. на накнаду нематеријалне штете у износу од 1.500 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
4. Одбацује се захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом.
О б р а з л о ж е њ е
1. Д. А. из Палиграца код Ниша поднео је Уставном суду, 29. јула 2025. године, преко пуномоћника Н. С. Ђ, адвоката из Ниша, уставну жалбу због повреде начела судске заштите људских и мањинских права и слобода, права на једнаку заштиту права и на правно средство и права родитеља, утврђених, односно зајемчених одредбама чл. 22, 36. и 65. Устава Републике Србије, у извршном поступку који се води пред Основним судом у Нишу у предмету И. 397/23.
У уставној жалби се, поред детаљно и хронолошки описаног досадашњег тока оспореног извршног поступка, наводи: да је подносилац само неколико пута преузео најмлађе дете ради виђења, док двоје старије деце није успео ниједном од доношења решења о извршењу до подношења уставне жалбе; да је у својим поднесцима више пута указао на незаконитост у поступању судског извршитеља, као и на пропуст суда да у поступак укључи психолога надлежног органа старатељства.
Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу и подносиоцу утврди право на накнаду нематеријалне штете у износу од 3.000 евра. Истакнут је и захтев за накнаду трошкова на име састава уставне жалбе од стране адвоката.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у списе предмета Основног суда у Нишу И. 397/23, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Подносилац уставне жалбе је 14. децембра 2023. године, у својству извршног повериоца, поднео Основном суду у Нишу предлог за извршење против извршног дужника Б. В. А. из Ниша, на основу става трећег изреке правноснажне и извршне пресуде истог суда П2. 859/23 од 12. јула 2023. године, ради принудног извршења одлуке о начину одржавања личних односа са децом, која су рођена 8. августа 2012, 12. маја 2018. и 7. јула 2021. године. Као средство извршења предложено је одузимање деце од извршног дужника и предаја извршном повериоцу, уз претњу новчаним кажњавањем извршног дужника. Предмет је заведен под бројем И. 397/23.
Суд је закључком од 15. децембра 2023. године затражио да извршни поверилац уреди предлог за извршење у складу са извршном исправом, јер иста гласи само на одржавање контакта, не и на предају деце.
Уређени предлог достављен је суду 19. децембра 2023. године. Извршење је одређено решењем од 21. децембра 2023. године, које је достављено и Центру за социјални рад града Ниша, као надлежном органу старатељства (у даљем тексту: ЦСР Ниш). Поступајући по жалби извршног дужника, Виши суд у Нишу је решењем Гжи. 63/24 од 6. фебруара 2024. године укинуо наведено првостепено решење, са образложењем да извршни поверилац није пружио доказе за тврдњу да је онемогућен у виђању деце. Решење о извршењу од 27. фебруара 2024. године, које је донето у поновном поступку, са истоветном садржином као и претходно, потврђено је решењем Вишег суда у Нишу Гжи. 227/24 од 20. марта 2024. године.
Судски извршитељ је, по налогу поступајућег судије, излазио на лице места (адреса становања извршног дужника и деце) у терминима који су извршном исправом одређени за преузимање деце. О сваком изласку сачињен је посебан записник. Извршни поверилац није био присутан прва четири пута. Почев од наредног изласка, записнички је сваки пут констатовано присуство странака и деце, уз периодична одсуствовања једно од двоје старије деце (због школских обавеза или здравственог стања). Суд се ЦСР Ниш први пут обратио дописом од 10. септембра 2024. године. У међувремену, забележено је преко 70 излазака судског извршитеља. Млађа ћерка је више од 30 пута пристала да пође са оцем, док двоје старије деце нису ниједном. Приликом једног сусрета дошло је и до физичког напада извршног дужника на извршног повериоца. У више својих поднесака извршни поверилац је, осим предлога да се извршни дужник новчано казни, истицао да се у поступак нужно мора укључити психолог органа старатељства, који је једини компетентан да мишљење деце, односно, њихово противљење виђању са оцем, адекватно оцени. Након извршеног увида у списе предмета истог суда П2. 1480/23, у коме је решењем од 2. априла 2024. године издата привремена мера којом су лични односи између извршног повериоца и деце другачије уређени, суд је закључком од 15. априла 2024. године одредио да се извршење даље спроводи у складу са тим решењем. Извршном дужнику је решењем од 24. априла 2024. године изречена новчана казна у износу од 50.000 динара. Њен приговор одбијен је као неоснован решењем већа Основног суда у Нишу Ипв (И). 374/24 од 28. августа 2024. године.
