Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, др Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Милана Петровића из Суботице, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 3. децембра 2009. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Милана Петровића изјављена против решења Окружног суда у Суботици Кв. 154/09 од 17. јула 2009. године и решења Врховног суда Србије Кж. 2059/09 од 29. јула 2009. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Милан Петровић из Суботице, преко пуномоћника Виктора Јухаса Ђурића, адвоката из Суботице, поднео је Уставном суду 8. августа 2009. године благовремену и дозвољену уставну жалбу против решења Окружног суда у Суботици Кв. 154/09 од 17. јула 2009. године и решења Врховног суда Србије Кж. 2059/09 од 29. јула 2009. године, због повреде права на слободу и безбедност и на ограничено трајање притвора у истрази, зајемчених одредбама члана 27. став 3. и члана 31. став 1. Устава Републике Србије.
У уставној жалби се наводи: да је подносилац притворен 4. фебруара 2009. године због основане сумње да је, као саизвршилац, са О.С. и Б.Д. извршио кривично дело тешко убиство; да му је притвор продужен за још два месеца решењем Окружног суда у Суботици Кв. 42/09 од 3. марта 2009. године; да му је решењем Врховног суда Србије Кр. 294/09 од 30. априла 2009. године притвор продужен за још три месеца, најдуже до 4. августа 2009. године; да је 16. јуна 2009. године Окружни јавни тужилац у Суботици против подносиоца и осталих окривљених подигао оптужницу; да је бранилац подносиоца изјавио приговор против оптужнице; да је по овом приговору Веће Окружног суда у Суботици решењем Кв. 142/09 од 10. јула 2009. године оптужницу вратило Окружном јавном тужиоцу ради подношења захтева за допуну истраге; да је 17. јула 2009. године Веће Окружног суда у Суботици решењем Кв. 154/09 подносиоцу продужило притвор за још 30 дана, најдуже до 17. августа 2009. године; да је на ово решење бранилац подносиоца изјавио жалбу; да је Врховни суд Србије 29. јула 2009. године донео решење Кж. 2059/09 којим је жалбу браниоца одбио као неосновану.
Подносилац уставне жалбе сматра да су решењима Окружног суда у Суботици Кв. 154/09 од 17. јула 2009. године и Врховног суда Србије Кж. 2059/09 од 29. јула 2009. године повређена права подносиоца зајемчена одредбама члана 31. став 1. и члана 27. став 3. Устава, јер није поштована уставна одредба да притвор у истрази може трајати најдуже шест месеци. Сматра да се „оптужница која је враћена не може третирати као подигнута оптужница (тиме што је враћена она престаје бити подигнута и од јавног тужиоца се очекује да је поново подигне након што допуни истрагу), те да је тиме што ју је веће вратило јавном тужиоцу, правно дејство исто као да никада није ни подигнута".
У уставној жалби је предложено да Уставни суд поништи оспорена решења, наложи накнаду материјалне и нематеријалне штете подносиоцу, одложи примену оспорених решења, одмах наложи пуштање подносиоца на слободу и досуди му трошкове заступања пред Уставним судом.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорена решења и другу документацију приложену као доказ уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у конкретном предмету:
- истражни судија Окружног суда у Суботици је решењем Кри. 272/08 од 4. фебруара 2009. године, на основу одредаба члана 142. став 2. тач. 1), 3) и 5) Законика о кривичном поступку, подносиоцу уставне жалбе и још једном од осумњичених одредио притвор (трећи осумњичени се од раније налази у притвору по решењу Општинског суда у Суботици, због других кривичних дела), због основане сумње да су извршили два кривична дела тешко убиство из члана 114. тачка 4) у вези члана 33. Кривичног законика;
- решењем већа Окружног суда у Суботици Кв. 42/09 од 3. марта 2009. године притвор је продужен за још два месеца, на основу одредаба члана 142. став 2. тач. 2), 3) и 5) Законика о кривичном поступку;
- решењем Врховног суда Србије Кр. 294/09 од 30. априла 2009. године, на основу одредаба члана 142. став 2. тач. 2), 3) и 5) Законика о кривичном поступку, притвор је продужен за још три месеца, најдуже до 4. августа 2009. године;
- Окружни јавни тужилац је 15. јуна 2009. године против подносиоца и осталих окривљених подигао оптужницу Кт. 26/09, због основане сумње да су извршили наведена кривична дела;
- Веће Окружног суда у Суботици је 10. јула 2009. године, поводом приговора против оптужнице, донело решење Кв. 142/09 којим је Окружном јавном тужиоцу у Суботици вратило оптужницу ради стављања захтева за допуну истраге против окривљених, „ради бољег разјашњења стања ствари и поткрепљења одлучних навода из оптужнице одговарајућим доказима";
