Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Владан Петров, председник Већа и судије др Добросав Миловановић, др Зоран Лончар, др Ранка Вујовић, Маја Поповић, др Никола Бањац, др Милан Рапајић и др Атила Дудаш (Dudás Attila), чланови Већа, у поступку по уставној жалби Б. Н. из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 28. маја 2026. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Б. Н. и утврђује да су у парничном поступку који се води пред Другим основним судом у Београду у предмету П2. 1484/21 и извршном поступку који се води пред Првим основним судом у Београду у предмету И. 114/25 подносиоцу уставне жалбе повређена права родитеља из члана 65. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Налаже се Првом основном суду у Београду и Центру за социјални рад града Београда – Одељење Звездара да применом прописаних овлашћења омогуће успостављање и одржавање редовног контакта између Б. Н. и малолетних С. Н. и Ф. Н, на основу правноснажног и извршног решења Другог основног суда у Београду П2. 1484/21 од 6. јануара 2025. године.
3. Утврђује се право Б. Н. на накнаду нематеријалне штете у износу од 2.000 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
О б р а з л о ж е њ е
1. Б. Н. из Београда поднео је Уставном суду, 13. августа 2025. године, уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року и права родитеља, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 65. Устава, као и права на поштовање породичног живота из члана 8. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, у парничном поступку који се води пред Другим основним судом у Београду у предмету П2. 1484/21 и извршном поступку који се води пред Првим основним судом у Београду у предмету И. 114/25.
У уставној жалби се, поред осталог, наводи: да је подносилац више од три године ускраћен за контакт са својом децом, чиме му је онемогућено остваривање родитељских права; да је оспорени парнични поступак покренут у октобру 2021. године, а оспорени извршни поступак у јануару 2025. године; да је реч о спровођењу извршења привремене мере донете у оспореном парничном поступку, којом је уређен начин одржавања личних односа подносиоца и његове деце; да је претходно вођен још један извршни поступак, у предмету истог суда И. 282/23, на основу раније издате привремене мере, којом је виђање са децом било одређено у контролисаним условима органа старатељства; да је суд у оба извршна поступка укупно девет пута покушао да спроведе извршење у присуству судског извршитеља, али без успеха, јер мајка деце одбија да омогући контакт и утиче на то да деца створе отпор према подносицу, као свом другом родитељу; да суд не предузима адекватне мере како би мајку деце спречио у описаном понашању, с обзиром на то да јој до сада није изрекао ниједну законску казну, док надлежни орган старатељства није у стању да предложи подобно средство извршења, како би се деца коначно предала подносиоцу, као ни план интервенције за успостављање контакта; да таквим својим радом суд и орган старатељства помажу мајци у процесу отуђења деце од оца.
Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу и Првом основном суду у Београду наложи да хитно спроведе извршење у предмету И. 114/25, као и да подносиоцу утврди право на накнаду нематеријалне штете у износу од 400.000 динара.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у списе предмета Првог основног суда у Београду И. 114/25 и документацију која је приложена уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Решењем Другог основног суда у Београду П2. 1484/21 од 6. јануара 2025. године, у ставу првом изреке, одређена је привремена мера, па је уређен начин одржавања личних односа малолетних С. Н. и Ф. Н. са оцем Б. Н., овде подносиоцем уставне жалбе, тако што ће: сваки други уторак и четвртак, када су деца у преподневној смени, отац преузимати децу са адресе где станују са мајком у 17,00 часова и враћати их на исто место у 20,00 часова; деца проводити сваки други викенд са оцем, од петка у 19,00 часова до недеље у 18,00 часова, и то у недељи кад немају виђење, преузимањем деце на адреси код мајке и враћањем на исто место; деца проводити са оцем сваки други државни и верски празник, дечији рођендан, дан очевог рођења, крсну славу и сваки други празник, половину зимског и летњег распуста, уз претходни договор родитеља и поштовање дечијих потреба и обавеза. У ставу другом изреке је констатовано да се овим решењем мења решење истог суда П2. 1484/21 од 4. децембра 2023. године.
