Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), др Владан Петров, Весна Илић Прелић и др Драгана Коларић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби К. С. Д. из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 11. децембра 2025. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба К. С. Д. и утврђује да су у извршном поступку који је вођен пред Првим основним судом у Београду у предмету И. 11910/15 подноситељки уставне жалбе повређена права родитеља из члана 65. Устава Републике Србије.
2. Усваја се уставна жалба К. С. Д. и утврђује да је решењем Првог основног суда у Београду Ипв (И). 2719/21 од 9. априла 2025. године повређено право подноситељке уставне жалбе на правично суђење из члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
3. Утврђује се право К. С. Д. на накнаду нематеријалне штете у износу од 3.000 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава - раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
4. Одбацује се захтев подноситељке уставне жалбе за накнаду материјалне штете.
О б р а з л о ж е њ е
1. К. С. Д. из Београда поднела је Уставном суду, 22. маја 2025. године, преко пуномоћника Н. К, адвоката из Београда, уставну жалбу због повреде права родитеља из члана 65. Устава у извршном поступку који је вођен пред Првим основним судом у Београду у предмету И. 11910/15, као и против решења Првог основног суда у Београду Ипв (И). 2719/21 од 9. априла 2025. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
Подноситељка уставне жалбе наводи да је оспореним решењем правноснажно обустављен извршни поступак у коме је она, као родитељ коме је извршном исправом поверено самостално вршење родитељског права над дететом, имала својство извршног повериоца и да је извршни суд разлог за обуставу извршења нашао у њеном непоступању по налогу да се изјасни о даљем току поступка, чиме је „терет вођења поступка“ са суда пребачен на њу. Истиче да се више пута изјашњавала на дописе суда о даљем току поступка, те иако је у својим поднесцима сваки пут износила предлоге за поступање, суд је ипак обуставио поступак због пропуста да се изјасни на један од тих дописа. Сматра да је током целокупног трајања оспореног извршног поступка остала ускраћена за своја родитељска права, имајући у виду да своје дете није видела више од 15 година, нити о њему има сазнања.
Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу и поништи оспорено другостепено решење, као и да подноситељки утврди право на накнаду материјалне штете у износу од 1.200.000 динара и право на накнаду нематеријалне штете у износу од 50.000 евра.
Уставни суд је, сагласно одредбама члана 35а Закона о Уставном суду („Службени гласник“ РС, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23) и чланa 76. став 5. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), уставну жалбу доставио П. П. из Звечана, као трећем (заинтересованом) лицу, ради изјашњења о наводима подноситељке и околностима од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари.
Именовани је у поднеску од 6. октобра 2025. године, поред осталог, истакао да је вишегодишњем невиђању са дететом допринело управо понашање подноситељке уставне жалбе, која никада није покушала да дође на Косово и Метохију где дете живи, а од 2015. године, када се подноситељка удала и отишла да живи у Цирих, самоиницијативно је прекинула телефонски контакт са дететом. Иако му оспорено решење није достављено, сматра да је извршни суд током поступка употребио све законске могућности. Посебно је указано на чињеницу да 14. октобра 2025. године дете навршава 18 година.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подноситељке уставне жалбе повређено или ускраћено њено Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у списе предмета Првог основног суда у Београду И. 11910/15, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари:
Подноситељка уставне жалбе је 29. септембра 2015. године, у својству извршног повериоца, поднела Првом основном суду у Београду предлог за извршење против извршног дужника П. П. из Звечана, на основу правноснажне и извршне пресуде истог суда П2. 3807/10 од 17. маја 2010. године, ради принудног извршења одлуке о самосталном вршењу родитељског права над малолетним сином, рођеним 14. октобра 2007. године, који се налази код извршног дужника – оца, а који је том истом пресудом у потпуности лишен родитељског права, због, како се наводи у образложењу, емоционалне злоупотребе детета његовим одвајањем од мајке и одвођењем из развојно прикладне и познате средине на подручје Косова и Метохије, чиме је дете изложено збуњујућим и трауматским догађајима. Као средство извршења предложено је новчано кажњавање извршног дужника, као и сваког другог лица код којег се дете затекне, те принудно одузимање детета.
Први основни суд у Београду је решењем И. 11910/15 од 2. октобра 2015. године одредио предложено извршење. Ради уручења решења извршном дужнику, као и спровођења извршења, предмет је, уз допис од 2. марта 2016. године, достављен Основном суду у Косовској Митровици. Решење о извршењу је достављено извршном дужнику 19. маја 2016. године. У списима нема других података о поступању Основног суда у Косовској Митровици.