У извештају од 21. октобра 2024. године ЦСР Ниш је, поред осталог, истакао: да постоји инструментализација деце од стране мајке; да мишљење деце није аутентично; да отац има потешкоћа у приступу деци; да стога контакте између њих треба успоставити постепено, и то прва три виђања у контролисаним условима ЦСР Ниш, без присуства мајке, а у циљу реуспостављања односа деце са оцем, након тога, три месеца преузимање деце у просторијама ЦСР Ниш, а потом виђање сваког другог викенда. Закључком од 22. октобра одређено је да се извршење даље спроводи у складу са моделом који је предложио ЦСР Ниш.
Судски извршитељ је у заказаним териминима излазио на лице места, тј. у просторије ЦСР Ниш. Забележено је укупно 36 излазака. Два пута је све троје деце пристало да крене са оцем, а 11 пута ниједно од њих. Код преосталих сусрета је само најмлађе дете одлазило са оцем. Иако је сваки пут констатовано и присуство представника ЦСР Ниш, из записника судског извршитеља се не може утврдити каква је била његова улога приликом наведених сусрета. Извршни поверилац је у више својих поднесака, поред осталог, указивао на то да извршни дужник својим константним присуством у просторијама ЦСР Ниш поступа супротно закључку суда и сврси због којих се сусрети организују у контролисаним условима.
Суд је дописом од 16. априла 2025. године затражио да се ЦСР Ниш изјасни о даљем току поступка, истичући да новчано кажњавање не сматра делотворним, већ само рад психолога са родитељима и децом, као и промене у родитељском понашању.
У извештају од 12. јуна 2025. године ЦСР Ниш је истакао да ће наставити да прати динамику породичних односа, пружа саветодавну подршку и предузима адекватне мере у границама својих надлежности.
Суд је решењем од 8. октобра 2025. године одредио спровођење извршења новчане казне извршног дужника од 24. априла 2024. године. Поступајући по приговору извршног дужника, веће Основног суда у Нишу је решењем Ипв (И). 549/25 од 21. новембра 2025. године укинуло наведено првостепено решење, са образложењем да је поступајући судија био дужан да процени понашање извршног дужника почев од доношења решења о новчаном кажњавању па надаље.
Суд је дописом од 26. јануара 2026. године затражио од ЦСР Ниш да обави нову опсервацију породице и организује даље покушаје реуспостављања односа између извршног повериоца и деце.
Предмет је Уставном суду достављен на увид 11. фебруара 2026. године.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се указује у уставној жалби, утврђено је: да свако има право на судску заштиту ако му је повређено или ускраћено неко људско или мањинско право зајемчено Уставом, као и право на уклањање последица које су повредом настале (члан 22. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе, као и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36.); да родитељи имају право и дужност да издржавају, васпитавају и образују своју децу и да су у томе равноправни, те да сва или поједина права могу једном или обома родитељима бити одузета или ограничена само одлуком суда, ако је то у најбољем интересу детета, у складу са законом (члан 65.).
