Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Владан Петров, председник Већа и судије др Михајло Рабреновић, др Наташа Плавшић, др Атила Дудаш (Dudás Attila), др Бојан Тубић, Јелена Деретић, др Зоран Лончар и др Ранка Вујовић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Т. М. из Велике Плане, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 2. априла 2026. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Т. М. изјављена због повреде права на суђење у разумном року и права родитеља у извршном поступку који је вођен пред Основним судом у Аранђеловцу – Судска јединица у Тополи у предмету И. 156/23, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Т. М. из Велике Плане поднела је Уставном суду, 7. марта 2025. године, преко пуномоћника Р. Д, адвоката из Жабара, уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року, права на имовину и права родитеља, зајемчених одредбама члана 32. став 1, члана 58. став 1. и члана 65. Устава Републике Србије, у извршном поступку који је вођен пред Основним судом у Аранђеловцу – Судска јединица у Тополи у предмету И. 156/23, као и против решења Вишег суда у Крагујевцу Гжи. 22/25 од 24. јануара 2025. године, због повреде истих Уставом зајемчених права.
У уставној жалби се, поред детаљно и хронолошки изложеног тока оспореног извршног поступка, наводи: да извршење правноснажне и извршне привремене мере, којом је подноситељки, до окончања парнице по њеној тужби, поверено самостално вршење родитељског права над троје деце, није спроведено за све време трајања оспореног извршног поступка; да је подноситељки успешно предато само једно од троје деце, и то најмлађе, док старију децу није видела више од 20 месеци; да су деца, која су ниског календарског узраста, насилно одвојена од мајке и задржана у породици код оца; да суд током поступка није предузео све законом прописане мере како би омогућио поновно спајање деце са мајком, што је оставило несагледиве последице на њихов однос; да је, уместо тога, извршни поступак обустављен одмах након што је о вршењу родитељског права одлучено правноснажном пресудом, при чему је извршење покренуто и на основу те пресуде, али још увек није спроведено.
Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, поништи оспорено решење Вишег суда у Крагујевцу и подноситељки утврди право на накнаду штете насталу повредом означених права у износу од 15.000 евра. Истакнут је и захтев за накнаду трошкова на име састава уставне жалбе од стране адвоката.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд најпре указује да је већ одлучивао о уставној жалби исте подноситељке, која је поднета током трајања оспореног извршног поступка, а због повреде права на суђење у разумном року и права родитеља. Решењем Уж – 2771/2024 од 26. септембра 2024. године (у даљем тексту: Решење од 26. септембра 2024. године) одбачена је уставна жалба, јер је Уставни суд нашао да за истакнуту повреду права на суђење у разумном року није надлежан, будући да је оспорени извршни поступак још увек био у току, док је у погледу повреде права родитеља констатовано да се у периоду од 11 месеци, колико је оспорени извршни поступак трајао закључно са достављањем списа предмета Суду (13. јуна 2024. године), још увек није могло говорити о повреди права родитеља, упркос томе што је подноситељки уставне жалбе омогућено да родитељско право, сагласно извршној исправи, самостално врши над само једним од троје деце.
4. Уставни суд је, у спроведеном поступку, поново извршио увид у списе предмета Основног суда у Аранђеловцу – Судска јединица у Тополи у предмету И. 156/23, те најпре понавља чињенице и околности које су утврђене приликом доношења Решења од 26. септембра 2024. године.
4.1. Оспорени извршни поступак покренут је 17. јула 2023. године, подношењем предлога за извршење Основном суду у Аранђеловцу – Судска јединица у Тополи, против извршног дужника М. М. из Вучића код Раче, на основу правноснажног и извршног решења Основног суда у Великој Плани П2. 75/23 од 7. јула 2023. године, исправљеног решењем истог суда П2. 75/23 од 11. јула 2023. године, ради принудног извршења привремене мере, којом су подноситељки уставне жалбе поверена на самостално вршење родитељског права заједничка деца рођена 2. децембра 2015, 26. маја 2018. и 6. фебруара 2022. године.
