Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), др Владан Петров, Весна Илић Прелић и др Драгана Коларић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби И. Л. из Наталинaца код Тополе, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 11. децембра 2025. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба И. Л. и утврђује да су решењем Вишег суда у Крагујевцу Гжи. 171/25 од 11. априла 2025. године подноситељки уставне жалбе повређенa права родитеља из члана 65. Устава Републике Србије.
2. Поништава се решење Вишег суда у Крагујевцу Гжи. 171/25 од 11. априла 2025. године и одређује да исти суд донесе нову одлуку о жалби подноситељке уставне жалбе изјављеној против решења Основног суда у Аранђеловцу – Судска јединица у Тополи И. 80/24 од 6. марта 2025. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. И. Л. из Наталинaца код Тополе поднела је Уставном суду, 13. јуна 2025. године, преко пуномоћника Д. С, адвоката из Младеновца, град Београд, уставну жалбу против решења Вишег суда у Крагујевцу Гжи. 171/25 од 11. априла 2025. године, због повреде чл. 20, 32, 36, 64 – 66. Устава.
У уставној жалби се, поред осталог, наводи: да је Виши суд у Крагујевцу изнео произвољан став да орган старатељства има само улогу помоћног органа, чији предлози нису обавезујући за суд, полазећи од одредбе члана 376. став 2. Закона о извршењу и обезбеђењу, која гласи да дете принудно одузима и предаје орган старатељства, уз пристуство и надзор суда; да суд није стручан да оцени најбољи интерес детета, док је, с друге стране, орган старатељства сачињен од тима стручњака, који су у више наврата указали суду да понашање оца утиче на хронично отуђење детета од мајке, што има штетне последице на његов емоционални развој и стабилност његове личности; да је доношењем оспореног акта послата порука да суд не уважава стручно мишљење органа старатељства и да није у стању да спроведе извршење које гласи на предају детета, поступајући на тај начин супротно његовом најбољем интересу.
Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, поништи оспорени акт и своју одлуку објави у „Службеном гласнику Републике Србије“.
Уставни суд је, сагласно одредбама члана 35а Закона о Уставном суду („Службени гласник“ РС, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23) и чланa 76. став 5. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), уставну жалбу доставио З. Л. из Загорице код Тополе, као трећем (заинтересованом) лицу, ради изјашњења о наводима подносиоца и околностима од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари.
Именовани је у поднеску од 20. октобра 2025. године, преко пуномоћника В. Т. Ж, адвоката из Тополе, поред осталог, навео: да је поступак извршења правилно обустављен, будући да исти није вођен у најбољем интересу детета; да је орган старатељства довео до тога да се поступак обустави, јер није пронашао најбољи модел виђења родитеља са дететом, што је истовремено и разлог због којег је суд у парници одредио комисијско вештачење родитељских компетенција; да је другостепени суд сагледао све околности конкретног случаја, нашавши да је интерес детета даљим вођењем поступка угрожен, те је зато потврдио одлуку о обустави извршења; да извршни дужник ни на који начин није отежавао или спречавао предају детета, већ га је усмеравао ка томе да оствари контакте са извршним повериоцем, па суд није могао да примени члан 373. Закона о извршењу и обезбеђењу; да је Уставни суд у Одлуци Уж-6463/2017 од 7. априла 2022. године изразио став по коме је уставноправно прихватљива обустава извршног поступка покренутог ради извршења одлуке о вршењу родитељског права, ако постоје околности које указују да то не би било у најбољем интересу детета; да дете, у конкретном случају, одбија контакте са мајком, па би примена силе у односу на њега довела до потпуног отуђења, што би се сигурно и догодило да је спровођење извршења настављено.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у списе предмета Основног суда у Аранђеловцу – Судска јединица у Тополи И. 80/24, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Правноснажним и извршним решењем Основног суда у Аранђеловцу – Судска јединица у Тополи П2. 78/24 и П2. 89/24 од 4. јуна 2024. године, ставом I изреке, усвојена је привремена мера, па је самостално вршење родитељског права над малолетном Д. Л, рођеном 31. марта 2016. године, до правноснажног окончања спора по тужби за развод брака и вршење родитељског права поверено тужиљи И. Л, мајци детета, овде подноситељки уставне жалбе, док је ставом II изреке уређен начин одржавања личних односа између детета и туженог З. Л. из Загорице код Тополе, као оца.