Након два дописа упућених Основном суду у Косовској Митровици (7. септембра 2019. и 26. октобра 2020. године), на које није стигао одговор, предмет је 30. новембра 2020. године затражен од Основног суда у Лесковцу, коме је привремено пренета надлежност Основног суда у Косовској Митровици (одлука в.ф. председника Апелационог суда у Нишу од 16. априла 2018. године). Председник Основног суда у Лесковцу је 15. децембра 2020. године писмено обавестио извршног судију да предмет може прибавити од физичког лица (М. С. из Зубиног Потока) коме су предмети Основног суда у Косовској Митровици доступни. На захтев извршног судије од 28. децембра 2020. године, означена особа за контакт доставила је 8. фебруара 2021. године предмет Првом основном суду у Београду.
У међувремену, извршни поверилац се ниједеном није обратила суду, како оном у Косовској Митровици, тако ни Првом основном суду у Београду. Дописом од 9. јуна 2020. године, извршни судија је од извршног повериоца затражио да се изјасни о томе да ли је пред Основним судом у Косовској Митровици спроведено извршење. Поднеском од 21. јула 2020. године, извршни поверилац је, преко пуномоћника, обавестила суд да извршење није спроведено, нити је то уопште покушано, уз истицање да од 2016. године, па све до пријема наведеног дописа, није добила ниједну информацију у вези са предметом. Предложено је да суд настави са спровођењем извршења у што краћем року.
У одговору на притужбу пуномоћника извршног повериоца од 22. фебруара 2021. године, који је председник Основног суда у Лесковцу упутио Врховном касационом суду и Вишем суду у Лесковцу, наведено је, поред осталог, да основаност притужбе није могла бити испитана, имајући у виду да Споразумом о спровођењу одлуке о привременом преношењу надлежности од 17. априла 2018. године таква врста извршних предмета није била обухваћена, те да конкретни предмет никада није уступљен на привремену надлежност Основном суду у Лесковцу.
Дописом од 15. марта 2021. године, извршни судија је од пуномоћника извршног повериоца затражио да се изјасни о даљем току поступка, под претњом последица пропуштања, нагласивши да Први основни суд у Београду није месно надлежан за територију општине Звечан.
У поднеску од 2. априла 2021. године, пуномоћник извршног повериоца је, поред осталог, истакао: да је недопустиво захтевати од извршног повериоца поступање под претњом последица пропуштања, посебно јер је реч о мајци која још увек није видела своје дете и која након више од пет година није ни корак ближе спровођењу извршења, док суду на располагању стоје бројна законска овлашћења која може користити без икаквих ограничења; да су конкретни предлози прибављање података од надлежног сектора МУП-а о пребивалишту и боравишту извршног дужника и детета, као и о њиховим евентуалним преласцима администартивне линије са Косовом и Метохијом, прибављање података о имовини извршног дужника од надлежног катастра непокретности, прибављање податка о школи коју дете похађа, укључивање у поступак надлежног органа старатељста, посебно уколико такав орган постоји на Косову и Метохији, заказивање рочишта уколико се процени да је то у најбољем интересу детета, са освртом на чињеницу да је дете странака достигло животну доб када се у поступку може непосредно изјаснити.
Дописом од 22. априла 2021. године, извршни судија је од Министарства унутрашњих послова – Полицијска станица Звездара затражио теренску проверу да ли извршни дужник живи на адреси у Београду, која је доступна суду.
У извештају полицијског органа од 8. маја 2021. године наведено је да извршни дужник има пријављено пребивалиште у Звечану и да не живи на адреси у Београду.
Дописом од 18. маја 2021. године, извршни судија је од пуномоћника извршног повериоца затражио ЈМБГ детета странака, под претњом последица пропуштања. Пуномоћник извршног повериоца је поступио по налогу поднеском од 11. јуна 2021. године, указујући да остаје код предлога које је раније изнео.
Дописом од 16. јуна 2021. године, извршни судија је од Министарства просвете, науке и технолошког развоја затражио податак о томе да ли дете странака похађа неку од образовних установа на територији Републике Србије. Након две писмене ургенције (поновљених захтева) од 23. августа и 13. септембра 2021. године, Министарство просвете, науке и технолошког развоја је 16. септембра 2021. године доставило извештај суду у коме је наведено да не располаже траженим подацима, јер не води евиденцију о малолетним лицима која похађају неку од образовних установа на територији Републике Србије.
