Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа, и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров, Мирослав Николић и др Милан Шкулић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Н. Ј. из Пирота, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 11. јула 2024. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Н. Ј. изјављена против пресуде Вишег суда у Пироту К. 20/16 од 5. новембра 2018. године и пресуде Апелационог суда у Нишу Кж.1. 23/19 од 7. марта 2019. године због повреде права на правну сигурност из члана 34. став 3. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Н. Ј. из Пирота поднео је Уставном суду, 14. маја 2019. године, преко пуномоћника С. К, адвоката из Ниша, уставну жалбу против пресуде Вишег суда у Пироту К. 20/16 од 5. новембра 2018. године и пресуде Апелационог суда у Нишу Кж.1. 23/19 од 7. марта 2019. године, због повреде права из чл. 32. и 34. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је, између осталог, наведено: да „изрека оспорених пресуда представља најфлагрантнији начин кршења члана 34. став 3. Устава на тај начин што се окривљени, овде подносилац уставне жалбе, преко двадесет пута у образложењу пресуде назива „осуђеним“,…, једини закључак до кога долазимо у овом случају јесте тај да је суд окривљеног у току читавог поступка гледао као осуђеног односно да је његова кривица утврђена и пре почетка поступка, не сагледавајући околности под којима се спорни догађај одиграо“; да у конкретном случају одлучне чињенице за доношење пресуде нису на правилан начин утврђене, па је самим тим пресуда незаконита и неправична“; да су поступајући судови ценили доказе онако како то одговара оштећеној страни, те самим тим нису били ни непристрасни ни објективни; да окривљени није извршио кривично дело које му је стављено на терет; да је „погрешно и непотпуно утврђено чињенично стање, а које је последица погрешне оцене изведених доказа у првостепеном поступку, имало за последицу погрешну примену Кривичног законика на штету окривљеног“.
Подносилац уставне жалбе је предложио да Уставни суд поништи оспорене пресуде.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, из списа предмета К. 20/16 Вишег суда у Пироту, између осталог, утврдио:
- да је Више јавно тужилаштво у Пироту 9. маја 2016. године подигло оптужницу Кт. 57/13 против окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, због постојања оправдане сумње да је учинио кривично дело тешко убиство у покушају из члана 114. став 1. тачка 11. у вези члана 30. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09);
- да се поступак водио у предмету К. 20/16 пред Вишим судом у Пироту;
- да се подносилац налазио на издржавању казне затвора по пресуди Основног суда у Пироту К. 362/11 од 29. децембра 2011. године (истек казне је био предвиђен за 28. октобар 2016. године), те да је на суђења у предмету Вишег суда у Пироту К. 20/16 довођен из Окружног затвора у Лесковцу;
- да је решењем Вишег суда у Пироту Кв. 132/16 од 28. октобра 2016. године према подносиоцу уставне жалбе одређена мера забране напуштања стана уз примену електронског надзора;
- да је решењем Апелационог суда у Нишу Кж.2. 562/16 од 8. новембра 2016. године, уважена жалба Вишег јавног тужиоца у Пироту, те је укинуто решење Вишег суда у Пироту Кв. 132/16 од 28. октобра 2016. године, а предмет је упућен првостепеном суду на поновно одлучивање, док је жалба оштећеног И.М. одбачена као недозвољена;
- да је решењем Вишег суда у Пироту Кв. 143/16 од 15. новембра 2016. године према подносиоцу одређен притвор на основу члана 211. став 1. тач. 1. и 3. Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 и 45/13);
- да је подносилац уставне жалбе 15. новембра 2016. године побегао из просторија породичне куће у тренутку скидања уређаја за електронски надзор и стављања лисица од стране полицијских службеника; за подносиоцем је расписана полицијска потрага;
- да је решењем Вишег суда у Пироту К. 20/16 од 15. децембра 2016. године усвојен предлог Вишег јавног тужилаштва у Пироту и одређено је да се подносиоцу суди у одсуству;
- да је пресудом Вишег суда у Пироту К. 20/16 од 14. јуна 2017. године окривљени, овде подносилац уставне жалбе, оглашен кривим да је учинио кривично дело тешко убиство у покушају из члана 114. став 1. тачка 11. у вези члана 30. Кривичног законика и осуђен је на казну затвора у трајању од 12 година;
- да је пресудом Апелационог суда у Нишу Кж.1. 915/17 од 17. октобра 2017. године одбијена као неоснована жалба браниоца окривљеног, а пресуда Вишег суда у Пироту К. 20/16 од 14. јуна 2017. године је потврђена;
- да је подносилац 17. јануара 2018. године депортован из Републике Бугарске у Републику Србију и доведен је у КПЗ Ниш – Одсек притвора у Пироту;
