Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Владан Петров, председник Већа и судије др Михајло Рабреновић, др Зоран Лончар, др Атила Дудаш (Dudás Attila), др Бојан Тубић, Јелена Деретић, др Добросав Миловановић и др Никола Бањац, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Ђ. К. К. из Сенте, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 28. априла 2026. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Ђ. К. К. и утврђује да су у извршном поступку који је вођен пред Основним судом у Сенти у предмету И. 98/18 подноситељки уставне жалбе повређена права родитеља из члана 65. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Утврђује се право Ђ. К. К. на накнаду нематеријалне штете у износу од 3.000 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
3. Одбацује се захтев подноситељке уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом.
О б р а з л о ж е њ е
1. Ђ. К. К. из Сенте поднела је Уставном суду, 23. фебруара 2022. године, преко пуномоћника А. П, адвоката из Сенте, уставну жалбу због повреде права родитеља из члана 65. Устава у извршном поступку који се водио пред Основним судом у Сенти у предмету И. 98/18.
У уставној жалби се, поред детаљно и хронолошки изложеног тока оспореног извршног поступка, наводи: да поступак извршења правноснажне пресуде, којом је подноситељки утврђено самостално вршење родитељског права над малолетном ћерком, траје више од три године; да суд и орган старатељства све време испитују правилност извршне исправе, анализирајући најбољи интерес детета који је том одлуком већ утврђен; да се поступање органа старатељства своди на издавање планова услуга и упућивање формалних извештаја суду, без икакве садржинске припреме детета за прелазак код мајке, при чему психолог органа старатељства још увек није утврдио емоционални статус детета, како би се оно са што мање трауматских и других штетних последица предало мајци; да суд не користи овлашћења која му стоје на располагању по Закону о извршењу и обезбеђењу, јер ниједном није изрекао новчану казну, односно казну затвора извршном дужнику – оцу детета, нити је затражио да се у поступак извршења укључи школа, породично саветовалиште или нека друга специјализована установа за посредовање у породичним односима; да извршни дужник не показује активност у припреми детета за предају мајци, већ својим пасивним понашањем спречава да се извршење спроведе; да одбијање детета да пређе код мајке не може представљати разлог за неспровођење извршења, већ напротив, разлог је да се предузму додатне мере како би се извршење спровело.
Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, те да надлежном суду и органу старатељства наложи предузимање свих законом прописаних мера, као и да подноситељки призна право на накнаду штете насталу повредом права родитеља, у износу од 3.000 евра.
Поднеском од 1. јуна 2023. године, подноситељка је проширила уставну жалбу, тако што је оспорила и решење Вишег суда у Суботици Гжи. 42/23 од 19. априла 2023. године, због повреде права родитеља из члана 65. Устава, при чему ову повреду још једном истиче и за извршни поступак, који је оспореним актом окончан.
У допуни уставне жалбе, поред описа тока поступка у периоду након подношења уставне жалбе, подноситељка наводи да је оспорено решење супротно најбољем интересу детета, јер чињенице да је дете навршило 15 година, као и да је у поступку за измену извршне исправе донета неправноснажна пресуда, нису могле послужити као разлог да се предметно извршење обустави, у смислу члана 129. став 1. тачка 1) Закона о извршењу и обезбеђењу.
Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу и поништи оспорено другостепено решење, као и да подноситељки утврди право на накнаду трошкова на име састава уставне жалбе.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у списе извршног предмета Основног суда у Сенти И. 98/18, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Подноситељка уставне жалбе је 31. маја 2018. године, у својству извршног повериоца, поднела Основном суду у Сенти предлог за извршење против извршног дужника Р. К. из Сенте, на основу става другог изреке правноснажне и извршне пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж2. 196/17 од 5. марта 2018. године, ради принудног извршења одлуке о самосталном вршењу родитељског права над малолетном ћерком Н. К, рођеном 26. августа 2007. године, предајом детета, уз претњу новчаним кажњавањем.
У предлогу за извршење је, поред осталог, истакнуто да предаја детета, која је формално извршена у просторијама Центра за социјални рад у Сенти (у даљем тексту: ЦСР Сента), дана 20. априла 2018. године, не представља реализацију извршне исправе, имајући у виду да је извршни дужник том приликом довео дете са минималним одевним предметима, без личних ствари и већине школског прибора, због чега дете није остало код мајке, већ код ње и даље проводи сат до два дневно, а само је два пута преноћила.
Пресуда Апелационог суда у Новом Саду Гж2. 196/17 од 5. марта 2018. године, као извршна исправа у предметној правној ствари, донета је након одржане расправе пред другостепеним судом. Њоме је укинута првостепена пресуда, те је о захтевима парничних странака одлучено тако што је, поред осталог, усвојен тужбени захтев тужиоца – противтуженог, овде извршног дужника, те му је додељено самостално вршење родитељског права над тада малолетном ћерком странака Ш. К, рођеном 17. децембра 2000. године (став први изреке), док је усвајањем противтужбеног захтева тужене – противтужиље, овде извршног повериоца, самостално вршење родитељског права над заједничком малолетном ћерком Н. К, у ставу другом изреке, додељено њој. Констатовано је да парничне странке имају још једну заједничку ћерку, која је у моменту пресуђења већ била пунолетна. Извршном исправом је, такође, правноснажно одлучено и о начину одржавања личних односа између деце и родитеља са којим не живе, као и доприносу родитеља у издржавању деце. Ревизија тужиоца – противтуженог поднета против наведене другостепене пресуде одбијена је као неоснована пресудом Врховног касационог суда Рев. 3760/18 од 26. децембра 2018. године.