Подноситељка уставне жалбе је 8. јула 2024. године, у својству извршног повериоца, поднела Основном суду у Аранђеловцу – Судска јединица у Тополи предлог за извршење против извршног дужника З. Л. из Загорице код Тополе, на основу става I изреке правноснажног и извршног решења Основног суда у Аранђеловцу – Судска јединица у Тополи П2. 78/24 и П2. 89/24 од 4. јуна 2024. године. У предлогу за извршење је, поред осталог, наведено да се дете налази код извршног дужника, који одбија га преда извршном повериоцу.
Решењем Основног суда у Аранђеловцу – Судска јединица у Тополи И. 80/24 од 15. јула 2024. године одређено је преложено извршење. Жалба извршног дужника одбијена је као неоснована решењем Вишег суда у Крагујевцу Гжи. 329/24 од 26. августа 2024. године.
Центар за социјални рад за општину Аранђеловац – Одељење у Тополи (у даљем тексту: ЦСР Топола), као надлежни орган старатељства, доставио је извештај од 18. септембра 2024. године, који је сачињен након обављених индивидуалних разговора са родитељима и дететом, у коме је, поред осталог, наведено: да је стручни тим мишљења да се, у конкретном случају, не ради о истинским тешкоћама детета на релацији са мајком, већ да је у питању индуковано понашање детета услед негативне атмосфере у породици оца усмерене против мајке детета, тј. отуђење детета од мајке; да би даље пролонгирање ситуације у којој се систематски ради на отуђењу детета довело до бројних штетних последица по укупан развој детета, пре свега, социо-емоционални развој; да стручни тим, руководећи се заштитом најбољег интереса детета, сматра да је нужно да суд у хитном року спроведе извршење, како би се спречило даље угрожавање права и интереса детета.
Закључком од 1. октобра 2024. године наложено је извршном дужнику да одмах преда дете извршном повериоцу, уз претњу новчаном казном од 100.000 динара и принудним одузимањем детета.
Поднеском од 2. октобра 2024. године извршни дужник је затражио одлагање извршења, који је одбијен као неоснован решењем од 11. октобра 2024. године. Приговор извршног дужника од 21. октобра 2024. године одбијен је као неоснован решењем већа Основног суда у Аранђеловцу Ипв (И). 130/24 од 23. октобра 2024. године.
Закључком од 14. октобра 2024. године одређено је спровођење извршења принудним одузимањем детета од извршног дужника у његовој породичној кући, уз присуство психолога органа старатељства и асистенцију полиције, хитне помоћи и ватрогасне службе.
Начелник Полицијске станице у Тополи је одлуком од 23. октобра 2024. године одбио захтев за пружање помоћи приликом спровођења извршења, са образложењем да претходно није било покушаја извршења без пружања полицијске помоћи.
У записнику од 25. октобра 2024. године је, поред осталог, наведено: да су извршењу присуствовала тројица непознатих мушкараца, који су се представили као подршка извршном дужнику, од којих је један неовлашћено снимао суд и остале учеснике у поступку; да је представник органа старатељства, по одобрењу извршног дужника, обавио разговор са дететом у трајању од 45 минута; да је у том разговору малолетна ћерка странака изјавила да не жели да иде код мајке, а из разлога што ју је мајка напустила, што узима алкохол, врши насиље над њом и не купује јој ништа; да је представник органа старатељства закључио да се она „укопала“ у свој став да не жели да напусти кућу у којој се налази, као ни контакте са мајком; да је пуномоћник извршног дужника предложио да суд стави ван снаге свој закључак у делу новчане казне, а извршни дужник је изразио спремност да дете доводи у орган старатељства, указујући да он дете не спречава да одржава контакте са мајком. Суд је донео решење којим се спровођење извршења одлаже, јер није успео покушај добровољне предаје детета.
ЦСР Топола је у допису од 31. октобра 2024. године, поред осталог, навео да је од Министарства за бригу о породици и демографију стигао одговор поводом захтева извршног дужника за изузеће ЦСР Топола (захтев одбијен), као и да је извршни дужник, у међувремену, поднео захтев за изузеће стручних радника тог органа, о чему ће директор накнадно одлучити.
Поднеском од 4. новембра 2024. године извршни дужник је предложио да се застане са поступком извршења. Овај предлог је одбачен као недозвољен решењем од 6. новембра 2024. године. Жалба извршног дужника одбијена је као неоснована решењем Вишег суда у Крагујевцу Гжи. 524/24 од 13. јануара 2025. године.
