Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Владан Петров, председник Већа и судије др Михајло Рабреновић, др Наташа Плавшић, др Атила Дудаш (Dudás Attila), др Бојан Тубић, Јелена Деретић, др Зоран Лончар и др Ранка Вујовић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби С. Ш. из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 2. априла 2026. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба С. Ш. и утврђује да су му у извршном поступку који се води пред Првим основним судом у Београду у предмету И. 636/18 повређена права родитеља из члана 65. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Налаже се Првом основном суду у Београду и Центру за социјални рад града Београда – Одељење у Земуну да применом свих законских овлашћења омогуће успостављање и одржавање редовног контакта између С. Ш. и малолетног Ђ. Ш, на основу става другог изреке правноснажне и извршне пресуде Првог основног суда у Београду П2. 965/15 од 27. маја 2016. године.
3. Одбија се захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду нематеријалне штете.
О б р а з л о ж е њ е
1. С. Ш. из Београда поднео је Уставном суду, 6. јуна 2025. године, уставну жалбу због повреде права на правично суђење и суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, као и због „кршења члана 171. Устава у вези Одлука Суда Уж-14395/2018 од 26. децембра 2019. године и Уж-8266/2020 од 28. октобра 2021. године“ у извршном поступку који се води пред Првим основним судом у Београду у предмету И. 636/18.
У уставној жалби се, поред осталог, навoди: да је у оспореном извршном поступку дошло до екстремног непоштовања Одлукa Уставног суда Уж-14395/2018 од 26. децембра 2019. године и Уж-8266/2020 од 28. октобра 2021. године, којима је подносиоцу два пута за редом утврђена повреда права родитеља; да се судска заштита прописана Законом о заштити права на суђење у разумном року, у конкретном случају, показала као неделотворна, имајући у виду да ни након пет решења којима је утврђена повреда наведеног права, а поступајућем судији наложено да поступак убрза, предметно извршење није спроведено; да је у међувремену ћерка подносиоца постала пунолетна, што је узроковало трајне и непоправљиве последице за њихов однос, с обзиром на то да извршна исправа у односу на њу више не производи правно дејство, а то исто прети и када је син подносиоца у питању, који 9. септембра 2026. године пуни 18 година.
Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу и подносиоцу утврди право на накнаду нематеријалне штете у износу од 350.000 динара. Такође, уставном жалбом је предложена привремена мера којом би Уставни суд наложио Првом основном суду у Београду да хитно спроведе извршење у предмету И. 636/18.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у документацију достављену уз уставну жалбу и списе извршног предмета Првог основног суда у Београду И. 636/18, као и извештаје Првог и Другог основног суда у Београду од 8. октобра, 18. новембра и 1. децембра 2025. године, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари, уз позивање на Одлуке Уж-14395/2018 од 26. децембра 2019. године и Уж-8266/2020 од 28. октобра 2021. године:
3.1. Подносилац уставне жалбе је 28. фебруара 2017. године, у својству извршног повериоца, поднео Првом основном суду у Београду предлог за извршење против извршног дужника Ђ. Ш. из Београда, на основу става другог изреке правноснажне пресуде Првог основног суда у Београду П2. 965/15 од 27. маја 2016. године, којим је уређен начин одржавања личних односа између њега и њихове заједничке деце рођене 29. августа 2006. и 9. септембра 2008. године.
Одлуком Уставног суда Уж-14395/2018 од 26. децембра 2018. године (доступна на веб страници Уставног суда www.ustavni.sud.rs) усвојена је уставна жалба С. Ш. и утврђено је да су му у предметном извршном поступку, који се пред Првим основним судом у Београду води у предмету И. 636/18, повређена права родитеља из члана 65. Устава. Као вид правичног задовољења због повреде права родитеља, Уставни суд је утврдио право подносиоца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у износу од 1.000 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Уставна жалба је одбачена у делу у коме је истакнута повреда права на правично суђење и суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, као и захтев да се наложи Првом основном суду у Београду да одмах по пријему одлуке Суда спроведе предметно извршење. Ова Одлука је донета на основу чињеница и околности из предмета које су утврђене закључно са 21. мартом 2019. године, када су списи враћени Првом основном суду у Београду.
Одлуком Уставног суда Уж-8266/2020 од 28. октобра 2021. године (доступна на веб страници Уставног суда) усвојена је уставна жалба С. Ш. и утврђено је да су му у предметном извршном поступку повређена права родитеља из члана 65. Устава. Као вид правичног задовољења због повреде права родитеља, Уставни суд је утврдио право подносиоца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у износу од 500 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Уставни суд је уставну жалбу одбацио у делу у коме је истакнута повреда права на правично суђење и суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, као и делу којим је оспорено решење Вишег суда у Београду Ржг. 408/20 од 16. септембра 2020. године. Ова Одлука је донета на основу чињеница и околности из предмета које су утврђене закључно са 23. јуном 2021. године, када су списи достављени Уставном суду.
3.2. У даљем току поступка, суд је закључком од 9. новембра 2021. године затражио од Центра за социјални рад града Београда – Одељење у Земуну (у даљем тексту: ЦСР Земун) да се након обављеног разговора са странкама изјасни да ли је тренутно у интересу деце да се извршење спроводи.
Дописом од истог датума, суд је од Првог основног јавног тужилаштва у Београду затражио податак о томе да ли је против извршног повериоца покренут кривични поступак.