Из образложења извршне исправе, поред осталог, произлази: да је заједница живота између странака престала 28. маја 2015. године, када је тужена – противтужиља напустила заједничко домаћинство; да су деца (три ћерке) остала да живе са оцем, али да контакте са мајком нису прекидала; да је конфликт између странака достигао ниво неразрешивог, са укупно 65 поднетих пријава Министарству унутрашњих послова; да је због недопустивог утицаја на децу у односу са мајком, према тужиоцу – противтуженом одређена мера корективног надзора, а како се он тој мери није повиновао, ЦСР Сента је покренуо поступак за делимично лишење родитељског права (предмет П2. 132/16); да је, сагласно мишљењу тима вештака Клиничког центра Војводина, правноснажно одлучено да се малолетна Н. К. повери мајци, будући да је њено мишљење последица манипулација оца и старијих сестара, а налази се у узрасту када је мање способна да се одупре процесима инструментализације, што јој онемогућава реуспостављање односа са мајком на независтан и слободан начин, те омета њен даљи психички развој. Мишљење ЦСР Сента о вршењу родитељског права било је готово идентично као и мишљење наведене здравствене установе.
Основни суд у Сенти је решењем о извршењу И. 98/18 од 1. јуна 2018. године усвојио предлог, наложивши извршном дужнику да дете преда извршном повериоцу у року од три дана од пријема решења о извршењу, уз претњу изрицања новчане казне у почетном износу од 50.000 динара.
Извршни дужник је 15. јуна 2018. године изјавио жалбу. Списи предмета су 10. јула 2018. године прослеђени Вишем суду у Суботици, који је решењем Гжи. 101/18 од 10. августа 2018. године предмет вратио ради исправке решења о извршењу.
Исправка је извршена решењем од 17. августа 2018. године, након чега је предмет поново (21. септембра 2018. године) прослеђен Вишем суду у Суботици. Решењем Гжи. 101/18 од 12. октобра 2018. године жалба извршног дужника је одбијена, те је решење о извршењу у целини потврђено.
Закључком од 8. новембра 2018. године, суд је наложио извршном повериоцу, под претњом обуставе поступка, да га обавести да ли је извршни дужник у међувремену испунио обавезу из извршне исправе.
Поднеском од 16. новембра 2018. године, извршни поверилац је обавестила суд да извршни дужник није испунио своју обавезу, због чега је предложила заказивање предаје детета у просторијама ЦСР Сента.
Рочиште за предају детета заказано за 3. децембар 2018. године, одложено је за 17. децембар исте године, због одсуства психолога органа старатељства. На том првом рочишту, на коме су поред поступајућег судије, странака и детета, присуствовали, као стручним тим, психолог, социјални радник и дипломирани правник органа старатељства, а које је одржано у просторијама ЦСР Сента, стручни тим је закључио да је дете спремно да пређе код мајке, али уз могућност да пожели да се врати код оца. Након уручења извршном повериоцу личних ствари и путне исправе за дете, констатована је предаја детета, те је поступак извршења обустављен. Странке нису тражиле писмени отправак решења и одрекле су се права на жалбу.
Извршни дужник је поднеском од 18. децембра 2018. године обавестио суд да се дете претходног дана, у поподневним сатима, вратило код њега, након чега је он позвао извршног повериоца да га преузме, али се оно опет вратило. О догађају је обавештена и локална полиција.
У поднеску од 1. фебруара 2019. године, извршни поверилац је указала да основни пропуст што дете и даље не станује код ње јесте на страни психолога органа старатељства, који није извршио процену емоционалног статуса детета, те је предложила да се поступак извршења настави.
Суд је рочиште за предају детета заказао за 18. фебруар 2019. године, у просторијама ЦСР Сента. Стручни тим је на том рочишту закључио да дете није спремно за прелазак код мајке, те је предложено да се предаја детета одложи до септембра исте године, а да дете и мајка у међувремену одржавају контакт, тако што ће се виђати сваког другог викенда, сваког другог празника и половину летњег распуста.
Извршни поверилац је поднеском од 13. августа 2019. године предложила да се извршење настави, јер се у међувремену ништа није променило.
Рочиште за предају детета заказано за 27. септембар 2019. године одложено је на молбу извршног дужника. Наредно рочиште заказано је за 18. октобар 2019. године. ЦСР Сента је припремио план интервенције, у коме је, поред осталог, наведено: да отац само вербално подржава зближавање детета са мајком, али да својим поступцима и даље деградира личност мајке; да су сусрети између детета и мајке у протеклом периоду били ретки, кратки и неквалитетни.
На рочишту за предају детета одржаном 18. октобра 2019. године, у просторијама ЦСР Сента, извршни дужник је тражио одлагање, како би се изјаснио о извештају ЦСР Сента (плану интервенције). Дете је било изричито у томе да не жели да пређе код мајке.
У извештају са планом интервенције од 29. новембра 2019. године, ЦСР Сента је указао на неизвесност око предаје детета, будући да постоји изузетно изражен отпор на страни детета.