Одредбама Конвенције Уједињених нација о правима детета („Службени лист СФРЈ - Међународни уговори“, број 15/90 и „Службени лист СРЈ“ - Међународни уговори, бр. 4/96 и 2/97) (у даљем тексту: Конвенција о правима детета) је прописано: да је у свим активностима које се тичу деце од примарног значаја интерес детета без обзира на то да ли их спроводе јавне или приватне институције за социјалну заштиту, судови, административни органи или законодавна тела (члан 3. став 1.); да државе чланице предузимају све одговарајуће законодавне, административне и остале мере за остваривање права признатих у овој конвенцији, да у вези са економским, социјалним и културним правима, државе чланице предузимају такве мере максимално користећи своја расположива средства, а где је то потребно, у оквиру међународне сарадње (члан 4.); да државе чланице поштују право детета које је одвојено од једног или оба родитеља да одржава личне односе и непосредне контакте са оба родитеља на сталној основи, осим ако је то у супротности са најбољим интересима детета (члан 9. став 3.); да државе чланице обезбеђују детету које је способно да формира своје сопствено мишљење право слободног изражавања тог мишљења о свим питањима која се тичу детета, с тим што се мишљењу детета посвећује дужна пажња у складу са годинама живота и зрелошћу детета, да се у ту сврху, детету посебно даје прилика да буде саслушано у свим судским и административним поступцима који се односе на њега, било непосредно или преко заступника или одговарајућег органа, на начин који је у складу са процедуралним правилима националног закона (члан 12.); да ће државе чланице уложити све напоре како би се уважавало начело да оба родитеља имају заједничку одговорност у подизању и развоју детета, да родитељи или, у зависности од случаја, законити старатељи имају главну одговорност за подизање и развој детета, а интереси детета су њихова основна брига (члан 18. став 1.).
У овој уставносудској ствари од значаја је и члан 8. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Европска конвенција) којим је утврђено: да свако има право на поштовање свог приватног и породичног живота, дома и преписке (став 1.); да се јавне власти неће мешати у вршење овог права сем ако то није у складу са законом и неопходно у демократском друштву у интересу националне безбедности, јавне безбедности или економске добробити земље, ради спречавања нереда или криминала, заштите здравља или морала, или ради заштите права и слобода других (став 2.).
За одлучивање у овој уставносудској ствари од значаја су и следеће одредбе Закона о извршењу и обезбеђењу („Службени гласник РС“, бр. 106/15, 106/16 – аутентично тумачење, 113/17 – аутентично тумачење, 54/19, 9/20 – аутентично тумачење, 10/23 – др. закон и 91/25) и Породичног закона („Службени гласник РС“, бр. 18/05, 72/11 – др. закон и 6/15):
Одредбама Закона о извршењу и обезбеђењу прописано је: да се овим законом уређује поступак у коме судови и јавни извршитељи принудно намирују потраживања извршних поверилаца заснована на извршним и веродостојним исправама (извршни поступак), поступак обезбеђења потраживања и положај јавних извршитеља (члан 1.); да су средства извршења ради остваривања неновчаног потраживања, поред осталог, предаја детета и извршење других одлука у вези с породичним односима (члан 54. став 3.); да у предлогу за извршење ради предаје детета не мора да буде назначено средство извршења, а ако је и назначено суд није њиме везан (члан 370.); да суд посебно води рачуна о томе да се што боље заштити интерес детета и може изузетно заказати рочиште, ако је то у најбољем интересу детета (члан 371.); да пошто процени околности, суд у решењу о извршењу одређује следећа средства извршења – 1) принудно одузимање и предају детета, 2) новчану казну, 3) казну затвора, која могу да се одреде и спроведу према лицу које противно налогу суда одбија да преда дете, лицу које отежава или спречава предају детета, лицу код кога се дете налази или лицу од чије воље зависи предаја детета, а суд може мењати средства извршења док се извршење не оконча (члан 373.); да се новчана казна изриче и извршава према одредбама о изрицању новчане казне ради предузимања радње коју може предузети само извршни