Суд је најпре решењем И. 116/23 од 26. јула 2023. године одбацио предлог за извршење као неуредан, али је Виши суд у Крагујевцу такву одлуку укинуо и 12. септембра 2023. године предмет вратио на поновни поступак. Предмету је додељен број И. 156/23. Будући да је реч о привременој мери, која има правно дејство решења о извршењу, суд је непосредно одредио спровођење извршења, и то најпре предајом деце (закључак од 18. септембра 2023. године), а сваки следећи пут (закључци од 24. новембра, 6. и 26. децембра 2023. године и 27. маја 2024. године) принудним одузимањем деце од извршног дужника, односно, чланова његовог домаћинства, након што је он отишао на издржавање казне затвора због непоступања по извршној исправи. Суд је доносио и закључке о спровођењу извршења обавезивањем извршног дужника, односно, чланова његовог породичног домаћинства, да у одређеним терминима (најпре сваког радног дана, а потом, понедељком, средом и петком) доводе децу у просторије органа старатељства, ради обављања припремних радњи за реализацију извршне исправе. С обзиром на то да је евидентно избегавао пријем судских писмена, при чему је достава све време вршена преко Полицијске станице у Рачи, те како се два пута није у заказаном термину појавио са децом ради њихове предаје подноситељки уставне жалбе и ниједном није, по закључку суда, децу одвео у Центар за социјални рад за општине Баточина, Рача и Лапово (у даљем тексту: ЦСР Рача), као надлежни орган старатељства, ради обављања припремних радњи за реализацију извршне исправе, суд је, као што је већ поменуто, извршном дужнику, решењем од 25. децембра 2023. године, изрекао казну затвора до предаје деце, а најдуже у трајању од 60 дана, коју одлуку је потврдио Виши суд у Крагујевцу. Извршни дужник је на издржавање казне одведен 10. маја 2024. године, а у моменту достављања предмета Уставном суду (уз допис од 13. јуна 2024. године), он се још увек налазио у затвору. Будући да се одвођење извршног дужника на издржавање затворске казне одиграло у тренутку када су подноситељка уставне жалбе и он имали сусрет ради виђења најмлађег детета, а под окриљем органа старатељства, подноситељка уставне жалбе је задржала дете код себе. Што се остало двоје деце тиче, суд је одржао рочиште 24. маја 2024. године, на коме су саслушани директор и педагог ЦСР Рача, као и директор и психолог Центра за социјални рад за општину Велика Плана (у даљем тексту: ЦСР Велика Плана), који се у међувремену укључио у поступак, јер је пребивалиште подноситељке уставне жалбе у Великој Плани. Отац извршног дужника је за то рочиште био обавезан да доведе децу, а истим закључком му је наложено и да их понедељком, средом и петком одводи у ЦСР Велика Плана, ради обављања припремних радњи за реализацију извршне исправе. Отац извршног дужника се није појавио на том рочишту, а свој изостанак је правдао медицинском документацијом. Након тога, 7. јуна 2024. године, уследио је покушај одузимања преостало двоје деце из домаћинства извршног дужника, у коме су педагог ЦСР Рача и психолог ЦСР Велика Плана водили индивидуалне разговоре са децом, који су укупно трајали 55 минута, након чега су констатовали да услови за њихову предају мајци још увек нису испуњени. Асистенцију у спровођењу извршења, на захтев суда, пружали су Полицијска станица у Рачи, Служба хитне медицинске помоћи и Сектор за ванредне ситуације. Претходно је ЦСР Велика Плана суду доставио веома детаљан план интервенције, којег су се током спровођења извршења сви учесници придржавали. Суд је, затим, од Полицијске станице у Рачи прибавио извештај о члановима породичног домаћинства извршног дужника. Будући да их је по достављеном списку било 15, суд је закључком од 10. јуна 2024. године обавезао њих 13 (изузев извршног дужника и његовог оца, који су на то раније обавезани), да децу понедељком, средом и петком одводе у ЦСР Велика Плана, ради обављања припремних радњи за реализацију извршне исправе. Након што је ЦСР Велика Плана обавестио суд да деца нису доведена ниједном у периоду од 29. маја до 5. јуна 2024. године, када је само отац извршног дужника имао ту обавезу, суд је решењем од 13. јуна 2024. године и оцу извршног дужника изрекао казну затвора до предаје деце, а најдуже 60 дана. Истог дана је предмет прослеђен Уставном суду, ради доношења одлуке по претходној уставној жалби.