На рочишту за предају детета одржаном 6. децембра 2019. године, у просторијама ЦСР Сента, психолог органа старатељства је изјавио да протек времена ствара дистанцу између детета и мајке, али и да став мајке, тачније, њено очекивање да јој се дете у свему прилагоди, изазаива код детета осећај несигурности. Констатовано је да су у оквиру плана интервенције вођени разговори са родитељима и дететом 2, 3, 5. и 6. децембра 2019. године.
У извештају од 3. фебруара 2020. године ЦСР Сента је поновио констатације из претходна два обраћања.
Извршни поверилац је у поднеску од 4. фебруара 2020. године изразила незадовољство радом психолога органа старатељства, због чега је предложила да се дете подвргне терапијском раду на Клиници за психијатрију КЦ Војводина, а уколико се такав предлог не усвоји, онда да се одреди вештачење емоционалног статуса детета, у оквиру чега је потребно утврдити да ли је дете жртва нечије манипулације и да ли је уопште спремно на живот са мајком.
На рочишту за предају детета одржаном 7. фебруара 2020. године, суд је наложио ЦСР Сента да га на сваке две недеље обавештава о предузетим мерама у процесу зближавања мајке и детета.
Наредни ток поступка обележили су, сагласно налогу суда, периодични извештаји ЦСР Сента (од 24. фебруара, 18. марта, 25. маја, 23. јуна и 30. августа 2020. године). Констатовано је да сусрете родитеља и детета у просторијама органа старатељства није било могуће одржавати, услед пандемијске ситуације. Извештаји су прожети мишљењем психолога органа старатељства да мајка и даље очекује да се јој се дете у потпуности прилагоди, тачније, њеном ауторитету, нудећи готова решења, чему се дете отворено противи. Оцу је, према садржини извештаја, у оквиру саветодавног рада, константно сугерисано да дете припрема за сусрете са мајком. Констатовани су свакодневни сусрети детета са мајком, чему је извршни поверилац приговорила у поднеску од 26. јуна 2020. године, сматрајући да орган старатељства не може да рачуна и њихове сусрете у школи, где она детету предаје мађарски језик. Из разговора са дететом, ЦСР Сента је у последњем од наведених извештаја закључио да дете одлази код мајке, где борави дуже време него раније. Због проглашеног ванредног стања у овом периоду, одложено је рочиште за предају детета које је било заказано за 24. април 2020. године.
Суд је решењем од 7. августа 2020. године одредио психолошко вештачење, са задатком да се вештак изјасни о томе да ли је дете спремно да пређе код мајке, те да ли је понашање родитеља у складу са најбољим интересом детета.
Вештак психолог је у свом мишљењу од 29. септембра 2020. године, поред осталог, истакла: да је у најбољем интересу детета да остане да живи са оцем, али да редовно одражава контакте са мајком; да се дете мора потпуно искључити из вишегодишњег конфликта родитеља, јер то само појачав његов отпор према мајци.
Поступајући по примедбама извршног повериоца, вештак психолог је у писменом изјашњењу од 4. новембра 2020. године искључила потребу за терапеутским радом са дететом, јер за то не постоји било каква медицинска индикација.
Сагласно смерницама вештака психолога, ЦСР Сента је у својим извештајима од 18. новембра, 31. децембра 2020. године, 21. јануара, 19. марта, 15. јуна, 9. августа, 17. септембра, 17. новембра, 14. и 30. децембра 2021. године, 19. јануара, 14. и 25. марта, 27. априла, 15. и 30. јуна и 3. августа 2022. године, као и 9. фебруара 2023. године, континуирано вршио евалуацију односа између учесника у поступку. Акценат у извештајима јесте на партнерском конфликту, којима су родитељи све време заокупљени, због чега се константно инсистира на промени њиховог понашања. Родитељи су редовно, а дете периодично, обавештавали ЦСР Сента о међусобним сусретима. Констатације о боравку детета код мајке (ноћења, заједничка путовања), извршни поверилац је у својим поднесцима релативизовала, указујући да орган старатељства настоји да стање ствари прикаже далеко повољније него што оно заиста јесте.
Након наредбе председника суда од 29. јула 2021. године да поступајући судија и орган старатељства раде ефикасније, као и да поступајући судија на свака два месеса доставља извештаје о предузетим активностима, уследила су три обраћања суда према ЦСР Сента (од 8. септембра 2021. године, 19. јануара и 15. јуна 2022. године), са конкретним смерницама, при чему је у сваком од тих дописа констатовано да у Сенти нема друге специјализоване установе за посредовање у породичним односима. Суд је најпре захтевао (обраћање од 8. септембра 2021. године) да се појачају активности на нивоу органа старатељства, јер све што је до тада предузето није дало жељени резултат. ЦСР Сента је тим поводом, у свом извештају од 19. јануара 2022. године, истакао да на страни оца не препознаје да он дете припрема на конфликт са мајком, нити да га инструментализује у погледу дететове вербализације односа са мајком. Суд је потом упутио захтев од 19. јануара 2022. године да ЦСР Сента конкретизује шта је то отац урадио поступајући по сугестијама за припрему детета на сусрете са мајком, које је ЦСР Сента констатовао у скоро сваком од извештаја из ранијег периода. У извештају од 14. марта 2022. године, ЦСР Сента је обавестио суд да је оцу сугерисано покретање поступка за измену одлуке о вршењу родитељског права, а у наредном од 25. марта 2022. године да су оцу дате конкретне смернице како да дете припрема за сусрете са мајком (да је подсети шта све треба да понесе са собом, какве ће активности имати са мајком и сл.). У допису од 15. јуна 2022. године, суд је указао ЦСР Сента да у разговорима оца са дететом и припремама детета за сусрете са мајком акценат треба да буде на томе да је боравак код мајке важан аспект емоционалног развоја детета, а не да се тиме удовољава жељама мајке, нити да је само реч о поступању по судској одлуци. Након тога, ЦСР Сента је у преосталим извештајима истицао да је у најбољем интересу детета да остане са оцем и да мајка то мора да прихвати, као и да у понашању оца, изузев партнерског конфликта који још увек није нормализован, не препознаје реметилачки фактор, а чему у прилог сведоче и тврдње детета да је отац конструктиван у процесу зближавања ње и мајке.
