Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), др Владан Петров, Весна Илић Прелић и др Драгана Коларић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Б. В.1(1) из Лознице, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 11. децембра 2025. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Б. В.(1) и утврђује да су решењем Вишег суда у Шапцу Гжи. 70/25 од 9. априла 2025. године подноситељки уставне жалбе повређена право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава Републике Србије и права родитеља из члана 65. Устава.
2. Поништава се решење Вишег суда у Шапцу Гжи. 70/25 од 9. априла 2025. године и одређује да исти суд донесе нову одлуку о жалби подноситељке уставне жалбе изјављеној против решења Основног суда у Лозници И. 220/24 од 4. марта 2025. године.
3. Одбацује се захтев подноситељке уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом.
О б р а з л о ж е њ е
1. Б. В.(1) из Лознице поднела је Уставном суду, 19. маја 2025. године, преко пуномоћника Н. Р, адвоката из Београда, уставну жалбу против решења Вишег суда у Шапцу Гжи. 70/25 од 9. априла 2025. године, због повреде права на правично суђење, права на једнаку заштиту права и на правно средство, права и дужности родитеља и права на посебну заштиту породице, мајке, самохраног родитеља и детета, зајемчених одредбама чл. 32, 36, 65. и 66. Устава. Подноситељка уставне жалбе истиче и повреду члана 13. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, који суштински предстaвља исту гаранцију као и одредба члана 36. став 2. Устава.
У уставној жалби се, поред осталог, наводи: да су у конкретном случају испуњени сви формалноправни услови за извршење правноснажне пресуде суда у Босни и Херцеговини, који су предвиђени важећим билатералним уговором; да је Виши суд у Шапцу произвољно протумачио одредбу члана 27. тачка 5. наведеног уговора, с обзиром на то да пред судом у Републици Србији, као држави у којој се захтева извршење, није покренут ниједан други поступак по истом основу; да је без утицаја то што су деца у Босни и Херцеговини, имајући у виду да школу похађају у Лозници, где долазе сваког радног дана, а и држављани су Републике Србије; да је у доношењу оспореног другостепеног решења, као члан већа Вишег суда у Шапцу, учествовао судија који је претходно одлучивао о признању пресуде суда Босне и Херцеговине, чиме је нарушена непристрасност суда, као саставни елемент права на правично суђење; да како је реч о извршној исправи којом је подноситељка одређена за самосталног вршиоца родитељског права над троје деце, доношењем оспореног другостепеног решења њој су повређена права из члана 65. Устава, а такође, ускраћена је и посебна заштита породице, у смислу члана 66. Устава, јер су деца раздвојена од мајке и поред правноснажне одлуке суда.
Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу и поништи оспорени акт. Истакнут је и захтев за накнаду трошкова на име састава уставне жалбе од стране адвоката.
Уставни суд је, сагласно одредбама члана 35а Закона о Уставном суду („Службени гласник“ РС, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23) и чланa 76. став 5. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), уставну жалбу доставио П. В. из Трновице код Зворника, Босна и Херцеговина, преко адресе у Лозници, као трећем (заинтересованом) лицу, ради изјашњења о наводима подноситељке и околностима од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари.
Именовани је у поднеску од 29. септембра 2025. године, преко пуномоћника М. Р, адвоката из Лознице, поред осталог, истакао: да је Виши суд у Шапцу донео правилну и на закону засновану одлуку; да је без утицаја то што деца странака похађају школу у Лозници и што су држављани Републике Србије, имајући у виду да су истовремено и држављани Босне и Херцеговине, као и да са њим у заједници живе непрекидно почев од 7. новембра 2023. године; да је подноситељка уставне жалбе пред Основним судом у Зворнику покренула извршни поступак на основу исте извршне исправе, који је успешно окончан предајом деце, што је све констатовано у записнику судског извршиоца од 3. септембра 2025. године.
Изјашњавајући се на наводе трећег лица, пуномоћник подноситељке уставне жалбе је у поднеску од 28. октобра 2025. године, поред осталог, истакао да су се деца странака већ након два сата од поменуте предаје мајци вратила код оца, због чега је Основном суду у Зворнику предат захтев да се са поступком извршења настави.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у списе предмета Основног суда у Лозници И. 220/24, као и осталу документацију која је током поступка прибављена, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
3.1. Правноснажном и извршном пресудом Основног суда у Зворнику 83 0 П 060084 23 П од 27. децембра 2023. године, ставом I изреке, разведен је брак између тужиље Б. В.(1), овде подноситељке уставне жалбе и туженог П. В, закључен 22. априла 2004. године у Козлуку, који је уписан у матичну књигу венчаних за матично подручје Козлук, под редним бројем 25 за 2004. годину. Ставом II изреке самостално вршење родитељског права над малолетним Б. В.(2), рођеним 11. маја 2011. године, малолетним Б. В.(3), рођеним 18. октобра 2012. године и малолетном О. В, рођеном 4. маја 2015. године, поверено је тужиљи као мајци.