Прво основно јавно тужилаштво у Београду је 26. новембра 2021. године доставило обавештење да је против извршног повериоца покренут кривични поступак, који се води пред истим судом у предмету К. 188/19.
ЦСР Земун је у извештају од 8. децембра 2021. године, поред осталог, навео: да је обављен детаљан разговор са децом странака; да деца показују аутентични страх и узнемиреност од виђања са оцем; да стога код деце нема емоционалне спремности за одржавање личних односа са оцем; да је мајка упућена да може захтевати измену важеће одлуке.
Извршни поверилац је 16. децембра 2021. године доставио писану ургенцију, у којој је, поред осталог, приговорио на поступање суда у делу којим од органа старатељства захтева да се изјасни о целисходности даљег вођења поступка.
Суд је 31. јануара 2022. године примио Одлуку Уставног суда Уж-8266/2020 од 28. октобра 2021. године.
Решењем Првог основног суда у Београду И. 636/18 од 21. фебруара 2022. године делимично је обустављено извршење у предметној правној ствари, и то у односу на малолетну ћерку странака, уз констатацију да она има више од 15 година и да се изјаснила да не жели да одржава контакте са својим оцем.
Поступајући по жалби извршног повериоца од 22. марта 2022. године, Виши суд у Београду је донео решење Гжи. 2349/22 од 12. маја 2022. године, којим је укинуо наведену првостепену одлуку, позивајући се на релевантне делове образложења Одлуке Уж-8266/2020 од 28. октобра 2021. године.
У писаној ургенцији од 24. маја 2022. године, извршни поверилац је затражио од суда да поступа у складу са закључцима и ставовима Уставног суда из наведених одлука.
На рочишту одржаном 17. јуна 2022. године, поред извршног повериоца (извршни дужник тражила одлагање због здравствених сметњи), били су пристуни и представници ЦСР Земун, који су обавестили суд да је формиран нови стручни тим у овом предмету, али да се извршни дужник позивима тог тима не одазива.
Поднеском од 1. јула 2022. године, извршни дужник је истакла приговор месне ненадлежности Првог основног суда у Београду, с обзиром на то да она са децом живи на подручју Земуна, где месну надлежност има Трећи основни суд у Београду.
ЦСР Земун је у извештају од 12. јула 2022. године, поред осталог, навео: да мајка и даље није суштински променила став према поступку извршења, јер није спремна, нити мотивисана да оцу предаје децу, при чему је њен наступ агресиван и манипулативан; да је отац још увек мотивисан да води поступак, те да предлаже да се породица упути на саветодавно-терапијски рад, како је то и одлучено извршном исправом; да је ћерка странака процењена као агресивна, несарадљива и осећајно нестабилна особа, која не слуша савете и поистовећује се са својом мајком; да је син странака стабилнији и да присебније реагује на стресне ситуације. Предложен је план интервенције тако што би деца контакт са оцем остварила у згради суда, у посебној просторији, уз присуство поступајућег судије, али без присуства мајке, након чега би наредна четири сата провели негде заједно, ван суда, уколико деца на то пристану, а ако не, онда све време у згради суда.
Решењем од 13. јула 2022. године извршном дужнику је изречена новчана казна у износу од 50.000 динара, због понашања које је детаљно описано у извештају ЦСР Земун од 12. јула 2022. године. Истог дана је донето и решење којим је одбачен као неблаговремен приговор извршног дужника о месној ненадлежности поступајућег суда. Дописом од истог дана суд је указао ЦСР Земун да се не слаже са предлогом да се контакти између извршног повериоца и деце организују у згради суда, јер нема условних просторија за ту намену, а такође и због термина који су одређени у време када суд не ради, па је сугерисано да се сусрети одвијају у згради органа старатељства.
ЦСР Земун је 10. августа 2022. године обавестио суд да је након обављеног разговора са извршним повериоцем, док се извршни дужник није одазвала позиву, одлучено да се сусрет између деце и оца организује за 21. септембар 2022. године, на адреси где она живе.
Ради предњег, списи предмета су достављени Трећем основном суду у Београду. На записнику од 21. септембра 2022. године, који је сачинио судски извршитељ наведеног суда, констатовано је присуство патроле Полицијске станице Земун, затим две чланице стручног тима ЦСР Земун, као и једне женске особе, за коју се касније установило да је представница У. „Х.“ из Београда. Услед изричитог одбијања деце да пођу са оцем, констатовано је да извршење није спроведено. Предмет је два дана касније враћен Првом основном суду у Београду.
Поднеском од 22. септембра 2022. године, извршни поверилац је затражио да се извршење поново закаже, јер је сматрао да се догађај од претходног дана не може третирати чак ни као покушај спровођења извршења, посебно из разлога што је на лицу места био судски извршитељ, а не судија.
Поступајући по закључку суда од 3. октобра 2022. године, послодавац извршног дужника је 1. новембра 2022. године наплатио од њене зараде новчану казну изречену решењем од 13. јула 2022. године.
Дописом од 28. новембра 2022. године, суд је, поред достављања плана интервенције у предмету, затражио од ЦСР Земун да се изјасни и о томе да ли су деца странака заиста изложена терапијском раду у удружењу „Х.“ из Београда и да ли је орган старатељства то одобрио, те какав би то утицај могло имати на даљи поступак.
ЦСР Земун је у извештају од 13. јануара 2023. године обавестио суд да још увек нема адекватних података о евентуалном третману деце у наведеном удружењу, као и да се извршни дужник два пута није одазвала позиву ради сачињавања новог плана интервенције, због чега суд треба да реагује.