Након извршеног увида у списе предмета истог суда П2. 221/22, у коме је извршни дужник тужбом од 14. септембра 2022. године затражио измену одлуке о вршењу родитељског права, поступајући судија је донео решење од 9. марта 2023. године којим је поступак извршења обустављен.
Поступајући по жалби извршног дужника од 23. марта 2023. године, Виши суд у Суботици је оспореним решењем Гжи. 42/23 од 19. априла 2023. године жалбу одбио и наведено првостепено решење у целини потврдио.
У образложењу оспореног другостепеног решења је, поред осталог, наведено да је нетачна тврдња из жалбе да је разлог за обуставу извршног поступка одбијање детета да пређе код мајке, већ је разлог за обуставу извршног поступка престанак извршности у делу предметне пресуде за принудно извршење предаје детета на самостално вршење родитељског права по самом закону, пошто је дете које је навршило 15. годину живота и које је способно за расуђивање, стекло самовласт у том делу одлучивања, односно, право да одлучи са којим ће родитељем живети, те се судска пресуда више не може принудно извршавати у односу на извршног дужника.
4. Одредбама члана 65. Устава, на чију повреду се указује у уставној жалби, утврђено је да родитељи имају право и дужност да издржавају, васпитавају и образују своју децу и да су у томе равноправни, те да сва или поједина права могу једном или обома родитељима бити одузета или ограничена само одлуком суда, ако је то у најбољем интересу детета, у складу са законом.
Чланом 8. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција), који је такође од значаја у овој уставносудској ствари, утврђено је: да свако има право на поштовање свог приватног и породичног живота, дома и преписке (став 1.); да се јавне власти неће мешати у вршење овог права сем ако то није у складу са законом и неопходно у демократском друштву у интересу националне безбедности, јавне безбедности или економске добробити земље, ради спречавања нереда или криминала, заштите здравља или морала, или ради заштите права и слобода других (став 2.).
Одредбама Конвенције Уједињених нација о правима детета („Службени лист СФРЈ – Међународни уговори“, број 15/90 и „Службени лист СРЈ“ – Међународни уговори, бр. 4/96 и 2/97) (у даљем тексту: Конвенција о правима детета) је прописано: да је у свим активностима које се тичу деце од примарног значаја интерес детета без обзира на то да ли их спроводе јавне или приватне институције за социјалну заштиту, судови, административни органи или законодавна тела (члан 3. став 1.); да државе чланице предузимају све одговарајуће законодавне, административне и остале мере за остваривање права признатих у овој конвенцији, да у вези са економским, социјалним и културним правима, државе чланице предузимају такве мере максимално користећи своја расположива средства, а где је то потребно, у оквиру међународне сарадње (члан 4.); да државе чланице поштују право детета које је одвојено од једног или оба родитеља да одржава личне односе и непосредне контакте са оба родитеља на сталној основи, осим ако је то у супротности са најбољим интересима детета (члан 9. став 3.); да државе чланице обезбеђују детету које је способно да формира своје сопствено мишљење право слободног изражавања тог мишљења о свим питањима која се тичу детета, с тим што се мишљењу детета посвећује дужна пажња у складу са годинама живота и зрелошћу детета, да се у ту сврху, детету посебно даје прилика да буде саслушано у свим судским и административним поступцима који се односе на њега, било непосредно или преко заступника или одговарајућег органа, на начин који је у складу са процедуралним правилима националног закона (члан 12.).