Решењем Вишег суда у Шапцу Р. 4/24 од 5. јула 2024. године, које је постало правноснажно 2. августа 2024. године, призната је као пуноважна у Републици Србији наведена пресуда Основног суда у Зворнику.
Подноситељка уставне жалбе је 9. децембра 2024. године, у својству извршног повериоца, поднела Основном суду у Лозници предлог за извршење против извршног дужника П. В, са пребивалиштем у Трновици код Зворника, Босна и Херцеговина, на основу става II изреке правноснажне и извршне пресуде Основног суда у Зворнику 83 0 П 060084 23 П од 27. децембра 2023. године.
Дописом од 25. децембра 2024. године извршни судија се обратио Основном суду у Зворнику, ради добијања информације о томе да ли је спроведено извршење у предмету тог суда 83 0 И 063669, где је извршни поступак покренут на основу исте извршне исправе, а што је био разлог да раније поднети предлог за извршење у предмету Основног суда у Лозници И. 96/24 буде одбачен решењем Вишег суда у Шапцу Гжи. 148/24 од 28. августа 2024. године, по жалби извршног дужника. У наведеном предмету је о признању стране извршне исправе одлучивано као о претходном питању.
У одговору Основног суда у Зворнику од 19. фебруара 2025. године је, поред осталог, наведено: да предметно извршење још увек није спроведено; да су судски извршиоци изласком на лице места, дана 15. новембра 2024. године, констатовали да деца одбијају да иду код мајке; да је, према извештају Центра за социјални рад Зворник од 3. децембра 2024. године, такво понашање деце неадекватно услед инструментализације од стране оца, који манипулише њиховим понашањем; да је стога оцу изречена новчана казна решењем од 17. децембра 2024. године.
Основни суд у Лозници је решењем И. 220/24 од 4. марта 2025. године одбацио као недозвољен предлог за извршење од 9. децембра 2024. године, полазећи у образложењу од става Вишег суда у Шапцу израженог у наведеном решењу Гжи. 148/24 од 28. августа 2024. године.
Извршни поверилац је 21. марта 2025. године изјавила жалбу против наведеног решења, у којој је, поред осталог, наведено: да је за примену члана 27. тачка 5. Уговора између Србије и Босне и Херцеговине о правној помоћи у грађанским и кривичним стварима релевантан само поступак који се води у држави у којој се тражи признање и извршење пресуде, не и у држави чији је суд донео пресуду; да наведени билатерални уговор у поменутој одредби регулише само ситуацију у којој се признање и извршење захтева истовремено, а у конкретном случају је извршна исправа већ призната у посебном поступку и тако у свему изједначена са пресудама судова у Републици Србији; да се у таквим околностима има применити члан 46. став 1. Закона о извршењу и обезбеђењу, који прописује да се страна извршна исправа извршава исто као домаћа, ако гласи на приватноправно потраживање и призната је пред домаћим судом.
Поступајући по жалби извршног повериоца, Виши суд у Шапцу је донео оспорено решење Гжи. 70/25 од 9. априла 2025. године, којим је жалбу одбио, те је наведено првостепено решење потврђено у целини.