ЦСР Топола је 5. новембра 2024. године доставио суду извештај о неуспелом покушају спровођења извршења, у коме је, поред осталог, наведено: да се, у конкретном случају, не ради о истинским тешкоћама детета на релацији са мајком, већ да је у питању индуковано понашање детета услед негативне атмосфере у породици оца усмерене против мајке детета, тј. отуђење детета од мајке; да томе у прилог иде запажање да вербални исказ детета не прате емотивне реакције које би биле у складу са изреченим, тј. дете не показује страх, узнемиреност, тугу, потиштеност, већ говори равнодушно, без афективитета о наводном насиљу мајке, при чему, саопштења о насиљу раније уопште није било; да је, стога, неопходно створити услове у којима би дете успоставило контакт са мајком у сигурној атмосфери, без присуства оца, у ком правцу се предлаже покушај предаје детета у суду, тако што би отац довео дете, предао га психологу ради обављања разговора у посебној просторији и удаљио се из видокруга детета; да том разговору касније треба да се придружи и мајка, по позиву психолога.
Закључком од 13. новембра 2024. године одређено је спровођење извршења принудним одузимањем детета од извршног дужника у згради суда, уз присуство психолога органа старатељства и асистенцију полиције, хитне помоћи и ватрогасне службе.
Начелник Полицијске станице у Тополи је одлуком од 19. новембра 2024. године поново одбио захтев за пружање помоћи приликом спровођења извршења, са образложењем да претходно није било покушаја извршења без пружања полицијске помоћи.
У записнику од 25. новембра 2024. године је, поред осталог, наведено: да је малолетна ћерка странака спроведена у просторије судске управе, у пратњи психолога ЦСР Топола, ради обављања разговора; да је у неком тренутку, након неколико наизменичних навода пуномоћника странака, извршни дужник изјавио у судници да чује како она плаче; да је онда у пратњи оца девојчица напустила суд; да је психолог ЦСР Топола, након обављеног разговора са њом, изјавио да она негира свако лепо сећање према мајци, оптужујући је да ју је оставила, али да може да дође да је види у кући код оца; да је након уласка мајке у просторију где је разговор вођен девојчица почела да плаче и да се крије испод капуљаче; да је, по мишљењу психолога, реч о једној општој негацији, те да ће о свему што је предузето бити сачињен детаљан извештај. Суд је донео решење којим се спровођење извршења одлаже, јер девојчица није желела да пође са извршним повериоцем.
ЦСР Топола је 20. децембра 2024. године доставио суду извештај о неуспелом покушају спровођења извршења, у коме је, поред детаља из разговора са дететом, наведено: да се још једном констатује како, у конкретном случају, није реч о истинским тешкоћама детета на релацији са мајком, већ да отац са намером задржава дете, не усмерава га и не подстиче у правцу преласка код мајке; да отац, иако вербално нема ништа против преласка детета код мајке, на понашајном плану не чини ништа што би детету дало психолошку дозволу за контакте и прелазак у мајчину породицу; да дете приликом сусрета у суду није имало са собом личне ствари, гардеробу, књиге, што је још један показатељ да га отац не припрема за прелазак код мајке; да није сврсисходно наставити са разговорима са дететом, јер користи позајмљене сценарије, инсистира на аутентичности својих исказа, сатанизује мајку, а идеализује оца, што све указује на његову отуђеност од мајке; да отац на разне начине опструира контакт детета са мајком, манипулише дететом зарад сопствених потреба, не препознајући или игноришући дететове потребе и интересе; да суд, стога, треба да изнађе нове механизме извршења, у хитном року.
О контактима које су извршни поверилац и дете остваривали у првој половини 2025. године у просторима органа старатељства, ЦСР Топола је доставио извештај од 21. фебруара 2025. године, у коме је, поред осталог, наведено: да су контакти остварени 23. и 30. јануара, 6, 13. и 20. фебруара 2025. године; да се наставља и интензивира отуђење детета од мајке; да отац и поред вербализације да дете мора да има контакте са мајком, не ради на стварној припреми за контакт, нити за прелазак код мајке; да комуникација између оца и детета личи на „припремљени говор“, па се, у складу са тим, процењује да је отац лице које отежава и онемогућава контакт са мајком, као и прелазак детета у њену породицу; да последице које трпе деца изложена дуготрајним родитељским сукобима и отуђењу, одговарају последицама које трпе злоставаљана и занемаривана деца; да имајући у виду хроницитет поремећених односа између родитеља, уз кидање веома важних афективних веза (девојчица није била код мајке око девет месеци, нити комуницира са њом), процењује се, а суд се упозорава да актуелна ситуација штетно утиче на укупан раст и развој детета, пре свега, на социо-емоционални развој и стабилност личности, а које последице могу бити иреверзибилне; да се, стога, као и у ранијем извештају, предлаже да суд у хитном року примени друге механизме извршења који су предвиђени законом.