У образложењу наведеног решења је, поред осталог, истакнуто: да је тужиља – противтужена Ј. А. из Београда поднела 7. октобра 2021. године тужбу против туженог – противтужиоца Б. Н, ради развода брака, вршења родитељског права над заједничком децом рођеном 24. маја 2012. и 14. јуна 2016. године и одржавања личних односа са другим родитељем, као и давања доприноса у њиховом издржавању; да је тужбом предложена и привремена мера којом би се деца до окончања парнице поверила тужиљи – противтуженој на самостално вршење родитељског права, уз одржавање личних односа деце и туженог – противтужиоца према предложеном моделу и његову обавезу да доприноси издржавању деце; да је тужени – противтужилац поднеском од 29. октобра 2021. године оспорио тужбу и тужбени захтев, као и предложену привремену меру, истичући истовремено и противтужбени захтев да се деца њему повере на самостално вршење родитељског права, уз уређење личних односа деце са мајком и њену обавезу да доприноси издржавању, као и предлог за привремену меру да се виђење између њега и деце до окончања парнице одвија по моделу који он предлаже; да су решењем П2. 1484/21 од 14. јула 2022. године, које је исправљено решењем од 18. јула 2023. године, у ставу првом изреке, деца странака поверена на самостало врешење родитељског права тужиљи – протитвтуженој, док је у ставу другом уређен начин одржавања личних односа између деце и туженог – противтужиоца (два пута недељно, тако што ће отац децу преузимати из школе и вртића уторком и четвртком и враћати их у 20,00 часова испред зграде где живе са мајком, сваки други викенд до недеље у 20,00 часова, сваки други државни и верски празник, дан очеве славе, сваки други рођендан деце, као и половину зимског и летњег распуста), који је у ставу трећем изреке обавезан да месечно доприноси издражавању деце; да је наведено првостепено решење, у означеним деловима, потврђено решењем Вишег суда у Београду Гж2. 228/22 од 15. децембра 2022. године; да је решењем П2. 1484/21 од 4. децембра 2023. године измењено претходно решење о привременој мери, тако што је одређено да се лични односи између деце и туженог – противтужиоца одвијају у контролисаним условима органа старатељства, у утврђеним терминима, са једночасовним временским трајањем; да је као повод за измену модела виђења наведен продубљени конфликт између деце и туженог – противтужиоца, који не јењава, већ је у узлазној фази, где се деца крију и беже од оца када долази по њих, због чега интервенише полиција, док се мајка противи виђањима деце са оцем у било којим околностима, све док се не расветле сумње да су деца трпела физичко, психолошко и сексуално насиље од стране оца и баке по оцу; да је наведено решење потврђено решењем Вишег суда у Београду Гж2. 80/24 од 27. марта 2024. године.
У образложењу је даље наведено: да из налаза и мишљења комисије судских вештака од 10. децембра 2024. године произлази да тужени – противтужилац не болује ни од какве трајне, ни привремене душевне болести, душевног поремећаја или психоорганског синдрома, те спада у тзв. нормалне личности, високих когнитивних капацитета, очуване ефикасности и психосоцијалног функционисања; да структура примарно усвојених образаца мишљења и понашања није компатибилна личности која испљава обележја насилног карактера; да је тужени – противтужилац високо мотивисан за родитељство; да тужиља – противтужена не болује ни од какве трајне, ни привремене душевне болести, душевног поремећаја или психоорганског синдрома, те спада у тзв. нормалне личности; да поседује когнитивно-емоционално-мотивационе капацитете личности, који се сагледавају као оптимални предуслови за функционисање у улози родитеља; да је тужиља – противтужена компетентна за самостално вршење родитељског права и високо мотивисана да то преузме; да је комисија мишљења да је у најбољем интересу деце да живе у заједници са мајком и да им мајка буде старатељ; да анализа непосредно добијених података од свих учесника у поступку није дала релевантно поуздане елементе који би очево понашање према деци оквалификовали као „злостављајуће, насилно или сексуално узнемирујуће“; да у понашању деце и њиховом личном односу према оцу нису регистровани индикатори својствени аутентичној проживљености неког од видова злостављања, којим би био угрожен њихов физички интегритет и емоционално-социјална сигурност; да је препорука комисије да се изврши промена постојећег модела виђења у контролисаним условима лимитираног на један сат; да имајући у виду психосоцијални узраст деце, као и позадину њихове укључености у креирање односа са оцем (подигнута лојалност према мајци, потреба да се интегришу у нову заједницу мајке, па и кроз редукцију контакта са оцем), предложено ја да се виђење измести из органа старатељства и да деца са оцем проводе сваки други викенд, затим да се са њим виђају два пута у недељи кад није виђање викендом, као и боравак деце за очеву крсну славу, његов рођендан и друге породичне празнике, док ће дане зимског и летњег распуста делити равноправно, укључујући договор и прилагођавање родитељским и дечијим обавезама; да из налаза и мишљења Центра за социјални рад града Београда – Одељење Звездара (у даљем тексту: ЦСР Звездара) од 23. децембра 2024. године, произлази да је орган старатељства мишљења да су се стекли услови да се одржавање контакта између деце и оца могу одвијати ван контролисаних услова; да је орган старатељства сагласан са датим мишљењем комисије и сматра да је у најбољем интересу деце њихово поверавање на самостално вршење родитељског права мајци, као и предложеним моделом одржавања личних односа; да је суд налазе и мишљења органа старатељства и комисије вештака оценио као стручне, јасне и објективне, те их је у потпуности прихватио, па закључује да су испуњени услови за измену претходно одређене привремене мере; да је суд овај спорни однос привремено уредио како би се спречило наступање ненадокнадиве штете по децу, која би се огледала у необезбеђивању њиховог најбољег интереса на плану остваривања контакта са родитељем са којим не живе, а што би могло неповољно да се одрази на нормалан раст и развој деце.
Подносилац уставне жалбе је 20. фебруара 2025. године, у својству извршног повериоца, поднео Првом основном суду у Београду предлог за доношење закључка о спровођењу извршења (извршног) решења Другог основног суда у Београду П2. 1484/21 од 6. јануара 2025. године, новчаним кажњавањем извршног дужника, уколико не омогући виђење извршног повериоца са децом према утврђеном моделу. У предлогу је, поред осталог, наведено да извршни дужник није омогућила контакте са децом 11. и 13. фебруара 2025. године. Предмет је заведен под бројем И. 114/25.
Решењем председника суда од 26. фебруара 2025. године усвојен је захтев за изузеће поступајуће судије, која је претходно изјавила да лично познаје обе странке у поступку.