Одредбама Закона о извршењу и обезбеђењу обезбеђењу („Службени гласник РС“, бр. 106/15, 106/16 – аутентично тумачење, 113/17 – аутентично тумачење, 54/19 и 9/20), који се примењивао у конкретном случају, прописано је: да је извршни поступак хитан, да у извршном поступку није дозвољен застој у поступку, да рок у коме су странке и друга лица дужни да по налогу суда предузму радње не може бити дужи од осам дана, ако овим законом није одређен друкчији рок, да је суд дужан да о захтеву или предлогу странке или другог лица одлучи у року од осам дана и да донету одлуку отправи у наредних пет радних дана, ако овим законом није одређен краћи или дужи рок (члан 15.); да непоступање судија у роковима за доношење одлука који су одређени овим законом представља дисциплински прекршај судије (члан 16.); да су средства извршења ради остваривања неновчаног потраживања, поред осталог, предаја детета и извршење других одлука у вези с породичним односима (члан 54. став 3.); да јавни извршитељ по службеној дужности решењем обуставља извршни поступак, поред осталог, ако је извршна исправа на основу које је донето решење о извршењу правноснажно или коначно укинута, преиначена или стављена ван снаге (члан 129. став 1. тачка 1)); да се извршном дужнику који, поред осталог, спречава суд да предузме поједине радње извршења изриче новчана казна, да извршном дужнику може да се изрекне новчана казна ако не поступи по налогу суда, да новчану казну изриче суд решењем, на сопствену иницијативу или на предлог извршног повериоца, водећи рачуна о значају радње или пропуштања због којих се изриче казна, да се физичком лицу изриче новчана казна од 10.000 до 200.000 динара и да новчана казна може поново да се изриче, док не престану разлози за њено изрицање (члан 131. ст. 1, 4, 5. и 6.); да се у извршном поступку ради одржавања личних односа са дететом сходно примењују поједине одредбе главе пете овог закона – „Извршење одлука у вези са породичним односима“ (чл. 368, 370, 371, 373, 374, 375, 376. и 377) (члан 379.); да у предлогу за извршење ради предаје детета не мора да буде назначено средство извршења, а ако је и назначено суд није њиме везан (члан 370.); да суд посебно води рачуна о томе да се што боље заштити интерес детета и да суд може изузетно заказати рочиште, ако је то у најбољем интересу детета (члан 371.); да се школи, породичном саветовалишту и другим специјализованим установама за посредовање у породичним односима доставља позив да учествују у извршном поступку ако је то неопходно (члан 375. став 2.). Одредбама члана 376. Закона о извршењу и обезбеђењу је прописано: да суд обавештава странку која је поднела предлог за извршење и лице коме треба да се преда дете о времену и месту одузимања и предаје детета, по правилима о личном достављању (став 1.); да дете принудно одузима и предаје орган старатељства уз присуство и надзор суда (став 2.); да је психолог органа старатељства дужан да у току одузимања и предаје детета прати понашање и реакције детета и лица коме се дете одузима, да утиче на спречавање или смањење понашања која могу изазвати сукоб или трауматско реаговање детета, да саветује суд како да се одузимање и предаја детета остваре са што мање штете по раст и развој детета и да сам предузима све потребне радње у те сврхе и да унесе своја запажања у записник о одузимању и предаји детета и потпише га (став 3.).
Одредбама Породичног закона („Службени гласник РС“, бр. 18/05, 72/11 – др.закон и 6/15) је прописано: да породица ужива посебну заштиту државе и да свако има право на поштовање свог породичног живота (члан 2.); да је свако дужан да се руководи најбољим интересом детета у свим активностима које се тичу детета (члан 6. став 1.); да родитељско право припада мајци и оцу заједно, да су родитељи равноправни у вршењу родитељског права (члан 7. ст. 1. и 2.); да дете има право да живи са родитељима и право да се родитељи о њему старају пре свих других, да одлуку о одвајању детета од родитеља ако постоје разлози да се родитељ потпуно или делимично лиши родитељског права или у случају насиља у породици, да дете које је навршило 15. годину живота и које је способно за расуђивање може одлучити са којим ће родитељем живети (члан 60. ст. 1, 3. и 4.); да дете које је способно да формира своје мишљење има право слободног изражавања тог мишљења, да се мишљењу детета мора посветити дужна пажња у свим питањима која га се тичу и у свим поступцима у којима се одлучује о његовим правима, а у складу са годинама и зрелошћу детета, да дете које је навршило 10. годину живота може слободно и непосредно изразити своје мишљење у сваком судском и управном поступку у коме се одлучује о његовим правима (члан 65. ст. 1, 3. и 4.); да је родитељско право изведено из дужности родитеља и постоји само у мери која је потребна за заштиту личности, права и интереса детета (члан 67.); да родитељи имају право и дужност да се старају о детету, да старање о детету обухвата - чување, подизање, васпитавање, образовање, заступање, издржавање, те управљање и располагање имовином детета (члан 68. ст. 1. и 2.); да родитељи родитељско право врше заједнички и споразумно када воде заједнички живот (члан 75. став 1.); да један родитељ сам врши родитељско право на основу одлуке суда када родитељи не воде заједнички живот, а нису закључили споразум о вршењу родитељског права (члан 77. став 3.); да родитељско право престаје – 1. када дете наврши 18. годину живота, 2. када дете стекне потпуну пословну способност пре пунолетства, 3. када дете буде усвојено, 4. када родитељ буде потпуно лишен родитељског права и 5. када умру дете или родитељ (члан 84. став 1.).
5. Подноситељка у уставној жалби и каснијој допуни истиче да су јој родитељска права повређена тиме што правноснажна и извршна пресуда којом је утврђено да она самостално врши родитељско право над малолетном ћерком, услед неадекватног непоступања суда и органа старатељства, није извршена.