- да је решењем Вишег суда у Пироту Кв. 6/18 од 8. фебруара 2018. године усвојен захтев браниоца Н. Ј, те је дозвољено понављање кривичног поступка правноснажно окончаног пресудом Вишег суда у Пироту К. 20/16 од 14. јуна 2017. године (а која је потврђена пресудом Апелационог суда у Нишу Кж.1. 915/17 од 17. октобра 2017. године) у корист подносиоца ради суђења у његовом присуству;
- да је оспореном пресудом Вишег суда у Пироту К. 20/16 од 5. новембра 2018. године остављена на снази правноснажна пресуда Вишег суда у Пироту К. 20/16 од 14. јуна 2017. године;
- да су оспореном пресудом Апелационог суда у Нишу Кж.1. 23/19 од 7. марта 2019. године одбијене као неосноване жалбе окривљеног и његових бранилаца, а пресуда Вишег суда у Пироту К. 20/16 од 5. новембра 2018. године је потврђена; у образложењу оспорене пресуде је, између осталог, наведено да „по налажењу Апелационог суда, како је у поновљеном поступку предмет испитивања раније донета пресуда, која је „још увек на снази“, означење Н. Ј. као осуђено лице, није од одлучног утицаја на законитост побијане пресуде, па су неосновани жалбени наводи браниоца, адвоката С. К. из Ниша да је прекршена претпоставка невиности“.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се позива подносилац уставне жалбе, између осталог, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се нико не може огласити кривим за дело које, пре него што је учињено, законом или другим прописом заснованим на закону није било предвиђено као кажњиво, нити му се може изрећи казна која за то дело није била предвиђена (члан 34. став 1.); да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда (члан 34. став 3.).
Одредбама Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 и 45/13) (у даљем тексту: ЗКП), а који се примењивао у конкретном случају, између осталог је прописано: да је осуђени лице за које је правноснажном одлуком суда утврђено да је учинилац кривичног дела или противправног дела одређеног у закону као кривично дело, осим ако се на основу одредаба Кривичног законика сматра неосуђиваним (члан 2. став 1. тачка 4)); да се кривични поступак који је завршен правноснажном пресудом може поновити на захтев овлашћеног лица, под условима прописаном у овом законику (члан 470.); да кад суд у новом поступку донесе пресуду изрећи ће да се ранија пресуда делимично или у целини ставља ван снаге или да се оставља на снази (члан 478. став 3. тачка 1)); да кривични поступак у коме је окривљени осуђен у одсуству (члан 381.) поновиће се и ван услова прописаних у члану 473. овог законика ако наступи могућност да се суђење спроведе у његовом присуству (члан 479.).
5. Подносилац уставне жалбе сматра да му је оспореним пресудама Вишег суда у Пироту К. 20/16 од 5. новембра 2018. године и Апелационог суда у Нишу Кж.1. 23/19 од 7. марта 2019. године повређена претпоставка невиности из члана 34. став 3. Устава. При томе наводи да „изрека оспорених пресуда представља најфлагрантнији начин кршења члана 34. став 3. Устава на тај начин што се окривљени, овде подносилац уставне жалбе, преко двадесет пута у образложењу пресуде назива 'осуђеним'“.
Уставни суд је оценио да су овакви наводи подносиоца о повреди права из члана 34. став 3. Устава неосновани.
Пре свега, Уставни суд посебно истиче значај уставне гаранције којом се јемчи да свако има право да буде сматран невиним, све док се његова кривица не докаже у поступку пред судом, с обзиром на то да је њена основна функција обезбеђење правне сигурности у казненом праву. У том смислу, претпоставка невиности је повређена ако судска одлука која се односи на лице које је окривљено за кривично дело одражава мишљење да је криво пре него што се његова кривица докаже по закону, односно уколико у одсуству званичне одлуке, постоји одређено мишљење које указује да суд (или други државни орган) сматра окривљеног кривим.
Уставни суд констатује да се у оспореним пресудама за подносиоца користи термин „осуђени“, а који према члану 2. став 1. тачка 4) Законика о кривичном поступку, представља лице за које је правноснажном одлуком суда утврђено да је учинилац кривичног дела или противправног дела одређеног у закону као кривично дело, осим ако се на основу одредаба Кривичног законика сматра неосуђиваним.
Оспорене пресуде су донете у поступку до кога је дошло по захтеву подносиоца за понављање поступка ради суђења у његовом присуству. Формалне претпоставке за понављање кривичног поступка јесу постојање правноснажне пресуде и захтева овлашћеног лица, а како то произлази из члана 470. ЗКП. Предмет поновљеног кривичног поступка је раније донета пресуда. Формално, раније донета пресуда је још увек на снази, али је она у процесу преиспитивања, а који процес се може завршити или њеном потврдом или потпуним или делимичним укидањем, како је то прописано чланом 478. став 1. тачка 3) ЗКП. У пресуди којом се у поновљеном поступку ранија пресуда оставља на снази, не преузима се диспозитив раније пресуде, нити се окривљени поново проглашава кривим (видети пресуду Апелационог суда у Београду Кж.1. 3111/10 од 29. јуна 2011. године).