- Веће Окружног суда у Суботици је 17. јула 2009. године, поступајући по службеној дужности и испитујући да ли и даље постоје разлози за продужење притвора, донело оспорено решење Кв. 154/09 којим је подносиоцу и окривљеном О.С, на основу одредаба члана 142. став 2. тач. 3) и 5) Законика о кривичном поступку, продужило притвор за најдуже 30 дана, односно до 17. августа 2009. године;
- бранилац подносиоца уставне жалбе је 23. јула 2009. године изјавио жалбу против овог решења о продужењу притвора;
- Врховни суд Србије је 29. јула 2009. године оспореним решењем Кж. 2059/09 одбио жалбу подносиоца против решења Окружног суда у Суботици Кв. 154/09 од 17. јула 2009. године;
4. Према одредби члана 27. став 3. Устава, свако ко је лишен слободе има право жалбе суду, који је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање на слободу, ако је лишење слободе било незаконито.
Одредбама члана 31. Устава утврђено је: да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца, као и да се окривљени пушта на слободу ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница (став 1.); да после подизања оптужнице суд своди трајање притвора на најкраће неопходно време, у складу са законом (став 2.).
Према одредби члана 24. став 6. Законика о кривичном поступку (у даљем тексту: ЗКП) („Службени лист СРЈ", бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС", бр. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 122/08 и 20/09), који је био на снази у време доношења оспорених аката, првостепени судови, у већу састављеном од тројице судија, одлучују о жалбама против решења истражног судије и других решења кад је то одређено овим закоником, доносе одлуке у првом степену ван главног претреса, спроводе поступак и доносе пресуду по одредбама члана 534. ст. 2. до 6. овог законика и стављају предлоге у случајевима предвиђеним у овом законику или у другом закону.
Одредба члана 141. став 2. ЗКП прописује дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору.
Члан 142. став 2. ЗКП прописује да ако постоји основана сумња да је одређено лице учинило кривично дело, у циљу несметаног вођења кривичног поступка, притвор се против тог лица може одредити у следећим случајевима: ако се крије или ако се не може утврдити његова истоветност, или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства (тачка 1)); ако постоје околности које указују да ће уништити, сакрити, изменити или фалсификовати доказе или трагове кривичног дела или ако особите околности указују да ће ометати поступак утицањем на сведоке, саучеснике или прикриваче (тачка 2)); ако особите околности указују да ће поновити кривично дело, или довршити покушано кривично дело, или да ће учинити кривично дело којим прети (тачка 3)); ако је за кривично дело прописана казна затвора преко десет година и ако је то оправдано због начина извршења или других посебно тешких околности кривичног дела (тачка 5)).
Одредбама члана 144. ЗКП прописано је: да се на основу решења истражног судије окривљени може задржати у притвору највише месец дана од дана лишења слободе, а да се после тог рока окривљени може задржати у притвору само на основу решења о продужењу притвора (став 1.); да се притвор по одлуци већа (члан 24. став 6.) може продужити највише за два месеца, као и да је против решења већа дозвољена жалба која не задржава извршење решења (став 2.); да ако се поступак води за кривично дело за које се може изрећи казна затвора преко пет година или тежа казна, веће Врховног суда може, на образложени предлог истражног судије или јавног тужиоца, из важних разлога продужити притвор највише за још три месеца, а да је против овог решења дозвољена жалба која не задржава извршење решења, о којој одлучује Врховни суд Србије у већу састављеном од тројице судија (став 3.); да ће се, ако се до истека рокова из ст. 2. и 3. овог члана не подигне оптужница, окривљени пустити на слободу (став 4.).
Члан 146. ЗКП прописује: да се после предаје оптужнице суду, до завршетка главног претреса, притвор може, по прибављеном мишљењу јавног тужиоца, кад се поступак води по његовом захтеву, одредити или укинути само решењем већа (став 1.); да је веће дужно да и без предлога странака испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких тридесет дана до ступања оптужнице на правну снагу, а по истеку свака два месеца након ступања оптужнице на правну снагу (став 2.).