Поднеском од 19. априла 2023. године, извршни поверилац је затражио да се извршном дужнику изрекне још једна новчана казна, али и казна затвора, јер новчано кажњавање очигледно није делотворно.
Решењем председника суда од 10. маја 2023. године одређен је нови поступајући судија.
Дописом од 5. јуна 2023. године, суд је затражио од ЦСР Земун да се изјасни о томе да ли се виђење између деце и извршног повериоца одвија након што је извршни дужник новчано кажњења, те каква је њена сарадња са тим органом.
У писменој ургенцији од 9. јуна 2023. године, извршни поверилац је, поред осталог, истакао да суд наведеним обраћањем органу старатељства не утиче на то да се поступак делотворно убрза.
Извршни дужник је у поднеску од 8. јуна 2023. године, поред осталог, подсетила суд колико је одсуство жеље код деце да одржавају контакте са оцем, достављајући већи број писмених обраћања саме деце (писане руком) државним органима пред којима се воде поступци у вези са односима у њиховој породици.
Дописом од 15. јуна 2023. године, суд је затражио од Трећег основног суда у Београду да изласком на лице места установи да ли извршни дужник поступа по извршној исправи.
Према записницима од 24, 25. и 28. јуна, те 1. и 2. јула 2023. године, сачињеним од стране судског извршитеља наведеног суда, извршни дужник је сваки пут била у стану, док се извршни поверилац ниједном није појавио. Предмет је 6. јула 2023. године враћен поступајућем суду.
У писменој ургенцији од 28. јуна 2023. године, извршни поверилац је истакао да суд незаконито поступа тиме што врши провере да ли извршни дужник поступа по извршној исправи. Предложио је изрицање високих новчаних казни извршном дужнику.
ЦСР Земун је у извештају од 5. јула 2023. године обавестио суд да је, у договору са странкама, сусрет извршног повериоца са децом заказан за 14. јул 2023. године, уз детаљно изложен план интервенције.
Ради предњег, списи предмета су 10. јула 2023. године достављени Трећем основном суду у Београду, али су исти враћени четири дана касније, због пропуста поступајућег судије да донесе посебан закључак о спровођењу извршења за наведени датум.
Након што је суд донео одговарајући закључак и исти доставио странакама и осталим учесницима у поступку, предмет је 1. августа 2023. године поново прослеђен Трећем основном суду у Београду.
У записнику од 4. августа 2023. године, где је констатовано и присуство судије, између осталог је наведено: да малолетна ћерка странака плаче, уз негирање било какве жеље да пође са оцем, оптужујући га да је педофил; да водитељ случаја испред ЦСР Земун такву реакцију девојчице сматра претераном; да малолетни син странака мирно одбија да крене са оцем; да извршни поверилац инсистира на томе да деца пођу са њим, са чиме се слаже и представник стручног тима; да деца након тога напуштају просторију, због чега је констатовано да извршење није спроведенео; да извршни поверилац предлаже новчано кажњавање извршног дужника, уз тврдњу да она децу наговара да се тако понашају. Предмет је враћен поступајућем суду 14. августа 2023. године.
У извештају Саветовалишта за брак и породицу при Градском центру за социјални рад у Београду, који је ЦСР Земун достављен 19. априла 2023. године, између осталог је наведено: да је са извршним дужником одржано шест самосталних сеанси, а са извршним повериоцем две; да извршни дужник није спремна да сарађује са извршним повериоцем, док он не прихвата да преиспита своје ставове, позиције и понашања; да су због тога покушаји саветодавног рада оцењени као бесциљни и контраиндиковани.
Дописом од 29. августа 2023. године, суд је, поред достављања плана интервенције у предмету, затражио од ЦСР Земун да се изјасни и о томе да ли је неопходно да се у поступак укључе неке специјализоване установе.
ЦСР Земун је уз извештај од 8. септембра 2023. године доставио план интервенције за сусрет између оца и деце, који је заказан за 27. септембар 2023. године, указујући да су у поступак већ укључени Институт за ментално здравље и Саветовалиште за брак и породицу.
Поднеском од 14. септембра 2023. године, пуномоћник извршног дужника је затражио одлагање извршења до окончања поступка по тужби за измену извршне исправе, који се пред Трећим основним судом у Београду води у предмету П2. 243/22.
ЦСР Земун је 25. септембра 2023. године обавестио суд да се заказани сусрет између деце и извршног повериоца одлаже, јер се извршни дужник у међувремену повредила, те не може да приступи у просторије органа старатељства.
Дописом од 13. октобра 2023. године, суд је затражио од ЦСР Земун да достави нови план интервенције.
ЦСР Земун је 26. октобра 2023. године обавестио суд да му је у међувремену достављено решење Трећег основног суда у Београду (привремена мера), којим су према извршном повериоцу изречене мере заштите од насиља у породици према деци. Предложено је да суд одлучи о целисходности даљег споровођења извршења.
Дописом од 24. новембра 2023. године, суд је затражио од Трећег основног суда у Београду да му достави наведено решење о привременој мери.
Решењем председника суда од 14. марта 2024. године одређен је нови поступајући судија.
Дописом од 29. априла 2024. године, који је поновљен 22. маја 2024. године, суд је затражио од ЦСР Земун да достави нови план интервенције.