Када је реч о поступању органа старатељства, ЦСР Рача је доставио пет извештаја (19. децембра 2023. године, 19. и 29. јануара, 21. марта и 5. априла 2024. године), из којих произлази континуирани рад на поновном успостављању односа између подноситељке уставне жалбе и деце. Помиње се теренска посета домаћинству извршног дужника, разговори представника органа старатељства са децом, виђења на местима која су одговарала странкама у поступку, а на којима је подноситељка уставне жалбе углавном имала присан однос само са најмлађим дететом. Након што се у поступак укључио ЦСР Велика Плана, одржана је и заједничка конференција, дана 3. априла 2024. године, на којој су, поред странака, били присутни двоје стручних радника ЦСР Рача и четворо из ЦСР Велика Плана. Тада је закључено да је у поступак неопходно укључити Институт за ментално здравље, имајући у виду свеприсутну отуђеност најстаријег детета од подноситељке уставне жалбе, која врши спонтани утицај на средње дете.
4.2. У периоду који је уследио након враћања списа предмета поступајућем суду, укључујући и период када су се списи налазили у Уставном суду, могу се, као релевантне, издвојити следеће чињенице и околности.
Приговор оца извршног дужника на решење о казни затвора одбијен је као неоснован, те је он упућен на издржавање. Иста казна изречена је три пута и за једанаесторо сродника извршног дужника који са њим живе у истом домаћинству. Сва три решења укинута су од стране другостепеног већа Основног суда у Аранђеловцу, суштински, због пропуста поступајућег судије да прецизно разграничи да ли спровођење извршења спречава извршни дужник или то чине његови сродници. Извршном дужнику је након издржане казне затвора поново изречена иста таква казна, те је, након правноснажности (одбијен приговор као неоснован), он још једном упућен у затворску установу.
Када је реч о поступању органа старатељства, ЦСР Велика Плана је у оквиру припремних радњи за реализацију извршне исправе, одржао четири сусрета између подноситељке уставне жалбе и двоје старије деце. Три пута су деца долазила у пратњи неколико сродника из заједничког домаћинства извршног дужника, јер се извршни дужник налазио на издржавању затворске казне, а четврти пут је децу довео извршни дужник, али опет у друштву неколико сродника. Сваки пут су представници органа старатељства констатовали да деца нису адекватно припремљена за сусрет са мајком и предају њој, те да су присутнима дати савети и сугестије у правцу како да се то учини. У извештају који је након поменутих сусрета уследио (достављен суду 12. августа 2024. године), ЦСР Велика Плана је указао суду да покушаји успостављања контакта у просторијама и под окриљем органа старатељства више немају ефекта, те је предложено да се настави са спровођењем извршења.
Поднеском од 4. децембра 2024. године, извршни дужник је обавестио суд да је пресудом Основног суда у Великој Плани П2. 75/23 од 17. јуна 2024. године, која је потврђена пресудом Апелационог суда у Београду Гж2. 577/24 од 18. октобра 2024. године, правноснажно одлучено о вршењу родитељског права над децом странака, тако што је за титулара тог права одређена подноситељка уставне жалбе. Поступајући судија је правноснажну пресуду прибавио и од Основног суда у Великој Плани.