дужник (члан 363), да суд може решењем против ког је дозвољен приговор изрећи казну затвора која траје све док се дете не преда, а најдуже до 60 дана (члан 374. ст. 1. и 3.); да најкасније десет дана пре почетка извршења, решење о извршењу доставља се надлежном органу старатељства, у чије име у извршном поступку учествује психолог, да се школи, породичном саветовалишту и другим специјализованим установама за посредовање у породичним односима доставља позив да учествују у извршном поступку ако је то неопходно, да је психолог органа старатељства дужан да утврди емоционални статус детета, начин његовог реаговања на стрес и механизме преовладавања, брзину прилагођавања на промене, емоционалне односе детета и лица са којим дете живи и лицем коме треба да буде предато и друге чињенице значајне за само организовање радњи извршења, као и да обави информативно саветодавни рад са лицем са којим дете живи и покуша да издејствује добровољну предају детета (упознавање са тиме да се добровољном предајом детета избегавају трауматско реаговање детета и штетне последице по његов раст и развој и сл.), да на основу резултата рада свог психолога, орган старатељства може предложити судији подробније услове уређења простора у коме се спроводи извршење и начин предаје, детета да је психолог органа старатељства дужан да се и пре извршења и у току самог извршења руководи заштитом најбољег интереса детета (члан 375.); да дете принудно одузима и предаје орган старатељства уз присуство и надзор суда, да је психолог органа старатељства дужан да у току одузимања и предаје детета прати понашање и реакције детета и лица коме се дете одузима, да утиче на спречавање или смањење понашања која могу изазвати сукоб или трауматско реаговање детета, да саветује суд како да се одузимање и предаја детета остваре са што мање штете по раст и развој детета и да сам предузима све потребне радње у те сврхе и да унесе своја запажања у записник о одузимању и предаји детета и потпише га (члан 376. ст. 2. и 3.); да се у извршном поступку ради одржавања личних односа са дететом сходно примењују поједине одредбе ове главе закона (чл. 368, 370, 371, 373, 374, 375, 376. и 377.) (члан 379.).
Одредбама Породичног закона прописано је: да породица ужива посебну заштиту државе и да свако има право на поштовање свог породичног живота (члан 2.); да је свако дужан да се руководи најбољим интересом детета у свим активностима које се тичу детета (члан 6. став 1.); да родитељско право припада мајци и оцу заједно, да су родитељи равноправни у вршењу родитељског права (члан 7. ст. 1. и 2.); да дете има право да одржава личне односе са родитељем са којим не живи, да право детета да одржава личне односе са родитељем са којим не живи може бити ограничено само судском одлуком када је то у најбољем интересу детета (члан 61. ст. 1. и 2.); да дете које је способно да формира своје мишљење има право слободног изражавања тог мишљења, да се мишљењу детета мора посветити дужна пажња у свим питањима која га се тичу и у свим поступцима у којима се одлучује о његовим правима, а у складу са годинама и зрелошћу детета, да дете које је навршило 10. годину живота може слободно и непосредно изразити своје мишљење у сваком судском и управном поступку у коме се одлучује о његовим правима (члан 65. ст. 1, 3. и 4.); да је родитељско право изведено из дужности родитеља и постоји само у мери која је потребна за заштиту личности, права и интереса детета (члан 67.); да родитељи имају право и дужност да се старају о детету, да старање о детету обухвата – чување, подизање, васпитавање, образовање, заступање, издржавање те управљање и располагање имовином детета (члан 68. ст. 1. и 2.); да родитељи родитељско право врше заједнички и споразумно када воде заједнички живот (члан 75. став 1.); да један родитељ сам врши родитељско право на основу одлуке суда када родитељи не воде заједнички живот, а нису закључили споразум о вршењу родитељског права (члан 77. став 3.); да родитељ који не врши родитељско право има право и дужност да издржава дете, да са дететом одржава личне односе и да о питањима која битно утичу на живот детета одлучује заједнички и споразумно са родитељем који врши родитељско право (члан 78. став 3.).