У извештају ЦСР Земун од 12. јуна 2024. године је наведено да су мере заштите које су изречене извршном повериоцу још увек на снази, због чега је неопходна процена целисдходности даљег спровођења извршења.
Дописом од 12. новембра 2024. године, суд је затражио од ЦСР Земун да достави нови план интервенције.
ЦСР Земун је у извештају од 5. децембра 2024. године навео да остаје код раније предложеног плана интервенције, али да је потребно да суд одреди термин када ће сусрет бити организован.
Суд је дописом од 23. децембра 2024. године затражио од ЦСР Земун да му достави расположиве термине, што је тај орган учинио дописом од 17. јануара 2025. године (термини 22. и 29. јануара, као и 5. фебруара 2025. године).
Решењем већа Првог основног суда у Београду Ипв (И). 1460/23 од 13. фебруара 2025. године одбијени су као неосновани приговори извршног дужника изјављени против два решења од 13. јула 2022. године.
На заказане сусрете (укупно три) извршног повериоца са малолетним сином, јер је ћерка у међувремену, тачније, 29. августа 2024. године, постала пунолетна, први пут се нису појавили извршни поверилац и поступајући судија, други пут само судија, док трећи пут није дошла извршни дужник са дететом.
Решењем од 19. фебруара 2025. године Први основни суд у Београду се огласио месно ненадлежним за поступање, те је одређено се предмет након правноснажности уступи Трећем основном суду у Београду.
Поступајући по жалби извршног повериоца од 11. марта 2025. године, Виши суд у Београду је донео решење Гжи. 919/25 од 13. јуна 2025. године, којим је укинуо наведену првостепену одлуку.
Предмет је 2. јула 2025. године достављен Трећем основном суду у Београду, ради спровођења извршних радњи, али је тај суд 15. јула 2025. године предмет вратио назад, констатујући да није одређено које то конкретне радње треба да буду предузете.
Дописом од 26. августа 2025. године, који је поновљен 21. октобра 2025. године, суд је затражио од ЦСР Земун да достави нови план интервенције.
У извештају од 31. октобра 2025. године, ЦСР Земун је, поред осталог, навео: да је противљење одржавању контаката вишегодишње; да су без утицаја разлози који су довели до тога, имајући у виду да је малолетни син странака у годинама када показује способност за самостално расуђивање и формирање сопственог мишљења; да стога принуду треба искључити, а виђење по извршној исправи организовати у контролисаним условима.
Предмет је Уставном суду достављен на увид 25. новембра 2025. године.
3.3. Решењима Првог основног суда у Београду Р4и. 512/19 од 30. септембра 2019. године, Р4и. 393/22 од 20. децембра 2022. године, Р4и. 185/23 од 11. септембра 2023. године, Р4и. 144/24 од 11. септембра 2024. године и Р4и. 33/25 од 7. априла 2025. године усвојени су приговори предлагача С. Ш, овде подносиоца уставне жалбе, те му је утврђена повреда права на суђење у разумном року у оспореном извршном поступку, сваки пут уз налог поступајућем судији да у одређеном року предузме све процесне радње којима се делотворно убрзава поступак, а у циљу његовог окончања.
3.4. Из извештаја Првог основног суда у Београду 43-VIII Су. 49/25 од 8. октобра 2025. године утврђено је да је подносиоцу уставне жалбе, на основу пресуда Вишег суда у Београду Гжрр. 169/21 од 3. јуна 2021. године, Гжрр. 527/24 од 18. јула 2024. године и Гжрр. 82/25 од 28. маја 2025. године, правноснажно досуђен укупан износ од 1.500 евра у динарској противвредности по средњем курсу НБС на дан исплате, на име новчаног обештећења због утврђене повреде права на суђење у разумном року у оспореном извршном поступку.
Из извештаја Другог основног суда у Београду 43-VIII Су. 34/25 од 18. новембра и 1. децембра 2025. године утврђено је да је подносиоцу уставне жалбе, на основу правноснажне и извршне пресуде тог суда Прр. 186/23 од 2. јуна 2023. године, досуђен износ од 2.000 евра у динарској противвредности по средњем курсу НБС на дан исплате, на име новчаног обештећења због утврђене повреде права на суђење у разумном року у оспореном извршном поступку. Парнични поступак по тужби за исплату новчаног обештећења поднетој по истом основу, који се пред тим судом води у предмету Прр. 50/25, још увек је у току.
4. Одредбама Устава, чија се повреда истиче у уставној жалби, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да је свако дужан да поштује и извршава одлуку Уставног суда (члан 171. став 1.).
Одредбама члана 65. Устава утврђено је да родитељи имају право и дужност да издржавају, васпитавају и образују своју децу и да су у томе равноправни и да сва или поједина права могу једном или обома родитељима бити одузета или ограничена само одлуком суда, ако је то у најбољем интересу детета, у складу са законом.
Чланом 8. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција) прописано је да свако има право на поштовање свог приватног и породичног живота, дома и преписке и да се јавне власти неће мешати у вршење овог права сем ако то није у складу са законом и неопходно у демократском друштву у интересу националне безбедности, јавне безбедности или економске добробити земље, ради спречавања нереда или криминала, заштите здравља или морала, или ради заштите права и слобода других.