Одредба члана 265. став 1. ЗКП прописује да кад је завршена истрага, као и кад се по овом законику оптужба може подићи без спровођења истраге (члан 244.), поступак пред судом може водити само на основу оптужнице јавног тужиоца, односно оштећеног као тужиоца.
Према одредбама члана 269. ЗКП, ако је у оптужници стављен предлог да се против окривљеног одреди притвор или да се пусти на слободу о томе решава веће (члан 24. став 6.) одмах, а најдоцније у року од 48 сати (став 1.), односно ако се окривљени налази у притвору, а у оптужници није стављен предлог да се пусти на слободу, веће из става 1. овог члана ће по службеној дужности, у року од три дана од дана пријема оптужнице, испитати да ли још постоје разлози за притвор и донети решење о продужењу или укидању притвора, а жалба против овог решења не задржава извршење решења (став 2.).
Одредбама члана 273. став 2. ЗКП је прописано: да кад веће поводом приговора утврди да постоје погрешке или недостаци у оптужници (члан 266.) или у самом поступку, или да је потребно боље разјашњење стања ствари да би се испитала основаност оптужнице, вратиће оптужницу да се запажени недостаци отклоне, или да се истрага допуни, односно спроведе; да је тужилац дужан да, у року од три дана од дана кад му је саопштена одлука већа, поднесе исправљену оптужницу или стави захтев за допуну, односно спровођење истраге; да из оправданих разлога на захтев тужиоца, веће може да продужи овај рок; да ако оштећени као тужилац или приватни тужилац пропусти поменути рок, сматраће се да је одустао од гоњења, па ће се поступак обуставити; да ако државни тужилац пропусти рок, дужан је да о разлозима пропуштања обавести вишег јавног тужиоца.
Чланом 281. ЗКП је прописано: да ако приговор против оптужнице није поднесен или је одбачен, на захтев председника већа пред којим треба да се одржи главни претрес, веће (члан 24. став 6.) може одлучити о сваком питању о коме се на основу овог законика решава поводом приговора (став 1.); да захтев из става 1. овог члана председник већа може ставити до одређивања главног претреса, а најкасније у року од 30 дана од дана пријема оптужнице у суду (став 2.).
Одредбама члана 282. ЗКП прописано је да оптужница ступа на правну снагу кад је приговор одбијен, а ако приговор није поднесен или је одбачен - даном кад се веће, разматрајући захтев председника већа (члан 281.), сложило са оптужницом, а ако таквог захтева није било - даном кад је председник већа одредио главни претрес, односно протеком рока из члана 281. став 2. овог законика.
Члан 341. Законика о кривичном поступку прописује: да, ако тужилац у току главног претреса оцени да изведени докази указују да се изменило чињенично стање изнесено у оптужници, он може на главном претресу усмено изменити оптужницу, а може предложити да се главни претрес прекине ради припремања нове оптужнице (став 1.); да је суд дужан, у случају подношења нове оптужбе, да окривљеном и браниоцу обезбеди довољно времена за припремање одбране, а на њихов захтев, ако је то потребно, и у случају измене оптужбе (став 2.); да ће се, ако веће дозволи прекид главног претреса ради припремања нове оптужнице, одредити рок у коме тужилац мора поднети оптужницу, да ће се примерак нове оптужнице доставити оптуженом, али да приговор против ове оптужнице није дозвољен, а ако тужилац у остављеном року не поднесе оптужницу, веће ће наставити главни претрес на основу раније оптужнице (став 3.).
Одредбом члана 114. тачка 4) Кривичног законика (''Службени гласник РС'', бр. 85/05, 88/05 и 107/05), прописано је да ће се затвором најмање десет година или затвором од тридесет до четрдесет година казнити ко другог лиши живота при извршењу кривичног дела разбојништва или разбојничке крађе.
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби, а полазећи од садржине одредаба члана 27. став 3. и члана 31. став 1. Устава, којима се гарантује право на слободу и безбедност, као и ограничено трајање притвора у фази истраге, Уставни суд сматра да са аспекта заштите људских права притвор представља посебно осетљиву меру ограничења права на слободу. Због наведеног карактера ове кривично-процесне мере, одредбом члана 31. став 1. Устава је утврђено да притвор у фази истраге може трајати најдуже шест месеци, до ког рока оптужница мора бити подигнута, или се окривљени пушта на слободу. У конкретном случају, поставља се питање да ли је оптужница подигнута, с обзиром да је сачињена и предата кривичном суду, а да је веће оптужницу по приговору вратило јавном тужиоцу ради подношења захтева за допуну истраге.