Решењем Основног суда у Аранђеловцу – Судска јединица у Тополи И. 80/24 од 6. марта 2025. године обуствљен је поступак извршења у предметној правној ствари и укинуте су све спроведене радње.
Поступајући по жалби извршног повериоца, Виши суд у Крагујевцу је донео оспорено решење Гжи. 171/25 од 11. априла 2025. године, којим је жалбу одбио, те је наведено првостепено решење потврђено у целини.
У образложењу оспореног другостепеног решења је, поред осталог, наведено: да имајући у виду целокупне списе предмета и ток спровођења извршења, према правном закључку овог суда, правилно је првостепени суд поступио када је обуставио поступак, имајући у виду начело најбољег интереса детета, у смислу члана 371. Закона о извршењу и обезбеђењу, члана 6. став 1. Породичног закона и члана 3. став 1. Конвенције о правима детета; да је суд у више наврата покушао да изврши предају детета мајци, али свака радња је остала без успеха; да до добровољне предаје није дошло, а покушаји принудног одузимања и предаје детета, уз учешће представника ЦСР Топола, најпре у кући извршног дужника, а потом и у просторијама суда, остали су без успеха, из разлога што дете није желело да пође са извршним повериоцем; да је првостепени суд предузео све потребне радње како би спровео извршење, али је упркос томе предаја детета изостала, из разлога што је дете у току целог поступка изричито одбијало да пође код извршног повериоца, због чега је и по схватању овог суда, наступио разлог из одредбе члана 129. став 1. тачка 6) и став 2. Закона о извршењу и обезбеђењу за обуставу поступка и укидање спроведених радњи; да су приликом обављања разговора са дететом, стручни радници ЦСР Топола извели закључак постојања опште негације код детета у погледу контакта са мајком, негирања лепих сећања, одбијања поклона, физичког контакта и уопште било каквог контакта у правцу реализације предаје мајци; да из последњег извештаја ЦСР Топола произлази да је негација сваким наредним контактом постајала све израженија, имајући у виду да је дете одбијало да даје било какве одговоре, навлачило капуљачу на главу и одбијало да уопште уђе у просторије органа старатељства; да иако стоји чињеница да предаја детета није извршена, на шта извршни поверилац указује у жалби, имајући у виду осетљивост питања извршења одлука у вези са породичним односима и начело заштите најбољег интереса детета, као и чињеницу да ЦСР Топола процењује да актуелна ситуација штетно утиче на укупан раст и развој детета, у којој оно изричито одбија да пређе код мајке, правилан је закључак првостепеног суда да је поступак извршења, у конкретном случају, неизводљив и да штетно утиче на раст и развој детета; да су неосновани наводи жалбе да је суд учинио повреду поступка када је поступио супротно стручном мишљењу тима ЦСР Топола и обуставио поступак извршења, из разлога што је ЦСР Топола, као орган старатељства, у улози помоћног органа суда, те његови предлози нису обавезујући за суд.
4. Одредбама члана 65. Устава, на чију повреду се указује у уставној жалби, утврђено је: да родитељи имају право и дужност да издржавају, васпитавају и образују своју децу и да су у томе равноправни (став 1.); да сва или поједина права могу једном или обома родитељима бити одузета или ограничена само одлуком суда, ако је то у најбољем интересу детета, у складу са законом (став 2.).