Када је реч о члану 65. Устава, Уставни суд указује на свој став да је уставно право родитеља да се стара о детету, односно да га издржава, васпитава и образује, изведено из дужности родитеља да се о детету стара, те да родитељско право постоји само у мери која је потребна за заштиту личности, права и интереса детета. Предуслов да родитељ врши своју уставну дужност према деци и оствари своје Уставом зајемчено право, уколико родитељског права није лишен на начин прописан законом, јесте да му се омогући непосредан контакт и успостављање физичког и емоционалног односа са дететом (видети, поред осталих, Одлуку Уставног суда Уж-3721/2011 од 21. маја 2014. године, доступна на интернет сајту Уставног суда www.ustavni.sud.rs.). Уставни суд даље подсећа на праксу Европског суда за људска права (у даљем тексту: ЕСЉП), према којој узајамно уживање родитеља и детета у међусобном контакту представља суштински елемент породичног живота у смислу члана 8. Конвенције (видети, поред осталих, пресуде ЕСЉП у предметима Monory против Румуније и Мађарске од 5. априла 2005. године, представка број 71099/01, став 70. и В.А.М. против Србије од 13. марта 2007. године, представка број 39177/05, став 130.). Такође, из одредаба члана 8. Конвенције произлази да ове одредбе првенствено пружају појединцу заштиту од арбитрерног мешања од стране јавних власти, стварајући за државу негативне обавезе, али да поштовање овог права подразумева и неке позитивне обавезе државе усмерене на усвајање мера којима ће се обезбедити и осигурати поштовање породичног живота, чак и у сфери односа између појединаца. Уставни суд посебно указује на то да ова позитивна обавеза државе у предметима који се тичу вршења родитељског права, за родитеље у суштини значи да ће држава предузети све мере како би се родитељи поново спојили са децом, односно обавезу да, уз уважавање посебних околности сваког конкретног случаја, таква спајања омогући, поред осталог, и у разумном року. Дакле, оно што је одлучујуће јесте да ли су национални органи предузели све неопходне мере за спровођење извршења које се могу оправдано и разумно очекивати у околностима конкретног случаја, при чему адекватност предузетих мера треба ценити и са аспекта брзине њихове примене, имајући у виду да протек времена може изазвати непоправљиве последице за однос између детета и родитеља са којим оно не живи (видети, поред осталих, пресуде ЕСЉП у предметима Hokkanen против Финске од 23. септембра 1994. године, представка број 19823/92, став 58, Ignaccolo-Zenide против Румуније од 25. јануара 2000. године, представка број 31679/96, став 94. и В.А.М. против Србије, ст. 132. и 133.). Суштина таквог захтева јесте да заштити појединца од било које врсте штете која би могла настати услед протека времена (видети пресуду у цитираном предмету Ignaccolo-Zenide против Румуније, ст. 102. и 106.). Вероватноћа да ће доћи до поновног спајања родитеља са дететом прогресивно се смањује и коначно нестаје уколико родитељ и дете нису у могућности да се уопште виђају или то чине толико ретко да постане извесно да до њихове природне везе неће доћи (видети пресуду у предмету Рибић против Хрватске, број представке 27148/12, од 2. априла 2015. године, став 99.). Члан 8. Конвенције захтева и активну улогу родитеља у поступцима који се тичу деце с циљем постизања заштите њихових интереса. У ситуацији у којој се захтева извршење судске одлуке, понашање родитеља који је тражио извршење такође мора бити размотрено, имајући у виду да представља једнако важан фактор као и понашање самог суда (видети пресуде у предметима Fuşcă против Румуније, број представке 34630/07, од 13. јула 2010. године, став 38. и Cristescu против Румуније, број представке 13589/07, од 10. јануара 2012. године, став 59.). Према томе, како неизвршење правноснажне и извршне пресуде, као што је у конкретном случају, може имати негативне последице по однос између родитеља и детета, а што даље може довести у питање и могућност родитеља да несметано врши родитељска права и испуњава родитељске дужности, Уставни суд закључује да је уставна жалба допуштена са аспекта члана 65. Устава, без обзира на то што је оспорени извршни поступак, у време подношења уставне жалбе, још увек био у току (Уставни суд је сличан став први пут изразио у Одлуци Уж-14395/2018 од 26. децембра 2019. године, која је доступна на интернет сајту Уставног суда). Поред наведеног, Уставни суд има у виду да је повреда члана 65. Устава у оспореном извршном поступку истакнута и у допуни уставне жалбе од 1. јуна 2023. године, која је поднета након што је поступак окончан, због чега се допуштеност уставне жалбе у наведеном делу више не може довести у питање.
Уставни суд констатује да правноснажна и извршна пресуда, којом је подноситељки уставне жалбе малолетна ћерка поверена на самостално вршење родитељског права, није извршена у периоду од скоро пет година, колико је укупно трајао оспорени извршни поступак, рачунајући од подношења предлога за извршење Основном суду у Сенти, па до доношења оспореног решења Вишег суда у Суботици. Суд јесте предузимао извршне радње. У прве две године, тачније, до почетка ванредног стања у пролеће 2020. године, заказивана су рочишта за предају детета у просторијама ЦСР Сента, као надлежног органа старатељства. Штавише, на првом одржаном рочишту је констатована предаја детета мајци, што је за последицу имало обуставу поступка извршења. Та одлука је истог дана постала правноснажна, јер су се странке одрекле права на жалбу. Међутим, како се дете већ наредног дана вратило код оца, поступак извршења је настављен. Суд је даље пратио процес реуспостављања односа између подноситељке уставне жалбе и детета, захтевајући доставу периодичних извештаја од ЦСР Сента, пред којим се тај процес одвијао, а након што је председник Основног суда у Сенти издао наредбу да се извршење спроводи ефикасније, поступајући судија је органу старатељства у три наврата упутио и одговарајуће смернице за даље поступање.