Због наведеног, поступајући судија је решењем И. 156/23 од 4. децембра 2024. године обуставио спровођење извршења, уз укидање правноснажних решења о затворским казнама изреченим извршном дужнику и његовом оцу. Оспореним решењем Вишег суда у Крагујевцу Гжи. 22/25 од 24. јануара 2025. године одбијена је као неоснована жалба подноситељке, те је наведено првостепено решење потврђено у целини.
5. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид и у списе предмета Основног суда у Аранђеловцу – Судска јединица у Тополи И. 526/24, који је формиран по предлогу за извршење подноситељке уставне жалбе од 19. децембра 2024. године поднетом на основу правноснажне и извршне пресуде Основног суда у Великој Плани П2. 75/23 од 17. јуна 2024. године, те је, поред осталог, утврдио да је по решењу о извршењу од 23. децембра 2024. године једном покушано одузимање деце из домаћинства извршног дужника, који се тада налазио у притвору, те како су његови сродници тада спречавали спровођење извршења, за њих једанаесторо је поступајући судија (онај који је поступао и у оспореном извршном поступку), решењем од 14. фебруара 2025. године, изрекао казну затвора у трајању до 60 дана, које је потврђено од стране другостепеног већа Основног суда у Аранђеловцу решењем од 12. марта 2025. године. Поднеском од 4. априла 2025. године, једна од сродница извршног дужника обавестила је суд да је малолетни син странака предат подноситељки уставне жалбе 4. марта, а малолетна ћерка 3. априла 2025. године. О тој истој чињеници је суд обавестио и ЦСР Велика Плана. Суд је 7. априла 2025. године закључио извршни поступак, уз укидање решења о казни затвора од 14. фебруара 2025. године.
6. Одредбама Устава, на чију повреду се указује у уставној жалби, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да родитељи имају право и дужност да издржавају, васпитавају и образују своју децу и да су у томе равноправни, те да сва или поједина права могу једном или обома родитељима бити одузета или ограничена само одлуком суда, ако је то у најбољем интересу детета, у складу са законом (члан 65.).
У овој уставносудској ствари од значаја је и члан 8. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Европска конвенција) којим је утврђено: да свако има право на поштовање свог приватног и породичног живота, дома и преписке (став 1.); да се јавне власти неће мешати у вршење овог права сем ако то није у складу са законом и неопходно у демократском друштву у интересу националне безбедности, јавне безбедности или економске добробити земље, ради спречавања нереда или криминала, заштите здравља или морала, или ради заштите права и слобода других (став 2.).
Одредбама Закона о извршењу и обезбеђењу („Службени гласник РС“, бр. 106/15, 106/16 – аутентично тумачење, 113/17 – аутентично тумачење, 54/19, 9/20 – аутентично тумачење и 10/23 – др. закон) прописано је: да се овим законом уређује поступак у коме судови и јавни извршитељи принудно намирују потраживања извршних поверилаца заснована на извршним и веродостојним исправама (извршни поступак), поступак обезбеђења потраживања и положај јавних извршитеља (члан 1.); да су средства извршења ради остваривања неновчаног потраживања, поред осталог, предаја детета и извршење других одлука у вези с породичним односима (члан 54. став 3.); да јавни извршитељ по службеној дужности решењем обуставља извршни поступак, поред осталог, ако је извршна исправа на основу које је донето решење о извршењу правноснажно или коначно укинута, преиначена или стављена ван снаге (члан 129. став 1. тачка 1)); да у предлогу за извршење ради предаје детета не мора да буде назначено средство извршења, а ако је и назначено суд није њиме везан (члан 370.); да суд посебно води рачуна о томе да се што боље заштити интерес детета и може изузетно заказати