Извршни судија је 16. септембра 2021. године прибавио извештај из Правосудног информационог система (ПИС), из којег је утврђено да извршни дужник и дете странака имају пребивалиште у Звечану.
Дописом од 21. септембра 2021. године извршни судија је затражио од пуномоћника извршног повериоца да се изјасни о даљем току поступка, у року од пет радних дана, под претњом последица пропуштања, а у вези са садржином извештаја Министарства просвете, науке и технолошког развоја и Правосудног информационог система. Наведени допис је пуномоћнику извршног повериоца достављен 27. септембра 2021. године.
Решењем Првог основног суда у Београду И. 11910/15 од 19. новембра 2021. године обустављено је извршење у предметној правној ствари. У образложењу је, поред осталог, наведено да како пуномоћник извршног повериоца није поступио по налогу суда од 21. септембра 2021. године, иако је био упућен да предложи даље извршне радње, а због чињенице да извршни дужник има пријављено пребивалиште на територији на којој није доступан државним органима Републике Србије, као и да органи Републике Србије немају податак о томе да ли дете странака похађа неку од образовних установа на територији Републике Србије, суд сматра да поступак извршења није могуће даље наставити, па је, применом члана 76. став 1. тачка 7) Закона о извршењу и обезбеђењу, одлучено као у изреци.
Извршни поверилац је 3. децембра 2021. године, преко пуномоћника, изјавила приговор против наведеног решења, у коме је, поред осталог, истакнуто да извршни судија није предузео све оне радње које су му предложене у правцу проналажења извршног дужника и детета, а нарочито није показао проактиван став који се подразумева у овој врсти поступка, у коме суд није везан предлозима извршног повериоца, већ има дискреционо право да одлучи којим ће се средствима извршење спровести.
Предмет је надлежном већу Првог основног суда у Београду упућен 13. децембра 2021. године.
Оспореним решењем Првог основног суда у Београду Ипв (И). 2719/21 од 9. априла 2025. године одбијен је као неоснован приговор извршног повериоца, те је побијано решење потврђено у целини.
У образложењу оспореног другостепеног решења је, поред осталог, наведено: да је првостепени суд у свему правилно поступио када је донео побијано решење; да се извршни поверилац није изјаснила у складу са упутствима из дописа од 21. септембра 2021. године, који налог је императивног карактера, док је остављени рок од пет радних дана преклузивног карактера, који је извршни поверилац очигледно пропустила.
Извршни поверилац се у периоду одлучивања о њеном приговору ниједном није обратила суду.
4. Oдредбама Устава, чија се повреда истиче у уставној жалби, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да родитељи имају право и дужност да издржавају, васпитавају и образују своју децу, и у томе су равноправни и да сва или поједина права могу једном или обома родитељима бити одузета или ограничена само одлуком суда, ако је то у најбољем интересу детета, у складу са законом (члан 65.).
Одредбама Конвенције Уједињених нација о правима детета („Службени лист СФРЈ – Међународни уговори“, број 15/90 и „Службени лист СРЈ“ - Међународни уговори, бр. 4/96 и 2/97) (у даљем тексту: Конвенција о правима детета) је прописано: да је у свим активностима које се тичу деце од примарног значаја интерес детета без обзира на то да ли их спроводе јавне или приватне институције за социјалну заштиту, судови, административни органи или законодавна тела (члан 3. став 1.); да државе чланице предузимају све одговарајуће законодавне, административне и остале мере за остваривање права признатих у овој конвенцији, да у вези са економским, социјалним и културним правима, државе чланице предузимају такве мере максимално користећи своја расположива средства, а где је то потребно, у оквиру међународне сарадње (члан 4.); да државе чланице поштују право детета које је одвојено од једног или оба родитеља да одржава личне односе и непосредне контакте са оба родитеља на сталној основи, осим ако је то у супротности са најбољим интересима детета (члан 9. став 3.); да државе чланице обезбеђују детету које је способно да формира своје сопствено мишљење право слободног изражавања тог мишљења о свим питањима која се тичу детета, с тим што се мишљењу детета посвећује дужна пажња у складу са годинама живота и зрелошћу детета, да се у ту сврху, детету посебно даје прилика да буде саслушано у свим судским и административним поступцима који се односе на њега, било непосредно или преко заступника или одговарајућег органа, на начин који је у складу са процедуралним правилима националног закона (члан 12.); да ће државе чланице уложити све напоре како би се уважавало начело да оба родитеља имају заједничку одговорност у подизању и развоју детета, да родитељи или, у зависности од случаја, законити старатељи имају главну одговорност за подизање и развој детета, а интереси детета су њихова основна брига (члан 18. став 1.).