За одлучивање у овој уставносудској ствари од значаја су и следеће одредбе Закона о извршењу и обезбеђењу („Службени гласник РС“, бр. 106/15, 106/16 – аутентично тумачење, 113/17 – аутентично тумачење, 54/19, 9/20 – аутентично тумачење и 10/23 – др. закон) и Породичног закона („Службени гласник РС“, бр. 18/05, 72/11 – др. закон и 6/15):
Одредбама Закона о извршењу и обезбеђењу прописано је: да се овим законом уређује поступак у коме судови и јавни извршитељи принудно намирују потраживања извршних поверилаца заснована на извршним и веродостојним исправама (извршни поступак), поступак обезбеђења потраживања и положај јавних извршитеља (члан 1.); да су средства извршења ради остваривања неновчаног потраживања, поред осталог, предаја детета и извршење других одлука у вези с породичним односима (члан 54. став 3.); да јавни извршитељ по службеној дужности решењем обуставља извршни поступак, поред осталог, ако је извршење постало немогуће или не може да се спроведе из других разлога (пропао је предмет извршења, извршни дужник нема имовину и сл.) (члан 129. став 1. тачка 6)); да у предлогу за извршење ради предаје детета не мора да буде назначено средство извршења, а ако је и назначено суд није њиме везан (члан 370.); да суд посебно води рачуна о томе да се што боље заштити интерес детета и да суд може изузетно заказати рочиште, ако је то у најбољем интересу детета (члан 371.); да пошто процени околности, суд у решењу о извршењу одређује следећа средства извршења – 1) принудно одузимање и предају детета, 2) новчану казну, 3) казну затвора, која могу да се одреде и спроведу према лицу које противно налогу суда одбија да преда дете, лицу које отежава или спречава предају детета, лицу код кога се дете налази или лицу од чије воље зависи предаја детета, а суд може мењати средства извршења док се извршење не оконча (члан 373.); да се новчана казна изриче и извршава према одредбама о изрицању новчане казне ради предузимања радње коју може предузети само извршни дужник (члан 363), да суд може решењем против ког је дозвољен приговор изрећи казну затвора која траје све док се дете не преда, а најдуже до 60 дана (члан 374. ст. 1. и 3.); да се школи, породичном саветовалишту и другим специјализованим установама за посредовање у породичним односима доставља позив да учествују у извршном поступку ако је то неопходно, да је психолог органа старатељства дужан да утврди емоционални статус детета, начин његовог реаговања на стрес и механизме преовладавања, брзину прилагођавања на промене, емоционалне односе детета и лица са којим дете живи и лицем коме треба да буде предато и друге чињенице значајне за само организовање радњи извршења, као и да обави информативно саветодавни рад са лицем са којим дете живи и покуша да издејствује добровољну предају детета (упознавање са тиме да се добровољном предајом детета избегавају трауматско реаговање детета и штетне последице по његов раст и развој и сл.), да је психолог органа старатељства дужан да се и пре извршења и у току самог извршења руководи заштитом најбољег интереса детета (члан 375. ст. 2, 3. и 5.); да дете принудно одузима и предаје орган старатељства уз присуство и надзор суда, да је психолог органа старатељства дужан да у току одузимања и предаје детета прати понашање и реакције детета и лица коме се дете одузима, да утиче на спречавање или смањење понашања која могу изазвати сукоб или трауматско реаговање детета, да саветује суд како да се одузимање и предаја детета остваре са што мање штете по раст и развој детета и да сам предузима све потребне радње у те сврхе и да унесе своја запажања у записник о одузимању и предаји детета и потпише га (члан 376. ст. 2. и 3.).
Одредбама Породичног закона је прописано: да породица ужива посебну заштиту државе и да свако има право на поштовање свог породичног живота (члан 2.); да је свако дужан да се руководи најбољим интересом детета у свим активностима које се тичу детета (члан 6. став 1.); да родитељско право припада мајци и оцу заједно, да су родитељи равноправни у вршењу родитељског права и да је забрањена злоупотреба родитељског права (члан 7. ст. 1 – 3.); да дете које је способно да формира своје мишљење има право слободног изражавања тог мишљења, да се мишљењу детета мора посветити дужна пажња у свим питањима која га се тичу и у свим поступцима у којима се одлучује о његовим правима, а у складу са годинама и зрелошћу детета, да дете које је навршило 10. годину живота може слободно и непосредно изразити своје мишљење у сваком судском и управном поступку у коме се одлучује о његовим правима (члан 65. ст. 1, 3. и 4.); да је родитељско право изведено из дужности родитеља и постоји само у мери која је потребна за заштиту личности, права и интереса детета (члан 67.); да родитељи имају право и дужност да се старају о детету, да старање о детету обухвата – чување, подизање, васпитавање, образовање, заступање, издржавање те управљање и располагање имовином детета (члан 68. ст. 1. и 2.).