За одлучивање у овој уставносудској ствари од значаја су и следеће одредбе Закона о извршењу и обезбеђењу („Службени гласник РС“, бр. 106/15, 106/16 – аутентично тумачење, 113/17 – аутентично тумачење, 54/19, 9/20 – аутентично тумачење, 10/23 – др. закон и 91/25) и Породичног закона („Службени гласник РС“, бр. 18/05, 72/11 – др. закон и 6/15):
Одредбама Закона о извршењу и обезбеђењу прописано је: да је извршни поступак хитан, да у извршном поступку није дозвољен застој у поступку, да рок у коме су странке и друга лица дужни да по налогу суда предузму радње не може бити дужи од осам дана, ако овим законом није одређен друкчији рок, да је суд дужан да о захтеву или предлогу странке или другог лица одлучи у року од осам дана и да донету одлуку отправи у наредних пет радних дана, ако овим законом није одређен краћи или дужи рок (члан 15.); да су средства извршења ради остваривања неновчаног потраживања, поред осталог, предаја детета и извршење других одлука у вези с породичним односима (члан 54. став 3.); да се извршном дужнику који, поред осталог, спречава суд да предузме поједине радње извршења изриче новчана казна, да извршном дужнику може да се изрекне новчана казна ако не поступи по налогу суда, да новчану казну изриче суд решењем, на сопствену иницијативу или на предлог извршног повериоца, водећи рачуна о значају радње или пропуштања због којих се изриче казна, да се физичком лицу изриче новчана казна од 10.000 до 200.000 динара и да новчана казна може поново да се изриче, док не престану разлози за њено изрицање (члан 131. ст. 1, 4, 5. и 6.); да се у извршном поступку ради одржавања личних односа са дететом сходно примењују поједине одредбе главе пете овог закона – „Извршење одлука у вези са породичним односима“ (чл. 368, 370, 371, 373, 374, 375, 376. и 377.) (члан 379.); да у предлогу за извршење ради предаје детета не мора да буде назначено средство извршења, а ако је и назначено суд није њиме везан (члан 370.); да суд посебно води рачуна о томе да се што боље заштити интерес детета и да суд може изузетно заказати рочиште, ако је то у најбољем интересу детета (члан 371.); да суд може решењем против ког је дозвољен приговор изрећи казну затвора која траје све док се дете не преда, а најдуже до 60 дана, да се на извршење казне затвора примењују одредбе закона којим се уређује извршење кривичних санкција, осим одредаба о одлагању извршења казне, да приговор против решења којим се изриче казна затвора одлаже његово извршење (члан 374. став 3.); да се школи, породичном саветовалишту и другим специјализованим установама за посредовање у породичним односима доставља позив да учествују у извршном поступку ако је то неопходно (члан 375. став 2.). Одредбама члана 376. Закона о извршењу и обезбеђењу је прописано: да суд обавештава странку која је поднела предлог за извршење и лице коме треба да се преда дете о времену и месту одузимања и предаје детета, по правилима о личном достављању (став 1.); да дете принудно одузима и предаје орган старатељства уз присуство и надзор суда (став 2.); да је психолог органа старатељства дужан да у току одузимања и предаје детета прати понашање и реакције детета и лица коме се дете одузима, да утиче на спречавање или смањење понашања која могу изазвати сукоб или трауматско реаговање детета, да саветује суд како да се одузимање и предаја детета остваре са што мање штете по раст и развој детета и да сам предузима све потребне радње у те сврхе и да унесе своја запажања у записник о одузимању и предаји детета и потпише га (став 3.).
Одредбама Породичног закона је прописано: да породица ужива посебну заштиту државе и да свако има право на поштовање свог породичног живота (члан 2.); да је свако дужан да се руководи најбољим интересом детета у свим активностима које се тичу детета (члан 6. став 1.); да родитељско право припада мајци и оцу заједно, да су родитељи равноправни у вршењу родитељског права и да је забрањена злоупотреба родитељског права (члан 7. ст. 1. до 3.); да дете има право да одржава личне односе са родитељем са којим не живи, да право детета да одржава личне односе са родитељем са којим не живи може бити ограничено само судском одлуком када је то у најбољем интересу детета и да суд може донети одлуку о ограничавању права детета да одржава личне односе са родитељем са којим не живи ако постоје разлози да се тај родитељ потпуно или делимично лиши родитељског права или у случају насиља у породици (члан 61. ст. 1, 2. и 3.); да је родитељско право изведено из дужности родитеља и постоји само у мери која је потребна за заштиту личности, права и интереса детета (члан 67.); да родитељи имају право и дужност да се старају о детету, да старање о детету обухвата – чување, подизање, васпитавање, образовање, заступање, издржавање те управљање и располагање имовином детета (члан 68. ст. 1. и 2.); да родитељ који не врши родитељско право има право и дужност да издржава дете, да са дететом одржава личне односе и да о питањима која битно утичу на живот детета одлучује заједнички и споразумно са родитељем који врши родитељско право (члан 78. став 3.).
5. Када је реч о истакнутој повреди права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд и у овом предмету, као и у Одлукама Уж-14395/2018 од 26. децембра 2019. године и Уж-8266/2020 од 28. октобра 2021. године (у даљем тексту: Одлуке), констатује да не постоји надлежност Уставног суда за разматрање повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава у односу на поступак који је и даље у току, посебно имајући у виду да подносиоцу уставне жалбе још увек стоји на располагању правно средство којим заштиту наведеног уставног права може захтевати од надлежног суда.