Имајући у виду напред наведено, Уставни суд је оценио да је коришћење термина „осуђени“ за подносиоца уставне жалбе уставноправно прихватљиво и не представља кршење претпоставке невиности подносиоца. Подносилац уставне жалбе је пре доношења оспорених пресуда, пресудама Вишег суда у Пироту К. 20/16 од 14. јуна 2017. године и Апелационог суда у Нишу Кж.1. 915/17 од 17. октобра 2017. године правноснажно оглашен кривим да је учинио кривично дело тешко убиство у покушају, а које му је оптужним актом стављено на терет. Дакле, подносилац је стекао својство осуђеног у смислу члана 2. став 1. тачка 4) Законика о кривичном поступку. Подносиоцу уставне жалбе је суђено у одсуству услед његовог бекства у Републику Бугарску. Након правноснажног пресуђења, када је подносилац постао поново доступан органима Републике Србије, подносилац је поднео захтев за понављање поступка, који је усвојен решењем Вишег суда у Пироту Кв. 6/18 од 8. фебруара 2018. године. Поновно суђење у присуству подносиоца представља погодност за подносиоца. Предмет поновног кривичног поступка није кривична ствар, већ је предмет раније донета пресуда, а која је и даље формално на снази, само је у процесу преиспитивања. Тај процес преиспитивања се могао завршити или њеном потврдом или потпуним или делимичним укидањем. Пошто је Виши суд у Пироту оспореном пресудом К. 20/16 од 5. новембра 2018. године пресудио да се оставља на снази пресуда истог суда К. 20/16 од 14. јуна 2017. године, а којом је подносилац уставне жалбе осуђен, то коришћење термина осуђени у оспореним пресудама не представља кршење претпоставке невиности.
Суд такође констатује да се у оспореној пресуди Вишег суда у Пироту К. 20/16 од 5. новембра 2018. године користи и термин „онда оптужени“, а што указује да је поступајући суд правио разлику између термина „осуђени“ и „оптужени“, те је поступао на уставноправно прихватљив и утемељен начин.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да оспореним пресудама Вишег суда у Пироту К. 20/16 од 5. новембра 2018. године и Апелационог суда у Нишу Кж.1. 23/19 од 7. марта 2019. године подносиоцу уставне жалбе није повређена претпоставка невиности, зајемчена одредбом члана 34. став 3. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23), уставну жалбу у овом делу одбио као неосновану и одлучио као у првом делу изреке.
6. Подносилац уставне жалбе сматра да му је оспореним пресудама повређено и право на правично суђење из члана 32. Устава.
Уставни суд најпре констатује да се у уставној жалби истичу у основи идентични чињенични и правни разлози које је подносилац истицао у кривичном поступку у коме су донете оспорене пресуде, а који су били предмет садржајне и веома детаљне оцене у оспореним пресудама.
Стога је Уставни суд, полазећи од претходно наведеног, односно чињенице да су сва указивања подносиоца о повреди процесних гаранција права из члана 32. став 1. Устава, већ јасно, прецизно и разумљива образложена и оцењена као неоснована од стране и првостепеног и жалбеног суда, нашао да се наводи подносиоца не могу прихватити као релевантни и утемељени уставноправни разлози за тврдње о повреди означеног права, већ се од Уставног суда, у суштини, тражи да као инстанциони суд још једном оцени законитост оспорених пресуда.
Такође, Уставни суд наглашава да сагласно пракси и ставовима како овог Суда, тако и Европског суда за људска права, право на правично суђење из члана 32. Устава, не значи гаранцију да ће током судског поступка бити прихваћени сви доказни предлози окривљеног, нити да ће суд поклонити веру свим доказима одбране. Наиме, суд у сваком конкретном случају цени да ли је и које доказе потребно извести ради потпуног и правилног утврђења релевантног чињеничног стања, као и којим доказима ће поклонити веру односно којим неће, а у пресуди је дужан да изведене доказе оцени и образложи свој став у погледу утврђеног чињеничног стања, што је овде детаљно и учињено у првостепеној пресуди.
У односу на истакнуту повреду права из члана 34. ст. 1, 2, 4, 5. и 6. Устава, Уставни суд указује да само формално позивање на повреду или ускраћивање појединих Уставом зајемчених права и слобода, а без навођења уставноправних разлога на којима се те тврдње заснивају, не чини уставну жалбу допуштеном.
Имајући у виду напред наведено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у овом делу, одлучујући као у другом делу изреке.
7. Уставни суд није достављао уставну жалбу на уређење, уз коју није достављена оспорена пресуда Апелационог суда у Нишу Кж.1. 23/19 од 7. марта 2019. године, јер је прибавио списе предмета К. 20/16 и утврдио чињеничну и правну ситуацију у конкретном случају.
8. Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.