Спровођење извршења је одређено закључком од 27. фебруара 2025. године, који је ЦСР Звездара достављен 3. марта 2025. године.
Поднеском од 10. марта 2025. године, извршни поверилац је предложио да се извршни дужник новчано казни, имајући у виду да су 7. марта 2025. године, у термину за преузимање деце, били присутни и њена мајка, као и брат по оцу, који је догађај снимао телефоном, што је био разлог да деца не крену са њим.
Извршни дужник је 12. марта 2025. године поднела захтев за отклањање неправилности, са захтевом да се закључак о спровођењу извршења стави ван снаге, из разлога што она омогућава виђање извршног повериоца са децом, а што све произлази из њихове електронске преписке коју је доставила у прилогу поднеска.
Решењем од 26. марта 2025. године одбачен је као неблаговремен захтев за отклањање неправилности. Приговор извршног дужника изјављен против овог решења одбијен је као неоснован решењем већа Првог основног суда у Београду Ипв (И). 911/25 од 14. маја 2025. године.
Суд је дописом од 26. марта 2025. године затражио од ЦСР Звездара достављање плана интервенције за успостављање контакта између извршног повериоца и деце.
Извршни поверилац је два пута, поднесцима од 3. априла и 9. маја 2025. године, затражио хитно поступање суда, уз новчано кажњавање извршног дужника.
У записницима судског извршитеља од 22. маја, 5, 13, 19. јуна и 7. јула 2025. године констатовано је да деца ниједном нису кренула са извршним повериоцем. Два пута је констатовано присуство трећег лица (брат извршног дужника који је догађај снимао телефоном, а касније лице по имену Мирјана). У једном од записника стоји да је мајка молила децу да пођу са оцем. Уследиле су две ургенције извршног повериоца (27. јуна и 8. јула 2025. године), са предлогом за новчано кажњавање извршног дужника.
Након ургенције од 27. маја 2025. године упућене ЦСР Звездара, тај орган се обратио суду дописом од 5. јуна 2025. године, у коме га је обавестио о штрајку својих запослених, почев од 24. фебруара 2025. године, где израда плана интервенције не улази у минимум процеса рада.
Решењем председника суда од 29. јула 2025. године одређен је нови поступајући судија, према Годишњем распореду послова.
На поновни захтев суда од 29. августа 2025. године, ЦСР Звездара је 5. септембра 2025. године доставио извештај у коме је, поред осталог, наведено: да ниједно средство извршења у околностима конкретног случаја не би остварило сврху, јер постоји висок ризик за емоционалну безбедност и психичко здравље деце; да се не сме дозволити олако и неконтролисано виђање деце са оцем, већ се претходно мора утврдити истина о природи њихове трауматизације. Као чињеничну подлогу за своје мишљење, ЦСР Звездара наводи извештај психолога од 24. марта 2025. године и мишљење судских вештака из области психијатрије и клиничке психологије, дато у поступку кривичне истраге против извршног дужника која се води због постојања основане сумње да је извршила кривично дело одузимање малолетног лица.
Извршни поверилац је у поднесцима од 2, 8, 15, 22, 29. септембра и 6. октобра 2025. године, поред инсистирања на новчаном кажњавању извршног дужника, изнео и детаље о догађајима приликом покушаја преузимања деце, указујући да судски извршитељ више не излази на лице места почев од 7. јула 2025. године.
Извршни дужник је поднеском од 9. октобра 2025. године затражила да се извршни поступак обустави, имајући у виду мишљење ЦСР Звездара. Извршни поверилац је у поднеску од 13. октобра 2025. године истакао да ЦСР Звездара, као орган старатељства, није овлашћен да даје предлоге да се извршење не спроводи, због чега је 24. октобра 2025. године затражио изузеће тог органа од даљег поступања, о чему још увек није одлучено.
Од парничног одељења Првог основног суда у Београду је 29. октобра 2025. године затражен податак о томе да ли је извршна исправа још увек на снази. Одговор да јесте, тј. да је у његовом релевантном делу решење о привременој мери потврдио надлежни другостепени суд, достављен је 6. новембра 2025. године.
Суд је дописом од 20. фебруара 2026. године затражио од ЦСР Звездара да достави план интервенције, као и да предложи најпогодније средство извршења.
ЦСР Звездара је у свом извештају од 20. марта 2026. године навео да је, након теренске провере и обављених разговора, закључено да се стање ствари није променило у односу на претходни извештај, те да остаје код мишљења да било које средство извршења не би остварило сврху.
Предмет је Уставном суду достављен на увид 2. априла 2026. године.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се указује у уставној жалби, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да родитељи имају право и дужност да издржавају, васпитавају и образују своју децу и да су у томе равноправни, те да сва или поједина права могу једном или обома родитељима бити одузета или ограничена само одлуком суда, ако је то у најбољем интересу детета, у складу са законом (члан 65.).
Одредбама члана 8. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Европска конвенција), чија се повреда такође истиче у уставној жалби, утврђено је: да свако има право на поштовање свог приватног и породичног живота, дома и преписке (став 1.); да се јавне власти неће мешати у вршење овог права сем ако то није у складу са законом и неопходно у демократском друштву у интересу националне безбедности, јавне безбедности или економске добробити земље, ради спречавања нереда или криминала, заштите здравља или морала, или ради заштите права и слобода других (став 2.).