рочиште, ако је то у најбољем интересу детета (члан 371.); да пошто процени околности, суд у решењу о извршењу одређује следећа средства извршења – 1) принудно одузимање и предају детета, 2) новчану казну, 3) казну затвора, која могу да се одреде и спроведу према лицу које противно налогу суда одбија да преда дете, лицу које отежава или спречава предају детета, лицу код кога се дете налази или лицу од чије воље зависи предаја детета, а суд може мењати средства извршења док се извршење не оконча (члан 373.); да се новчана казна изриче и извршава према одредбама о изрицању новчане казне ради предузимања радње коју може предузети само извршни дужник (члан 363), да суд може решењем против ког је дозвољен приговор изрећи казну затвора која траје све док се дете не преда, а најдуже до 60 дана (члан 374. ст. 1. и 3.); да дете принудно одузима и предаје орган старатељства уз присуство и надзор суда, да је психолог органа старатељства дужан да у току одузимања и предаје детета прати понашање и реакције детета и лица коме се дете одузима, да утиче на спречавање или смањење понашања која могу изазвати сукоб или трауматско реаговање детета, да саветује суд како да се одузимање и предаја детета остваре са што мање штете по раст и развој детета и да сам предузима све потребне радње у те сврхе и да унесе своја запажања у записник о одузимању и предаји детета и потпише га (члан 376. ст. 2. и 3.).
Одредбама Породичног закона („Службени гласник РС“, бр. 18/05, 72/11 – др. закон и 6/15) прописано је: да породица ужива посебну заштиту државе и да свако има право на поштовање свог породичног живота (члан 2.); да је свако дужан да се руководи најбољим интересом детета у свим активностима које се тичу детета (члан 6. став 1.); да родитељско право припада мајци и оцу заједно, да су родитељи равноправни у вршењу родитељског права (члан 7. ст. 1. и 2.); да је родитељско право изведено из дужности родитеља и постоји само у мери која је потребна за заштиту личности, права и интереса детета (члан 67.); да родитељи имају право и дужност да се старају о детету, да старање о детету обухвата – чување, подизање, васпитавање, образовање, заступање, издржавање те управљање и располагање имовином детета (члан 68. ст. 1. и 2.); да родитељи родитељско право врше заједнички и споразумно када воде заједнички живот (члан 75. став 1.); да један родитељ сам врши родитељско право на основу одлуке суда када родитељи не воде заједнички живот, а нису закључили споразум о вршењу родитељског права (члан 77. став 3.).
7. Разматрајући уставну жалбу са становишта Уставом зајемченог права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, као и права родитеља из члана 65. Устава, Уставни суд је утврдио да је оспорени извршни поступак покренут 17. јула 2023. године, подношењем предлога за извршење Основном суду у Аранђеловцу – Судска јединица у Тополи, и да је окончан доношењем оспореног решења Вишег суда у Крагујевцу Гжи. 22/25 од 24. јануара 2025. године. Дакле, оспорени извршни поступак је трајао годину и по дана.
Према пракси Европског суда за људска права (у даљем тексту: ЕСЉП), коју прихвата и Уставни суд, само кашњења и одуговлачења која се могу приписати судовима и другим државним органима могу довести до закључка о непоштовању права на суђење у разумном року (видети пресуду ЕСЉП у предмету Proszak против Пољске број представке 2/1997/786/987, од 16. децембра 1997. године, став 40.). У породичним стварима се мора поступати са посебном пажњом, при чему се нарочита хитност захтева у поступцима који се односе на старатељство над децом, начин остваривања контакта родитеља са децом, као и у предметима који се односе на издржавање деце (видети пресуду ЕСЉП у В.А.М. против Србије, од 13. марта 2007. године, представка број 39177/05, ст. 104 – 111.).