У овој уставносудској ствари од значаја је и члан 8. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција) којим је утврђено: да свако има право на поштовање свог приватног и породичног живота, дома и преписке (став 1.); да се јавне власти неће мешати у вршење овог права сем ако то није у складу са законом и неопходно у демократском друштву у интересу националне безбедности, јавне безбедности или економске добробити земље, ради спречавања нереда или криминала, заштите здравља или морала, или ради заштите права и слобода других (став 2.).
Одредбама Закона о извршењу и обезбеђењу („Службени гласник РС“, бр. 31/11, 99/11 – др.закон, 109/13 - Одлука УС, 55/14 и 139/14) (у даљем тексту: ЗИО), који се примењивао у конкретном случају, било је прописано: да се извршни поступак окончава обуставом или закључењем (члан 75.); да суд обуставља извршење – ако је извршна исправа правноснажно, односно коначно укинута, преиначена, поништена или стављена ван снаге, услед смрти странке која нема наследника, услед престанка странке која је правно лице, а нема правног следбеника, ако је потраживање престало, услед пропасти предмета извршења, ако нема имовине која може бити предмет извршења и из других разлога предвиђених законом (члан 76. став 1. тач. 1) – 7)); да је за одлучивање о предлогу за извршење и спровођење извршења ради предаје детета родитељу који самостално врши родитељско право или другом лицу, односно установи којој је дете поверено на чување и васпитавање, надлежан и суд који је опште месно надлежан за извршног повериоца, као и суд на чијем се подручју дете налази (члан 224. став 1.); да се на основу одлуке суда о вршењу родитељског права може одредити и спровести извршење ради предаје детета, без обзира да ли је том одлуком наложена предаја детета, да ако у одлуци суда странци против које се спроводи извршни поступак није наложена предаја детета, суд ће решењем о извршењу издати овакав налог и одредити рок за предају детета или ће наложити да се дете преда одмах (члан 226. ст. 1. и 2.); да ће приликом спровођења извршења суд посебно водити рачуна о потреби да се у највећој мери заштити интерес детета, да изузетно, суд може заказати рочиште, ако је то у најбољем интересу детета (члан 227.); да ће суд, након што процени околности случаја, одредити извршење одузимањем детета, изрицањем новчане казне или изрицањем затвора лицу које противно налогу суда одбија да преда дете или предузима радње у циљу отежавања или онемогућавања спровођења извршења (члан 228. став 1.); да ће суд решење о извршењу доставити и надлежном органу старатељства испред којег ће у поступку извршења учествовати стручњак органа старатељства, а ако је неопходно учешће психолога, школе, породичног саветовалишта или друге специјализоване установе за посредовање у породичним односима доставиће и њима позив да учествују у извршењу, да је психолог дужан да одмах по пријему позива изврши планирање неопходних активности и да прикупи податке о чињеницама од значаја за извршење, прегледањем списа или на други погодан начин, да је психолог дужан да обавести суд о предузетим активностима и да достави мишљење о најподобнијем средству извршења из члана 228. став 1. овог закона, да је психолог дужан да се у току целог поступка стара о заштити најбољег интереса детета и да пружи благовремену и потпуну подршку детету, родитељу или лицу којем је дете предато (члан 230.).