Одредбама Конвенције Уједињених нација о правима детета („Службени лист СФРЈ - Међународни уговори“, број 15/90 и „Службени лист СРЈ“ – Међународни уговори, бр. 4/96 и 2/97) је прописано: да у свим активностима које се тичу деце од примарног је значаја интерес детета без обзира на то да ли их спроводе јавне или приватне институције за социјалну заштиту, судови, административни органи или законодавна тела (члан 3. став 1.); да државе чланице предузимају све одговарајуће законодавне, административне и остале мере за остваривање права признатих у овој конвенцији, да у вези са економским, социјалним и културним правима, државе чланице предузимају такве мере максимално користећи своја расположива средства, а где је то потребно, у оквиру међународне сарадње (члан 4.); да државе чланице поштују право детета које је одвојено од једног или оба родитеља да одржава личне односе и непосредне контакте са оба родитеља на сталној основи, осим ако је то у супротности са најбољим интересима детета (члан 9. став 3.); да државе чланице обезбеђују детету које је способно да формира своје сопствено мишљење право слободног изражавања тог мишљења о свим питањима која се тичу детета, с тим што се мишљењу детета посвећује дужна пажња у складу са годинама живота и зрелошћу детета, да се у ту сврху, детету посебно даје прилика да буде саслушано у свим судским и административним поступцима који се односе на њега, било непосредно или преко заступника или одговарајућег органа, на начин који је у складу са процедуралним правилима националног закона (члан 12.); да ће државе чланице уложити све напоре како би се уважавало начело да оба родитеља имају заједничку одговорност у подизању и развоју детета, да родитељи или, у зависности од случаја, законити старатељи имају главну одговорност за подизање и развој детета, а интереси детета су њихова основна брига (члан 18. став 1.).
У овој уставносудској ствари од значаја је и члан 8. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода којим је утврђено: да свако има право на поштовање свог приватног и породичног живота, дома и преписке (став 1.); да се јавне власти неће мешати у вршење овог права сем ако то није у складу са законом и неопходно у демократском друштву у интересу националне безбедности, јавне безбедности или економске добробити земље, ради спречавања нереда или криминала, заштите здравља или морала, или ради заштите права и слобода других (став 2.).
5. Када је реч о правима родитеља из члана 65. Устава, Уставни суд подсећа да је у својој пракси, у више одлука, исказао став да је уставно право родитеља да се стара о детету, односно да га издржава, васпитава и образује, изведено из дужности родитеља да се о детету стара, те да родитељско право постоји само у мери која је потребна за заштиту личности, права и интереса детета. Предуслов да родитељ врши своју уставну дужност према деци и оствари своје Уставом зајемчено право, уколико родитељског права није лишен на начин прописан законом, јесте да му се омогући непосредан контакт и успостављање физичког и емоционалног односа са дететом (видети, поред осталих, Одлуку Уставног суда Уж-3721/2011 од 21. маја 2014. године, доступна на веб сајту www.ustavni.sud.rs).
Европски суд за људска права (у даљем тексту: ЕСЉП), примењујући и тумачећи право на поштовање породичног живота из члана 8. Европске конвенције, установио је да уживање родитеља и детета у заједничком друштву представља основни елемент породичног живота, чак и када је дошло до раскида односа између родитеља (видети пресуде Diamante и Pelliccioni против Сан Марина, број представке 32250/08, од 27. септембра 2011. године, став 170, Keegan против Ирске, број представке 16969/90, од 26. маја 1994. године, став 50. и Цветковић против Србије, број представке 42707/10, од 7. фебруара 2017. године, став 52.). У ситуацији када је породична веза између детета и родитеља већ успостављена, држава и њени органи морају бити усмерени на очување те везе, посебно када је заједница живота између родитеља престала. Реч је, дакле, о позитивној обавези државе да омогући делотворно поштовање породичног живота, усвајањем адекватних мера, као што су креирање правног оквира за пресуђење и механизма за принудно извршење, а онда када је то примерено и предузимање специфичних корака (видети пресуду у предмету Moog против Немачке, представке бр. 23280/08 и 2334/10, од 6. октобра 2016. године, ст. 53. и 54.). У вези са позитивном обавезом државе, ЕСЉП сматра да члан 8. Европске конвенције садржи право родитеља да се предузму мере за њихово поновно спајање са децом и обавезу националних органа да таква спајања олакшају (видети, поред осталих, пресуде Iganaccolo-Zenide против Румуније, представка број 31679/96, од 25. јануара 2000. године, став 94, Nuutinen против Финске, број представке 32842/96, од 27. јуна 2000. године, став 127. и Iglesias Gil и A. U. I. против Шпаније, број представке 56673/00, од 29. априла 2003. године став 49.).