5. Наводима уставне жалбе се превасходно указује на то да у досадашњем току оспореног извршног поступка није омогућено одржавање личних односа између подносиоца и његове деце, сагласно извршној исправи. Уставни суд констатује да су овакви наводи, ratione materiae, спојиви са садржином права која Устав гарантује родитељима. Наиме, права родитеља из члана 65. став 1. Устава изведена су из њихових Уставом утврђених дужности да издржавају, васпитавају и образују своју децу, због чега родитељско право постоји само у мери која је потребна за заштиту личности, права и интереса детета. Предуслов да родитељ врши своје уставне дужности према деци и оствари своје Уставом зајемчено право, уколико родитељског права није лишен на начин прописан законом, јесте да му се омогући непосредан контакт и успостављање физичког и емоционалног односа са дететом. Осим тога, ставови Европског суда за људска права (у даљем тексту: ЕСЉП) у погледу примене члана 8. Европске конвенције, којим је гарантовано право на поштовање породичног живота, упућују на то да међусобни контакт родитеља и детета представља суштински елемент породичног живота (видети пресуде у предметима W. против Уједињеног краљевства, број представке 9749/82, од 8. јула 1987. године, став 59, Monory против Румуније и Мађарске, број представке 71099/01, од 5. априла 2005. године, став 70, В.А.М. против Србије, број представке 39177/05, од 13. марта 2007. године, став 130. и Цветковић против Србије, број представке 42707/10, од 7. фебруара 2017. године, став 52.). Коначно, ЕСЉП је, као и Уставни суд, становишта да гаранције садржане у праву на поштовање породичног живота из члана 8. Европске конвенције подразумевају и позитивну обавезу државе да у сфери вршења родитељског права предузме све мере како би се родитељи поново спојили са децом, односно обавезу да, уз уважавање посебних околности сваког конкретног случаја, таква спајања омогуће, поред осталог, и у разумном року (видети пресуду у цитираном предмету В.А.М. против Србије, ст. 132. и 133, као и Одлуке Уставног суда Уж-5261/2010 од 12. јула 2012. године и Уж-3721/2011 од 21. маја 2014. године).
Пракса ЕСЉП даље указује да обавеза националних органа да предузму мере како би олакшали контакт родитеља који не врши родитељско право са децом није апсолутна (пресуде у предметима Hokkanen против Финске, број представке 19823/92, од 23. септембра 1994. године, став 58. и Грујић против Србије, представка број 203/07, од 3. јула 2018. године, став 63.). За контакт који није могуће одмах обезбедити потребно је предузети припремне мере. Природа и обим такве припреме зависи од околности сваког случаја, али разумевање и сарадња свих заинтересованих страна је битан елемент. Иако национални органи морају учинити све да олакшају такву сарадњу, свака обавеза примене принуде у овој области мора бити ограничена, јер се интереси, као и права и слободе свих заинтересованих лица, морају узети у обзир, а нарочито најбољи интереси детета. Када контакт са родитељем може да угрози те интересе, национални органи морају да остваре правичну равнотежу између истих. У таквим ситиацијама, од кључног је значаја да ли су национални органи предузели све неопходне кораке како би олакшали контакт који се разумно може очекивати у околностима сваког конкретног случаја (видети пресуде у предметима Ignaccolo-Zenide против Румуније, број представке 31679/96, од 25. јануара 2000. године, став 94, цитираном В.А.М. против Србије, став 133. и Вељков против Србије, број представке 23087/07, од 19. априла 2011. године, став 95.). Недостатак сарадње између родитеља који су раздвојени није околност која, сама по себи, може ослободити националне органе позитивних обавеза према члану 8. Европске конвенције. Надлежни органи су дужни да предузму мере које би помириле супротстављене интересе странака, имајући у виду најважније интересе детета, при чему свака обавеза примене силе или принуде мора бити ограничена (видети пресуду у предмету Г.Б. против Литваније, број представке 36137/13, од 19. јануара 2016. године, став 93.).