Када је реч о правима родитеља из члана 65. Устава, Уставни суд подсећа на свој став да је уставно право родитеља да се стара о детету, односно да га издржава, васпитава и образује, изведено из дужности родитеља да се о детету стара, те да родитељско право постоји само у мери која је потребна за заштиту личности, права и интереса детета. Заштита породичног живота, у смислу члана 8. Европске конвенције, обухвата како право родитеља, тако и право детета да одржава односе са родитељем, али истовремено намеће држави обавезу да у поступању буде обазрива и усмерена ка најбољем интересу детета. Предуслов да родитељ врши своју уставну дужност према деци и оствари своје Уставом зајемчено право, уколико родитељског права није лишен на начин прописан законом, јесте да му се омогући непосредан контакт и успостављање физичког и емоционалног односа са дететом (видети, поред осталих, Одлуку Уставног суда Уж-3721/2011 од 21. маја 2014. године). Уставни суд даље подсећа на праксу ЕСЉП, према којој узајамно уживање родитеља и детета у међусобном контакту представља суштински елемент породичног живота у смислу члана 8. Европске конвенције (видети, поред осталих, пресуде ЕСЉП у предметима Monory против Румуније и Мађарске од 5. априла 2005. године, представка број 71099/01, став 70. и цитирану В.А.М. против Србије, став 130.). Такође, из одредаба члана 8. Европске конвенције произлази да ове одредбе првенствено пружају појединцу заштиту од арбитрерног мешања од стране јавних власти, стварајући за државу негативне обавезе, али да поштовање овог права подразумева и неке позитивне обавезе државе усмерене на усвајање мера којима ће се обезбедити и осигурати поштовање породичног живота, чак и у сфери односа између појединаца. Уставни суд посебно указује на то да ова позитивна обавеза државе у предметима који се тичу вршења родитељског права, за родитеље у суштини значи да ће држава предузети све мере како би се родитељи поново спојили са децом, односно обавезу да, уз уважавање посебних околности сваког конкретног случаја, таква спајања омогући, поред осталог, и у разумном року. Позитивне обавезе државе у овој области су позитивне обавезе средства, а не резултата (видети пресуду ЕСЉП у предмету Јуришић против Хрватске (бр. 2), представка број 8000/21, од 7. јула 2022. године, став 48. и одлуку у предмету Палешћак против Хрватске, представка број 20207/16, од 22. октобра 2019. године, став 74.) и не подразумевају апсолутну гаранцију резултата, већ обавезу улагања разумних и адекватних напора, прилагођених конкретним околностима сваког случаја.
Према утврђеној пракси ЕСЉП, одлучујуће питање у предметима који се односе на извршење одлука о родитељском праву није да ли је поновно спајање родитеља и детета у сваком случају у потпуности остварено, већ да ли су национални надлежни органи предузели све неопходне мере које су се од њих могле оправдано и разумно очекивати, уз поштовање хитности, координисаности, континуитета и доследности предузетих мера, као и узимање у обзир најбољег интереса детета, при чему се адекватност предузетих мера треба ценити и са аспекта брзине њихове примене, имајући у виду да протек времена може изазвати непоправљиве последице за однос између детета и родитеља са којим оно не живи (видети, поред осталих, пресуде ЕСЉП у предметима Hokkanen против Финске од 23. септембра 1994. године, представка број 19823/92, став 58, Ignaccolo-Zenide против Румуније од 25. јануара 2000. године, представка број 31679/96, став 94. и цитирану В.А.М. против Србије, ст. 132. и 133.). Суштина таквог захтева јесте да заштити појединца од било које врсте штете која би могла настати услед протека времена (видети пресуду ЕСЉП у цитираном предмету Ignaccolo-Zenide против Румуније, ст. 102. и 106.). Вероватноћа да ће доћи до поновног спајања родитеља са дететом прогресивно се смањује и коначно нестаје уколико родитељ и дете нису у могућности да се уопште виђају или то чине толико ретко да постане извесно да до њихове природне везе неће доћи (видети пресуду ЕСЉП у предмету Рибић против Хрватске, број представке 27148/12, од 2. априла 2015. године, став 99.).