У образложењу оспореног другостепеног решења је, поред осталог, наведено: да је за доношење решења о извршењу и спровођење извршења у вези са породичним односима искључиво надлежан суд; да за одлучивање о предлогу за извршење ради предаје детета Закон о извршењу и обезбеђењу предвиђа само месну надлежност суда, тако што у члану 368. став 1. прописује да је за одлучивање о предлогу за извршење ради предаје детета месно надлежан суд према пребивалишту, односно боравишту или седишту странке која је поднела предлог за извршење или према пребивалишту, односно боравишту или седишту странке према којој се спроводи извршење или суд на чијем подручју се налази дете, а у ставу 2. да принудно одузимање детета спроводи суд на чијем се подручју дете затекне, по службеној дужности или на захтев странке која је поднела предлог за извршење; да се, када је реч о извршењу страних судских одлука, као што је овде случај, примењују и одредбе Уговора између Републике Србије и Босне и Херцеговине о правној помоћи у грађанским и кривичним стварима, потписан 24. фебруара 2005. године, чија је ратфикација извршена Законом објављеним у „Службеном листу СЦГ – Међународни уговори“, број 6/05 и „Службеном гласнику РС – Међународни уговори“, број 13/10; да је чланом 27. наведеног билатералног уговора предвиђено да се судске одлуке из члана 26. признају и извршавају ако су испуњени следећи услови – 1) да је одлука правноснажна и извршна по закону државе уговорнице на чијој је територији донесена, 2) да по закону државе уговорнице у којој се признање, односно извршење тражи, доношење одлуке у тој правној ствари није у искључивој надлежности домаћег суда или другог органа, 3) да је странка која није учествовала у поступку и против које је судска одлука донесена била уредно и благовремено позвана да учествује у поступку, односно у случају процесне неспособности била правилно заступана, према закону државе уговорнице на чијој је територији одлука донесена, 4) да између истих странака у истој ствари на територији државе уговорнице у којој се признање, односно извршење тражи није од суда раније већ донесена правноснажна одлука или призната нека друга страна судска одлука, 5) да између истих странака у истој ствари није покренут поступак пред судом оне државе уговорнице у којој се тражи признање, односно извршење поступка у коме је одлука чије се признање, односно извршење тражи била донесена, 6) да признање, односно извршење одлуке није у супротности са јавним поретком државе уговорнице у којој се признање, односно извршење тражи; да је тачно да Закон о извршењу и обезбеђењу не забрањује вођење више поступака извршења ради остваривања истог потраживања, чак и поводом исте извршне исправе, са истим средством извршења и на истом предмету извршења; да се, међутим, применом норми цитираног билатералног уговора и наведених критеријума на овај случај, долази до закључка да околност што се између истих странака и по основу исте извршне исправе води поступак извршења у Основном суду у Зворнику, дакле, пред судом оне државе уговорнице у коме је одлука чије се извршење тражи била донесена и на чијем подручју се налазе деца, представља сметњу за принудно извршење исте одлуке пред Основним судом у Лозници.
3.2. Уз одговор председнице Основног суда у Зворнику 083-0-Пом-25-000 024 од 21. октобра 2025. године достављен је закључак тог суда 83 0 И 063669 24 И од 5. септембра 2025. године, против којег није дозвољен правни лек, а у чијој изреци је констатовано да се поступак извршења који се води на основу пресуде 83 0 П 060084 23 П од 27. децембра 2023. године сматра завршеним. У образложењу закључка је, поред осталог, наведено да су 3. септембра 2025. године судски извршиоци доставили суду записник о провођењу извршења, у којем је констатовано да су деца Богдан (2), Бојан (3) и О. пристали да добровољно крену са мајком у Лозницу, што су и учинили, па како је предметно извршење ради предаје деце спроведено у целини, то је суд, применом одредбе члана 64. Закона о извршном поступку („Службени гласник Републике Српске“, бр. 59/03, 85/03, 64/05, 118/07, 29/10, 57/12, 67/13, 98/14 и 66/18), донео одлуку као у изреци.
3.3. Пуномоћник подноситељке уставне жалбе је уз поднесак од 28. октобра 2025. године, поред осталог, доставио њен захтев од 24. септембра 2025. године, упућен Основном суду у Зворнику, за наставак извршења у предмету 83 0 И 063669 24 И, имајући у виду да су се, након предаје од стране судских извршилаца, деца поново вратила код извршног дужника (извршеника). Ова чињеница је констатована и у службеној белешци Центра за социјални рад Зворник од 3. септембра 2025. године, коју је пуномоћник подноситељке уставне жалбе такође доставио уз наведени поднесак.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се указује у уставној жалби, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да родитељи имају право и дужност да издржавају, васпитавају и образују своју децу и да су у томе равноправни, као и да сва или поједина права могу једном или обома родитељима бити одузета или ограничена само одлуком суда, ако је то у најбољем интересу детета, у складу са законом (члан 65.).