Истицањем повреде члана 171. Устава и тврњама о непоштовању претходно донетих одлука Уставног суда, суштински се указује на то да подносилац уставне жалбе себе и даље сматра жртвом повреде права родитеља из члана 65. Устава, због чега је Уставни суд ове наводе разматрао са аспекта поменуте уставне гаранције. Уставни суд подсећа на став изражен у Одлукама – да је уставна жалба, без обзира на чињеницу да је предметни извршни поступак још увек у току, допуштена са аспекта члана 65. Устава, с обзиром на то да неизвршење правноснажне и извршне пресуде, којом је уређен начин одржавања контакта између детета и родитеља са којим оно не живи, може имати негативне последице по њихов однос, што даље може довести у питање и могућност родитеља да несметано врши родитељска права и испуњава родитељске дужности. Према томе, Уставни суд закључује да је уставна жалба и у овом предмету допуштена са аспекта члана 65. Устава, без обзира на чињеницу што оспорени извршни поступак још увек није окончан.
Уставни суд сматра да је неопходно да и у овом предмету нагласи да право родитеља на одржавање личних односа са дететом, као и право детета на одржавање личних односа са родитељем са којим не живи, уживају заштиту не само по чл. 65. и 66. Устава, већ и у оквиру права на поштовање породичног живота из члана 8. Конвенције. С тим у вези, Уставни суд посебно указује на добро устаљену праксу Европског суда за људска права (у даљем тексту: Европски суд) према којој држава има позитивну обавезу да предузме све одговарајуће и довољне мере како би омогућила очување и развој породичних веза између родитеља и детета. У том смислу, Европски суд је у више предмета истакао да се делотворност заштите права из члана 8. Конвенције оцењује кроз питање да ли су надлежни органи поступали са изузетном ревношћу и да ли су употребили сва расположива средства која су им стајала на располагању (видети, између осталих, пресуде Европског суда у предметима Hokkanen против Финске, од 23. септембра 1994. године, представка број 19823/92, став 58, Ignaccolo-Zenide против Румуније, од 25. јануара 2000. године, представка број 31679/96, став 94. и В.А.М. против Србије, од 13. марта 2007. године, представка број 39177/05, ст. 132. и 133.). Европски суд посебно указује на то да проток времена у оваквим предметима има неповратне последице по однос родитеља и детета и да управо због тога органи државе морају поступати хитно и координисано, јер чињенице које су настале протоком времена не смеју постати одлучујући аргумент против родитеља који тражи и има право на контакт са детеом, а посебно ако је држава својом неефикасношћу допринела таквом стању.
Стога је, по оцени Уставног суда, овај стандард од нарочитог значаја у околностима конкретног случаја, у коме је једно дете у међувремену постало пунолетно, па је извршна исправа у односу на њу престала да производи правно дејство, док се у односу на друго дете приближава моменат наступања пунолетства. Уставни суд наглашава да време у предметима који се тичу породичних односа није неутрална процесна категорија, већ материјални елемент од кога зависи уживање самог уставног права, јер сваки даљи проток времена потенцијално угрожава и смањује могућност обнове и развоја личних односа између детета и родитеља са којим дете не живи.
Уставни суд даље указује на то да је подносиоцу уставне жалбе повреда права родитеља из члана 65. Устава утврђена два пута, и то на основу стања у списима предмета закључно са 23. јуном 2021. године, када су му они достављени за потребе предмета Уж-8266/2020. С тим у вези, Уставни суд констатује да се наводи уставне жалбе којима се указује на то да је подносиоцу у истом извршном поступку поново повређено наведено Уставом зајемчено право могу ценити само у оквиру периода после наведеног датума.
Према чињеницама и околностима утврђеним увидом у списе извршног предмета, Уставни суд констатује да став други правноснажне и извршне пресуде Првог основног суда у Београду П2. 965/15 од 27. маја 2016. године, који у овој правној ствари представља извршну исправу, ни након више од четири године од претходног увида и по други пут утврђене повреде права родитеља, није извршен. Уставни суд то посматра као очекивану последицу неефикасног рада и неделотворног поступања суда и органа старатељства из периода који су претходно били предмет опсервације у Одлукама. Већи узраст деце, логично, довео је до јачања њиховог отпора у погледу успостављања контакта са оцем, при чему мајка (извршни дужник), што је ЦСР Земун у својим извештајима посебно наглашаво, није променила свој став и понашање у вези са тим.
Међутим, Уставни суд сматра неопходним да у овом контексту посебно укаже на границе позивања на отпор детета као разлог за неизвршење правноснажне судске одлуке. Наиме, према члану 61. Породичног закона, право детета да одржава личне односе са родитељем са којим не живи може бити ограничено искључиво судском одлуком и само када је то у најбољем интересу детета. Само постојање отпора детета, нарочито у околностима дуготрајног конфликта и утврђеног утицаја родитеља код кога дете живи, не може, само по себи, представљати разлог за фактичко обустављање извршења. У супротном, фактичко стање створено протоком времена и неефикасношћу органа заменило би правноснажну судску одлуку, што је, по оцени Уставног суда, неспојиво са гаранцијом уставних права и детета и родитеља, као и принципом владавине права.
С тим у вези, Уставни суд указује на то да је Европски суд у више наврата истакао да се „најбољи интерес детета“ не може тумачити тако да легитимише ситуацију створену дуготрајним неизвршавањем одлуке о контакту, ако држава није показала довољан степен одлучности и координације у спровођењу мера. Такође, Европски суд је управо у односу на Републику Србију нагласио да органи морају деловати активно, систематично и са изузетном ревношћу како би омогућили остваривање контакта, те да сложеност породичне ситуације не ослобађа државу њене позитивне обавезе по члану 8. Конвенције (видети цитирану пресуду В.А.М. против Србије, став 100.).