Уставни суд још једном указује на став ЕСЉП да позитивна обавеза државе у овој области представља обавезу средства, а не резултата, те да сама чињеница да извршење није довело до потпуног или трајног остварења контакта не указује аутоматски на повреду Европске конвенције.
Полазећи од утврђених чињеница и околности, Уставни суд је оценио да су надлежни суд и органи старатељства, од самог покретања извршног поступка, континуирано и активно поступали у циљу спровођења правноснажне и извршне одлуке о привременој мери. Наиме, још у Решењу од 26. септембра 2024. године Уставни суд је констатовао да је суд настојао да користи сва овлашћења која му у овој врсти поступка стоје на располагању у оквиру важећег законодавства, а што се највише огледа у чињеници да је извршном дужнику, у релативно кратком периоду, након само четири месеца, изрекао казну затвора, која је и извршена, а потом и његовом оцу, чија је казна касније, након правноснажности, такође извршена. Дакле, поступајући судија се већ на самом почетку одлучио на строжу казну коју Закон о извршењу и обезбеђењу прописује код извршења одлука у вези са породичним односима, избегавши да претходно покуша да на извршног дужника утиче новчаним кажњавањем, као блажом мером. Извршни дужник и његов отац су у даљем току поступка још по једном кажњени затвором и те казне су такође извршене. На комплексност породичне и животне ситуације, коју је Уставни суд имао у виду и приликом доношења Решења од 26. септембра 2024. године, посебно када је реч о бројним сродницима извршног дужника, који са њим живе у истом домаћинству и који су у том својству активно учествовали у спровођењу извршења, суд је одговорио са чак три решења о изрицању казне затвора за једанаесторо њих, које је другостепено веће, поступајући по њиховим приговорима, укинуло. Међутим, већ на почетку извршног поступка који је подноситељка уставне жалбе покренула на основу правноснажне и извршне пресуде, у ситуацији када извршни дужник није био присутан приликом покушаја одузимања деце, исти поступајући судија је његовим сродницима изрекао казну затвора, коју је овога пута другостепено веће потврдило. Тиме је, по схватању Уставног суда, отклоњена свака сумња у то да су сродници извршног дужника имали негативан утицај на спровођење извршења, те да је њихово кажњавање током оспореног извршног поступка било оправдано.
Што се поступања органа старатељства тиче, Уставни суд, поред онога што је истакао у Решењу од 26. септембра 2024. године (да је постојао изузетно проактиван приступ, посебно након што се у поступак, поред ЦСР Рача, укључио и ЦСР Велика Плана, чији су представници најпре одржали заједничку конференцију, на којој су донети одговарајући закључци, а потом имали и изузетно важну улогу код покушаја спровођења извршења одузимањем двоје старије деце странака, које се одиграло 7. јуна 2024. године), констатује да је ЦСР Велика Плана континуирано предузимао припремне радње за реализацију извршне исправе, тако што је у својим просторијама заказивао сусрете између подноситељке уставне жалбе и двоје старије деце, а након што је установљено да ти сусрети не производе одговарајући ефекат, јер деца долазе неадекватно припремљена од стране извршног дужника и његових сродника, иако су сваки пут добијали савете и сугестије како да то учине, предложио је суду да настави са спровођењем извршења, дајући проактивно стручно мишљење у погледу даљих начина и темпа спровођења извршења.
Стога Уставни суд констатује да поступање надлежних органа у конкретном случају не показује елементе пасивности, формализма или толерисања неизвршења судских одлука. Напротив, суд је врло рано и без одлагања прибегао најстрожим законом прописаним мерама, показујући висок степен ревности и решености да се судска одлука спроведе и да се омогући стварно и благовремено спајање подноситељке уставне жалбе са децом. Чињеница да предузете мере нису у потпуности произвеле очекивани резултат не доводи сама по себи у питање њихову правовременост, координисаност и ефикасност, имајући у виду сложеност породичних односа, отпор приватних лица и процене стручних служби да би одређени облици принуде у појединим фазама поступка могли бити супротни најбољем интересу деце.