Адекватност предузетих мера треба ценити и са аспекта брзине њихове примене, имајући у виду да протек времена може изазвати непоправљиве последице за однос између детета и родитеља са којим оно не живи. Суштина таквог захтева јесте да заштити појединца од било које врсте штете која би могла настати услед протека времена (видети пресуду у цитираном предмету Ignaccolo-Zenide против Румуније, ст. 102. и 106.). Вероватноћа да ће доћи до поновног спајања родитеља са дететом постепено се смањује и коначно нестаје уколико родитељ и дете нису у могућности да се уопште виђају или то чине толико ретко да постане извесно да до њиховог природног зближавања неће доћи (видети пресуду у предмету Рибић против Хрватске, број представке 27148/12, од 2. априла 2015. године, став 99.).
Истовремено, члан 8. Европске конвенције захтева и активну улогу родитеља у поступцима који се тичу деце с циљем постизања заштите њихових интереса. У ситуацији у којој се захтева извршење судске одлуке, понашање родитеља који је тражио извршење такође мора бити размотрено, имајући у виду да представља једнако важан фактор као и понашање самог суда (видети пресуде у предметима Fuşcă против Румуније, број представке 34630/07, од 13. јула 2010. године, став 38. и Cristescu против Румуније, број представке 13589/07, од 10. јануара 2012. године, став 59.).
Према томе, како неизвршење правноснажне и извршне пресуде може имати негативне последице по однос између родитеља и деце, а што даље може довести у питање и могућност родитеља да несметано врши родитељска права и испуњава родитељске дужности, Уставни суд закључује да је уставна жалба допуштена са аспекта члана 65. Устава, без обзира на то што је оспорени извршни поступак још увек у току. Уставни суд је овакав став први пут изразио у Одлуци Уж-14395/2018 од 26. децембра 2019. године, која је доступна на интернет сајту Уставног суда www.ustavni.sud.rs.
Примењујући на конкретан случај напред изнете ставове ЕСЉП, које и сам прихвата, Уставни суд најпре констатује да је оспорени извршни поступак започет 14. децембра 2023. године, подношењем предлога за извршење Основном суду у Нишу, па следи да његово досадашње трајање износи више од две године. Правноснажна и извршна пресуда, као ни касније донето правноснажно и извршно решење о привременој мери, на основу којих одлука подносилац уставне жалбе има право да са своје троје деце одржава контакте према утврђеном моделу, нису извршени у досадашњем току поступка.
Суд је одмах након пријема предлога за извршење затражио од извршног повериоца, овде подносиоца уставне жалбе, да предлог уреди у складу са извршном исправом, будући да иста гласи само на одржавање личних односа са децом, не и на њихово одузимање од мајке, тј. извршног дужника. Подносилац уставне жалбе је поступио по налогу суда, па је тако донето решење о извршењу (укључујући и оно из поновног поступка) које гласи искључиво на обавезу извршног дужника да омогући виђење деце са подносиоцем уставне жалбе, сагласно извршној исправи, под претњом новчаног кажњавања. Решење о извршењу достављено је и ЦСР Ниш, као надлежном органу старатељства, али се суд том органу први пут обратио након десет месеци. У међувремену је судски извршитељ, по налогу поступајућег судије, у терминима који су извршном исправом одређени за преузимање деце, изашао на лице места (на адресу становања извршног дужника и деце) више од 70 пута. Његова улога била је сведена на то да записнички констатује да ли су деца пристала да пођу са подносиоцем уставне жалбе или не. Чак и касније, након што је ЦСР Ниш узео учешће у поступку, тако што је сусрете између деце и подносиоца уставне жалбе организовао у својим просторијама, судски извршитељ је наставио да излази на лице места, дакле овога пута у просторије органа старатељства, где је на више од 30 излазака записнички и даље констатовао само које је од деце пристало на виђање са оцем, док улога представника органа старатељства, који је сваки пут био присутан, ни на једном од записника није посебно истакнута. Извршном дужнику је изречена једна новчана казна, али иста и поред тога што је веће Основног суда у Нишу одлуку потврдило, није спроведена. Наиме, веће је касније укинуло решење о спровођењу извршења новчане казне, налазећи да се као релевантно мора испитати понашање извршног дужника у периоду након изрицања те казне, а што је више од годину дана.