Такође, ЕСЉП је више пута истакао да у питањима која се односе на старатељство над децом њихов интерес мора бити од највеће важности, тачније, да се првенствено мора водити рачуна о дететовом најбољем интересу (видети пресуду Gnahoré против Француске, број представке 40031/98, од 19. септембра 2000. године, ЕСЉП 2000-IX, став 59.). Најбољи интерес детета може, у зависности од своје природе и озбиљности, надилазити интересе родитеља (видети пресуду Великог већа Sahin против Немачке, број представке 30943/96, од 8. јула 2003. године, ЕСЉП 2003-VIII, став 66.). Уставни суд подсећа и на став ЕСЉП, по коме се вероватноћа да ће доћи до поновног спајања родитеља са дететом постепено смањује и коначно нестаје уколико родитељ и дете нису у могућности да се уопште виђају или то чине толико ретко да постане извесно да до њиховог природног зближавања неће доћи (видети пресуду у предмету Рибић против Хрватске, број представке 27148/12, од 2. априла 2015. године, став 99.).
Примењујући напред изнето на конкретан случај, Уставни суд констатује да је Виши суд у Крагујевцу, одлучујући о жалби подноситељке уставне жалбе, као извршног повериоца, прихватио у целини закључак првостепеног суда по коме је извршење у предметној правној ствари постало немогуће (неизводљиво), у смислу члана 129. став 1. тачка 6) Закона о извршењу и обезбеђењу. С тим у вези, Уставни суд најпре указује на одређене специфичности извршног поступка у коме се извршавају одлуке у вези са породичним односима, пре свега, оне које гласе на предају детета. Сагласно члану 3. став 1. Конвенције Уједињених нација о правима детета, у свим активностима јавних или приватних институција које се тичу деце, заштита најбољег интереса детета мора бити на првом месту. Законом о извршењу и обезбеђењу је изричито прописана дужност суда да у овој врсти извршног поступка посебно води рачуна о томе да се што боље заштити интерес детета (члан 371. став 1.). У ситуацији када је дошло до престанка заједнице живота између родитеља, као што је овде случај, уживање у заједничком друштву детета и родитеља представља и даље основни елемент породичног живота, тако да све активности судова и других институција, а пре свега, органа старатељства, морају бити усмерене ка очувању породичне везе између детета и родитеља. Извршном суду у овој врсти извршног поступка стоје на располагању значајна овлашћења чија је сврха да омогући поновно спајање детета са родитељем. Поред новчаног кажњавања, изрицања казне затвора извршном дужнику и сваком другом лицу које противно налогу суда одбија да преда дете, лицу које отежава или спречава предају детета, лицу код кога се дете налази или лицу од чије воље зависи предаја детета, као и принудног одузимања детета, које спроводи орган старатељства уз присуство и надзор суда, Закон о извршењу и обезбеђењу предвиђа још и заказивање рочишта, ако је то у најбољем интересу детета, позивање школе, породичног саветовалишта или друге специјализоване установе за посредовање у породичним односима. Улога органа старатељства, као помоћног органа, састоји се у томе да пре извршења и у току самог извршења пружи подршку, на првом месту деци, настојећи да утиче на то да се принуда избегне или сведе на најмању могућу меру, као и да иста буде сврсисходна (видети Одлуку Уж-14395/2018 од 26. децембра 2019. године, доступна на веб сајту www.ustavni.sud.rs).