Одредбама Породичног закона („Службени гласник РС“, бр. 18/05, 72/11 – др.закон и 6/15) је прописано: да породица ужива посебну заштиту државе и да свако има право на поштовање свог породичног живота (члан 2.); да је свако дужан да се руководи најбољим интересом детета у свим активностима које се тичу детета (члан 6. став 1.); да родитељско право припада мајци и оцу заједно, да су родитељи равноправни у вршењу родитељског права (члан 7. ст. 1. и 2.); да дете има право да живи са родитељима и право да се родитељи о њему старају пре свих других, да суд може донети одлуку о одвајању детета од родитеља ако постоје разлози да се родитељ потпуно или делимично лиши родитељског права или у случају насиља у породици, да дете које је навршило 15. годину живота и које је способно за расуђивање може одлучити са којим ће родитељем живети (члан 60. ст. 1, 3. и 4.); да је родитељско право изведено из дужности родитеља и постоји само у мери која је потребна за заштиту личности, права и интереса детета (члан 67.); да родитељи имају право и дужност да се старају о детету, да старање о детету обухвата - чување, подизање, васпитавање, образовање, заступање, издржавање те управљање и располагање имовином детета (члан 68. ст. 1. и 2.); да родитељи родитељско право врше заједнички и споразумно када воде заједнички живот (члан 75. став 1.); да један родитељ сам врши родитељско право на основу одлуке суда када родитељи не воде заједнички живот, а нису закључили споразум о вршењу родитељског права (члан 77. став 3.); да родитељско право, поред осталог, престаје када дете наврши 18. годину живота (члан 84. став 1. тачка1)).
Одлуком в.ф. председника Апелационог суда у Нишу 1 – I Су. 23/18 од 16. априла 2018. године привремено је пренета надлежност Основног суда у Косовској Митровици и Вишег суда у Косовској Митровици, због немогућности тих судова да поступају, на Основни суд у Лесковцу и Виши суд у Лесковцу. У образложењу ове одлуке је, поред осталог, наведено да је чињеница да Основни суд у Косовској Митровици и Виши суд у Косовској Митровици не поступају у предметима из своје надлежности утврђена из дописа Министарства правде од 13. марта 2018. године, где је констатовано да је, на основу Уредбе o oствaривaњу пoсeбних прaвa прaвoсудних функционера и зaпoслeних у прaвoсудним oргaнимa и Управи за извршење кривичних санкција сa тeритoриje Аутономне покрајине Кoсoвo и Мeтoхиja („Службени гласник РС“, број 95/17), овим категоријама лица, дакле и судијама наведених судова, престао радни однос због остваривања права на посебну пензију.
Споразумом о спровођењу Одлуке о привременом преношењу надлежности од 17. априла 2018. године, који су потписали државни секретар Министарства правде, в.ф. председника Апелационог суда у Нишу, председници Вишег суда у Лесковцу и Основног суда у Лесковцу, као и бивши председници Вишег суда у Косовској Митровици и Основног суда у Косовској Митровици, поред осталог, одређено је да ће јавни извршитељи одређени за подручје Вишег суда у Лесковцу и Основног суда у Лесковцу преузети оне предмете у којима се извршење спроводи на новчаним средствима, а у којима се извршни поверилац, у року прописаном чланом 547. Закона о извршењу и обезбеђењу, изјаснио да ће извршење наставити јавни извршитељ, док ће Основни суд у Лесковцу преузети предмете у рад по истом критеријуму, а у којима се извршни поверилац, према наведеној одредби, изјаснио да ће извршење наставити суд. Министарство правде је преузело обавезу да у вези са овим питањем пронађе најцелисходније решење заједно са Комором јавних извршитеља.
5. Повреду права родитеља из члана 65. Устава подноситељка уставне жалбе заснива на тврдњи да правноснажна и извршна пресуда којом је утврђено да она самостално врши родитељско право над малолетним сином, за све време трајања оспореног извршног поступка, није извршена, нити је то уопште покушано, из ког разлога она свог сина није видела дуги низ година, нити о њему има било каквих сазнања.