Уставни суд, стога, наглашава да је у конкретном случају било неопходно предузети временски концентрисане и координисане мере, укључујући и доследну примену свих средстава предвиђених Законом о извршењу и обезбеђењу, како би се спречило да отпор деце, који се временом продубљује, постане трајна и неповратна препрека за остваривање права. Изостанак таквог приступа довео је до ситуације у којој је једно право престало по сили закона, а друго се налази пред истом опасношћу, што представља директну последицу неделотворности система заштите.
Конкретно, приметно је да се након доношења друге Одлуке Уставног суда кориговало у извесној мери само понашање ЦСР Земун, не и поступајућег суда. Наиме, ЦСР Земун је најпре поновио своју ранију тезу о аутентичном страху деце од оца и њиховој емоционалној неспремности да са њим имају било какав контакт, али је, након упознавања са другом Одлуком, формирао нови стручни тим, који је пред суд излазио са конкретним и веома детаљним планом интервенције за успостављање контакта између деце и подносиоца уставне жалбе. У једном краћем периоду ЦСР Земун је био уздржан од таквог проактивног приступа, након што му је достављено решење о одређивању мера заштите од насиља у породици, које је према подносиоцу уставне жалбе изрекао Трећи основни суд у Београду, али како поступајући судија није довео у питање целисходност даљег спровођења извршења, ЦСР Земун је наставио да организује сусрете у својим просторијама, где је требало да дође до реализације плана за успостављање контакта између оца и деце. Све то, међутим, није било довољно за наведену реализацију, посебно јер суд, с друге стране, како пре, тако и након упознавања са другом Одлуком Уставног суда, није одступио од своје раније праксе да захтева теренске провере преко Трећег основног суда у Београду да ли извршни дужник поступа по извршној исправи, које је, као и раније, вршио судски извршитељ, као и безуспешних покушаја да предмет оконча на неки други начин, што је овога пута било у форми делимичног обустављања извршења, те оглашавања месно ненадлежним за поступање, и то након што је тај приговор извршног дужника правноснажно одбачен као неблаговремен. За спровођење извршења од 21. септембра 2022. године, на адреси стана где деца живе са мајком, Трећи основни суд у Београду, коме је предмет за ту сврху уступљен, такође је ангажовао судског извршитеља, иако тај државни службеник у овој врсти поступка нема никаквих законских овлашћења, а што је и сам подносилац уставне жалбе указивао у својим поднесцима. Такође, осим једне новчане казне, која је извршена, суд према извршном дужнику није изрекао ниједну другу меру принуде, иако је ЦСР Земун јасно указао у својим извештајима да је на понашање деце утицај мајке пресудан, при чему у посматраном периоду она евидентно није желела да оствари сарадњу са тим органом, имајући у виду да се његовим позивима углавном није одазивала. Као директну последицу описаног поступања, пре свега суда, Уставни суд констатује наступање пунолетства ћерке странака, услед чега је, по сили закона, подносиоцу уставне жалбе престало родитељско право над њом, те је, самим тим, извршна исправа остала без правног дејства.
Уставни суд још једном сматра потребним да посебно нагласи да дуготрајно неизвршавање правноснажне судске одлуке о одржавању личних односа може довести до ситуације која по својим ефектима представља de facto лишавање родитељског права, и то без постојања судске одлуке којом је такво ограничење или лишење изречено. Уставом је изричито предвиђено да се родитељско право може ограничити или одузети искључиво судском одлуком и само у најбољем интересу детета. Свако стање у којем се, услед пасивности или недовољне делотворности надлежних органа, родитељ трајно онемогућава да остварује контакт са дететом, а да притом не постоји одлука о ограничењу или лишењу родитељског права, представља заобилажење уставних гаранција.
У конкретном случају, већ је наступила последица у виду престанка родитељског права у односу на једно дете по сили закона, што јасно показује да проток времена, у комбинацији са неадеквантим и неблаговременим мерама поступајућег суда и органа старатељства, доводи до неповратних последица. Уставни суд стога наглашава да даље одлагање и понављање неделотворних радњи није уставноправно прихватљиво, јер доводи до истог исхода и у односу на малолетног сина, чиме заштита права из члана 65. Устава и члана 8. Конвенције постаје илузорна.
Имајући у виду напред изнето, Уставни суд је оценио да је у периоду након што је подносиоцу уставне жалбе другом Одлуком Суда утврђена повреда права родитеља у предметном извршном поступку, описаним поступањем суда и органа старатељства још једном учињена повреда права из члана 65. Устава на његову штету. Стога је Суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др.закон, 103/15, 10/23 и 92/23), уставну жалбу усвојио, одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.
Уставни суд додатно констатује да се у конкретном случају не ради само о понављању повреде права родитеља, већ о кумулативном дејству више узастопних повреда у истом извршном поступку, које су, услед изостанка суштинске промене у приступу поступајућег суда и органа старатељства, довеле до продубљивања штетних последица. Стога настављање истих процесних образаца који су већ били предмет уставносудске оцене, без примене свих Законом предвиђених мера принуде и без временски концентрисаног и координисаног поступања, представља одступање од стандарда делотворности који произлази из члана 65. Устава и члана 8. Конвенције.