Одредбама Конвенције Уједињених нација о правима детета („Службени лист СФРЈ - Међународни уговори“, број 15/90 и „Службени лист СРЈ“ - Међународни уговори, бр. 4/96 и 2/97) (у даљем тексту: Конвенција о правима детета) је прописано: да је у свим активностима које се тичу деце од примарног значаја интерес детета без обзира на то да ли их спроводе јавне или приватне институције за социјалну заштиту, судови, административни органи или законодавна тела (члан 3. став 1.); да државе чланице предузимају све одговарајуће законодавне, административне и остале мере за остваривање права признатих у овој конвенцији, да у вези са економским, социјалним и културним правима, државе чланице предузимају такве мере максимално користећи своја расположива средства, а где је то потребно, у оквиру међународне сарадње (члан 4.); да државе чланице поштују право детета које је одвојено од једног или оба родитеља да одржава личне односе и непосредне контакте са оба родитеља на сталној основи, осим ако је то у супротности са најбољим интересима детета (члан 9. став 3.); да државе чланице обезбеђују детету које је способно да формира своје сопствено мишљење право слободног изражавања тог мишљења о свим питањима која се тичу детета, с тим што се мишљењу детета посвећује дужна пажња у складу са годинама живота и зрелошћу детета, да се у ту сврху, детету посебно даје прилика да буде саслушано у свим судским и административним поступцима који се односе на њега, било непосредно или преко заступника или одговарајућег органа, на начин који је у складу са процедуралним правилима националног закона (члан 12.); да ће државе чланице уложити све напоре како би се уважавало начело да оба родитеља имају заједничку одговорност у подизању и развоју детета, да родитељи или, у зависности од случаја, законити старатељи имају главну одговорност за подизање и развој детета, а интереси детета су њихова основна брига (члан 18. став 1.).
За одлучивање у овој уставносудској ствари од значаја су и следеће одредбе Закона о извршењу и обезбеђењу („Службени гласник РС“, бр. 106/15, 106/16 – аутентично тумачење, 113/17 – аутентично тумачење, 54/19, 9/20 – аутентично тумачење, 10/23 – др. закон и 91/25) и Породичног закона („Службени гласник РС“, бр. 18/05, 72/11 – др. закон и 6/15):
Одредбама Закона о извршењу и обезбеђењу прописано је: да се овим законом уређује поступак у коме судови и јавни извршитељи принудно намирују потраживања извршних поверилаца заснована на извршним и веродостојним исправама (извршни поступак), поступак обезбеђења потраживања и положај јавних извршитеља (члан 1.); да су средства извршења ради остваривања неновчаног потраживања, поред осталог, предаја детета и извршење других одлука у вези с породичним односима (члан 54. став 3.); да у предлогу за извршење ради предаје детета не мора да буде назначено средство извршења, а ако је и назначено суд није њиме везан (члан 370.); да суд посебно води рачуна о томе да се што боље заштити интерес детета и може изузетно заказати рочиште, ако је то у најбољем интересу детета (члан 371.); да пошто процени околности, суд у решењу о извршењу одређује следећа средства извршења – 1) принудно одузимање и предају детета, 2) новчану казну, 3) казну затвора, која могу да се одреде и спроведу према лицу које противно налогу суда одбија да преда дете, лицу које отежава или спречава предају детета, лицу код кога се дете налази или лицу од чије воље зависи предаја детета, а суд може мењати средства извршења док се извршење не оконча (члан 373.); да се новчана казна изриче и извршава према одредбама о изрицању новчане казне ради предузимања радње коју може предузети само извршни дужник (члан 363), да суд може решењем против ког је дозвољен приговор изрећи казну затвора која траје све док се дете не преда, а најдуже до 60 дана (члан 374. ст. 1. и 3.); да најкасније десет дана пре почетка извршења, решење о извршењу доставља се надлежном органу старатељства, у чије име у извршном поступку учествује психолог, да се школи, породичном саветовалишту и другим специјализованим установама за посредовање у породичним односима доставља позив да учествују у извршном поступку ако је то неопходно, да је психолог органа старатељства дужан да утврди емоционални статус детета, начин његовог реаговања на стрес и механизме преовладавања, брзину прилагођавања на промене, емоционалне односе детета и лица са којим дете живи и лицем коме треба да буде предато и друге чињенице значајне за само организовање радњи извршења, као и да обави информативно саветодавни рад са лицем са којим дете живи и покуша да издејствује добровољну предају детета (упознавање са тиме да се добровољном предајом детета избегавају трауматско реаговање детета и штетне последице по његов раст и развој и сл.), да на основу резултата рада свог психолога, орган старатељства може предложити судији подробније услове уређења простора у коме се спроводи извршење и начин предаје детета, да је психолог органа старатељства дужан да се и пре извршења и у току самог извршења руководи заштитом најбољег интереса детета (члан 375.); да дете принудно одузима и предаје орган старатељства уз присуство и надзор суда, да је психолог органа старатељства дужан да у току одузимања и предаје детета прати понашање и реакције детета и лица коме се дете одузима, да утиче на спречавање или смањење понашања која могу изазвати сукоб или трауматско реаговање детета, да саветује суд како да се одузимање и предаја детета остваре са што мање штете по раст и развој детета и да сам предузима све потребне радње у те сврхе и да унесе своја запажања у записник о одузимању и предаји детета и потпише га (члан 376. ст. 2. и 3.); да се у извршном поступку ради одржавања личних односа са дететом сходно примењују поједине одредбе ове главе закона (чл. 368, 370, 371, 373, 374, 375, 376. и 377.) (члан 379.).