Захваљујући активностима суда и ЦСР Сента, као помоћног органа у извршном поступку, остваривани су контакти између подноситељке уставне жалбе и детета које јој је извршном исправом поверено на самостално вршење родитељског права. Међутим, Уставни суд налази да њихов однос ниједног тренутка није достигао ону садржину коју је суштински требало да има по извршној исправи. Наиме, подноситељка уставне жалбе је родитељ који по судској одлуци самостално врши родитељско право над дететом. Садржина родитељског права, у смислу члана члан 68. ст. 1. и 2. Породичног закона, подразумева право и дужност да се родитељ стара о детету, што обухвата чување, подизање, васпитавање, образовање, заступање, издржавање, као и управљање и располагање имовином детета. Почев од првог рочишта за предају, када је малолетна Н. К пристала да пређе код подноситељке уставне жалбе, а психолог органа старатељства констатовао да је она за то спремна, али је одмах затим напустила домаћинство мајке и вратила се оцу, њихов однос је све време у „регресији“. Након овог догађаја, никада се више нису створили услови да дете буде предато подноситељки уставне жалбе, сагласно извршној исправи. Најпре је започео процес емоционалног зближавања, уз посредовање ЦСР Сента, и то због интензивног отпора које је дете исказивало у вези са преласком код мајке. Касније, након што је обављено психолошко вештачење, орган старатељства је, по схватању Уставног суда, почео да делује у правцу фактичке измене одлуке о вршењу родитељског права, утолико што би подноситељка уставне жалбе прихватила да је у најбољем интересу детета да оно остане са оцем, а да она са дететом настави да одржава личне односе. Орган старатељства је само у првом плану интервенције (извештај од 18. октобра 2018. године) указао да постоји негативан утицај оца на реализацију извршне исправе, констатујући да он само вербално подржава зближавање детета са мајком, али да својим поступцима и даље деградира личност мајке. У свим каснијим извештајима, улога оца је сведена на пријем сугестија за припрему детета на сусрете са мајком, уз констатацију да се у његовом понашању не препознаје инструментализација детета. Дакле, орган старатељства је суду, током већег дела поступка, оца детета суштински представљао као странку која је конструктивна, док је истовремено понашање мајке препознавао као узрок генерисања прогресивног отпора на страни детета.
Основна сврха одлуке којом је малолетна Н. К. додељена на самостално вршење родитељског права подноситељки уставне жалбе, како то произлази из извршне исправе, било је заустављање даљег процеса њене индоктринације од стране оца, овде извршног дужника, што су потврдили како тим вештака КЦ Војводина, тако и ЦСР Сента, који је улогу надлежног органа старатељства имао и у парници. Штавише, орган старатељства је оцу детета изрекао меру корективног надзора због, како се наводи, недопустивог утицаја на децу у односу са мајком, а касније због тога покренуо и поступак за делимично лишење родитељског права. Дакле, утицај оца на дете који је имао за последицу све већу отуђеност детета од мајке, био је приоритетни разлог да се дете повери мајци на самостално вршење родитељског права. Стога је задатак суда био далеко комплекснији и слојевитији од настојања да извршни дужник пристане да преда дете подноситељки уставне жалбе и да отпор детета буде довољан разлог да се извршење не спроведе. Чињеница да је орган старатељства, осим у првом извештају, све време изражавао супротан став у погледу утицаја оца на дете, био је довољан повод да суд изрази сумњу у рад органа старатељства, полазећи од тога да је у парници тај исти орган заговарао тезу о недопустивом утицају оца на децу, па и малолетну Н. К, чија је предаја мајци предмет извршења у оспореном поступку. Насупрот томе, како то произлази из дописа које је упућивао ЦСР Сента, суд је стручну помоћ у поступку спровођења извршења захтевао и очекивао искључиво од ЦСР Сента, констатујући да на подручју општине Сента не постоји ниједна друга специјализована установа која се бави посредовањем у породичним односима. По мишљењу Уставног суда, напред изнето није могло да послужи као разлог да суд не искористи овлашћење из члана 375. став 2. Закона о извршењу и обезбеђењу, тако што ће у поступак укључити школу, породично саветовалиште или неку другу специјализовану установу за посредовање у породичним односима, без обзира на то где се таква установа налази на подручју Републике Србије. Суд је био дужан да то учини већ од тренутка када је ЦСР Сента евидентно почео да одступа од становишта које је у парници било пресудно за доношење одлуке о вршењу родитељског права над малолетном Н. К, при чему ниједном речи није образложио у чему се огледа промена у понашању оца у односу на ранији период, када је против њега покренут поступак за делимично лишење родитељског права због недопустивог утицаја на децу у односу са мајком.