Одредбама члана 368. Закона о извршењу и обезбеђењу („Службени гласник РС“, бр. 106/15, 106/16 – аутентично тумачење, 113/17 – аутентично тумачење, 54/19, 9/20 – аутентично тумачење и 10/23 – др. закон) прописано је: да је за одлучивање о предлогу за извршење ради предаје детета месно надлежан суд према пребивалишту, односно боравишту или седишту странке која је поднела предлог за извршење или према пребивалишту, односно боравишту или седишту странке према којој се спроводи извршење или суд на чијем подручју се налази дете (став 1.); да принудно одузимања детета спроводи суд на чијем се подручју дете затекне, по службеној дужности или на захтев странке која је поднела предлог за извршење (став 2.). Одредбама члана 46. истог Закона прописано је: да се страна извршна исправа извршава исто као домаћа, ако гласи на приватноправно потраживање и призната је пред домаћим судом (став 1.); да извршни поверилац може поднети предлог за извршење стране извршне исправе која није призната пред домаћим судом (став 2.); да у том случају суд који је надлежан да донесе решење о извршењу одлучује о признању стране извршне исправе као о претходном питању (став 3.); да такво решење о извршењу може да се побија жалбом и због тога што нису били испуњени законом одређени услови за признање стране извршне исправе (став 4.).
Одредбaмa Закона о решавању сукоба закона са прописима других земаља („Службени лист СФРЈ“, бр. 43/82 и 72/82, „Службени лист СРЈ“, број 46/96 и „Службени гласник РС“, број 46/06) прописано je: да се страна судска одлука изједначује са одлуком суда Савезне Републике Југославије и производи правно дејство у Савезној Републици Југославији само ако је призна суд Савезне Републике Југославије (члан 86. став 1.); да ако о признању стране одлуке није донесено посебно решење, сваки суд може о признању те одлуке решавати у поступку као о претходном питању, али само са дејством за тај поступак (члан 101. став 5.).
5. Оцењујући наводе о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је констатовао да се њима, суштински, указује на произвољност става Вишег суда у Шапцу да извршни поступак пред судом у Босни и Херцеговини, који се води на основу исте извршне исправе и између истих странака, представља процесну сметњу да се такав исти поступак покрене и пред судом у Републици Србији, сагласно Уговору између Србије и Црне Горе и Босне и Херцеговине о правној помоћи у грађанским и кривичним стварима.
Према ставу Европског суда за људска права, правичност суђења остварује се кроз искључење произвољности у поступању и одлучивању од стране судова, што подразумева њихову обавезу да се придржавају утврђених процесних правила током поступка. Европски суд за људска права је у пресуди Sotiris и Nikos Koutras Attee против Грчке, број представке 39442/98, од 16. новембра 2000. године, поред осталог, истакао да странке увек имају право да очекују да ће се постојећа правила применити на њихов случај (параграф 20.). По схватању Уставног суда, изнети став подразумева да се странкама у поступку тако омогућава да своје понашање ускладе са постојећим процесним правилима, у ком случају на њиховој страни постоји и легитимно очекивање да ће се на њихов случај постојећа правила заиста и применити. Европски суд, такође, има изражен став да грешка у примени права или утврђивању чињеница, која је тако приметна да се може окарaктерисати као „очигледна“, може apriori нарушити правичност поступка (видети пресуду Великог већа Bochan против Украјине, од 5. фебруара 2015. године, број представке 22251/08, параграф 62.).
Примењујући напред изнето на конкретан случај, Уставни суд најпре констатује да је првостепени суд одбацио као недозвољен предлог за извршење након што је прибавио податак од Основног суда у Зворнику да извршење у предмету 83 0 И 063669 24 И од 5. септембра 2025. године још увек није спроведено, а полазећи од тога да је Виши суд у Шапцу правноснажно одбацио ранији предлог за извршење због чињенице да се пред судом Босне и Херцеговине већ води извршни поступак по истој извршној исправи и између истих странака. Виши суд у Шапцу се у потпуности сагласио са оценом првостепеног суда о недозвољености предлога за извршење, чиме је, суштински, потврдио свој став изражен у претходном решењу Гжи. 148/24 од 28. августа 2024. године.