Одредбама Породичног закона прописано је: да породица ужива посебну заштиту државе и да свако има право на поштовање свог породичног живота (члан 2.); да је свако дужан да се руководи најбољим интересом детета у свим активностима које се тичу детета (члан 6. став 1.); да родитељско право припада мајци и оцу заједно, да су родитељи равноправни у вршењу родитељског права (члан 7. ст. 1. и 2.); да дете има право да одржава личне односе са родитељем са којим не живи, да право детета да одржава личне односе са родитељем са којим не живи може бити ограничено само судском одлуком када је то у најбољем интересу детета (члан 61. ст. 1. и 2.); да дете које је способно да формира своје мишљење има право слободног изражавања тог мишљења, да се мишљењу детета мора посветити дужна пажња у свим питањима која га се тичу и у свим поступцима у којима се одлучује о његовим правима, а у складу са годинама и зрелошћу детета, да дете које је навршило 10. годину живота може слободно и непосредно изразити своје мишљење у сваком судском и управном поступку у коме се одлучује о његовим правима (члан 65. ст. 1, 3. и 4.); да је родитељско право изведено из дужности родитеља и постоји само у мери која је потребна за заштиту личности, права и интереса детета (члан 67.); да родитељи имају право и дужност да се старају о детету, да старање о детету обухвата – чување, подизање, васпитавање, образовање, заступање, издржавање те управљање и располагање имовином детета (члан 68. ст. 1. и 2.); да родитељи родитељско право врше заједнички и споразумно када воде заједнички живот (члан 75. став 1.); да један родитељ сам врши родитељско право на основу одлуке суда када родитељи не воде заједнички живот, а нису закључили споразум о вршењу родитељског права (члан 77. став 3.); да родитељ који не врши родитељско право има право и дужност да издржава дете, да са дететом одржава личне односе и да о питањима која битно утичу на живот детета одлучује заједнички и споразумно са родитељем који врши родитељско право (члан 78. став 3.).
5. Уставном жалбом се најпре истиче повреда права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава. С тим у вези, Уставни суд подсећа да је 1. јануара 2016. године ступио на снагу Закон о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 40/15 и 92/23), којим је предвиђено да заштиту права на суђење у разумном року у поступцима који су још увек у току пружа надлежни суд, а не Уставни суд.
Будући да су оспорени парнични и оспорени извршни поступак и даље у току, те да подносилац уставне жалбе још увек има могућност да се, у складу са Законом о заштити права на суђење у разумном року, обрати надлежном суду приговором ради убрзавања поступка, Суд је у овом делу уставну жалбу одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 1) Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др.закон, 103/15, 10/23 и 92/23), због ненадлежности да по њој поступа, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
6. Осталим наводима уставне жалбе се превасходно указује на то да подносиоцу више од три године није омогућено одржавање личних односа децом. Уставни суд констатује да су овакви наводи, ratione materiae, спојиви са садржином права која Устав гарантује родитељима. Наиме, права родитеља из члана 65. став 1. Устава изведена су из њихових Уставом утврђених дужности да издржавају, васпитавају и образују своју децу, због чега родитељско право постоји само у мери која је потребна за заштиту личности, права и интереса детета. Предуслов да родитељ врши своје уставне дужности према деци и оствари своје Уставом зајемчено право, уколико родитељског права није лишен на начин прописан законом, јесте да му се омогући непосредан контакт и успостављање физичког и емоционалног односа са дететом. Осим тога, ставови Европског суда за људска права (у даљем тексту: ЕСЉП) у погледу примене члана 8. Европске конвенције, којим је гарантовано право на поштовање породичног живота, упућују на то да међусобни контакт родитеља и детета представља суштински елемент породичног живота (видети пресуде у предметима W. против Уједињеног краљевства, број представке 9749/82, од 8. јула 1987. године, став 59, Monory против Румуније и Мађарске, број представке 71099/01, од 5. априла 2005. године, став 70, В.А.М. против Србије, број представке 39177/05, од 13. марта 2007. године, став 130. и Цветковић против Србије, број представке 42707/10, од 7. фебруара 2017. године, став 52.). Коначно, ЕСЉП је, као и Уставни суд, становишта да гаранције садржане у праву на поштовање породичног живота из члана 8. Европске конвенције подразумевају и позитивну обавезу државе да у сфери вршења родитељског права предузме све мере како би се родитељи поново спојили са децом, односно обавезу да, уз уважавање посебних околности сваког конкретног случаја, таква спајања омогуће, поред осталог, и у разумном року (видети пресуду у цитираном предмету В.А.М. против Србије, ст. 132. и 133, као и Одлуке Уставног суда Уж-5261/2010 од 12. јула 2012. године и Уж-3721/2011 од 21. маја 2014. године).