Уставни суд најпре подсећа да је уставно право родитеља да се стара о детету, односно да га издржава, васпитава и образује, изведено из дужности родитеља да се о детету стара, те да родитељско право постоји само у мери која је потребна за заштиту личности, права и интереса детета. Предуслов да родитељ врши своју уставну дужност према деци и оствари своје Уставом зајемчено право, уколико родитељског права није лишен на начин прописан законом, јесте да му се омогући непосредан контакт и успостављање физичког и емоционалног односа са дететом (видети, поред осталих, Одлуку Уставног суда Уж-3721/2011 од 21. маја 2014. године, доступна на интернет страници Уставног суда www.ustavni.sud.rs). Уставни суд даље указује на праксу Европског суда за људска права (у даљем тексту: ЕСЉП), према којој узајамно уживање родитеља и детета у међусобном контакту представља суштински елемент породичног живота у смислу члана 8. Конвенције (видети, поред осталих, пресуде ЕСЉП у предметима Monory против Румуније и Мађарске од 5. априла 2005. године, представка број 71099/01, став 70. и В.А.М. против Србије од 13. марта 2007. године, представка број 39177/05, став 130.). Такође, из одредаба члана 8. Конвенције произлази да ове одредбе првенствено пружају појединцу заштиту од арбитрерног мешања од стране јавних власти, стварајући за државу негативне обавезе, али да поштовање овог права подразумева и неке позитивне обавезе државе усмерене на усвајање мера којима ће се обезбедити и осигурати поштовање породичног живота, чак и у сфери односа између појединаца. Уставни суд посебно указује на то да ова позитивна обавеза државе у предметима који се тичу вршења родитељског права, за родитеље у суштини значи да ће држава предузети све мере како би се родитељи поново спојили са децом, односно обавезу да, уз уважавање посебних околности сваког конкретног случаја, таква спајања омогући, поред осталог, и у разумном року. Дакле, оно што је одлучујуће јесте да ли су национални органи предузели све неопходне мере за спровођење извршења које се могу оправдано и разумно очекивати у околностима конкретног случаја, при чему адекватност предузетих мера треба ценити и са аспекта брзине њихове примене, имајући у виду да протек времена може изазвати непоправљиве последице за однос између детета и родитеља са којим оно не живи (видети, поред осталих, пресуде ЕСЉП у предметима Hokkanen против Финске од 23. септембра 1994. године, представка број 19823/92, став 58, Ignaccolo-Zenide против Румуније од 25. јануара 2000. године, представка број 31679/96, став 94. и В.А.М. против Србије од 13. марта 2007. године, представка број 39177/05, ст. 132. и 133.).
Примењујући напред изнето на конкретан случај, Уставни суд најпре констатује да је правноснажна и извршна пресуда, којом је подноситељки уставне жалбе дете поверено на самостално вршење родитељског права остала неизвршена до окончања оспореног извршног поступка, који је трајао скоро девет и по година. Први основни суд у Београду је списе предмета одмах на почетку, тачније, након доношења решења о извршењу, доставио Основном суду у Косовској Митровици, ради уручења тог решења извршном дужнику, као и ради спровођења извршења, све из разлога што је пребивалиште извршног дужника на подручју тог суда, тачније у Звечану, а тамо се налази и дете странака. Извршном дужнику је достављено решење о извршењу и осим тога није забележено ниједно друго поступање Основног суда у Косовској Митровици. Предмет се у том суду налазио све до 8. фебруара 2021. године, када је враћен од стране физичког лица које је председник Основног суда у Лесковцу означио као особу коме су предмети Основног суда у Косовској Митровици били доступни. Уставни суд има у виду да је реч о суду који због општепознатих околности на Косову и Метохији није функционисао неколико година, што је имало за последицу привремено преношење надлежности Основном суду у Лесковцу. Међутим, предмети извршења неновчаних потраживања, у које спадају и извршења одлука у вези са породичним односима, нису били обухваћени Споразумом о спровођењу Одлуке о привременом преношењу надлежности од 17. априла 2018. године, што значи да у периоду до враћања предмета Првом основном суду у Београду, фактички, није постојао суд који је њиме задужен, иако је Министарство правде наведеним Споразумом преузело обавезу да пронађе најцелисходније решење.