Из напред изнетог, Уставни суд закључује да Основни суд у Нишу није до сада адекватно применио ниједно од законских овлашћења која му у овој врсти поступка стоје на располагању. Очито се придржавајући формалне садржине решења о извршењу, суд је фактички искључио могућност одређивања принудног одузимања и предају деце, као једног од прописаних средстава извршења. Уставни суд има у виду да примена силе или принуде мора бити ограничена у оваквим околностима, али свакако не и у потпуности искључена. Основна сврха извршног поступка јесте принудно намирење потраживања извршног повериоца. Међутим, у конкретном случају, суд је искључиво усмерен на добровољност у поступању извршног дужника и деце, што је и разлог због којег је у досадашњем току поступка ангажован судски извршитељ, који притом нема никаквих законских овлашћења у овој врсти поступка, а чија једина улога јесте да записнички констатује да ли су деца (добровољно) предата оцу или не. Мимо спорадичних виђања са најмлађим дететом, и то само када оно изрази жељу и спремност, подносилац уставне жалбе је за више од две године само два пута остварио контакт са двоје старије деце, и то у контролисаним условима органа старатељства. Што се осталих средстава извршења тиче, извршном дужнику је, као што је напред изнето, изречена једна новчана казна, али иста није спроведена више од годину дана, што је био разлог да веће Основног суда у Нишу постави питање оправданости доношења решења о спровођењу извршења. Овлашћење да извршном дужнику изрекне казну затвора суд није користио у досадашњем току поступка, а из садржине дописа од 16. априла 2025. године упућеног ЦСР Ниш произлази да суд било коју врсту принуде према извршном дужнику не сматра делотворном. Оваква оцена суда се у околностима конкретног случаја не исказује као уставноправно прихватљива, најпре из разлога што је извршном дужнику до сада изречена само једна новчана казна, чији ефекти нису могли бити испитани, јер иста није спроведена. Такође, подносилац уставне жалбе је у својим поднесцима више пута указао суду да виђање, тачније, реуспостављање односа са децом у контролисаним условима, ремети константно присуство извршног дужника, иако је ЦСР Ниш предложио да она не буде присутна. На крају крајева, извршни дужник је, по схватању Уставног суда, дужна да припреми децу за контакт са оцем, те њено одбијање или пасивно понашање може бити у супротности са најбољим интересима деце и представљати начин на који она спречава извршење, а што оправдава примену неке врсте принуде. У прилог томе говори и извештај ЦСР Ниш од 21. октобра 2024. године, у коме је истакнуто да мишљење деце не може бити аутентично, јер постоји инструментализација од стране мајке. Уставни суд, с тим у вези, подсећа на став ЕСЉП да домаћи органи нису ослобођени обавезе да предузимају одговарајуће кораке како би омогућили контакт, чак и када постоји могућност да теже санкције не би промениле општи став родитеља (видети пресуде R.I. и остали против Румуније од 4. децембра 2018. године, представка број 57077/16, став 57. и Kuppinger против Немачке од 30. јануара 2015. године, представка број 62198/11, ст. 103 и 107.).
Уставни суд даље констатује да поступајући судија није у досадашњем току поступка користио овлашћења из члана 375. став 2. Закона о извршењу и обезбеђењу, тако што би у поступак укључио школу (најстарије дете је школског узраста), породично саветовалиште или неку другу специјализовану установу за посредовање у породичним односима, као и да евентуално закаже рочиште, у смислу члана члан 371. наведеног закона, посебно јер је најстарије дете већ у моменту покретања извршног поступка имало више од десет година, те своје мишљење може слободно и непосредно да изрази.