Пракса ЕСЉП даље указује да обавеза националних органа да предузму мере како би олакшали контакт родитеља који не врши родитељско право са децом није апсолутна (пресуде у предметима Hokkanen против Финске, број представке 19823/92, од 23. септембра 1994. године, став 58. и Грујић против Србије, представка број 203/07, од 3. јула 2018. године, став 63.). За контакт који није могуће одмах обезбедити потребно је предузети припремне мере. Природа и обим такве припреме зависи од околности сваког случаја, али разумевање и сарадња свих заинтересованих страна је битан елемент. Иако национални органи морају учинити све да олакшају такву сарадњу, свака обавеза примене принуде у овој области мора бити ограничена, јер се интереси, као и права и слободе свих заинтересованих лица, морају узети у обзир, а нарочито најбољи интереси детета. Када контакт са родитељем може да угрози те интересе, национални органи морају да остваре правичну равнотежу између истих. У таквим ситиацијама, од кључног је значаја да ли су национални органи предузели све неопходне кораке како би олакшали контакт који се разумно може очекивати у околностима сваког конкретног случаја (видети пресуде у предметима Ignaccolo-Zenide против Румуније, број представке 31679/96, од 25. јануара 2000. године, став 94, цитираном В.А.М. против Србије, став 133. и Вељков против Србије, број представке 23087/07, од 19. априла 2011. године, став 95.). Недостатак сарадње између родитеља који су раздвојени није околност која, сама по себи, може ослободити националне органе позитивних обавеза према члану 8. Европске конвенције. Надлежни органи су дужни да предузму мере које би помириле супротстављене интересе странака, имајући у виду најважније интересе детета, при чему свака обавеза примене силе или принуде мора бити ограничена (видети пресуду у предмету Г.Б. против Литваније, број представке 36137/13, од 19. јануара 2016. године, став 93.).
Адекватност предузетих мера треба ценити и са аспекта брзине њихове примене, имајући у виду да протек времена може изазвати непоправљиве последице за однос између детета и родитеља са којим оно не живи. Суштина таквог захтева јесте да заштити појединца од било које врсте штете која би могла настати услед протека времена (видети пресуду у цитираном предмету Ignaccolo-Zenide против Румуније, ст. 102. и 106.). Вероватноћа да ће доћи до поновног спајања родитеља са дететом постепено се смањује и коначно нестаје уколико родитељ и дете нису у могућности да се уопште виђају или то чине толико ретко да постане извесно да до њиховог природног зближавања неће доћи (видети пресуду у предмету Рибић против Хрватске, број представке 27148/12, од 2. априла 2015. године, став 99.).
Истовремено, члан 8. Европске конвенције захтева и активну улогу родитеља у поступцима који се тичу деце с циљем постизања заштите њихових интереса. У ситуацији у којој се захтева извршење судске одлуке, понашање родитеља који је тражио извршење такође мора бити размотрено, имајући у виду да представља једнако важан фактор као и понашање самог суда (видети пресуде у предметима Fuşcă против Румуније, број представке 34630/07, од 13. јула 2010. године, став 38. и Cristescu против Румуније, број представке 13589/07, од 10. јануара 2012. године, став 59.).
Према томе, како неизвршење правноснажне и извршне пресуде може имати негативне последице по однос између родитеља и деце, а што даље може довести у питање и могућност родитеља да несметано врши родитељска права и испуњава родитељске дужности, Уставни суд закључује да је уставна жалба допуштена са аспекта члана 65. Устава, без обзира на то што су оспорени судски поступци још увек у току. Уставни суд је овакав став, поред осталог, изразио у Одлукама Уж-14395/2018 од 26. децембра 2019. године и Уж-16492/2021 од 17. октобра 2024. године, које су доступне на интернет сајту Уставног суда www.ustavni.sud.rs.
Примењујући на конкретан случај напред изнете ставове ЕСЉП, које и сам прихвата, Уставни суд најпре констатује да се у оспореном парничном поступку, који се води по тужби од 7. октобра 2021. године и противтужби од 29. октобра 2021. године, расправља и одлучује о вршењу родитељског права над заједничком децом странака (тужиље – противтужене и овде подносиоца уставне жалбе, као туженог – противтужиоца), уређењу личних односа деце са другим родитељем, као и обавези давања доприноса у издржавању. У досадашњем току поступка донета су три решења о привременој мери, којима су периодично уређивани односи странака са децом. Најпре су решењем од 14. јула 2022. године (исправљено решењем од 18. јула 2023. године) деца поверена на самостално врешење родитељског права тужиљи – протитвтуженој, док је подносиоцу уставне жалбе утврђено право да са њима одржава контакте по одређеном моделу. Потом је решењем од 4. децембра 2023. године измењена претходно издата привремена мера, тако што је одређено да се контакти између деце и подносиоца уставне жалбе одвијају у контролисаним условима органа старатељства, у утврђеним терминима, са једночасовним временским трајањем, при чему је као повод за такву измену констатовано да конфликт између деце и подносиоца уставне жалбе не јењава, већ је у узлазној фази, да се деца крију и беже од њега када долази по њих, због чега интервенише полиција, те да се мајка противи виђањима у било којим околностима, све док се не расветле сумње о томе да су деца трпела физичко, психолошко и сексуално насиље од стране оца и баке по оцу. Комисија судских вештака је након тога доставила мишљење да се контакти између деце и подносиоца уставне жалбе могу изместити из контролисаних услова, јер је утврђено да се његово понашање не може оквалификовати као „злостављајуће, насилно или сексуално узнемирујуће“, нити да су у понашању деце и њиховом личном односу према оцу регистровани индикатори својствени аутентичној проживљености неког од видова злостављања, при чему позадину укључености деце у креирање односа са оцем чини лојалност према мајци и потреба да се интегришу у нову заједницу мајке, па и кроз редукцију контакта са оцем. Предложен је и одговарајући модел одржавања личних односа. Са мишљењем комисије вештака, као и предложеним моделом виђења, у потпуности се сагласио ЦСР Звездара, као надлежни орган старатељства. Решењем од 6. јануара 2025. године, које представља извршну исправу у оспореном извршном поступку, начин одржавања личних односа између подносиоца уставне жалбе и деце измењен је у складу са наведеним мишљењем комисије вештака. Оспорени извршни поступак започет је 20. фебруара 2025. године, а закључак о споровођењу извршења донет је седам дана касније, те је достављен странкама и ЦСР Звездара.