Поступајући судија, сагледавајући целокупан ток предметног поступка, а нарочито последњи извештај ЦСР Топола, као надлежног органа старатељства, од 21. фебруара 2025. године, утврдио је да даље споровођење извршења штетно утиче на укупан раст и развој детета, јер оно изричито одбија да пређе код мајке, сагласно извршној исправи. Виши суд у Крагујевцу се у потпуности сагласио са таквом правном оценом. Уставни суд налази да упориште за овакав закључак не може бити наведени извештај ЦСР Топола, јер штетне последице по дете, према мишљењу тог органа, нису резултат (безуспешних) покушаја спровођења извршења, како то констатују судови, већ континуирано одбијање детета да остварује контакте са мајком, што временом постаје све интензивније. Дакле, извештај ЦСР Топола од 21. фебруара 2025. године, као што је у том тексту и наглашено, представљао је неку врсту апела и сугестије извршном судији да предузме све адекватне мере које му стоје на располагању, како би се што пре омогућило поновно спајање подноситељке уставне жалбе са дететом, а не повод за одустајање од даљих покушаја извршења, због наводних последица које извршни поступак има по дете. Уставни суд посебно има у виду да је суд само два пута (безуспешно) покушао споровођење извршења одузимањем детета, једном у кући извршног дужника, када се ишло ка томе да предаја буде добровољна, а други пут у згради суда. Након тога је ЦСР Топола, више пута, тачније пет пута, организовао сусрете између подноситељке уставне жалбе и детета у својим просторијама, који су, по схватању Уставног суда, имали карактер припремних радњи и мера за остваривање будућих контаката. ЦСР Топола је у сваком од својих извештаја посебно указивао на манипулацију дететом и његову инструментализацију од стране извршног дужника, као и на његово пасивно држање током поступка, доводећи сваки пут у питање аутентичност дететовог исказа да не жели прелазак код мајке. Уставни суд сматра да је у таквој ситуацији преурањен закључак суда о неизводљивости извршења, имајући у виду да претходно није искоришћено ниједно од судских овлашћења која имају за циљ да се родитељ који је обавезан на предају детета приволи да ту обавезу испуни. Орган старатељства јесте помоћни орган у овој врсти извршног поступка и Уставни суд је сагласан са констатацијом из оспореног другостепеног решења да његови предлози нису обавезујући за суд. Међутим, стручна мишљења и ставови у вези са питањима о којима суд нема потребна знања, као што су емоционални статус детета, начин његовог реаговања, емоционални односи са лицем са којим живи и лицем коме треба да буде предато, као и адекватност понашања лица које треба да изврши предају детета, свакако су обавезујући за суд, уколико их суд као такве прихвати, а што овде јесте случај. Дакле, суд, у околностима конкретног случаја, није био дужан да прихвати конкретне предлоге органа старатељства за даље поступање, али је своје понашање морао да прилагоди његовим мишљењима и ставовима о релевантним чињеницама и околностима случаја. Према томе, уколико је стручни тим органа старатељства проценио, и то више пута, без изузетка, да извршни дужник својим понашањем опструише спровођење извршења, суд је морао да покаже проактивнији приступ, применом расположивих законских овлашћења, не чекајући било чији предлог за тако нешто. Истовремено, Уставни суд констатује да је дете странака већ у време доношења извршне исправе несумњиво било школског узраста, која чињеница је суду омогућавала да поред органа старатељства укључи у поступак и школу коју дете похађа.
Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је утврдио да су оспореним решењем Вишег суда у Крагујевцу Гжи. 171/25 од 11. априла 2025. године подноситељки уставне жалбе повређена права родитеља из члана 65. Устава, па је, сагласно члану 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу усвојио, одлучујући као у тачки 1. изреке.
6. Уставни суд сматра да су последице утврђене повреде права такве природе да се могу отклонити само поништајем оспореног другостепеног решења и одређивањем да исти суд донесе нову одлуку о жалби подноситељке уставне жалбе изјављеној против решења Основног суда у Аранђеловцу – Судска јединица у Тополи И. 80/24 од 6. марта 2025. године, због чега је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучио као у тачки 2. изреке.
7. Уставни суд није посебно разматрао наводе подноситељке уставне жалбе о повреди осталих одредаба Устава, имајући у виду да је утврдио повреду права родитеља из члана 65. Устава и одредио начин отклањања штетних последица. Наведено представља и довољну меру да се постигне адекватна и правична сатисфакција због утврђене повреде права, из ког разлога Суд није посебно разматрао ни захтев подноситељке да се одлука објави у „Службеном гласнику Републике Србије“.
Уставни суд, такође, констатује да изјашњење трећег (заинтересованог) лица, у конкретном случају, није било од утицаја на другачију одлуку, укључујући и позивање на Одлуку Уж-6463/2017 од 7. априла 2022. године, где је питање да ли је даље спровођење извршења налога за хитан повратак детета у Републику Хрватску у најбољем интересу малолетног детета било постављено са аспекта значајног протека времена (скоро шест година) од када је извршна исправа донета.
8. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.