С друге стране, Уставни суд примећује да је поступање Првог основног суда у Београду, након што му је предмет враћен са подручја Косова и Метохије, посебно када су у питању писмена обраћања извршног судије извршном повериоцу, ишло у правцу да тај суд себе није сматрао надлежним за спровођење извршења, али да због напред описаних околности предмет није могао да уступи суду на подручју где живе извршни дужник и дете. Сагласно члану 224. став 1. ЗИО, месна надлежност за одлучивање о предлогу за извршење и спровођење извршења ради предаје детета родитељу који самостално врши родитељско право била је предвиђена и за суд опште месне надлежности извршног повериоца, што је, у околностима конкретног случаја, управо Први основни суд у Београду, будући да је пребивалиште подноситељке уставне жалбе, као извршног повериоца, на подручју града Београда. Стога чињеница да су извршни дужник и дете на подручју Косова и Метохије није представљала сметњу да Први основни суд у Београду заснује своју месну надлежност и покуша да у датим околностима предузме све адекватне мере како би се подноситељка уставне жалбе поново спојила са својим дететом. Насупрот томе, Први основни суд у Београду, осим прибављања податка о пребивалишту извршног дужника и детета, као и покушаја да сазна коју школу похађа дете странака, ниједну другу радњу није предузео у периоду до доношења решења којим је обустављено извршење. Иако је имао податак о пребивалишту извршног дужника, извршни суд није размотрио могућност да га укључи у поступак, тиме што би га (писмено) позвао да испуни своју обавезу из извршне исправе, под претњом новчаног кажњавања. Такође, извршни суд није о поступку обавестио ниједан орган старатељства, како онај са свог подручја, тако ни са подручја на коме се налазе извршни дужник и дете, не извршивши чак ни проверу да ли такав орган уопште постоји на Косову и Метохији. Уз уважавање свих специфичних чињеница и околности које су у вези са посебним статусом државних органа и организација на подручју Косова и Метохије, као и људи који тамо живе, Уставни суд сматра да Први основни суд у Београду није био онемогућен да поступа у предмету у мери какво је било његово поступање за све време док се предмет налазио у том суду, посебно када је реч о могућности да у поступак активно укључи извршног дужника, макар кроз писмену комуникацију са њим, а свакако и орган старатељства, чија је основна улога заштита најбољег интереса детета путем стручне подршке суду и психолошке подршке детету и родитељима. Дужност извршног суда да и у таквим отежаним условима предузме све што је неопходно како би се омогућило спајање мајке са дететом, додатно појачава чињеница да је дете све време са оцем који је истом одлуком – извршном исправом лишен родитељског права у потпуности, управо због тога што је дете одвојио од мајке и одвео га на подручје Косова и Метохије. На крају, Уставни суд констатује и да је поступак одлучивања о приговору подноситељке уставне жалбе изјављеном против решења којим је извршење обустављено трајао три и по године. Као једна од последица неактивности суда и значајног протека времена јесте наступање пунолетства детета непосредно пре одлучивања Уставног суда у овој уставноправној ствари, тачније, 14. октобра 2025. године. Извршна исправа, дакле, почев од наведеног датума, више не производи правно дејство. Међутим, Уставни суд примећује и да је постојала неактивност подноситељке уставне жалбе у периоду када се предмет налазио на Косову и Метохији, као и током троипогодишњег одлучивања о наведеном приговору.
Имајући у виду напред изнето, а уважавајући нарочити значај који је предметни поступак имао за подноситељку уставне жалбе као родитеља, Уставни суд је утврдио да је непоступањем извршног суда у предметном извршном поступку повређен члан 65. Устава на штету подноситељке уставне жалбе, јер јој у периоду од девет и по година није омогућено да врши родитељска права и дужности утврђена правноснажном и извршном судском одлуком. Стога је Суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу у том делу усвојио, одлучујући као у тачки 1. изреке.
6. Што се тиче оспореног другостепеног решења, Уставни суд констатује да је извршни поступак правноснажно обустављен јер је подноситељка уставне жалбе пропустила да се на захтев извршног суда изјасни о даљем току поступка, након што је утврђено да извршни дужник има пребивалиште на подручју Косова и Метохије, као и да државни органи Републике Србије немају податак о томе да ли дете странака похађа неку од образовних установа на територији Републике Србије. Налазећи да је реч о императивном налогу, те да је остављени рок за поступање био преклузивног карактера, веће Првог основног суда у Београду је потврдило првостепено решење којим је поступак извршења обустављен, с позивом на одредбу члана 76. став 1. тачка 7) ЗИО.
Уставни суд полази од тога да члан 76. у ставу 1. ЗИО предвиђа седам разлога за обуставу извршног поступка: правноснажно, односно коначно укидање, преиначење, поништење или стављање ван снаге извршне исправе (тачка 1)); смрт странке која нема наследника (тачка 2)); престанак странке која је правно лице, а нема правног следбеника (тачка 3)); престанак потраживања (тачка 4)); пропаст предмета извршења (тачка 5)); непостојање имовине која може бити предмет извршења (тачка 6)); други разлози предвиђени законом (тачка 7)). Дакле, у случају из тачке 7) поменуте законске одредбе, на коју се овде суд позвао, ради се о бланкетној норми – правној одредби која не садржи све елементе потребне за њену примену, већ иста упућује на садржину другог прописа који регулише конкретно питање, у ком случају је потребна идентификација и конкретизација прописа на који се бланкетна норма позива, да ли је то сам ЗИО или је реч о неком другом пропису (видети Одлуку Уставног суда Уж-8276/2014 од 23. јуна 2016. године, доступна на интернет страници Уставног суда www.ustavni.sud.rs).