Уставни суд констатује да наведена привремена мера још увек није извршена. Суд до сада није предузео ниједну од мера за извршење одлука у вези са породичним односима прописаних одредбом члана 373. став 1. Закона о извршењу и обезбеђењу – новчана казна, казна затвора и принудно одузимање и предаја детета, и поред бројних ургенција подносиоца уставне жалбе, већ је само издат налог судском извршитељу да у терминима одређеним за преузимање деце излази на лице места и записнички констатује да ли до тога долази. Уставни суд најпре истиче да судски извршитељ нема никаквих овлашћења у овој врсти поступка, нити је његово учешће уопште прописано Законом о извршном поступку. Примена силе или принуде, како то произлази из цитираних ставова ЕСЉП, мора бити ограничена у оваквим околностима, али свакако не и у потпуности искључена. Основна сврха извршног поступка јесте принудно намирење потраживања извршног повериоца. Суд је у досадашњем току оспореног извршног поступка био искључиво усмерен на добровољност у поступању извршног дужника и деце. Међутим, подносилац уставне жалбе за више од годину дана, колико траје оспорени извршни поступак, није остварио ниједан контакт са својом децом. Извршни дужник је, по схватању Уставног суда, дужна да припреми децу за контакт са оцем, те њено одбијање или пасивно понашање може бити у супротности са најбољим интересима деце и представљати начин на који она спречава извршење, а што оправдава примену неке врсте принуде. Уставни суд, с тим у вези, подсећа на став ЕСЉП да домаћи органи нису ослобођени обавезе да предузимају одговарајуће кораке како би омогућили контакт, чак и када постоји могућност да теже санкције не би промениле општи став родитеља (видети пресуде R.I. и остали против Румуније, од 4. децембра 2018. године, представка број 57077/16, став 57. и Kuppinger против Немачке, од 30. јануара 2015. године, представка број 62198/11, ст. 103 и 107.).
Што се тиче поступања надлежног органа старатељства, Уставни суд констатује да је ЦСР Звездара свој први извештај за потребе извршног поступка доставио суду 5. септембра 2025. године, с обзиром на то да су се његови запослени налазили у штрајку почев од 24. фебруара исте године. У том извештају је, поред осталог, истакнуто да ниједно средство извршења у околностима конкретног случаја не би остварило сврху, јер постоји висок ризик за емоционалну безбедност и психичко здравље деце, због чега се не сме дозволити олако и неконтролисано виђање деце са оцем, већ се претходно мора утврдити истина о природи њихове трауматизације. Такав закључак органа старатељства, који је касније поновљен у изјашњењу од 20. марта 2026. године, базиран је на извештају психолога од 24. марта 2025. године и мишљењу судских вештака из области психијатрије и клиничке психологије датом за потребе кривичне истраге која се води против извршног дужника. Уставни суд полази од тога да је друга по реду привремена мера, којом је виђање између подносиоца уставне жалбе и деце било одређено у контролисаним условима органа старатељства, измењена након што је комисија судских вештака утврдила да нема елемената било ког облика насиља према деци, као и да позадину њиховог негативног односа према оцу представља својеврсна индоктринација од стране мајке, овде извршног дужника. Са тим закључцима се сагласио и ЦСР Звездара, који улогу надлежног органа старатељства има у оба оспорена поступка. Према томе, ЦСР Звездара је већ у свом првом извештају датом за потребе оспореног извршног поступка изразио супротно мишљење од оног које је подржао у парници, указујући да се не сме дозволити неконтролисано виђање деце са оцем, већ да се претходно мора утврдити истина о природи њихове трауматизације. Такво поступање ЦСР Звездара био је повод да подносилац уставне жалбе затражи изузеће тог органа од даљег учешћа у поступку, о ком захтеву још увек није одлучено. Не прејудицирајући одлуку о том захтеву, Уставни суд сматра да поступајући суд, свакако, у даљем току поступка не може бити ослоњен искључиво на стручну подршку ЦСР Звездара, већ да је у таквим околностима готово дужан да користи овлашћење из члана 375. став 2. Закона о извршењу и обезбеђењу, тако што ће у поступак укључити школу, породично саветовалиште или неку другу специјализовану установу за посредовање у породичним односима, као и да евентуално закаже рочиште, у смислу члана 371. наведеног закона, посебно јер старије дете странака још у време доношења прве привремене мере има више од десет година, те своје мишљење може слободно и непосредно да изрази. Детету које је способно да формира мишљење, државе потписнице Конвенције о правима детета гарантују право да слободно изрази мишљење о свим питањима која га се тичу, с тим да се мишљењу детета посвећује дужна пажња у складу са годинама живота и зрелошћу детета. Ово нарочито важи за судске и административне поступке, а као најчешћи пример у пракси јесу поступци који следе након раздвајања родитеља. Комитет УН за права детета је кроз опште коментаре Конвенције о правима детета (видети, поред осталих, Општи коментар бр. 5, 12 и 14) посебно истакао: да слобода изражавања мишљења подразумева да дете то треба да уради без ичијег притиска, уз изношење свог личног мишљења, а не пројекције туђег мишљења; да се дете испитује у границама неопходности сваког