6. Уставни суд констатује да у раније донетим Одлукама није суду и органу старатељства, кроз изреке Одлука, дао неки правно обавезујући налог за даље поступање. Према одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, када Суд утврди да је оспореним појединачним актом или радњом повређено или ускраћено људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом, може поништити појединачни акт, забранити даље вршење радње или одредити предузимање друге мере или радње којом се отклањају штетне последице утврђене повреде или ускраћивања зајемчених права и слобода и одредити начин правичног задовољења подносиоца. Дакле, Уставни суд је био овлашћен да и први и други пут у изреци Одлука одреди предузимање неких мера или вршење одређених радњи које би се, у околностима конкретног случаја, исказале као примерене и делотворне у правцу отклањања штетних последица утврђене повреде права за подносиоца и његову децу, као и опасности од даље повреде права, а која се огледа у неостваривању контакта са децом.
У том смислу, Уставни суд наглашава да обавезност одлука Уставног суда, у складу са чланом 171. став 1. Устава, обухвата не само формално поступање по изреци одлуке, већ и суштинско поштовање правних ставова и разлога због којих је утврђена повреда уставног права. Одлука Уставног суда није само изјава о повреди уставног права, већ акт који производи обавезу органа да своје даље поступање прилагоде уставноправним стандардима утврђеним у образложењу те исте одлуке (видети Одлуку Уж-8736/2013 од 18. јуна 2015. године, доступна на веб страници Уставног суда). Дакле, све оно што је Уставни суд у образложењу истакао као повод за утврђивање повреде уставног права, треба да послужи као нека врста упутства поступајућем суду како да своје понашање прилагоди изнетим закључцима и правним ставовима. Стога игнорисање или прећутно занемаривање тих правних ставова, кроз настављање праксе која је већ оцењена као неделотворна, доводи у питање сам принцип владавине права и представља повреду члана 171. Устава.
Уставни суд даље примећује да у конкретном случају његове претходне Одлуке нису довеле до суштинске измене приступа у извршном поступку, што се огледа у понављању радњи које су већ оцењене као неделотворне и у изостанку примене свих Законом предвиђених мера принуде према извршном дужнику, при чему Закон изричито предвиђа могућност њиховог вишеструког изрицања, па и изрицања казне затвора, када је то неопходно ради заштите права детета и родитеља. У таквим околностима, Уставни суд сматра да би ограничавање на констатовање повреде уставног права подносиоца поново довело до ситуације у којој би заштита права остала формална и илузорна.
Имајући у виду да је већ наступила неповратна последица у односу на једно дете, те да је преостали временски оквир у коме је могуће делотворно остваривање права у односу на малолетног сина ограничен, Уставни суд сматра да је хитно и координисано поступање надлежних органа од пресудног значаја. Управо ради заштите тог преосталог кратког периода, као и ради спречавања даље кумулације штетних последица, Устани суд је оценио да је неопходно да овог пута у изреци одлуке изричито наложи предузимање свих законом предвиђених мера ради омогућавања успостављања и одржавања редовног контакта, због чега је, применом члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучио као у тачки 2. изреке.
7. Одлучујући о захтеву подносиоца уставне жалбе за накнаду нематеријалне штете, Уставни суд је оценио да је, у конкретном случају, утврђивање повреде права родитеља (по трећи пут) и давање налога надлежном суду и органу старатељства да омогуће успостављање и одржавање редовног контакта између подносиоца уставне жалбе и његовог малолетног сина, довољна мера да се постигне адекватна и правична сатисфакција. При томе, Уставни суд има у виду да је подносиоцу уставне жалбе у претходним годинама, на основу претходно донетих Одлука Суда, а због утврђене повреде права родитеља, те неколико правноснажних судских пресуда, због утврђене повреде права на суђење у разумном року, на име накнаде нематеријалне штете, досуђен укупан износ од 5.000 евра у динарској противвредности, по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, при чему је једна парница по тужби за исплату новчаног обештећења још увек у току пред Другим основним судом у Београду. Према устаљеној пракси Европског суда, одлука или мера повољна за подносиоца представке, у начелу, није довољна да га лиши статуса „жртве“, осим ако националне власти нису изричито или суштински признале, а накнадно и понудиле одговарајућу и довољну накнаду за кршење Конвенције (видети, поред осталих, Scordino против Италије, пресуда Великог већа од 29. марта 2006. године, број представке 36813/97, ст. 178 – 213. и Cocchiarella protiv Italije, пресуда Великог већа од 29. марта 2006. године, број представке 64886/01, ст. 69 – 98.). Полазећи од наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, одбио захтев за накнаду нематеријалне штете, одлучујући као у тачки 3. изреке.
8. У вези са истакнутом повредом права на правично суђење и суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава у предметном извршном поступку, Уставни суд још једном напомиње да подносилац уставне жалбе има могућност да се, у складу са Законом о заштити права на суђење у разумном року, приговором ради убрзавања поступка обрати надлежном суду, коју могућност је више пута користио.
Уставни суд није посебно разматрао тврдњу подносиоца уставне жалбе о неделотворности приговора ради убрзавања поступка када је реч о заштити права на суђење у разумном року, имајући у виду да је сада по први пут и сам дао правно обавезујући налог поступајућем суду и органу старатељства да применом свих законских овлашћења омогуће успостављање и одржавање редовног контакта између подносиоца уставне жалбе и његовог малолетног сина
Следом изложеног, Суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 1) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у преосталом делу одбацио, због ненадлежности да по њој поступа, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
9. На основу изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Владан Петров, с.р.