Уставни суд прихвата да су у конкретном случају постојале изразите и сложене објективне тешкоће у спровођењу извршења, укључујући активан отпор извршног дужника и ширег породичног окружења, као и изражену емоционалну отуђеност деце, која је временом постала значајан фактор у поступању надлежних органа. У таквим околностима, по оцени Уставног суда, државни органи су били дужни да балансирају између потребе за спровођењем судске одлуке и обавезе да заштите најбољи интерес деце, укључујући и потребу да се избегну мере које би могле довести до додатне трауматизације или дугорочне штете по децу.
Уставни суд подсећа да је ЕСЉП у предмету Јуришић против Хрватске (бр. 2) закључио да није дошло до повреде члана 8. Европске конвенције у ситуацији у којој извршење судских одлука није довело до потпуног остварења контакта, али се такво стање није могло приписати недостатку ревности, неблаговременом поступању или пасивности надлежних органа, већ сложености конкретне породичне ситуације. Слично томе, у одлуци Палешћак против Хрватске, ЕСЉП је утврдио да чињеница да предузете мере нису у потпуности произвеле жељени резултат није довољна за утврђивање повреде, уколико су национални судови и надлежне службе континуирано, савесно и у оквиру својих овлашћења користили све расположиве механизме ради заштите породичног живота.
Имајући у виду наведено, Уставни суд налази да надлежни органи у конкретном случају нису могли, без јасног законског основа, да примењују мере које превазилазе постојећи законодавни оквир, нити да поступају „креативније“ од онога што им је законом допуштено. С тим у вези, Уставни суд указује да судска власт није овлашћена да преузима улогу законодавца, нити да уводи нове механизме принуде који нису предвиђени важећим прописима. Међутим, уколико се у пракси покаже да постојећи правни оквир није довољан за решавање одређених сложених породичних ситуација, питање његовог унапређења спада у домен законодавне политике, а не уставносудске контроле.
Полазећи од целокупног чињеничног стања, релевантних уставних и конвенцијских стандарда, као и праксе ЕСЉП, Уставни суд закључује да, иако је подноситељка уставне жалбе била изложена тешкој и дуготрајној животној ситуацији, надлежни органи нису пропустили да испуне своје позитивне обавезе, о којима је претходно било речи. У прилог томе говори и чињеница да су у извршном поступку покренутом на основу правноснажне и извршне пресуде, који суштински представља јединствену целину и континуитет са оспореним извршним поступком, старија деца, већ након првог кажњавања сродника извршног дужника, које решење је постало правноснажно, предата подноситељки уставне жалбе, те је поступак закључен. С тим у вези, Уставни суд је оценио да су тврдње подноситељке уставне жалбе о повреди права на суђење у разумном року и права родитеља неосноване, па је уставну жалбу одбио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23), одлучујући као у првом делу изреке.
Тврдње о повреди права на имовину из члана 58. Устава, подноситељка уставне жалбе изводи из навода о повреди права на суђење у разумном року и права родитеља, због чега их Уставни суд није посебно разматрао.
8. Што се тиче оспореног решења Вишег суда у Крагујевцу Гжи. 22/25 од 24. јануара 2025. године, Уставни суд је оценио да се подноситељка уставне жалбе само формално позива на повреду означених уставних права, а да при том не наводи ниједан разлог на коме заснива своје тврдње. Међутим, и поред тога, Уставни суд констатује да су у околностима конкретног случаја евидентно били испуњени услови за обуставу извршног поступка, применом члана 129. став 1. тачка 1) Закона о извршењу и обезбеђењу, будући да је о тужбеном захтеву за вршење родитељског права одлучено правноснажном и извршном пресудом. Стога је Суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у односу на оспорени акт, јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу изреке.
9. На основу изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Владан Петров, с.р.