Када је у питању ЗИО, јер извршни суд друге прописе и не помиње у образложењу, Уставни суд констатује да непоступање извршног повериоца по налогу извршног судије да се изјасни о даљем току поступка, и то у фази када спровођење извршења још увек није ни започето, наведени закон није прописивао као разлог да се извршење обустави. Други разлози за обуставу поступка, у смислу члана 76. став 1. тачка 7) ЗИО, најпре су налазили своје место у одредбама тог закона којима је било регулисано питање средстава и предмета извршења (видети Одлуку Уставног суда Уж-4010/2019 од 15. априла 2019. године, доступна на интернет страници Уставног суда www.ustavni.sud.rs), што је случај са безуспешним пописом покретних ствари извршног дужника (члан 91. став 5.), неуспешном продајом непокретности на јавном надметању (члан 97. став 11.), подношењем предлога за намирење или пренос потраживања након извршене заплене потраживања извршног дужника (члан 150. став 3.).
Следом изложеног, Уставни суд је оценио да је оспорено другостепено решење засновано на произвољној примени меродавног процесног права на штету подноситељке уставне жалбе. Такође, Уставни суд има у виду и да је подноситељка уставне жалбе, поред тражења податка о томе коју школу похађа дете странака, предложила предузимање још неких радњи с циљем да се започне спровођење извршења, о којим предлозима извршни судија није одлучио. Према томе, иако се подноситељка уставне жалбе заиста није изјаснила на допис од 21. септембра 2021. године, извршни судија није морао да посегне за тим да извршење обустави, имајући у виду да је било још њених предлога о којима је могао да одлучује. Стога је Суд уставну жалбу и у овом делу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, одлучујући као у тачки 2. изреке.
7. Полазећи од тога да је 14. октобра 2025. године дете странака постало пунолетно, чиме је, по сили закона, престало њихово родитељско право, а самим тим, престало је и правно дејство извршне исправе у овој правној ствари, Уставни суд сматра нецелисходним изрицање мере поништаја оспореног другостепеног решења, уз налог Првом основном суду у Београду да донесе нову одлуку о приговору подноситељке изјављеној против решења И. 11910/15 од 19. новембра 2021. године.
Уставни суд, такође, констатује да изјашњење трећег (заинтересованог) лица, у конкретном случају, није било од утицаја на другачију одлуку.
8. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 3. изреке одлучио да се правично задовољење подноситељке уставне жалбе због утврђене повреде права родитеља, али и права на правично суђење, јер мера поништаја оспореног акта није изречена, оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 3.000 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Одлучујући о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је, пре свега, имао у виду да током трајања оспореног извршног поступка није остварен ниједан контакт између подноситељке уставне жалбе и детета, што је за њу свакако представљало стални извор узнемирености, те из разлога што дуготрајна раздвојеност између детета и родитеља несумњиво производи штетне последице по њихов однос. Такође, пунолетством детета престало је правно дејство извршне исправе, због чега се може говорити и о наступању ненадокнадивих последица. Ова чињеница, по мишљењу Суда, у значајној мери утиче на висину накнаде нематеријалне штете (видети пресуду у предмету Миловановић против Србије, број представке 56065/10, од 8. октобра 2019. године, став 141.), при чему је то и разлог због којег Уставни суд није одредио меру поништаја оспореног аката. Свакако да и неактивност подноситељке уставне жалбе у периоду када се предмет налазио на Косову и Метохији, као и током троипогодишњег трајања другостепеног поступка у коме је оспорени акт донет, представља релевантну околност приликом одмеравања висине накнаде. Уставни суд је, такође, узео у обзир и праксу Суда и ЕСЉП у сличним случајевима (видети, поред осталих, пресуду у предмету Костић против Србије, број представке 31530/20, од 11. јуна 2024. године, параграф 17.), економске и социјалне прилике у Републици Србији, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном лицу пружа одговарајуће задовољење. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству, сагласно одредбама члана 1. Закона о допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 103/15).
9. Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, у тачки 2. изреке одбацио захтев подноситељке за накнаду материјалне штете, с обзиром на то да уз уставну жалбу нису достављени докази о врсти и висини материјалне штете коју је подноситељка претрпела због утврђене повреде права.
10. На основу изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда, Суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.