Што се тиче поступања ЦСР Ниш, Уставни суд још једном констатује да је тај орган активно укључен у поступак десет месеци након доношења (првог) решења о извршењу, што је још један пропуст суда. Иако је под његовим покровитељством организовано преко 30 сусрета између подносиоца уставне жалбе и деце, ЦСР Ниш, тачније, његов психолог, суду још увек није доставио ниједан извештај о чињеницама које је дужан да утврди у смислу члана 375. став 3. Закона о извршењу и обезбеђењу (емоционални статус деце, начин њиховог реаговања на стрес и механизми преовладавања, брзина прилагођавања на промене и сл.), а које су значајне за само организовање извршења, док се из записника које је сачинио судски извршитељ не може утврдити каква је улога представника тог органа на поменутим сусретима.
Полазећи од напред изнетог, а уважавајући нарочити значај који предметни поступак има за подносиоца уставне жалбе као родитеља, који несумњиво изражава позитиван став и мотивисаност за виђање са децом, посебно тиме што се константно обраћа суду и указује на одређене пропусте, Уставни суд је утврдио да су неделотворним поступањем извршног суда и органа старатељства у посматраном периоду, подносиоцу уставне жалбе повређена права родитеља из члана 65. Устава. Стога је Суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15, 10/23, 92/23 и 47/26), уставну жалбу усвојио, одлучујући као у тачки 1. изреке.
6. Сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, Суд је у тачки 2. изреке наложио поступајућем суду и органу старатељства да применом свих законских овлашћења омогуће успостављање и одржавање редовног контакта између подносиоца уставне жалбе и његове деце, сагласно извршним исправама донетим у овој правној ствари. Уставни суд указује на то да одлука Уставног суда којом је у поступку по уставној жалби утврђена повреда неког права, своју правну обавезност остварује не само кроз изреку, већ и кроз образложење. Дакле, све оно што Уставни суд у образложењу истакне као повод за утврђивање повреде права, треба да послужи као нека врста упутства поступајућем суду како да своје понашање прилагоди изнетим закључцима и правним ставовима (видети Одлуку Уж-8736/2013 од 18. јуна 2015. године, доступна на веб сајту Уставног суда).
7. Уставни суд је, на основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, у тачки 3. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоца уставне жалбе због утврђене повреде права оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 1.500 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Одлучујући о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је посебно имао у виду период раздвојености са децом, што за подносиоца уставне жалбе несумњиво представља стални извор узнемирености. На висину накнаде утиче и чињеница да је предметни извршни поступак и даље у току, те да је ефикасним предузимањем адекватних појединачних мера надлежних државних органа могуће спречити даље кршење права подносиоца и, у извесној мери, исправити последице тог кршења. Уставни суд је такође узео у обзир и праксу Суда и ЕСЉП у сличним случајевима (видети, поред осталих, пресуду у предмету Костић против Србије, број представке 31530/20, од 11. јуна 2024. године, став 17.), економске и социјалне прилике у Републици Србији, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном лицу пружа одговарајуће задовољење. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству, сагласно одредбама члана 1. Закона о допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 103/15).
8. У погледу захтева подносиоца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео начелан став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, а да у конкретном случају не постоје било какве изузетне и посебне околности које би оправдале другачију примену члана 6. став 2. Закона о Уставном суду (видети пресуду у предмету Европског суда за људска права Драган Ковачевић против Хрватске, број представке 49281/15 од 12. маја 2022. године, став 83). Стога је Суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио захтев, решавајући као у тачки 4. изреке.
9. Уставни суд није посебно разматрао наводе о повреди чл. 22. и 36. Устава, имајући у виду да је утврдио повреду права родитеља из члана 65. Устава и одредио начин отклањања штетних последица, при чему подносилац уставне жалбе ове тврдње ближе не образлаже, већ их изводи из навода о повреди права родитеља.
10. На основу изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Владан Петров, с.р.