По оцени Уставног суда, у конкретном случају оптужница јесте подигнута, па у овој процесној ситуацији у целини важи режим притвора после подигнуте оптужнице, како у погледу његовог укупног трајања, тако и у погледу рокова у којима се мора испитивати да ли још постоје разлози за притвор и ко је надлежан да о томе одлучује (члан 146. став 2. ЗКП).
Одлучујући о уставној жалби, Уставни суд је пошао од неспорне чињенице да је истрага претходно била завршена и да је након завршетка истраге овлашћени тужилац сачинио оптужницу и предао је кривичном суду ради даљег вођења кривичног поступка. По оцени јавног тужиоца, стање ствари у до тада спроведеној истрази је било у потребној мери разјашњено и прикупљени докази су пружали довољан основ за подизање оптужнице, што је јавни тужилац у конкретном случају и учинио. Према томе, оптужница као самостални правни акт постоји и у формалном и у материјалном смислу и није од значаја што она није ступила на правну снагу. Истрага, односно, допуна истраге у овом случају се води само „ради бољег разјашњења стања ствари да би се испитала основаност оптужнице". Карактер и сврха такве допуне истраге је у нечем другом од редовне истраге која се води да би се стање ствари разјаснило у оној мери која је овлашћеном тужиоцу нужна за одлуку о оптужењу или о одустајању од даљег гоњења окривљеног. У конкретном случају, јавни тужилац је поступио по налогу ванпретресног већа суда и поднео је у остављеном року захтев истражном судији за допуну истраге против подносиоца уставне жалбе. Оптужница при том није повучена, нити је одбачена, нити је о њој по приговору мериторно решено. Она је враћена ради стављања захтева за одређену допуну претходног кривичног поступка, али и даље остаје подигнута, а у зависности од чињеница и доказа евентуално прикупљених у фази допуне истраге, јавни тужилац може већ подигнуту оптужницу прецизирати, односно допунити, што не представља подношење нове оптужнице суду, у смислу члана 341. ЗКП.
По оцени Уставног суда, приликом анализе разлога и навода изнетих у уставној жалби од одлучног значаја је и формулација одредбе члана 31. став 1. Устава. У овом члану уставотворац користи формулацију „да се окривљени пушта на слободу ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница", а не формулацију „да се окривљени пушта на слободу ако до истека овог времена оптужница не стане на правну снагу". Стога, такође, Уставни суд закључује да је оптужница, у смислу одредбе члана 31. став 1. Устава, подигнута онда када је сачињена и предата кривичном суду ради заказивања главног претреса. Тог момента претходни поступак је за овлашћеног тужиоца завршен. Моменат ступања оптужнице на правну снагу је одвојен и накнадан у односу на моменат подизања оптужнице, и не представља услов да би се оптужница сматрала подигнутом.
Следствено изложеном, Уставни суд оцењује да се, када кривично веће суда одлучујући о приговору против оптужнице нађе да је потребно допунити истрагу ради бољег разјашњења стања ствари, како би се могла испитати основаност оптужнице, притвор неће укинути из разлога што је већ трајао шест месеци, тј. што је протекао максимални рок прописан за трајање притвора у претходном поступку. По оцени Суда, у овом случају у целини важи режим трајања и контроле притвора после подизања оптужнице, те се у свему имају применити одредбе члана 146. Законика о кривичном поступку, тако што ће веће надлежног суда из члана 24. став 6. ЗКП по истеку сваких 30 дана испитати да ли још постоје разлози за притвор и донети решење о продужењу или укидању притвора.
Имајући у виду све наведено, Уставни суд је утврдио да подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима нису повређена права на слободу и безбедност и на ограничено трајање притвора у истрази, зајемчена одредбама члана 27. став 3. и члана 31. став 1. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС", број 109/07), уставну жалбу одбио као неосновану.
6. С обзиром на изложено, Уставни суд је, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, одлучио као у изреци.
|
|
|
ПРЕДСЕДНИК др Боса Ненадић |