Уставни суд сматра да је код доношења оспореног другостепеног решења Виши суд у Шапцу евидентно изгубио из вида чињеницу, на коју му је указано и у жалби против првостепеног решења, да је подноситељка уставне жалбе извршење по други пут затражила на основу исте пресуде, али уз њено претходно признање од стране надлежног суда, и то управо Вишег суда у Шапцу. Дакле, за разлику од првобитног предлога за извршење, по коме је, као о претходном питању, најпре требало одлучити о признању стране извршне исправе, па тек онда о дозволи извршења, у предметној правној ствари постоји решење Вишег суда у Шапцу Р. 4/24 од 5. јула 2024. године (правноснажно 2. августа 2024. године), којим је пресуда Основног суда у Зворнику призната као пуноважна у Републици Србији. Полазећи од одредаба члана 86. став 1. Закона о решавању сукоба закона са прописима других земаља и члана 46. став 1. Закона о извршењу и обезбеђењу, Уставни суд налази да је пресуда Основног суда у Зворнику, након њеног признања у посебном поступку, уподобљена домаћој извршној исправи. Стога се питање испуњености услова из члана 27. Уговора између Србије и Црне Горе и Босне и Херцеговине о правној помоћи у грађанским и кривичним стварима, у околностима конкретног случаја, није ни могло поставити, будући да је већ било предмет одлучивања у поступку признања. Поред тога, Уставни суд констатује да одредба из тачке 5) наведеног члана билатералног уговора, на коме је Виши суд у Шапцу оба пута засновао своју одлуку, јасно и прецизно прописује да процесна сметња за признање и извршење судске одлуке донете у једној од држава потписница није поступак који је покренут у тој држави, где је одлука донета (Босна и Херцеговина), већ у оној другој, где се признање и извршење захтева (Република Србија). Према томе, чак и да се занемари наведени пропуст Вишег суда у Шапцу да узме у обзир чињеницу да је извршење по други пут затражено након што је извршна исправа призната у посебном поступку, оспорено другостепено решење је, по схватању Уставног суда, засновано на очигледно произвољној примени члана 27. тачка 5) Уговора између Србије и Црне Горе и Босне и Херцеговине о правној помоћи у грађанским и кривичним стварима, што је све довело до повреде права подноситељке уставне жалбе на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
Када је реч о правима родитеља из члана 65. Устава, Уставни суд подсећа да је у својој пракси, у више одлука, исказао став да је уставно право родитеља да се стара о детету, односно да га издржава, васпитава и образује, изведено из дужности родитеља да се о детету стара, те да родитељско право постоји само у мери која је потребна за заштиту личности, права и интереса детета. Предуслов да родитељ врши своју уставну дужност према деци и оствари своје Уставом зајемчено право, уколико родитељског права није лишен на начин прописан законом, јесте да му се омогући непосредан контакт и успостављање физичког и емоционалног односа са дететом (видети, поред осталих, Одлуку Уставног суда Уж-3721/2011 од 21. маја 2014. године, доступна на веб сајту www.ustavni.sud.rs). Полазећи од тога да је оспореним решењем Вишег суда у Шапцу правноснажно одбачен као недозвољен предлог за извршење пресуде која гласи на предају деце подноситељки уставне жалбе као самосталном вршиоцу родитељског права, а које је засновано на очигледно произвољној примени меродавног права, следи да су њиме подноситељки уставне жалбе повређена и права родитеља из члана 65. Устава.
Следом свега изложеног, Суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу усвојио, одлучујући као у тачки 1. изреке.
6. Уставни суд сматра да су последице утврђене повреде права такве природе да се могу отклонити само поништајем оспореног другостепеног решења и одређивањем да исти суд донесе нову одлуку о жалби подноситељке уставне жалбе изјављеној против решења Основног суда у Лозници И. 220/24 од 4. марта 2025. године, због чега је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучио као у тачки 2. изреке.
7. Уставни суд није посебно разматрао наводе подноситељке уставне жалбе о нарушеној непристрасности суда, као саставног елемента права на правично суђење, као и о повреди осталих одредаба Устава, имајући у виду да је утврдио повреду права из члана 32. став 1. и члана 65. Устава и одредио начин отклањања штетних последица.
Уставни суд, такође, констатује да изјашњење трећег (заинтересованог) лица, у конкретном случају, није било од утицаја на другачију одлуку, укључујући и тврдњу да је извршење пред Основним судом у Зворнику успешно спроведено предајом деце подноситељки уставне жалбе, полазећи од чињеница и околности на које је у поднеску од 28. октобра 2025. године указао пуномоћник подноситељке уставне жалбе.
8. У погледу захтева подноситељке уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео начелан став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, а да у конкретном случају не постоје било какве изузетне и посебне околности које би оправдале другачију примену члана 6. став 2. Закона о Уставном суду (видети пресуду у предмету Европског суда за људска права Драган Ковачевић против Хрватске, број представке 49281/15 од 12. маја 2022. године, став 83.). Стога је Суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио захтев, решавајући као у тачки 3. изреке.
9. На основу изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда, Суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.