конкретног случаја, јер је реч о тешком процесу који може имати трауматски утицај; да се мишљење детета мора озбиљно размотрити, наравно, уколико се претходно оцени да је дете способно да формира сопствени став; да када су у питању раздвајања и разводи, закони држава потписница треба да укључе право детета да буде саслушано од стране доносилаца одлука; да чињеница да је дете сувише младо не лишава га права да изрази своје мишљење, нити умањује значај тог мишљења приликом одређивања шта је у његовом најбољем интересу. Полазећи од цитираних смерница Комитета УН за права детета, Уставни суд закључује да у конкретном случају постоји пропуст суда да правилно и потпуно утврди да ли је одбијање деце, а посебно старијег детета, које има више од десет година, да остварују било какав контакт са својим оцем, последица њихове личне одлуке или се, пак, може говорити о пројекцији туђег мишљења, на шта је делимично указала и комисија судских вештака. С тим у вези, Уставни суд додатно истиче да емоционална отуђеност деце може бити значајан фактор у поступању надлежних органа, али не и повод за њихову пасивност или толерисање неизвршења судске одлуке. Напротив, у таквим околностима државни органи су дужни да балансирају између потребе за спровођењем судске одлуке и обавезе да заштите најбољи интерес деце, настојећи да се избегну мере које би могле довести до трауматизације или дугорочне штете по децу.
Полазећи од напред изнетог, а уважавајући нарочити значај који оспорени извршни поступак има за подносиоца уставне жалбе као родитеља, који несумњиво изражава позитиван став и мотивисаност за виђање са децом, посебно тиме што се константно обраћа суду и указује на пропусте, Уставни суд је утврдио да су неделотворним поступањем суда и органа старатељства у посматраном периоду, подносиоцу уставне жалбе повређена права родитеља из члана 65. Устава. Истовремено, како је предметна привремена мера донета у оспореном парничном поступку, Уставни суд је и без увида у списе (парничног) предмета закључио да је до повреде права родитеља на штету подносиоца уставне жалбе дошло и у том поступку, који од почетка прати константна регресија у односима између подносиоца уставне жалбе и деце, што најбоље потврђује честа измена модела виђења, при чему је један од њих гласио на једночасовне сусрете у контролисаним условима органа старатељства. Стога је Суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу усвојио и утврдио да су подносиоцу уставне жалбе повређена права из члана 65. Устава у парничном поступку који се води пред Другим основним судом у Београду у предмету П2. 1484/21 и извршном поступку који се води пред Првим основним судом у Београду у предмету И. 114/25, одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.
7. Сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, Суд је у тачки 2. изреке наложио суду и органу старатељства да у оспореном извршном поступку, применом прописаних овлашћења, омогуће успостављање и одржавање редовног контакта између подносиоца уставне жалбе и његове деце, сагласно правноснажном и извршном решењу Другог основног суда у Београду П2. 1484/21 од 6. јануара 2025. године. Уставни суд указује на то да одлука Уставног суда којом је у поступку по уставној жалби утврђена повреда неког права, своју правну обавезност остварује не само кроз изреку, већ и кроз образложење. Дакле, све оно што Уставни суд у образложењу истакне као повод за утврђивање повреде права, треба да послужи као нека врста упутства поступајућем суду како да своје понашање прилагоди изнетим закључцима и правним ставовима (видети Одлуку Уж-8736/2013 од 18. јуна 2015. године, доступна на веб сајту Уставног суда).
8. Уставни суд је, на основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, у тачки 3. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоца уставне жалбе због утврђене повреде права оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 2.000 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Одлучујући о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је посебно имао у виду период раздвојености са децом, што за подносиоца уставне жалбе несумњиво представља стални извор узнемирености. На висину накнаде утиче и чињеница да су оспорени поступци и даље у току, те да је ефикасним предузимањем адекватних појединачних мера надлежних државних органа могуће спречити даље кршење права подносиоца и, у извесној мери, исправити последице тог кршења. Уставни суд је такође узео у обзир и праксу Суда и ЕСЉП у сличним случајевима (видети, поред осталих, пресуду у предмету Костић против Србије, број представке 31530/20, од 11. јуна 2024. године, став 17.), економске и социјалне прилике у Републици Србији, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном лицу пружа одговарајуће задовољење. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству, сагласно одредбама члана 1. Закона о допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 103/15).
9. Уставни суд није посебно разматрао наводе о повреди члана 8. Европске конвенције, јер када је та повреда истакнута истовремено са повредом права из члана 65. Устава, Суд у својој пракси уставну жалбу, по правилу, разматра са аспекта означене одредбе Устава.
10. На основу изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Владан Петров, с.р.