Уставни суд даље налази да је суд појачану пажњу морао да усмери према детету странака, будући да је у време подношења предлога за извршење она већ имала навршених десет година живота, те је у поступку могла да изрази слободно и непосредно мишљење. С тим у вези, оправдано се може поставити питање да ли је суд адекватно водио рачуна о заштити најбољег интереса детета, полазећи од тога да је у парници јасно дефинисано да приоритетни интерес јесте заустављање даље инструментализације која води ка потпуном отуђењу од мајке. Детету које је способно да формира мишљење, државе потписнице Конвенције о правима детета гарантују право да слободно изрази мишљење о свим питањима која га се тичу, с тим да се мишљењу детета посвећује дужна пажња у складу с годинама живота и зрелошћу детета. Ово нарочито важи за судске и административне поступке, а као најчешћи пример у пракси јесу поступци који следе након раздвајања родитеља. Комитет УН за права детета је кроз опште коментаре Конвенције о правима детета (видети, поред осталих, Општи коментар бр. 5, 12 и 14) посебно истакао: да слобода изражавања мишљења подразумева да дете то треба да уради без ичијег притиска, уз изношење свог личног мишљења, а не пројекције туђег мишљења; да се дете испитује у границама неопходности сваког конкретног случаја, јер је реч о тешком процесу који може имати трауматски утицај; да се мишљење детета мора озбиљно размотрити, наравно, уколико се претходно оцени да је дете способно да формира сопствени став; да када су у питању раздвајања и разводи, закони држава потписница треба да укључе право детета да буде саслушано од стране доносилаца одлука; да чињеница да је дете сувише младо не лишава га права да изрази своје мишљење, нити умањује значај тог мишљења приликом одређивања шта је у његовом најбољем интересу. Полазећи од цитираних смерница Комитета УН за права детета, Уставни суд закључује да пропуст суда да правилно и потпуно утврди да ли је утицај оца на дете битно измењен у односу на период када је донета извршна исправа, при чему становиште органа старатељства не може бити релевантно, јер није образложено зашто је тај орган одступио од свог изричитог става из парнице, истовремено значи и пропуст суда да озбиљно размотри мишљење детета, те оцени да ли је реч о личном мишљењу или се, пак, може говорити о пројекцији туђег мишљења.
Из свега напред изнетог следи да то што за пет година подноситељки уставне жалбе није омогућено да самостално врши родитељско право над дететом, сагласно извршној исправи, несумњиво има за последицу повреду права из члана 65. Устава. Код описаног стања ствари, Уставни суд је мишљења да на оцену о постојању повреде права родитеља не могу, поред мишљења детета, о чему је напред било речи, утицати ни околности као што су сукоб родитеља који су раздвојени, мада та околност, сама по себи, не може ослободити надлежне органе позитивних обавеза да предузму мере које би помириле супротстављене интересе странака, имајући у виду најбоље интересе детета (видети пресуду ЕСЉП у предмету Грујић против Србије од 28. августа 2018. године, број представке 203/07, став 65.), као и понашање подноситељке уставне жалбе током трајања поступка.
Следом изложеног, Уставни суд је утврдио да су у извршном поступку који је вођен пред Основним судом у Сенти у предмету И. 98/18 подноситељки уставне жалбе повређена права родитеља из члана 65. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др.закон, 103/15, 10/23 и 92/23), уставну жалбу усвојио, одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.
6. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је, крећући се у границама постављеног захтева, у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подноситељке уставне жалбе због утврђене повреде права родитеља оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 3.000 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Одлучујући о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је, пре свега, имао у виду да је неизвршење правноснажне и извршне судске одлуке за подноситељку уставне жалбе, свакако, представљало стални извор узнемирености, те из разлога што раздвојеност између детета и родитеља несумњиво производи штетне последице по њихов однос. Уставни суд је, такође, узео у обзир и праксу Суда и ЕСЉП у сличним случајевима, економске и социјалне прилике у Републици Србији, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном лицу пружа одговарајуће задовољење. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству, сагласно одредбама члана 1. Закона о допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 103/15).
7. Што се тиче оспореног другостепеног решења, Уставни суд констатује да је извршни поступак правноснажно обустављен, с обзиром на то да је извршна исправа, по становишту Вишег суда у Суботици, престала да производи правно дејство након што је дете странака навршило 15. годину живота, када, сагласно одредби члана 60. став 4. Породичног закона (уколико је способно за расуђивање), може одлучити са којим ће родитељем живети. Виши суд у Суботици је, дакле, констатујући одбијање детета да пређе да живи код мајке, у складу са извршном исправом, закључио да је извршна исправа, након што је дете навршило 15. годину живота, суштински стављена ван снаге, што је један од разлога за обуставу извршног поступка по члану 129. став 1. тачка 1) Закона о извршењу и обезбеђењу.
Из обавештења Основног суда у Сенти од 3. фебруара 2026. године, Уставни суд је утврдио да је пресудом Основног суда у Сенти П2. 221/22 од 17. марта 2023. године, која је потврђена пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж2. 347/23 од 11. јула 2023. године, измењена пресуда Апелационог суда у Новом Саду Гж2. 196/17 од 5. марта 2018. године, овде извршна исправа, тако што је малолетна Н. К. поверена на самостално вршење родитељског права оцу, овде извршном дужнику, а и уређен је начин одржавања личних односа између детета и мајке, овде подноситељке уставне жалбе.
Уставни суд налази да је правноснажном изменом извршне исправе на горе описани начин, престао правни интерес подноситељке уставне жалбе да у уставносудском поступку побија оспорено решење Вишег суда у Суботици Гжи. 42/23 од 19. априла 2023. године, па је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у том делу одбацио, јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, решевајући као у другом делу тачке 1. изреке.
8. У погледу захтева подноситељке уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео начелан став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, а да у конкретном случају не постоје било какве изузетне и посебне околности које би оправдале другачију примену члана 6. став 2. Закона о Уставном суду (видети пресуду у предмету Европског суда за људска права Драган Ковачевић против Хрватске, број представке 49281/15 од 12. маја 2022. године, став 83.). Стога је Суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио овај захтев, решавајући као у тачки 3. изреке.
9. На основу изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9), члана 46. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Владан Петров, с.р.